Makartizam

Makartizam (engl. McCarthyism) je praksa iznošenja optužbi za nelojalnost, subverzivnost i izdaju bez uzimanja u obzir postojanja dokaza. Izraz vodi poreklo iz perioda u istoriji Sjedinjenih Država koji je poznat kao Druga crvena strava, a koji je okvirno trajao od kraja četrdesetih do kraja pedesetih godina dvadesetog veka, i bio poznat po strahu od komunističkog uticaja na američke institucije i špijunaže od strane sovjetskih agenata. Prvobitno, izraz je nastao kao kritika antikomunističkih hajki američkog senatora Džozefa Makartija, ali je uskoro dobio šire značenje. Danas se izraz makartizam koristi i za druge tipove bezobzirnih, nepotkrepljenih optužbi, kao i za demagoške napade na ličnost ili patriotizam političkih protivnika.

Propagandni strip iz 1947. koji upozorava na komunističku pretnju.

Tokom ere makartizma, nakon Drugog svetskog rata, na hiljade Amerikanaca su bili optuženi da su komunisti ili simpatizeri komunista, i bili podvrgnuti agresivnim istragama i saslušanjima pred vladinim ili privatničkim odborima, panelima, komitetima i agencijama. Glavna meta ovih sumnjičenja su bili zaposleni u državnom sektoru, u sektoru industrije zabave, prosvetari i sindikalni aktivisti. Sumnje su često uzimane u obzir uprkos nedovoljnim ili sumnjivim dokazima, a nivo pretnje koju su predstavljali stvarni ili navodni levičarski stavovi i aktivnosti je često značajno preuveličavan. Mnogi ljudi su ostali bez posla, uništene su im karijere, pa čak su i zatvarani. Većina ovih kazni je došlo nakon presuda koje su kasnije ukinute, zakona koji su kasnije proglašeni neustavnim, otkaza iz razloga koji su kasnije proglašeni protivzakonitim ili podložnim tužbi, ili vanpravnih procedura koje su posle smatrane pogrešnim.

Među najpoznatijim primerima makartizma su govori, istrage i saslušanja koja je sprovodio senator Makarti lično; Holivudska crna lista, povezana sa saslušanjima koje je sprovodio Dom Komiteta za neameričke aktivnosti; i razne antikomunističke aktivnosti Federalnog istražnog biroa (FBI) pod vođstvom direktora Dž. Edgara Huvera. Makartizam je bio široko rasprostranjen društveni i kulturni fenomen koji je uticao na sve nivoe društva i uzrokovao ozbiljne debate i konflikte u Sjedinjenim Državama.

Počeci

Istorijski period koji je poznat kao Makartijeva era je počeo znatno pre nego što je sam Džozef Makarti stupio na scenu. Mnogi činioci su doprineli makartizmu, od kojih neki sežu čak do godina Prve crvene strave (1917–20), inspirisane pojavom komunizma kao političke snage. Zahvaljujući delom svom uspehu u organizovanju radničkih sindikata, kao i ranom protivljenju fašizmu, broj članova Komunističke partije Sjedinjenih Država je rastao tokom tridesetih godina dvadesetog veka, dostigavši vrhunac od oko 75.000 članova 1940. i 1941. godine. Dok su Sjedinjene Države učestvovale u Drugom svetskom ratu kao saveznik Sovjetskog Saveza, pitanje antikomunizma je uglavnom bilo utišavano. Po okončanju Drugog svetskog rata, gotovo odmah je počeo Hladni rat, sa širenjem komunističkog uticaja Sovjetskog Saveza u centralnoj i istočnoj Evropi.

