Difterija

Difterija je zarazna bolest izazvana bakterijom lat. Corynebacterium diphteriae. Prenosi se direktno putem kapljica u vazduhu, ređe indirektno putem zaraženih predmeta. Rezervoar bolesti je čovek. Bakterije difterije oslobađaju toksin difterije, koji blokira sintezu proteina u ćelijama i na taj način izaziva njihovo izumiranje. Najčešće su pogođeni ždrelo, krajnici, sluzokoža nosa, limfni čvorovi vrata, grkljan, rane itd. Na ovim organima javnjaju se karakteristične pseudomembrane sivo-bele boje, koje se čvrsto drže na površini sluzokože, a posle njihovog otklanjanja se javlja krvarenje. U sklopu sistemskih poremećaja tokom difterije javlja se degenaracija srčanog mišića, jetre, bubrega, promene na nervnom sistemu...

Uzročnik

Bakterija difterije (lat. Corynebacterium diphteriae), je aerobna bakterija, koja pripada gram pozitivnim bakterijama (metoda identifikovanja bakterija putem bojenja) i njen izgled podseća na batinu (nepraviln, štapićast oblik). Grupe ovih bakterija često grade formacije u obliku latiničnih slova V i Y, ili raspoređene i palisadno. Selektivno se može uzgajati na hranljivim podlogama koje sadrže telurit, što je bitno za njihovu identifikaciju. Bakterija difterije proizvodi toksin difterije, koji pripada grupi AB toksina. Toksin je građen iz dve podjedinice: fragmenta A, koja je aktivni deo i fragmenta B, čija je uloga u vezivanju za receptore ćelijske membrane. Fragment A je enzim ADP-riboziltransferaza. On prenosi ribozu adenozin-difosfat sa NAD-a na faktor elongacije 2 (eEF2, koji ugra ulogu u sintezi proteina-translacija), na taj način ga inaktiviše i blokira sintezu proteina u ribozomima.

Simptomi

Simptomi se javljaju na mestu infekcije (lokalni simptomi) i na nivou celokupnog organizma (sistemska intoksikacija).

Pošto se infekcija najčešće prenosi putem iskašljanih kapljica tečnosti lokalni simptomi se javljaju na mestim ulaska u organizam, a to su: ždrelo, nosna sluzokoža, grkljan, krajnici, konjuktiva. Ulazna vrata bolesti mogu biti i rane, jer se javlja defekt zaštitnog sloja kože. Posle inkubacije, koja traje od 1-6 dana javljaju se znaci infekcije i specifične pseudomembrane. One su civo-bele boje, građene su iz fibrina, belih krvnih zrnaca i epitelnih ćelija, čvrsto se drže za površinu sluzokože i pri pokušaju da se odstrane javnja se krvarenje. Temperatura je takođe povećana, a zadah iz usta ima sladunjav miris. Limfni čvorovi u okolini su jako uvećani.
Nekoliko dana posle početka infekcije javljaju se i sistemski znaci, usled dejstva toksina. Može se javiti miokarditis praćen poremećajima srčanog ritma, poremećaji bubrega. Poremećaji se javljaju i u nervnom sistemu, najčešće u vidu pareza motornih nerava glave i vrata.

Za identifikaciju bakterije koristi se njeno uzgajanje na specijalnim hranljivim podlogama, može se identifikovati i njen toksin.

Zahvaljujući vakcinaciji (obično kao difterija-tetanus-pertusis (veliki kašalj) DTP), bolest je postala ređa. Međutim u novije vreme u Istočnoj Evropi (Rusiji), postojale su epidemije većih razmera.

U terapiji se koriste antibiotici i antitoksin.

Povezano

Literatura

H. Renz-Polster; S. Krauzig; J. Braun: Basislehrbush Innere Medizin Urban & Fischer ISBN 3-437-41052-0
Fritz H. Keyser, Kurt A. Bienz Medizinische Mikrobiologie Thieme ISBN 3-13-444810-6