У раду су издвојене жанровске, поетичке основе афористичког облика, те потоња динамика раз/гранич... more У раду су издвојене жанровске, поетичке основе афористичког облика, те потоња динамика раз/граничења с дискурсом фрагментарног писма. Идући за иманентном драматичношћу односа истине и афористичког дискурса, у генетичком луку од пројекта јенских романтичара до Мориса Бланшоа, афоризам губи терминолошко преимућство унутар дискурса кратких форми, а појмовну превагу односи његов конкурентни појам фрагмент. Узевши у обзир двадесетовековна филозофска и књижевнотеоријска разматрања фрагментарних пракси писања и афористичког исказа (Ж. Дерида, М. Бланшо, Ж. Бодријар, Ф. Сузини-Анастопулос, Ф. Море, Б. Грант), други део рада посвећен је аутопоетичким ставовима И. Андрића у ЗНАКОВИМА ПОРЕД ПУТА. На темељу андрићевске мисли о афоризму као заслепљујућем бљеску отворено је питање реторско-онтолошке хегемоничности његовог дискурса у односу према истини и захтеву фрагментарног писања као захтеву модернистичке књижевности.
Тумачећи анатомију Књиге радости (1920), песничке збирке Ј. С. Миличића, кроз позицију лирског су... more Тумачећи анатомију Књиге радости (1920), песничке збирке Ј. С. Миличића, кроз позицију лирског субјекта / лирске самосвести, њену језичко-стилску и идејно-филозофску матрицу, у чијем је средишту космизам, те доживљај Природе као догађај постојања, проблематизује се динамика унутарњег. Наиме, идентитет лирског субјекта конституисан је епицентралним појмовима душе, радости и вечности, те се распознаје увек наспрам и кроз њихову текстуалну фигурацију. Феномен радости, који се интуитивно, бергсоновски, веже за примордијални поредак и музику космоса, полисемичан је, слојевит, услед сусрета поетика футуризма, експресионизма и елемената романтизма и раномодернистичке естетике у српској поезији. У идејној равни радост се појављује са традицијским наносима – на хоризонту католичког мистицизма, али се, попут рупе, у њему указује лице Другога / Друге, што се посебно запажа из повезаности са потоњом збирком Књига вечности (1922). Слојевит (са)однос радости и усамљеничке позиције лирске самосвести (ничеански нивелисане), који конституишу поменуте збирке попут обрнутог диптиха, поставља се као питање могућности созерцања и песничког гласа / песничког мишљења. Истовремено, он је драгоцени књижевноисторијски и херменеутички знак распознавања специфичне позиције и природе песничког опуса Ј. С. Миличића, те је срж интерпретативног интереса у есеју окренута њему. Кључне речи: Миличић, поезија, радост, душа, вечност, космизам.
Niko Bartulović: vrtlog ideja i identiteta, međunarodni interdiciplinarni zbornik radova., 2023
Iščitavajući predgovor Nike Bartulovića „Razgovori s dušom“ (1918, 1920), u obe njegove varijante... more Iščitavajući predgovor Nike Bartulovića „Razgovori s dušom“ (1918, 1920), u obe njegove varijante – uz zagrebačko i beogradsko izdanje prve Andrićeve knjige, u radu je postavljeno istraživačko težište na poetičku i estetičku konceptualnost pojma duše, s jedne strane i metodološku, književnonaučnu, recepcijsku aparaturu u definisanju žanrovske prirode Ex Ponta, s druge. Propitujući recepcijski, književnoistorijski, književnokritički, pa i hermeneutički opseg implikacija Bartulovićevih postavki o jasnom progovaranju duše iz Andrićevih zapisaka, analizirana je paradigmatska okosnica bliskosti lirskog i dušinog prostora sa stanovišta modernističkog projekta Novog, te fenomena fragmentarnosti. Uz izdvajanje recentnih književno-teorijskih obrazloženja u pogledu ekspontovske forme (Miloš Crnjanski, Dušan Marinković, Bojana Stojanović Pantović, Krešimir Nemec, Predrag Palavestra, Aleksandar Jerkov), istraživanje propituje topiku fragmentarnog iskaza i mogućnosti uspostavljanja poetičkog i teorijskog mišljenja fragmentarnog kao naddiskurzivne aktivnosti, tekstualnu superpoziciju između proze i poezije.