Iako su afere u vezi sa Igorom Guzenkom i Elizabet Bentli otvorile pitanje sovjetske špijunaže još 1945, događaji iz 1949. i 1950. su snažno pojačali osećaj komunističke pretnje u Sjedinjenim Državama. Sovjetski Savez je testirao atomsku bombu 1949. godine, ranije nego što su mnogi analitičari očekivali. Iste godine, Mao Cedung je sa svojom komunističkom armijom preuzeo kontrolu nad kontinentalnom Kinom uprkos velikoj finansijskoj pomoći koju su Sjedinjene Države pružile protivničkom Kuomintangu. Korejski rat, u kome su sa jedne strane bile UN, Sjedinjene Države i Južna Koreja, a sa druge strane komunisti iz Severne Koreje i Kina, je počeo 1950. Naredne godine je takođe došlo do nekoliko značajnih događaja u vezi sa sovjetskim hladnoratovskim špijunskim aktivnostima. U januaru 1950, Alger His, visoki zvaničnik Stejt departmenta je osuđen za krivokletstvo. On je u stvari osuđen za špijunažu; taj zločin je bio zastareo, ali je osuđen za krivokletstvo koje se odnosilo na odbacivanje optužbe u svom ranijem svedočenju pred Domom komiteta za neameričke aktivnosti. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Klaus Fuks je priznao da se bavio špijunažom u korist Sovjetskog Saveza dok je radio na projektu Menhetn u Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos tokom rata. Džulijus i Etel Rozenberg su uhapšeni 1950. zbog optužbi da su za račun Sovjeta ukrali tajne atomske bombe. Smrtna kazna nad njima je izvršena 1953.

Postojale su i suptilnije snage koje su pogodovale nastanku makartizma. Konzervativniji političari su već dugo vremena praktikovali politiku nazivanja liberalnih reformi poput zakona o dečjoj radnoj snazi i ženskog prava glasa kao „komunističke“ ili „crvene zavere“ Ova tendencija se pojačala tokom tridesetih godina dvadesetog veka kao reakcija na politiku Nju dila predsednika Frenklina D. Ruzvelta. Mnogi konzervativci su izjednačavali Nju dil sa socijalizmom ili komunizmom, i smatrali su da su takve politike dokaz da je vlada pod snažnim uticajem komunističkih političara u Ruzveltovoj administraciji. Načelno, nejasno definisana opasnost od „komunističkog uticaja“ je bila češća tema u govorima antikomunističkih političara nego što je bila špijunaža ili neka druga specifična aktivnost.

Senator Džozef Makarti

Umešanost Džozefa Makartija u tekući kulturni fenomen koji ja kasnije dobio ime po njemu je počela govorom koji je održao na Linkolnov dan, 9. februara 1950. pred Klubom republikanskih žena Vilinga u Zapadnoj Virdžiniji. Tokom govora je pokazao list papira sa, kako je tvrdio, spiskom poznatih komunista koji su radili za Stejt department. Obično se citira da je Makarti rekao: „Imam ovde u ruci spisak njih 205 - spisak imena koja su obznanjena državnom sekretaru kao članovi Komunističke partije, a koji uprkos tome i dalje rade i oblikuju politiku u Stejt departmentu.“ Ovaj govor je doveo do velikog novinskog publiciteta i utabao je Makartiju stazu ka tome da postane jedan od najprepoznatljivijih političara u Sjedinjenim Državama.

Prva zabeležena upotreba izraza makartizam je bila u političkoj karikaturi u „Vašington postu“. Autor je Herbert Blok (poznat pod pseudonimom Herblok). Karikatura je objavljena 29. marta 1950. Ova karikatura je prikazivala četvoricu vodećih republikanaca koji pokušavaju da nateraju slona (tradicionalni simbol Republikanske stranke) da stoji na deset kanti katrana naslaganih jedna na drugu, koje se klimaju, i na čijem vrhu je bure sa natpisom „makartizam“. Blok je kasnije napisao da nije bilo „ničeg posebno genijalnog u tom izrazu, koji je jednostavno iskorišćen da se predstavi nacionalna boljka koju bi bilo teško drugačije opisati. Ako je neko pre mene izrekao tu reč, slobodno neka uzme i nju, a i mladog senatora iz Viskonsina sa njom. Dajem besplatno i set kuhinjskog posuđa i kutiju sapuna.”

Institucije

Postojali su brojni antikomunistički komiteti, paneli i „odbori za procenu lojalnosti“ na federalnom, državnim i lokalnim nivoima, kao i mnoge privatne agencije koje su sprovodile istrage koje su se ticale mogućih komunista među radnicima u malim i velikim preduzećima.

