Georges Danton

Žorž Žak Danton (fr. Georges Danton; Arsi sir Ob, 26. oktobar 1759 — Pariz, 5. april 1794) je bio francuski političar, revolucionar i ministar pravde 1792. godine.

Georges Danton
Predsjednik Nacionalnog konventa
Mandat 25. srpnja 1793. – 8. kolovoza 1793.
Prethodnik	André Jeanbon Saint André
Nasljednik	Marie-Jean Hérault de Séchelles
Član Komiteta javnog spasa
Mandat 6. travnja 1793. – 10. srpnja 1793.
Rođenje	26. listopada 1759. Arcis-sur-Aube, Francuska
Smrt	5. travnja 1794. Pariz, Francuska
Politička stranka	Klub kordeljera
Supružnik	Antoinette Danton (1787-1793) Sébastienne Danton (1793-1794)
Vjera	kršćanstvo
Potpis

Bio je borac protiv rasizma i pobornik Francuske revolucije zajedno sa Robespjerom, Maraom i Lujem od Orleana. Revolucija je uspela i srušena je monarhija. Luj XVI je uhapšen 1792. a godinu dana kasnije je pogubljen na giljotini. Posle pogubljenja kralja, jakobinci su doživeli propast. Mnogi od njih su proglašeni krivim, a među njima je bio i Danton. Saznao je da ga je Robespjer izdao i osudio na smrt. Danton je pogubljen na trgu Konkord zajedno sa ostalima. Tri meseca kasnije, sam Robespjer koji je za mnoge naredio smrtnu kaznu giljotinom, pogubljen je takođe na toj spravi.

Rani život

Žorž Danton se rodio 1759. godine u Arsi sir Obu u jednoj varošici u Šampanji. Pripadao je maloj i skorašnjoj buržoaziji. Dantonov otac je bio javni tužilac kod mesnog suda, a njegova majka zanatlijska kćerka.

Dantonov otac ženio se dva puta. Iz prvog braka imao je petoro dece, iz drugog šestoro. Danton mu je bio dete iz drugog braka. Dantonova majka takođe se ženila dva puta. Sa Dantonovim ocem imala je šestoro dece, a u drugom braku četvoro.

Danton je srednju školu učio kod religioznog reda Oritorijevaca. Kada mu je bilo dvadeset i jedna godina preselio se u Pariz gde je radio kao pripravnik kod jednog advokata. Nako sedam godina, tačnije 1787. godine oženio se sa Antonetom Karpentie i kupio advokatsko mesto kod jednog od tadašnjih viših pariskih sudova. Advokatska kancelarija Dantona donosila je dobre prihode. On bi verovatno postao imućan čovek da nije došla Revolucija koja je promenila ustrojstvo sudova i ukinula Dantonovu kancelariju. Sa Antonetom je imao tri sina. Ona je umra 10. februara 1793. nakon čega je on oženio šesnaestogodišnju Luis Sebastien Želi.

Revolucija

Da bi se razumela Dantonova uloga u Revoluciji treba obratiti pažnju na to kako je ušao u politiku. Pre nego što je postao narodni poslanik i ministar, on je imao veliku reputaciju kao vođa Sankilota. Prvo se javio u opštinskoj politici. Izbori su se vršili po kvartovima. Birači iz svakog kvarta birali su za sebe poverenike, koji su na zasebnom skupu birali lica koja će njihov kvart predstavljati u opštinskoj upravi.

Pre nego što će postati veliki čovek Francuske, Danton je postao veliki čovek svog kvarta. On je izabran za vođu čuvenog kordelierskog kluba, koji je nazvan po jednom kordelierskom manastiru u kome je držao sastanke. Po klubu je i ceo kvart dobio ime kordelierski. U kvartu su uglavnom stanovali đaci, advokati, glumci...Kordelierski klub je posato jedan od najrevoluciarnijih klubova.