O poetici međuprostora i međuvremena: Germanističko-slavistički susreti povodom dodjele Nobelove nagrade Peteru Handkeu, 2022
Polazeći od teorije autora kao gesta, u romanu MORAVSKA NOĆ P. Handkea propratićemo poetičke, ret... more Polazeći od teorije autora kao gesta, u romanu MORAVSKA NOĆ P. Handkea propratićemo poetičke, retorsko-ontološke oblike instance „autora u odlasku“. Posebno hermeneutička pažnja biće posvećena poetičkoj figuri nevidljive knjige, te čitateljki koja je drži. Preko metafore praznih šaka, dlanova okrenutih na gore stanovnika enklave do praznih ruku žene koja zaseni pripovedača čitalačkom predanošću, oblikovana je figura nedostatnog – prazne posude u kojoj se merila težina nečega. Martin Hajdeger bi na ovo pitanje odgovorio prirodom umetničkog dela i njegovim metaforičko-metafizičkim ustanovljenjem, ali Moravska noć do samokonstitucije dolazi putovanjem, post/modernističkim kruženjem oko praznine, nesagledivog u igri/nadmetanju konkuretnih (evropskih) diskursa. Pripovedanje koje kruži oko nevidljivih znakova, nevidljivih grobova i zatiranog pisma stiče svoju po/etičku zakonomernost u stalnom perpetuiranju granica represivnog Narativa – utvrđenih odnosa označioca i označenog, te izmičuća snaga pripovedačke imaginacije spram zadatih geopolitičkih, narativnih mreža beleži sopstvenu teritorijalnost, retorsko-ontološki plato i diskurzivni poredak.
Мит, традиција и симбол у поезији Милоша Црњанског: зборник радова, 2023
Полазећи од књижевнокритичког
разумевања поетског дијалога између песничке
збирке Лирика Итаке М.... more Полазећи од књижевнокритичког разумевања поетског дијалога између песничке збирке Лирика Итаке М. Црњанског и раног дела И. Андрића, односно од не/могућности поетичког (са)односа етеризма и суматраизма (Јован Делић, Мило Ломпар), рад пропитује концептуалност послератне књижевности у његовим генеалошким линијама, као шири дискурзивни простор који тек развија Црњансков суматраизам, с једне стране, и динамизује фрагментарнo писмо унутар андрићевског стиха, с друге. Трагајући за раноандрићевским тропима из Немира (1920), чија фигуралност ипак дели поетичко-естетички круг Лирике Итаке (1919), посебна пажња посвећена је модернистичком разумевању победе и искуству замора од пост/ револуционог. Делећи истоветну поетику лирске субјективности, кроз осмех христоликог сина који затвара Лирику Итаке а отвара Немире на лицу Оца, исписана је деликатна дијалошка нит херменеутике осмеха, ране унутар историјског времена и самог песничког говора обеју књига.
У раду анализирамо онтогенезу простора у раним делима Иве Андрића. Не пренебрегавајући аутобиогра... more У раду анализирамо онтогенезу простора у раним делима Иве Андрића. Не пренебрегавајући аутобиографско искуство мариборске тамнице, разматраће се антрополошке, тополошке и трополошке форме затвореног простора у стиховима "Скерцо у црнини". Позиција лирског субјекта / лирске самосвести, осетилно обележена, 'тетовирана' процесима геоимагинирања, положена је у темељ архаичне везаности за земљу. Међутим, истовремено се та положеност и предатост деконструише, расклапа искуством модерне субјективности која је генерисана у саодношењу према смрти и подизања подручја невидљивог у поетичке пределе видела. Ослањајући се, с једне стране, на резултате истраживања поетике простора Гастона Башлара, те на њихове одјеке у мишљењу М. Фукоа и П. Слотердајка, а са друге на онтотополошку мисао Мартина Хајдегера, истакнута је поетичка и естетичка вредност гроба, али и над/ гробне песме као поетичког знака немогућег модернитета и симболичке артикулације недостатности, невидљивог.
У сажетом приказу песничког опуса Милене Марковић од књиге песама ПАС КОЈИ ЈЕ ПОЈО СУНЦЕ (2002), ... more У сажетом приказу песничког опуса Милене Марковић од књиге песама ПАС КОЈИ ЈЕ ПОЈО СУНЦЕ (2002), ИСТИНА ИМА ТЕРАЊЕ (2003), преко збирки ЦРНА КАШИКА (2007), ПТИЧЈЕ ОКО НА ТАРАБИ (2009), ПЕСМЕ ЗА ЖИВЕ И МРТВЕ (2014) до најновијег песничког остварења, романа у стиховима, ДЕЦА (2022) истакнута су прегнантна поетичка стремљења: демократизација песничког писма и стиха, наративизација лирског гласа, унутрашњи облик искуства историје, града, бездомности, те доживљај љубави, пријатељства, мајчинства...