U Kongresu, glavna tela koja su istraživala komunističke aktivnosti su bila Dom komiteta za neameričke aktivnosti, Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost, i Stalni potkomitet za istrage Senata. Između 1949. i 1954, ukupno 109 istraga je sprovedeno u ovim i drugim komitetima Kongresa.

Izvršna vlast

Procene lojalnosti i bezbednosti

U saveznoj vladi, izvršno naređenje 9835, predsednika Harija Trumana je započelo program procene lojalnosti zaposlenih u saveznoj upravi 1947. godine. Truman je naložio razrešenje dužnosti ako su postojale „razumne osnove... za verovanje da je umešana osoba nelojalna Vladi Sjedinjenih Država.“ Truman, koji je bio demokrata, je verovatno u određenoj meri reagovao na uspeh republikanaca na kongresnim izborima 1946, i smatrao je da treba da odgovori na rastuće kritike iz konzervativnih i antikomunističkih krugova.

Kada je predsednik Dvajt Ajzenhauer stupio na dužnost 1953, on je ojačao i proširio Trumanov program za procenu lojalnosti, a uz to je suzio mogućnosti za žalbe otpuštenih službenika. Hiram Bingam, predsedavajući Odbora za procenu lojalnosti Komisije civilne službe je za nova pravila koja je bio obavezan da sprovodi rakao da „jednostavno ne predstavljaju američki način rešavanja problema“. Naredne godine, Dž. Robertu Openhajmeru, naučnom direktoru Projekta Menhetn tokom koga je napravljena prva atomska bomba, koji je tada radio kao konsultant Komisije za atomsku energiju Sjedinjenih Država su oduzeta bezbednosna ovlašćenja nakon saslušanja koje je trajalo četiri nedelje. Openhajmer je dobio bezbednosna ovlašćenja najvišeg stepena 1947, ali su mu ona oduzeta u strožoj klimi 1954.

Slične procene lojalnosti su vršene u mnogim državnim i lokalnim kancelarijama i u nekim privatnim preduzećima širom Sjedinjenih Država. Godine 1958. je procenjeno da je otprilike svaki peti zaposleni u Sjedinjenim Državama morao da prođe neku vrstu procene lojalnosti. Radnik koji bi izgubio posao usled negativne procene lojalnosti, mogao bi da ima velikih problema da nađe novi posao. „Čovek bi bio uništen svuda i zauvek“, rečima predsedavajućeg Odbora za procenu lojalnosti predsednika Trumana. „Teško da bi ijedan odgovoran poslodavac rizikovao da mu da posao“.

I Ministarstvo pravde je počelo da vodi evidenciju organizacija koje su smatrane subverzivnim počev od 1942. Spisak je prvi put objavljen 1948, kada se na njemu nalazilo 78 organizacija. Taj broj je kasnije narastao na 154, od čega je 110 organizacija bilo označeno kao komunističke. U kontekstu procena lojalnosti, članstvo u nekoj od pobrojanih organizacija je predstavljalo osnov za sumnju, ali nije smatrano dokazom nelojalnosti. Jedan od najčešćih osnova za sumnju je bilo članstvo u Vašingtonskoj knjižarskoj asocijaciji, organizaciji koja je naginjala na levo i organizovala predavanja o literaturi, koncerte klasične muzike, i popuste na kupovinu knjiga.

Dž. Edgar Huver i FBI

Dž Edgar Huver 1961.

U knjizi Mnogi su zločini: Makartizam u Americi, istoričarka Elen Šreker naziva FBI „najvažnijom pojedinačnom komponentom antikomunističkog krstaškog rata“ i piše: „Da su posmatrači tokom pedesetih godina znali ono šta su saznali od sedamdesetih, kada je Zakon o slobodi informacija otvorio dosijee Biroa, 'makartizam' bi verovatno bio poznat kao 'huverizam'.“ Direktor FBI, Dž. Edgar Huver je bio jedan od najžešćih američkih antikomunista, i jedan od najmoćnijih.