Krajem 1790. godine kvartovi su odlučili da podnesu Skupštini zahtev u kojem se tražilo otpuštanje tadašnjih ministra pod izgovorom da oni ne uživaju narodno poverenje. Tu odluku imao je da odnese Danton koji se dotle borio samo sa pariskom opštinom, a sada je želeo da se uhvati u koštac sa celom vladom. On je tužio vladu skupštini i to je bio prvi slučaj da kvartovi vrše pritisak na Skupštinu. Pošto se suprostavio ministrima odlučio je da se suprostavi i kralju.

U proleće 1791. godine govorilo se da se priprema kraljevo bekstvo. Dvadeset i prvog juna to se i desilo. Kralj je pobegao sa porodicom iz Pariza. Međutim 23. juna nedaleko od granice u bizini gradića Varena kralja koji je bio obučen u lakeja, prepoznao je starešina poštanske stanice. Ubrzo se u Varenu okupilo nekoliko hiljada naoružanih ljudi pa je kralj morao da se vrati u Pariz.

Danton je napao kralja lično:

Taj čovek koga zovu francuskim kraljem, ili je zločinac ili umno nerazvijen. Imajući mogućnost izbora, mi usvajamo ovu drugu pretpostavku. Ali ako umno nerazvijen, taj čovek sa kraljevskom titulom ne može biti kralj. Ne damo da mu se postavi namesnik, nego tražimo da mu se odredi jedan starateljski odbor, koji bi izabrali svi departmani

Na Marsovom polju, 16. jula sazvan je veliki zbor radi peticije u kojoj se tražilo da se reši pitanje o prestolu, jer se smatralo da je on podneo ostavku nakon pokušaja njegovog bekstva. To znači da se tražilo kraljevo zbačenje, ali ne i proglašenje republike. Danton je bio jedan od priređivača zbora i čitao je peticiju narodu. Međutim Kordiljerci su sazvali nov zbor, 17. jula u kome su tražili ne samo kraljevo zbačenje sa vlasti, nego i njegovo suđenje. Vlast je rasturila zbor oružanom silom. Narodna garda pucala je na okupljeni narod i ubila je pedesetak ljudi. Događaj je nazvan pokolj na Marsovom polju. Vlast je zatim počela da zatvara vođe zborova, a Danton se spasao bekstvom. Prvo je pobegao u svoje rodno mesto, a pošto ni tu nije bio siguran pobegao je u Englesku.

Dana 28. aprila 1792. godine Francuska je pokrenula svoju vojsku na Austriju. Razlog je bio taj što je zapovednik austro-pruskih trupa vojvoda od Braunšvajga uputio proglas francuskom narodu 8. jula u kome je rekao da ne ratuje protiv francuskog naroda, nego sa pariskim revolucionarima , ali je i rekao da će Pariz iskusiti sve strogosti jednog kaznenog pohoda ako se ne pokore. Njegov razjaren tom nije mogao zaplašiti francuski narod, već ih je samo razljutio. On je suviše uzimao Luja XVI u svoju zaštitu, a kako bi se takav čovek onda suprostavio Astrijancima i Prusima.

Pokret koji je sada nastao bio je mnogo jači nego godinu dana ranije. Buna od 10. avgusta završila se zauzimanjem Bastilje. Jedan od glavnih vođa bune bio je Danton. Noć između 9 i 10 avgusta na proširenim kvartovnim skupovima izabrana je nova opštinska uprava, a nova uprava je odmah iste noći upala u opštinsku kuću. Kada je zauzeta opština proglašena je uzbuna, i odmah su se začula zvona na Kodinjerskom manastiru, a zatim i zvona drugih kvartova. Dvor su branili dvorska straža koja je bila sastavljena od dvorskih najamnika i narodna garda koja je bila vojska pariske opštine. Vođa narodne garde, Manda koji je želeo da zaštiti kralja, bio je pozvan u opštinu da položi račun o svom radu. U Opštini Dantoin je uhvatio Mandu za gušu i nazvao izdajnikom. Manda je smenjen sa svog položaja i poslat u zatvor. Na stepenicama opštinske kuće neko je upucao Mandu u glavu, a verovatno po naredbi Dantona koji se kasnije hvalio da je on osudio na smrt Mandu.