Трагом феноменолошке критике простора, просторности у раду се интерпретира феномен замрзнутих пре... more Трагом феноменолошке критике простора, просторности у раду се интерпретира феномен замрзнутих предела у песничкој књизиУЖЕ ОД ПЕСКА (1997) Ане Ристовић. Зимни пејзажи Ане Ристовић са динамиком прелаза између слике и метафоре, из сфере интимног песничког говора, одговарају на посткоперникантску кризу неугрејаног сопства, слотердајковски казано, проблематизујући појам душе, те наслеђене метафизичке слике неба, трансцендентног. У реинтерпретацији традицијских модела, фигура анђела се издваја по особеним поетичко-естетичким знаковима, те ће о њој подобније бити речи у контексту песме са првим стихом „Ово би могло бити небо над Стокхолмом“.
Истраживање песништва Војислава Карановића у овом раду окренуто је питању проблемског односа поја... more Истраживање песништва Војислава Карановића у овом раду окренуто је питању проблемског односа појављивања фигуре анђела и простора празнине, Ничега. Како је ангелофанијско искуство Карановићеве лирике дубоко испреплетено са онтолошким пределом песничког текста, оно имплицира питање начина постојања језика, уписивање (могућности) значења и аперцепције испод логосоцентричних структура, у кретању песничке самосвести кроз дубину. Семантичка снага белине, деридијанска диферанције и пропитана хајдегеријанска метафизика језика обликовала је фигуру анђела, померивши је из метафизичких и религијских простора у простор песничког знака – поетичку фигуру.
Поетика и поезија Мирослава Максимовића: зборник радова, 2021
У раду је тумачен поетичко-естетички третман предметног света спрам питања душе и метафизике неба... more У раду је тумачен поетичко-естетички третман предметног света спрам питања душе и метафизике неба у лирици М. Максимовића. Са интерпретативним фокусом на збиркама поезије "Песме" (1978), "Сонети животних радости и тешкоћа" (1986), "Небо" (1996), "77 сонета о животним радостима и тешкоћама" (2008), промишља се улога реалија, ствари, мртве природе у лирском искуству песничког субјекта. Деликатност и техничка виртуозност сонетне форме М. Максимовића биће сагледане у рансијеровском кључу књижевне политике. Реторска-онтолошка вредност немих ствари: паковања путера и драве, косе, маља, ножа, биће анализирана унутар хоризонта лирске субјективности и метафизичког репертоара појмова душе и предела неба, како би се истражио карактер стварности и територије видљивог. Ослањајући се на феноменолошка проучавања ока, погледа, те дискурса видљивог и невидљивог у делима М. Мерло-Понтија и М. Дифрена указаћемо на поетичке моделе саодношења ствари и субјективности, на удео дубине, "пресека ка масивном бићу" (М. Мерло-Понти) и тајне.
Војислав Илић и рађање модерне српске поезије : зборник радова, 2020
Из дефинисања рансијеровског чвора између система видљивог и изговорљивог, који утемељује мишљење... more Из дефинисања рансијеровског чвора између система видљивог и изговорљивог, који утемељује мишљење политике књижевности, у раду ће бити тумачена фигура непријатеља у контексту не/могуће родољубиве поезије на примеру песме „Јутро на Хисару код Лесковца“. Сагледавајући поетичко-онтолошку и ест/етичку изузетност песничке визије В. Илића, осврнућемо се и на (могућу) традицију српског песништва пред (страшним) лицем непријатеља. Изузетност која је обликована као дискурзивно прекорачење родољубиве (парароматичарске) поезије XIX века, оставила је херменеутички залог потоњој српској поезији – питање поетичко-естетичког изазова туђе душе, те (зазорног) бола (другог / непријатеља) у геополитичком / геопоетичком установљењу суверенитета државе / текста.
КРИТИКА И МОЛК: ЧИТАЊЕ НА МАКЕДОНСКАТА ЛИТЕРАТУРА И КУЛТУРА , 2017
У огледу се разматрају поетичко-естетички модели опросторавања града у песништву Владе Урошивећа... more У огледу се разматрају поетичко-естетички модели опросторавања града у песништву Владе Урошивећа (1934), од прве збирке песама "Еден друг град" (1959) до "Хипнополиса" (1986). Анализирајући и преводе на српски језик: "Суви дан" (1969), "Уснули град" (1977), "Хипнополис" (1990), у сучељавању са (најмање) двоструким „ликом“ споменутих књига – оригинала и превода/препева, запажа се интензивно присуство урбаног дискурса који генерише песмотворну енергију слободног/невезаног стиха са динамиком жанровских преплитаја песме у прози, наративне лирике и традицијских форми око визија просторне отворености и/или затворености. Позиција лирског субјекта / лирске самосвести, осетилно обележена, „тетовирана“ процесима геоимагинирања, положена је у темељ архаичне везаности за земљу/тле као везаности за domus. Међутим, како се истовремено та положеност, предатост деконструише и расклапа искуством модерне субјективности, (пост)надреалистичком поетиком, иманентна поетика В. Урошевића отискује се и као урбопоетика, те и есеј трага за њеним оквирима.
