Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Wikipedija

A Clockwork Orange (film)

Paklena naranča (eng. A Clockwork Orange) ZF je film snimljen prema istoimenom romanu Anthonyja Burgessa i to prema američkom izdanju, koje je bilo bez posljednjeg poglavlja. Režirao ga je Stanley Kubrick 1971. godine. U glavnoj ulozi karizmatičnog delinkventa nastupio je Malcolm McDowell, a za soundtrack je zaslužna Wendy Carlos. Film je izazvao burne reakcije i uveo izraz "ultranasilje" u svakodnevnu uporabu. U hrvatskim kinima nije bio nikada prikazan, ali je svejedno postao kultni fenomen. U Velikoj Britaniji film je nakon premijere povučen iz distribucije zbog želje redatelja Kubricka zgroženog medijskom hajkom koja je pratila film.

A Clockwork Orange
RežijaStanley Kubrick
ProducentStanley Kubrick
ScenarioStanley Kubrick
PredložakA Clockwork Orange; autor:
Anthony Burgess
Uloge
MuzikaWalter Carlos
FotografijaJohn Alcott
MontažaBill Butler
Studio
Distribucija
Datum(i) premijere
19. 12. 1971 (1971-12-19) (New York)
Trajanje136 min.[1]
Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo[2]
 Sjedinjene Države[2]

Radnja filma

uredi

U futurističkom Londonu, Aleks Delardž je vođa svoje družine, Džordža, Dima i Pita. Jedne noći, nakon što upotrebe "plus mleka" (mleko pomešano sa drogom), započinju veče "ultra nasilja", uključujući prebijanje starog skitnice i borbom protiv suparničke bande vođene Bilibojom. Ukradenim autom, odlaze van grada i nailaze na dom pisma F. Aleksandra, gde ga toliko tuku da će ostati nepokretan do kraja života. Aleks zatim siluje njegovu suprugu.

Sledećeg dana, pošto izostaje iz škole, Aleks razgovara sa činovnikom za uslovno oslobođenje, g. P.R. Deltoid, koji je svestan nasilja koje Aleks čini i upozorava ga. Aleks zatim odlazi u muzičku kuću gde upoznaje dve devojke, Sonijetu i Marti. Odvodi ih kući i ima seksualni odnos sa njima.

Te noći, njegova družina pokazuje nezadovoljstvo zbog Aleksovih sitnih krađa, tražeći veću jednakost i profitabilnije krađe. Aleks potvrđuje svoje vođstvo prebivši ih. Nakon toga Aleks upada u vilu bogate žene, dok njegova družina ostaje ispred vrata. Aleks udara ženu statuom. Čuvši policijske sirene, Aleks pokušava da pobegne, ali Dim ga udara flašom mleka preko lica, ostavivši ga iznenađenog i krvavog. Aleks je uhvaćen i pretučen od strane policije. Deltoid mu pljuje u lice nakon što saznaje da je žena umrla u bolnici. Aleks je osuđen na 14 godina robije.

Nakon dve godine robijanja, ministar unutrašnjih poslova dolazi u zatvor u potrazi za pokusnim kunićima, za eksperimentalnu terapiju averzije zbog rehabilitovanja kriminalaca kroz dve sedmice; Aleks se prijavljuje. Taj proces uključuje drogiranje subjekta, vezanje za stolicu, nasilno držanje očnih kapaka otvorenim i prisilno gledanje slika nasilja. Aleksu postaje muka od droga. On shvata da je iz jednog od filmova Betovenova muzika, inače njegovog omiljenog kompozitora i da će terapija učiniti da mu bule zlo od te muzike. On pokušava da okonča terapiju ali bezuspešno.

Nakon dve nedelje terapije, ministar unutrašnjih poslova organizuje skup da se dokaže da je Aleks "izlečen". Pokazano je da nije u stanju da se odupre glumcu koji ga vređa i napada, i postaje bolestan kada vidi golu ženu. Zatvorski sveštenik je protiv ovoga, smatrajući da je Aleksu oduzeto pravo slobode koju je Bog podario. Upravnik zatvora kaže da nije zainteresovan za etiku i da ga jedino zanima smanjenje stope kriminala i otkriva groznu zakrčenost naših zatvora.