Kada je bilo jasno da Narodna garda neće braniti dvor izdata je naredba pobunjenoj gomili za napad. Dvor je sada branila Švajcarska garda koja je brojala oko hiljadu ljudi. To nije bilo dovoljno za borbu sa pobunjenim kvartovima. Kralj se sa ženom i decom sklonio u Skupštinu, jer je mislio da će tu biti najsigurniji. Kod dvora je bila velika borba jer Švajcarci nisu želeli da dozvole prolaz u dvorac. Poginulo je 600 Švajcaraca, ali su i pobunjenici imali velikih gubitaka. Da nije bilo Švajcaraca, najverovatnije bi se 10. avgust završio bez krvoprolića, jer je 10. avgust dobro izveden. Sve je unapred isplanirano i rizik je sveden na najmanju meru.

Danton kao ministar

Žorž Žak Danton Muzej Karnavale, Pariz

Ista ona skupština kod koje je kralj potražio zažtitu, odlučila je da se on privremeno razreši dužnosti, dok se ne izabere suverena skupština ili drugim rečima Konvent koji će doneti konačno odluku šta da se radi sa njim. Kada su kralja razrešili dužnosti Skupština je odlučila da odaberi određeni broj ministara kojima će poveriti vlast. Danton je izabran za ministra pravde. Dantonov dolazak na vlast pada u veoma teškom trenutku, jer su u Francusku upali Prusi i Austrijanci koji su bili znatno brojniji. Tada u tim burnim danima Danton je bio kao diktator. On više nije bio samo ministar pravde, već se ponašao i kao ministar vojini i ministar spoljnih poslova.

Taj isti Danton koji je nešto ranije bunio Pariz protiv kralja, sada je bunio Francusku protiv spoljšnjeg neprijatelja. Od Dantona je ostala izreka:bez oduševljenja se dobro ne ratuje. U Parizu je nastao takav strah da se počelo pričati da se Vlada i Skupšina prebace u unutrašnjost države. Međutim dok su svi govorili o bežanju iz glavnog grada, Danton je u Pariz doveo svoju majku i decu. Popeo se na govornicu i rekao:

Francuska je u Parizu! Ja sam doveo svoju majku koja ima sedamdeset godina, doveo moja dva deteta...Oni su stigli juče...Pre nego što Prusi uđu u Pariz, ja hoću da i moje porodice nestane, ja hoću da 20.000 hiljada buktinja za jedan čas pretvore Pariz u prah i pepeo.

Govor je imao pozitivno dejstvo, jer je okuražilo poslanike i skupština je ostala u Parizu.

Prvog septembra pao je Verden. Tada je narod Pariza pozvan na borbu. Muškarci su uzimali oružje i odlazili na Marsovo polje. U tim trenucima Danton je ovako govorio u Zakonodavnoj skupštini:

Sve se ustalasalo, sve se užurbalo, sve gori od želje da se bori s neprijateljem. ko odbije da služi u vojsci ili da preda svoje oružje mora da iskusi kaznu. Zvona zvone, ali to nije znak za uzbunu, već pretnja neprijateljima otadžbine. Da bi smo ih pobedili, potrebna nam je odvažnost, odvažnost i još jedna odvažnost, i Francuska će biti spasena.

Francuska vojska pod vođstvom generala Kelermana 2. septembra odnela je pobedu u bici kod Valmia. To je bila prva pobeda nad neprijateljem od početka rata. Za razliku od Žirondinaca za koje je rat sa Austrijom i Pruskom bila borba između novih ideja Revolucije i stare apsolutističke vladavine, Dantonove ideje bile su sasvim drugačije. On je smatrao da interesi Revolucije ne iziskuju ratobornu, već miroljubivu politiku. Ali kako se ratna sreće sve više okretala u korist Francuza, Danton je prihvatio ideju ratovanja.

