Ana Komnina

Ana Komnina (grč. Άννα Κομνηνή, 1083–1153) bila je članica vizantijske carske porodice Komnina, kćerka vizantijskog cara Aleksija I Komnina i jedna od prvih poznatih vizantijskih književnica.

Odmah po rođenju Ana je bila verena sa Konstantinom Dukom, sinom ranije zbačenog cara Mihaila VII Duke (1071–1078). Na taj način nova dinastija Komnina vezana je sa ranijom dinastijom Duka, čime je učvršćen njen položaj. Međutim, Konstantin Duka je umro mlad, pa se Ana 1097. godine udala za istaknutog člana vizantijske aristokratije Nikifora Vrijenija. Taj brak trajao je sve do 1138. Poznato je da je Ana 1118, prilikom smrti svog oca, cara Aleksija, pokušala da osigura carsku krunu za svog muža i da nije prezala ni od pokušaja atentata na svog brata Jovana da bi to postigla.

Neuspeh ovog pokušaja doveo je do povlačenja Ane i Vrijenija iz političkog života, a posle smrti muža Ana se potpuno posvetila književnom radu – pisanju Aleksijade (Άλεξιάδα). Ana je bila i dovoljno talentovana i dovoljno obrazovana da ovakvo delo napiše. Već u mladosti počela je sa velikim žarom da proučava antičku mitologiju i filozofiju, zatim književnost, poeziju, teologiju i istoriju, a bavljenje retorikom obogatilo je njen literarni stil i udarilo mu poseban pečat. Ana je bila dobar poznavalac klasične književnosti, pa su u njenom delu vidljivi uticaji Homera, Herodota, Tukidida, Aristofana i Polibija. Bila je, uz to, upućena u matematiku, medicinu, geografiju i druge prirodne nauke.

Aleksijada je završena 1148. godine. Ana je u to doba bila starija žena, koja je već dugo živela usamljena u manastiru. Ona piše kao svedok jednog sasvim drugačijeg, prošlog vremena i sredine. Ako joj to, s jedne strane, daje mogućnost da se donekle superiorno, pomalo i ironično, odnosi prema mnogim ambicijama i ličnostima prošloga doba, od kojih nije ostalo ni traga, vremenska distanca je, s druge strane, ponekad navodi na hronološke i faktičke greške, koje otežavaju korišćenje njenog dela kao istorijskog izvora. I pored toga, ovo delo nesumnjivo predstavlja jedan od najznačajnijih književnih spomenika vizantijske epohe i jedan od najvažnijih izvora vizantijske istorije.

Naravno, Aleksijada je pisana pristrasno: ona teži da cara Aleksija uvek prikaže u što boljem svetlu. Sama Ana, doduše, na više mesta izjavljuje da će pisati objektivno, kako i treba da se piše istorija, zaboravljajući ljubav i mržnju. I jedno i drugo, međutim, dolaze do izražaja u njenom delu na mnogo mesta. Razumljivo je, pa čak i dobro, što je tako, jer na taj način dolazimo do malo bližeg saznanja o piscu kao ličnosti, i o shvatanjima njenog vremena. Ana je, inače, u Aleksijadi velikim delom sakrivena iza komplikovanog stila koji pati od pokazivanja učenosti, od neobičnih rečeničnih obrta i od pseudoklasicizma. To sve otežava čitanje i razumevanje dela.

Sve se to, međutim, nadoknađuje drugim vrlinama Aleksijade. Anino široko znanje, lično poznavanje ljudi i događaja o kojima govori, a ponekad i direktno učešće u tim zbivanjima, činjenica da se ona nalazila u centru zbivanja, na dvoru, u doba o kojem piše, i da je imala pristupa važnim dokumentima – sve to čini od ovog dela neobično interesantan i koristan materijal za istorijska proučavanja. Ana pruža mnoge žive opise ličnosti i događaja. Posebno su zanimljivi njeni prikazi Normana, novih neprijatelja carstva na zapadu.

Vanjske veze =

• Anna Comnena, The Alexiad Arhivirano 2014-08-14 na Wayback Machine-u, translated by Elizabeth A. Dawes in 1928
• John France, "Anna Comnena, the Alexiad and the First Crusade Arhivirano 2012-02-04 na Wayback Machine-u", Reading Medieval Studies v.9 (1983)
• Paul Stephenson, "Anna Comnena's Alexiad as a source for the Second Crusade? Arhivirano 2007-05-19 na Wayback Machine-u", Journal of Medieval History v. 29 (2003)
• "Anna Comnena" in the Catholic Encyclopedia.
• Female Heroes From The Time of the Crusades: Anna Comnena.1999. Women in World History. 12 Dec. 2006