Рад доноси преглед историје приређивања "Знакова поред пута" Иве Андрића. Тачке ослонца у њеном з... more Рад доноси преглед историје приређивања "Знакова поред пута" Иве Андрића. Тачке ослонца у њеном заснивању чиниће описи издања Сабраних дела из 1976. и 1981. године (приредили Р. Вучковић, М. Первић, П. Џаџић и В. Стојић). Како друго издање има карактер основног текста према којем се штампају/ нрештампавају сва нова издања Знакова поред пута, истраживање разлика усмерили смо превасходно ка томе издању. Имајући увид у дактилограме "Знакова поред пута", покушали смо у описивању разлика да одговоримо на питање према којим је критеријумима дат основни текст у издању и да ли је он уопште утврђен према текстолошким начелима. Посебна пажња посвећена је проблему петоделне структуре књиге, начинима третирања варијаната медитативних фрагмента и односу (приређивача) према грађи мимо изворног дактилограма Знакова.
У раду се проматрају књижевнотеоријске, књижевнокритичке, сазнајно-интерпретативне могућности и д... more У раду се проматрају књижевнотеоријске, књижевнокритичке, сазнајно-интерпретативне могућности и домети феноменолошке методе у разумевању Андрићеве десетоделне песме "Шта сањам и шта ми се догађа". Примењујући ингарденовску методологију и теоријске постулате задане студијама О књижевном делу и О сазнању књижевног уметничког дела, али и њене одјеке, примену и ограничења унутар српске књижевнокритичке мисли (Зоран Константиновић, Драган Стојановић), интерпретираћемо текст Андрићевог лирског циклуса.
У раду су издвојене жанровске, поетичке основе афористичког облика, те потоња динамика раз/гранич... more У раду су издвојене жанровске, поетичке основе афористичког облика, те потоња динамика раз/граничења с дискурсом фрагментарног писма. Идући за иманентном драматичношћу односа истине и афористичког дискурса, у генетичком луку од пројекта јенских романтичара до Мориса Бланшоа, афоризам губи терминолошко преимућство унутар дискурса кратких форми, а појмовну превагу односи његов конкурентни појам фрагмент. Узевши у обзир двадесетовековна филозофска и књижевнотеоријска разматрања фрагментарних пракси писања и афористичког исказа (Ж. Дерида, М. Бланшо, Ж. Бодријар, Ф. Сузини-Анастопулос, Ф. Море, Б. Грант), други део рада посвећен је аутопоетичким ставовима И. Андрића у ЗНАКОВИМА ПОРЕД ПУТА. На темељу андрићевске мисли о афоризму као заслепљујућем бљеску отворено је питање реторско-онтолошке хегемоничности његовог дискурса у односу према истини и захтеву фрагментарног писања као захтеву модернистичке књижевности.
Тумачећи анатомију Књиге радости (1920), песничке збирке Ј. С. Миличића, кроз позицију лирског су... more Тумачећи анатомију Књиге радости (1920), песничке збирке Ј. С. Миличића, кроз позицију лирског субјекта / лирске самосвести, њену језичко-стилску и идејно-филозофску матрицу, у чијем је средишту космизам, те доживљај Природе као догађај постојања, проблематизује се динамика унутарњег. Наиме, идентитет лирског субјекта конституисан је епицентралним појмовима душе, радости и вечности, те се распознаје увек наспрам и кроз њихову текстуалну фигурацију. Феномен радости, који се интуитивно, бергсоновски, веже за примордијални поредак и музику космоса, полисемичан је, слојевит, услед сусрета поетика футуризма, експресионизма и елемената романтизма и раномодернистичке естетике у српској поезији. У идејној равни радост се појављује са традицијским наносима – на хоризонту католичког мистицизма, али се, попут рупе, у њему указује лице Другога / Друге, што се посебно запажа из повезаности са потоњом збирком Књига вечности (1922). Слојевит (са)однос радости и усамљеничке позиције лирске самосвести (ничеански нивелисане), који конституишу поменуте збирке попут обрнутог диптиха, поставља се као питање могућности созерцања и песничког гласа / песничког мишљења. Истовремено, он је драгоцени књижевноисторијски и херменеутички знак распознавања специфичне позиције и природе песничког опуса Ј. С. Миличића, те је срж интерпретативног интереса у есеју окренута њему. Кључне речи: Миличић, поезија, радост, душа, вечност, космизам.