Francuzi su za kratko vreme isterali neprijatelje iz Francuske i čak su osvojili Belgiju. Dok su jedni tvrdili da bi Belgija trebala postati samostalna država koja će se vezati sa Francuskom trojnim savezom ili da bude samostalna bez ikakvog francuskog uticaja, Danton je predlagao da se Belgija prisjedini Francuskoj. To je izazvalo gnev kod Dantonovih protivnika koji su tvrdili da njemu treba jedna prisjedinjena oblast u kojoj bi njegove pristalice došle do službe i uz to se obogatili. On je takođe predlagao staru želju koja se odnosila na prirodne granice Francuske. Te granice su bile more, Pirineji, Rajna i Alpi.

Kada je 10. avgusta pala zajedno sa kraljem i pariska opština, vlast su preuzeli Dantonovi ljudi. Početkom septembra nova revolucionarna opština je odlučila da se pobiju svi kako su oni tada rekli „sumnjivi ljudi“, koji su senamaltili po pariskim zatvorima. To su uglavnom bili dvorani i sveštenici, koji su bili pristalice monarhije. Na smrt se osuđivalo bez ikakvog saslušanja. Za četiri dana ubijeno je između 1300 i 1500 ljudi. Dantonu se stavlja na teret pokolj, jer je tada bio ministar pravde. Međutim oni koji ga brane tvrde da podstrekač ubistava nije bio on, već Mara. Njegova je krivica u tome što je on morao da trpi pokolje koji su preko njegove volje počeli. Slobodan Jovanović kaže da je politički položaj njegove stranke bio takav da im je jedna mera kao septembarski pokolj bila potrebna. Znao je da njegova stranka čini manjinu u zemlji, jer i pored toga što je Danton bio gospodar vlade, većinu u skupštini imali su žirondinci. Septembarski pokolji izvršeni na pariskim rojalistima bili su opomena za celu zemlju.

Žirondinci i jakobinci došli su zavađeni u Konvent gde je trebalo da se odluči sudbina kralja. Danton je u početku pokušao da zaustavi borbu između dva tabora, ali žirondinci nisu hteli da čuju za izmirenje. Bilo je mnogo razloga za to. Gospođa Rolan je bila duša žirondinske stranke, a Danton je jednom prilikom napao Rolan zbog njenog mešanja u politiku, što mu ona nikad nije oprostila. Drugi razlog je to što su ga žirondinci opruživali da je on odgovoran za septembarske pokolje. Pored toga optuživali su ga i za krađu. Danton nije bio bogat čovek, a trošio je puno. Tajni izdaci za vreme njegovog ministrovanja iznosili su oko 200.000 livara. Ali najveća nesuglasnot imeđu njih bila je oko pariske opštine. Onis su bili odlučni protivnici pariske opštine, jer šta im je vredelo što imaju većinu u konventu kada je pariska opština mogla uvek da napadne Konvent kao što je uradila 10. avgusta. Snaga pariske opštine se sastojala u tome što je samo ona raspolagala oružanom silom. Sa druge strane jakobicni su optuživali žirondince da su federalsiti i da bi pretvaranjem Fransuske u savez okruga razbili jedinstvo države.

Pad Dantona

Danton govori u Nacionalnom konventu

Nakon kraljevog suđenja, desio se pokušaj generala Dimurja da pobuni vojsku protiv Konventa. Dantonu su zbog njegovih planova bili potrebni uspesi na bojnom polju, a Dimurje mu je odgovarao, jer je on bio vojskovođa koji mnogo ne mari za revoluciju. Nakon izdaje Dimurija, Danton i žirodinci su bili kompromitovani. Dantonova odbrana se sastojala u tome da su Žirondinci bili bolje povezani sa generalom, nego on. Ako bi bio Dimurje proglašen za izdajnika, svako ko bio bio proglašen za njegovog saučesnika, bio bi osuđen na smrt. Zbog toga je Danton odlučio da se suprostavi žirondincima.