Aleks je oslobođen i saznaje da je njegove lične stvari uzela policija da pomogne restituciju kod žrtava, i da su njegovi roditelji izdali njegovu sobu. Beskućnik, Aleks sreće matorog skitnicu kojeg je davno pretukao, koji ga napada sa nekoliko svojih prijatelja. Aleks spašavaju dva policajca za koje se ispostavlja da su Dim i Džordži. Oni odvode Aleksa u šumu, gde ga tuku i skoro udave u vodi. Ošamućeni Aleks luta šumom i dolazi do kuće pisca g. Aleksandra, koji je nepokretan, i tu pada u nesvest. Aleks, budeći se, shvata da se za njega brinu Aleksandar i njegov lični sluga, Džulijan. G. Aleksandar, koji nije prepoznao Aleksa kao svog napadača, pročitao je o njegovom lečenju u novinama. Videvši Aleksa kao političko oružje koje može upotrebiti protiv vlasti, g. Aleksandar se priprema da upozna Aleksa sa svojim kolegama, ali čuje Aleksa kako peva istu pesmu koju je pevao kad mu je silovao ženu i ponovo mu kroz glavu prolazi taj nemio događaj. Uz pomoć svojih kolega, Aleksandar drogira Aleksa i stavlja ga u zaključanu spavaću sobu. Aleks se budi uz Betovenovu Devetu simfoniju. Osećajući nesnosan bol, on se baca kroz prozor i pada u nesvest.

Aleks se budi u bolnici. Dok su mu radili serije psiholoških testova, Aleks uviđa da više nema averzije ka nasilju. Ministar unutrašnjih poslova dolazi i izvinjava se Aleksu. Nudi da mu pomogne i da mu nađe posao. Kao znak dobre volje, ministar dovodi muzičku liniju koja pušta Betovenovu devetu simfoniju. Aleks počinje razmišljati o nasilju i ima žive misli o tome kako ima odnos u snegu sa ženom dok publika gleda. "Bogme, izlečen sam!"

Uloge

uredi

Razlike između filma i romana

uredi

Kjubrik se uglavnom držao priče iz romana, preskočivši poslednji deo, u kojem je Aleks ostario i prerastao sociopatiju. Dok u filmu Aleks dobija državni posao - što implicira da je ostao sociopata u srcu - roman se završava pozitivno po Aleksa.

  • U romanu, Aleksovo prezime nije otkriveno, dok u filmu, njegovo prezime je Delardž.
  • Na početku romana, Aleks je 15-godišnji delikvent koji iza sebe ima dosta zločina. U filmu, da se ublaži polemika, Aleks je nešto stariji, oko 17-18 godina.
  • U filmu, Aleks ima zmiju ljubimca. To se ne spominje u romanu.
  • U romanu, F. Aleksandar prepoznaje Aleksa kao svog napadača kroz nekoliko neopreznih naznaka. U filmu, Aleks biva prepoznat kada počne da peva pesmu tokom kupanja.
  • U romanu, Aleksu je ponuđena terapija nakon što ubija drugog zatvorenika koji ga je seksualnom uznemiravao. U filmu, ta scena je izbrisana, i umesto toga Aleks se dobrovoljno javlja da učestvuje u terapiji.
  • U romanu, Aleks drogira i siluje dve 10-godišnje devojčice. U filmu, te devojčice su zapravo devojke koje su pristale na odnos, bez ikakvih naznaka koje ukazuju na korišćenje droge ili bilo kakvog nasilja.
  • U romanu, pisac je radio na projektu Paklena Pomorandža kada Aleks i njegova družina upadaju u kuću. U filmu, naslov projekta se ne vidi, tako ostavljajući film bez dodira sa naslovom.
  • Na početku filma, Aleks i njegovi drugovi brutalno tuku jednog pijanog starca. Posle, kada Aleksa puste na slobodu, taj čovek ga prepoznaje. Starac okuplja nekoliko prijatelja beskućnika da tuku Aleksa, koji nije u stanju da se brani. Ovih scena nema u knjizi, ali ima slična scena u kojoj stariji čovek ide kući iz biblioteke i dobija batine od Aleksa i drugova i pritom mu knjige bivaju uništene. Pošto je Aleks pušten na slobodu, odlučuje da se ubije i odlazi u biblioteku da pronađe knjigu kako bi to uradio. Tamo ga prepoznaje stariji čovek kojeg je prebio i starac ga napada zajedno sa nekoliko prijatelja iz biblioteke.
  • Aleks je skoro pretučen na smrt od strane policije posle rehabilitacije. U filmu, policajci su njegovi bivši drugovi, Dim i Džordži. U knjizi, umesto Džordžija, za koga je rečeno da je ubijen, drugi policajac je Biliboj, vođa suparničke bande protiv koje se Aleks pre tukao, i u filmu i u knjizi. Ovo je značajna razlika jer su Dim i Džordži bili izrugivani od strane Aleksa pre njegove terapije a Biliboj je skoro umro, što ukazuje da batine koje je Aleks dobio su daleko bolesnije i gore.
  • U romanu, Aleks ne može da podnese nijednu vrstu muzike, a u filmu jedino ne može Betovenovu Devetu Simfoniju.