Niko Bartulović: vrtlog ideja i identiteta, međunarodni interdiciplinarni zbornik radova., 2023
Iščitavajući predgovor Nike Bartulovića „Razgovori s dušom“ (1918, 1920), u obe njegove varijante... more Iščitavajući predgovor Nike Bartulovića „Razgovori s dušom“ (1918, 1920), u obe njegove varijante – uz zagrebačko i beogradsko izdanje prve Andrićeve knjige, u radu je postavljeno istraživačko težište na poetičku i estetičku konceptualnost pojma duše, s jedne strane i metodološku, književnonaučnu, recepcijsku aparaturu u definisanju žanrovske prirode Ex Ponta, s druge. Propitujući recepcijski, književnoistorijski, književnokritički, pa i hermeneutički opseg implikacija Bartulovićevih postavki o jasnom progovaranju duše iz Andrićevih zapisaka, analizirana je paradigmatska okosnica bliskosti lirskog i dušinog prostora sa stanovišta modernističkog projekta Novog, te fenomena fragmentarnosti. Uz izdvajanje recentnih književno-teorijskih obrazloženja u pogledu ekspontovske forme (Miloš Crnjanski, Dušan Marinković, Bojana Stojanović Pantović, Krešimir Nemec, Predrag Palavestra, Aleksandar Jerkov), istraživanje propituje topiku fragmentarnog iskaza i mogućnosti uspostavljanja poetičkog i teorijskog mišljenja fragmentarnog kao naddiskurzivne aktivnosti, tekstualnu superpoziciju između proze i poezije.
O poetici međuprostora i međuvremena: Germanističko-slavistički susreti povodom dodjele Nobelove nagrade Peteru Handkeu, 2022
Polazeći od teorije autora kao gesta, u romanu MORAVSKA NOĆ P. Handkea propratićemo poetičke, ret... more Polazeći od teorije autora kao gesta, u romanu MORAVSKA NOĆ P. Handkea propratićemo poetičke, retorsko-ontološke oblike instance „autora u odlasku“. Posebno hermeneutička pažnja biće posvećena poetičkoj figuri nevidljive knjige, te čitateljki koja je drži. Preko metafore praznih šaka, dlanova okrenutih na gore stanovnika enklave do praznih ruku žene koja zaseni pripovedača čitalačkom predanošću, oblikovana je figura nedostatnog – prazne posude u kojoj se merila težina nečega. Martin Hajdeger bi na ovo pitanje odgovorio prirodom umetničkog dela i njegovim metaforičko-metafizičkim ustanovljenjem, ali Moravska noć do samokonstitucije dolazi putovanjem, post/modernističkim kruženjem oko praznine, nesagledivog u igri/nadmetanju konkuretnih (evropskih) diskursa. Pripovedanje koje kruži oko nevidljivih znakova, nevidljivih grobova i zatiranog pisma stiče svoju po/etičku zakonomernost u stalnom perpetuiranju granica represivnog Narativa – utvrđenih odnosa označioca i označenog, te izmičuća snaga pripovedačke imaginacije spram zadatih geopolitičkih, narativnih mreža beleži sopstvenu teritorijalnost, retorsko-ontološki plato i diskurzivni poredak.
Мит, традиција и симбол у поезији Милоша Црњанског: зборник радова, 2023
Полазећи од књижевнокритичког
разумевања поетског дијалога између песничке
збирке Лирика Итаке М.... more Полазећи од књижевнокритичког разумевања поетског дијалога између песничке збирке Лирика Итаке М. Црњанског и раног дела И. Андрића, односно од не/могућности поетичког (са)односа етеризма и суматраизма (Јован Делић, Мило Ломпар), рад пропитује концептуалност послератне књижевности у његовим генеалошким линијама, као шири дискурзивни простор који тек развија Црњансков суматраизам, с једне стране, и динамизује фрагментарнo писмо унутар андрићевског стиха, с друге. Трагајући за раноандрићевским тропима из Немира (1920), чија фигуралност ипак дели поетичко-естетички круг Лирике Итаке (1919), посебна пажња посвећена је модернистичком разумевању победе и искуству замора од пост/ револуционог. Делећи истоветну поетику лирске субјективности, кроз осмех христоликог сина који затвара Лирику Итаке а отвара Немире на лицу Оца, исписана је деликатна дијалошка нит херменеутике осмеха, ране унутар историјског времена и самог песничког говора обеју књига.