U to vreme, početkom 1793. godine, sve velike sile su bile u ratu sa Francuskom. Jakobicni su prigrabili vlast u svoje ruke, ali vlada nije bila dovoljno jaka, jer su žirondinci i dalje imali većinu u skupštini i činili su razne opstrukcije. Žirondinci su na sve načine pokušavali da ukinu parisku opštinu, i na njihovo navaljivanje Konvent je odredio odbor dvanaestorice da ispita nezakonitosti pariske opštine. Kvartovi su se opet pobunili, i bila su dva njihova protesta, 31. maja i 2. juna. Zbog pritiska Konvent je ukinuo odbor dvanaestorice, a pariska opština je zahtevala da se 22 žirondinca stave u pritvor. Danton se slagao da se ukine odbor dvanaestorice, ali je bio protiv zatvaranja žirondinaca. Međutim oni su ipak zatvoreni, a kasnije i pogubljeni na zahtev Robespjera i Mare.

Pored borbe sa Žirondincima, Danton je stvarao sudske i izvršne organe Revolucije. Stvorio je krivični sud, koji će kasnije biti nazvan revolucionarni sud, koje je trebalo da sudi protivnicima Revolucije. Iako je Konvent bio protiv, na insistiranje Dantona krivični sud je stvoren. Takođe mu je bila potrebna i jaka centralna vlast, ali je tu posao išao teže, jer se izvršna vlast nalazila u rukama ministara. U januaru 1793. stvoren je odbor narodne odbrane, koji je nadgledao rad ministara. U početku u odboru si bili samo žirondinci, ali je ulaskom jakobinaca, počela svađa dveju strana, pa je Danton nastojao da ukine ovaj odbor, i umesto njega da se imenuje odbor javnog spasenja, koji je imao samo devet članova. On je radio tajno, a njega su sačinjavali isključivo jakobicni. Postepeno odbor javnog spasenja uzeo je svu vojnu i građansku vlast. tako je Danton organizovao izvršnu i sudsku vlast i smatran je za čoveka koji je izvukao Francusku iz anarhije u proleće 1793. godine.

On je odmah izabran za člana odbora javnog spasenja. Međutim njegova vlada nije bila dugotrajna, jer je nakon tri meseca prilikom obnavljanja odbora, Dantos ispao sa liste odbornika, a šef je postao Robespjer. On je izbačen iz odbora javnog spasenja zato što se kod njega osećala nesigurnost u vođenju rata, pa je zbog toga poraslo nezadovonjstvo naroda. Jakobinci su mu pak zamerali što više nije revolucionaran kao nekad, i da više pažnje posvećuje spoljašnjoj nego unutrašnjoj politici, što je bilo i tačno. Kada su jakobinci tražili kraljevu smrt, Danton se pitao kakav će uticaj to imati na spoljašnju situaciju Francuske i želeo je da zbog Engleske neutralnosti ostavi kralja u životu. Iz odbora je izbačen lako. Nije se branio. Danton je bio nesiutrašivi borac u ratu i buni, ali nije imao osobine koje su mu bile potrebne u svakodnevnim parlamentarnim spletkama. Spopalo ga je neko razočarenje i umor, nije ga više interesovala politika. Pored svega dogodila mu se i nesreća. Žena mu je umrla dok je bio u Belgiji. Kada se vratio već je bila sahranjena. Oženio se drugi put, ali je njegovo raspoloženje ostalo sumorno. I kada se povukao u mesto rođenja sa porodicom, provodio je vreme sam ili u društvu običnih ljudi, tražeći razonodu u praznom ćaskanju.

Ali dok se Danton odmarao Robespjer je postajao gospodar francuske. Danton nije odbravao ni spoljašnju ni unutrašnja politiku Robespjera. Danton je u spoljašnjoj politici želeo mir, jer je mislio da francuzi ne mogu pobediti udruženu evropsku koaliciju. Robespjerova vlada se uglavnom držala terorom, a revolucionarni sud je postao sredstvo političkog gonjenja. Danton koji je ustanovio revolucionarni sud, sada je ustajao protiv njega. Zbog toga on nje mogao ostati dugo van Pariza. On je izneo svoj program, koji je bio sledeći: učiniti kraj teroru, povratiti vladu redovnih sudova i zakona, dati široku amnestiju za krivce, ponuditi mir evropskim silama, očistiti ustav od revolucionarnih preteranosti. Ovo je zapravo značilo zaključiti revoluciju, jer po Dantonu revolucija je dosta trajala. On koji je bio nošen Revolucijim, sada je hteo da je na isti način završi.