Nagrade

uredi

Kritike

uredi

Kritika je većinom hvalila film, makar su i neki prigovarali da je nasilje previše ekscesivno. James Brundage je hvalio film: "Poruka, za sve one koji nisu u stanju analizirati "Paklenu naranču" u bilo čemu osim u nasilju, je ista ona u Hinduizmu koja govori o karmi; svatko na kraju dobije ono što zaslužuje. Ovaj film je gorko slatka ironična priča o sociopatu Alexu Delargeu...On završi u eksperimentalnom programu kondicioniranja stvorenog kako bi od njega stvorili "programiranu naranču", nekoga tko je nesposoban ozljediti bilo koga. Kada biva otpušten iz zatvora, karma počinje djelovati. Beskućnik kojeg je prije istukao sada istuče njega. Spase ga dvojica policajaca, dvojica njegovih bivših kolega koje je prevario, pa sada i oni istuku njega..."Paklena naranča" je film koji, od početka do kraja, pršti ironijom. To je briljantno, crno poetično djelo koje istodobno fascinira i izaziva gađenje". Michael Atkinson je napisao: "...Kubrick je stvorio prvu punk tragikomediju koreografiranu poput crtića, meditaciju o pojmovima dobra, zla i slobodne volje koja je u jednakoj mjeri zavodnička koliko i neukusna. Da je Kubrick krivo procijenio udaljenost između komedije i okrutnosti je neosporno; no danas nije lako odgovoriti zašto ovaj film ostaje duboko u sjećanju..."Paklena naranča" je uokvirena poput satire, no nije jasno čemu se rugao Kubrick - tinejdžerima, silovateljima, kriminalnom postupku, liberalnoj birokraciji, bogate britanske klase; vi odlučite. Poput većine Kubrickovih filmova, i ovaj je originalan, hermetičan, jezovit spektakl kojemu se moramo diviti jer je jedinstven".

S druge strane, Roger Ebert je jednostavno otvoreno priznao da mu se film nije svidio te mu dao samo 2 od 4 zvijezde: "Kubrickova "Paklena naranča" je ideološki kaos, paranoidna desničarska fantazija koja se maskirala kao Orwellovo upozorenje. Pravi se da se protivi policijskoj državi i nametnutoj kontroli uma, no sve što radi je samo slavljenje zlobe glavnog protagonista, Alexa".”.[3]

Arsen Oremović je filmu dao 4 od 4 'kritičarska prsta': "Nakon devedesetih, s filmovima kao što su "Rođeni ubojice", "Pakleni šund" i nizom drugih prozivanih naslova, definitivno su se pomakle granice u prikazivanju i percepciji nasilja na filmu. S današnje distance djeluje pomalo neshvatljivo da je "Paklena naranča" trpjela tako žestoke napade i bila zabranjena. Međutim, to ne znači da film djeluje staromodno jer Kubricku već na početku nije bio cilj scenama nasilja ići za realizmom, nego ih je koreografirao poput baleta, a poetika filma ostala je uglavnom netaknuta".[4]

Izvori

uredi
  1. ↑ „A Clockwork Orange”. British Board of Film Classification. Pristupljeno 5. X 2013. 
  2. ↑ 2,0 2,1 „A Clockwork Orange (1971)”. British Film Institute. Arhivirano iz originala na datum 2014-08-11. Pristupljeno 20. IX 2014. 
  3. ↑ Ebert, R: A Clockwork Orange Arhivirano 2012-11-28 na Wayback Machine-u, Chicago Sun-Times, 11 February 1972
  4. ↑ Večernji list, DVD i kino vodič; 1. 2.2002.

Vanjske veze

uredi

Vanjske veze

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=A_Clockwork_Orange_(film)&oldid=41843878