У раду анализирамо онтогенезу простора у раним делима Иве Андрића. Не пренебрегавајући аутобиогра... more У раду анализирамо онтогенезу простора у раним делима Иве Андрића. Не пренебрегавајући аутобиографско искуство мариборске тамнице, разматраће се антрополошке, тополошке и трополошке форме затвореног простора у стиховима "Скерцо у црнини". Позиција лирског субјекта / лирске самосвести, осетилно обележена, 'тетовирана' процесима геоимагинирања, положена је у темељ архаичне везаности за земљу. Међутим, истовремено се та положеност и предатост деконструише, расклапа искуством модерне субјективности која је генерисана у саодношењу према смрти и подизања подручја невидљивог у поетичке пределе видела. Ослањајући се, с једне стране, на резултате истраживања поетике простора Гастона Башлара, те на њихове одјеке у мишљењу М. Фукоа и П. Слотердајка, а са друге на онтотополошку мисао Мартина Хајдегера, истакнута је поетичка и естетичка вредност гроба, али и над/ гробне песме као поетичког знака немогућег модернитета и симболичке артикулације недостатности, невидљивог.
У сажетом приказу песничког опуса Милене Марковић од књиге песама ПАС КОЈИ ЈЕ ПОЈО СУНЦЕ (2002), ... more У сажетом приказу песничког опуса Милене Марковић од књиге песама ПАС КОЈИ ЈЕ ПОЈО СУНЦЕ (2002), ИСТИНА ИМА ТЕРАЊЕ (2003), преко збирки ЦРНА КАШИКА (2007), ПТИЧЈЕ ОКО НА ТАРАБИ (2009), ПЕСМЕ ЗА ЖИВЕ И МРТВЕ (2014) до најновијег песничког остварења, романа у стиховима, ДЕЦА (2022) истакнута су прегнантна поетичка стремљења: демократизација песничког писма и стиха, наративизација лирског гласа, унутрашњи облик искуства историје, града, бездомности, те доживљај љубави, пријатељства, мајчинства...
Трагом феноменолошке критике простора, просторности у раду се интерпретира феномен замрзнутих пре... more Трагом феноменолошке критике простора, просторности у раду се интерпретира феномен замрзнутих предела у песничкој књизиУЖЕ ОД ПЕСКА (1997) Ане Ристовић. Зимни пејзажи Ане Ристовић са динамиком прелаза између слике и метафоре, из сфере интимног песничког говора, одговарају на посткоперникантску кризу неугрејаног сопства, слотердајковски казано, проблематизујући појам душе, те наслеђене метафизичке слике неба, трансцендентног. У реинтерпретацији традицијских модела, фигура анђела се издваја по особеним поетичко-естетичким знаковима, те ће о њој подобније бити речи у контексту песме са првим стихом „Ово би могло бити небо над Стокхолмом“.
Истраживање песништва Војислава Карановића у овом раду окренуто је питању проблемског односа поја... more Истраживање песништва Војислава Карановића у овом раду окренуто је питању проблемског односа појављивања фигуре анђела и простора празнине, Ничега. Како је ангелофанијско искуство Карановићеве лирике дубоко испреплетено са онтолошким пределом песничког текста, оно имплицира питање начина постојања језика, уписивање (могућности) значења и аперцепције испод логосоцентричних структура, у кретању песничке самосвести кроз дубину. Семантичка снага белине, деридијанска диферанције и пропитана хајдегеријанска метафизика језика обликовала је фигуру анђела, померивши је из метафизичких и религијских простора у простор песничког знака – поетичку фигуру.
Поетика и поезија Мирослава Максимовића: зборник радова, 2021
У раду је тумачен поетичко-естетички третман предметног света спрам питања душе и метафизике неба... more У раду је тумачен поетичко-естетички третман предметног света спрам питања душе и метафизике неба у лирици М. Максимовића. Са интерпретативним фокусом на збиркама поезије "Песме" (1978), "Сонети животних радости и тешкоћа" (1986), "Небо" (1996), "77 сонета о животним радостима и тешкоћама" (2008), промишља се улога реалија, ствари, мртве природе у лирском искуству песничког субјекта. Деликатност и техничка виртуозност сонетне форме М. Максимовића биће сагледане у рансијеровском кључу књижевне политике. Реторска-онтолошка вредност немих ствари: паковања путера и драве, косе, маља, ножа, биће анализирана унутар хоризонта лирске субјективности и метафизичког репертоара појмова душе и предела неба, како би се истражио карактер стварности и територије видљивог. Ослањајући се на феноменолошка проучавања ока, погледа, те дискурса видљивог и невидљивог у делима М. Мерло-Понтија и М. Дифрена указаћемо на поетичке моделе саодношења ствари и субјективности, на удео дубине, "пресека ка масивном бићу" (М. Мерло-Понти) и тајне.