U početku je Robespjer hrteo da ide zajedno sa Dantonom protiv Ebera, ali jednog trenutka Danton mu se učinio isto tako nezgodnim kao i Eber. Robespjer nije želeo da sa terorom tera u krajnost kao Eber, ali nije želeo ni da da amnestiju svim protivnicima kao što je hteo Danton. Zbog toga je rešio da istovremeno napdne i Dantona i Ebera. Danton je bo slabiji i od Robespjera i od Ebera, jer je Robespjer imao Konvent kao zaštitu, Eber parisku opštinu, a Danton osim javnog mišljenja nije imao nikakvu vlast. Od političkih stranaka njegovu su politiku prihvatili protivnici Revolucije. U jakobinskom klubu „Stari Kordilerac“, politika Dantona je izazvala buru nezadovoljstva. Ubrzo su došla optuživanja bliskih Dantonovih prijatelja. Da bi se obračunali sa Dantonom, prvo su morali da ga osumnjiči preko njegovih prijatelja. Za dve nedelje dvojica Dantonovaca bili su zatvoreni. Ali Danton je i isistirao na izmirenju sa Robespjerom, ali ovaj na to nije pristajao. Zato Dantonu nije ostalo ništa drugo nego da napadne Robespjera. Međutim on nije više imao snage i ostlo mu je samo da preti. Za to vreme Eber je giljotinovan 24. marta 1794. godine, a šest dana kasnije Danton je zatvoren.

Sve do poslednjeg trenutka Danton je mislio da neće smeti da ga zatvore. Pred sudom kod Dantona se pojavila ona nekadašnje kuraž i energija. Opomenuo je publiku kakav je bio čovek i šta je sve uradio. Kada su ga pitali gde stanuje un je glasno uzviknuo:

Uskoro, moj će stan biti u velikom Ništavilu, ali ime moje živeće večito u Pantenonu istorije i narod će se klanjati mojoj odsečenoj glavi!

Ponovo je izgledalo da se Danton probudio. Veliki deo publike aplaudirao je Dantonu. Porotnici su se pokolebali, sudije uplašile a Danton je izgledao kao gospodar sudnice. Robespjer se uplašio da bi Danton mogao da bude oslobođen i da bi mogao na rukama oduševljene gomile da krene na Konvent i da traži glave protivnika. RObespjer je zbog toga uspeo da se izbori da Konvent donese odluku da se svaki optuženi koji vređa sud i koji se protivi njegovoj vlasti može i bez saslušanja optuži. Upravo na osnovu ove odluke, Dantonovo držanje se ocenilo kao uvreda suda. Danton je osuđen na smrt, a da pismeni dokazi nisu podneseni, svedoci nisu ni saslušani, a braniocima nije data reč. Presuda im nije ni saopštena u sudnici, već u zatvoru. na gubilištu zauzeo je gord stav. Glave njegovih prijatenja kotrljale su se ispred njegobih nogu, jer je on je posečen poslednji. Poslednja njegova reč upućena dželatu je bila:

Pokaži moju glavu narodu, imaće šta da vidi!

Ovim rečima kao i kroz celi svoj život želeo je da čak i sa svojom glavom postigne poslednji efekt.

Mesto i značenje u istoriji

Dantonov uticaj na Revoluciju u Francuskoj je i dalje veoma sporan za mnoge istoričare. Mnogi Dantona ocenjuju kao nasilnog i korumpiranog, dok drugi njega ocenjuju kao velikodušnog i patriotski nastrojenog čoveka. On nije mnogo ostavio pisanih radova, ličnih i političkih, pa je samim tim većina podataka o njemu izvedena na osnovu drugorazrednih izvora. To je neminovno stvorilo predrasude i različita viđenja Dantona zavisnosti čije tumačenje se čita.

Povezano

• Francuska revolucija

Spoljašnje veze

Georges Danton na Wikimedijinoj ostavi