Inkunabula
Inkunabula (lat. incunabulum = "kolevka, početak, poreklo, detinjstvo") naziv je za najstarije štampane knjige, nastale pre 1500. godine, dok je štamparstvo još bilo "u povoju". Sačuvano je oko 450.000 primeraka inkunabula (oko 35.000 izdanja) štampanih u oko 1.100 štamparija u Evropi.
Inkunabule su veoma retki i vredni primerci knjiga. Prva zabeležena upotreba reči "inkunabula" u ovom značenju jeste u jednom spisu Bernarda von Mallinckrodta pod naslovom De ortu et progressu artis typographicae ("O nastanku i razvoju štamparske veštine"), koji je štampan u Kelnu 1639, a u kome se nalazi izraz prima typographicae incunabula ("najranije detinjstvo štamparstva"). Ovaj je termin od kasnog 17. veka počeo da se upotrebljava i za same štampane knjige.
Postoje dve vrste inkunabule: ksilografske i tipografske. Mnogi smatraju da se naziv incunabulum može odnositi samo na drugu vrstu, koju je primenjivao Johann Gutenberg.
Krajnji datum do kojega se knjiga može smatrati inkunabulom je izabran sasvim proizvoljno, s obzirom da se za 1500. godinu ne vezuju nikakvi značajni događaji u razvoju štamparstva. Termin se uglavnom odnosi na najranije štampane knjige, koje su se pojavile u doba kada su mnoge još uvek bile prepisivane rukom.
Postepeno širenje štamparstva obezbedilo je veliku raznolikost tekstova za štampanje i stilova u kojima su se oni pojavljivali. Mnoge rane vrste slova nastale su po uzoru na lokalne rukopisne oblike ili su poticale različitih evropskih oblika gotičkog pisma, ali ima i primera koji su potekli od rukopisa iz dokumenata (takve je, na primer, koritio William Caxton u Engleskoj) te, naročito u Italiji, vrsta slova nastalih po uzoru na humanističke rukopise. Ti humanistički fontovi, s vrlo malo izmena, i danas se često koriste u digitalnom obliku.
Štampari su obično radili u gradskim centrima, koji su bili središte filologa i naučnika, klerika, pravnika, plemića i pripadnika drugih profesionalnih zanimanja koji su bili njihovi glavni klijenti. Najveći deo prvih štampanih knjiga činila su standardna dela na latinskom jeziku nasleđena iz srednjevekovne tradicije, ali kako su knjige postajale sve jeftinije, počela su se pojavljivati i dela na narodnim jezicima i prevodi latinskih dela.
Među poznatim inkunabulama su Gutenbergova Biblija (1455), Putovanje u svetu zemlju (Peregrinatio in terram sanctam, 1485), obe iz Mainza, te Nirnberška hronika Hartmanna Schedela iz 1493.
Naslova knjiga izdatih pre 1500. godine ima na hiljade, a najbolji popis nalazi se u nemačkom Gesamtkatalog der Wiegendrucke, koji se još uvek dopunjava u berlinskoj Državnoj biblioteci (Staatsbibliothek zu Berlin). Britanska biblioteka (the British Library) sastavila je jedan katalog inkunabula koji sadrži i popis mesta širom sveta na kome se nalaze pojedine inkunabule.