Војислав Илић и рађање модерне српске поезије : зборник радова, 2020
Из дефинисања рансијеровског чвора између система видљивог и изговорљивог, који утемељује мишљење... more Из дефинисања рансијеровског чвора између система видљивог и изговорљивог, који утемељује мишљење политике књижевности, у раду ће бити тумачена фигура непријатеља у контексту не/могуће родољубиве поезије на примеру песме „Јутро на Хисару код Лесковца“. Сагледавајући поетичко-онтолошку и ест/етичку изузетност песничке визије В. Илића, осврнућемо се и на (могућу) традицију српског песништва пред (страшним) лицем непријатеља. Изузетност која је обликована као дискурзивно прекорачење родољубиве (парароматичарске) поезије XIX века, оставила је херменеутички залог потоњој српској поезији – питање поетичко-естетичког изазова туђе душе, те (зазорног) бола (другог / непријатеља) у геополитичком / геопоетичком установљењу суверенитета државе / текста.
КРИТИКА И МОЛК: ЧИТАЊЕ НА МАКЕДОНСКАТА ЛИТЕРАТУРА И КУЛТУРА , 2017
У огледу се разматрају поетичко-естетички модели опросторавања града у песништву Владе Урошивећа... more У огледу се разматрају поетичко-естетички модели опросторавања града у песништву Владе Урошивећа (1934), од прве збирке песама "Еден друг град" (1959) до "Хипнополиса" (1986). Анализирајући и преводе на српски језик: "Суви дан" (1969), "Уснули град" (1977), "Хипнополис" (1990), у сучељавању са (најмање) двоструким „ликом“ споменутих књига – оригинала и превода/препева, запажа се интензивно присуство урбаног дискурса који генерише песмотворну енергију слободног/невезаног стиха са динамиком жанровских преплитаја песме у прози, наративне лирике и традицијских форми око визија просторне отворености и/или затворености. Позиција лирског субјекта / лирске самосвести, осетилно обележена, „тетовирана“ процесима геоимагинирања, положена је у темељ архаичне везаности за земљу/тле као везаности за domus. Међутим, како се истовремено та положеност, предатост деконструише и расклапа искуством модерне субјективности, (пост)надреалистичком поетиком, иманентна поетика В. Урошевића отискује се и као урбопоетика, те и есеј трага за њеним оквирима.
Рад доноси преглед историје приређивања "Знакова поред пута" Иве Андрића. Тачке ослонца у њеном з... more Рад доноси преглед историје приређивања "Знакова поред пута" Иве Андрића. Тачке ослонца у њеном заснивању чиниће описи издања Сабраних дела из 1976. и 1981. године (приредили Р. Вучковић, М. Первић, П. Џаџић и В. Стојић). Како друго издање има карактер основног текста према којем се штампају/ нрештампавају сва нова издања Знакова поред пута, истраживање разлика усмерили смо превасходно ка томе издању. Имајући увид у дактилограме "Знакова поред пута", покушали смо у описивању разлика да одговоримо на питање према којим је критеријумима дат основни текст у издању и да ли је он уопште утврђен према текстолошким начелима. Посебна пажња посвећена је проблему петоделне структуре књиге, начинима третирања варијаната медитативних фрагмента и односу (приређивача) према грађи мимо изворног дактилограма Знакова.
У раду се проматрају књижевнотеоријске, књижевнокритичке, сазнајно-интерпретативне могућности и д... more У раду се проматрају књижевнотеоријске, књижевнокритичке, сазнајно-интерпретативне могућности и домети феноменолошке методе у разумевању Андрићеве десетоделне песме "Шта сањам и шта ми се догађа". Примењујући ингарденовску методологију и теоријске постулате задане студијама О књижевном делу и О сазнању књижевног уметничког дела, али и њене одјеке, примену и ограничења унутар српске књижевнокритичке мисли (Зоран Константиновић, Драган Стојановић), интерпретираћемо текст Андрићевог лирског циклуса.
Uploads
Papers by Aleksandra Paunović
субјекта конституисан је епицентралним појмовима душе, радости и вечности, те се распознаје увек наспрам и кроз њихову текстуалну фигурацију. Феномен радости, који се интуитивно, бергсоновски, веже за примордијални поредак и музику космоса, полисемичан је, слојевит, услед сусрета поетика футуризма, експресионизма и
елемената романтизма и раномодернистичке естетике у српској поезији. У идејној равни радост се појављује са традицијским наносима – на хоризонту католичког мистицизма, али се, попут рупе, у њему указује лице Другога / Друге, што се посебно запажа из повезаности са потоњом збирком Књига вечности (1922). Слојевит (са)однос радости и усамљеничке позиције лирске самосвести (ничеански нивелисане), који конституишу поменуте збирке попут обрнутог диптиха, поставља се као питање могућности созерцања и песничког гласа / песничког мишљења. Истовремено, он је драгоцени књижевноисторијски и херменеутички знак распознавања специфичне позиције и природе песничког опуса Ј. С. Миличића, те је срж интерпретативног интереса у есеју окренута њему.
Кључне речи: Миличић, поезија, радост, душа, вечност, космизам.
Ključne reči: fragment, fragmentarno pismo/pisanje, zapisci, lirsko, Bartulović, Andrić.
разумевања поетског дијалога између песничке
збирке Лирика Итаке М. Црњанског и раног дела
И. Андрића, односно од не/могућности поетичког
(са)односа етеризма и суматраизма (Јован Делић,
Мило Ломпар), рад пропитује концептуалност послератне књижевности у његовим генеалошким
линијама, као шири дискурзивни простор који тек
развија Црњансков суматраизам, с једне стране, и
динамизује фрагментарнo писмо унутар андрићевског стиха, с друге. Трагајући за раноандрићевским тропима из Немира (1920), чија фигуралност
ипак дели поетичко-естетички круг Лирике Итаке
(1919), посебна пажња посвећена је модернистичком разумевању победе и искуству замора од пост/
револуционог. Делећи истоветну поетику лирске
субјективности, кроз осмех христоликог сина који
затвара Лирику Итаке а отвара Немире на лицу
Оца, исписана је деликатна дијалошка нит херменеутике осмеха, ране унутар историјског времена и
самог песничког говора обеју књига.
субјекта конституисан је епицентралним појмовима душе, радости и вечности, те се распознаје увек наспрам и кроз њихову текстуалну фигурацију. Феномен радости, који се интуитивно, бергсоновски, веже за примордијални поредак и музику космоса, полисемичан је, слојевит, услед сусрета поетика футуризма, експресионизма и
елемената романтизма и раномодернистичке естетике у српској поезији. У идејној равни радост се појављује са традицијским наносима – на хоризонту католичког мистицизма, али се, попут рупе, у њему указује лице Другога / Друге, што се посебно запажа из повезаности са потоњом збирком Књига вечности (1922). Слојевит (са)однос радости и усамљеничке позиције лирске самосвести (ничеански нивелисане), који конституишу поменуте збирке попут обрнутог диптиха, поставља се као питање могућности созерцања и песничког гласа / песничког мишљења. Истовремено, он је драгоцени књижевноисторијски и херменеутички знак распознавања специфичне позиције и природе песничког опуса Ј. С. Миличића, те је срж интерпретативног интереса у есеју окренута њему.
Кључне речи: Миличић, поезија, радост, душа, вечност, космизам.
Ključne reči: fragment, fragmentarno pismo/pisanje, zapisci, lirsko, Bartulović, Andrić.
разумевања поетског дијалога између песничке
збирке Лирика Итаке М. Црњанског и раног дела
И. Андрића, односно од не/могућности поетичког
(са)односа етеризма и суматраизма (Јован Делић,
Мило Ломпар), рад пропитује концептуалност послератне књижевности у његовим генеалошким
линијама, као шири дискурзивни простор који тек
развија Црњансков суматраизам, с једне стране, и
динамизује фрагментарнo писмо унутар андрићевског стиха, с друге. Трагајући за раноандрићевским тропима из Немира (1920), чија фигуралност
ипак дели поетичко-естетички круг Лирике Итаке
(1919), посебна пажња посвећена је модернистичком разумевању победе и искуству замора од пост/
револуционог. Делећи истоветну поетику лирске
субјективности, кроз осмех христоликог сина који
затвара Лирику Итаке а отвара Немире на лицу
Оца, исписана је деликатна дијалошка нит херменеутике осмеха, ране унутар историјског времена и
самог песничког говора обеју књига.