Huver je osmislio program lojalnosti i bezbednosti predsednika Trumana, a istrage o zaposlenima u okviru tog programa su sprovodili agenti FBI. Ovo je bio glavni zadatak koji je doveo do toga da se broj zaposlenih u FBI poveća od 3.559 1946. do 7.029 1952. godine. Huverovo ekstremno osećanje komunističke opasnosti i politički konzervativni standardi dokaza koje je njegov Biro primenjivao je doveo do toga da na hiljade radnika izgubi posao. Usled Huverovog insistiranja da se identitet doušnika čuva kao tajna, većina onih koji su došli pod udar provera lojalnosti i bezbednosti nisu bili u mogućnosti da se suoče sa onima koji su ih optužili, pa ni da saznaju njihove identitete. U mnogim slučajevima im nije rečeno ni za šta su optuženi.

Huverov uticaj je dosezao i van službenika federalne vlade i van programa lojalnosti i bezbednosti. Nalazi saslušanja i istraga za provere lojalnosti je trebalo da budu poverljivi, ali Huver je redovno dokaze iz njih dostavljao kongresnim komitetima poput Doma za neameričke aktivnosti.

Od 1951. do 1955, FBI je imao tajni „Program odgovornosti“ u okviru koga su distribuirani anonimni dokumenti sa dokazima koje je FBI imao o naklonjenosti komunistima nastavnika, pravnika i drugih. Mnogi ljudi koji su optuženi u ovim „slepim memorandumima“ su otpušteni bez ikakvog daljeg postupka.

FBI je praktikovao niz ilegalnih aktivnosti u potrazi za podacima o komunistima, uključujući provale, otvaranje pisama i nelegalno prisluškivanje. Članovi levičarske Nacionalne advokatske gilde su spadali u retke pravnike spremne da brane optužene u slučajevima koji su se ticali komunizma, i ovo je tu organizaciju načinilo posebnom metom za Huvera. u kancelarije organizacije je od 1947. do 1951. FBI provalio najmanje četrnaest puta.

Između ostalog, FBI je koristio nelegalno pribavljene informacije dobijene prilikom ovih provala kako bi advokate optužbe obavestio o planiranim strategijama odbrane koje su pripremali advokati Nacionalne advokatske gilde.

FBI je takođe organizovao nelegalne tajne operacije da uznemirava i ometa komunističke i druge disidentske grupe. Huver je 1956. postajao sve više frustriran odlukama Vrhovnog suda Sjedinjenih Država koje su ograničavale mogućnosti Ministarstva pravde da sudi komunistima. U ovo vreme on je formalizovao tajni program „prljavih trikova“ pod imenom COINTELPRO. Akcije u okviru ovog programa su uključivale podmetanje krivotvorenih dokumenata kako bi se stvorila sumnja da su osobe doušnici FBI, širenje glasina putem anonimnih pisama, dostavljanje podataka novinama, pozivanje na proveru od strane poreske službe i slično. Program COINTELPRO je ostao na snazi do 1971.

Komitet Predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti

Komitet Predstavničkog doma za antiameričke aktivnosti (engl. The House Committee on Un-American Activities), skraćeno HUAC - je bio najistaknutiji i najaktivniji vladin komitet koji se bavio antikomunističkim istragama. Osnovan je 1938, i bio poznat po imenu Dijesov komitet po Martinu Dijesu mlađem, koji je predsedavao njime do 1944. Ovaj komitet je ispitivao razne „aktivnosti“ uključujući aktivnosti nemačko-američkih nacista tokom Drugog svetskog rata. Komitet se ubrzo fokusirao na komunizam, počevši sa istragom komunista u Federalnom pozorišnom projektu (projekat finansiranja pozorišta tokom Velike depresije u okviru programa Nju dil) iz 1938. Značajan korak za HUAC je bilo istraživanje optužbi za špijunažu protiv Algera Hisa 1948. Ova istraga je na kraju dovela do suđenja Hisu i njegove osude za krivokletstvo, što je ubedilo mnoge u korisnost kongresnih komiteta u razotkrivanju „komunističke subverzije“.

Komitet je najveći publicitet i slavu stekao istragom u holivudskoj filmskoj industriji. Oktobra 1947, Komitet je počeo da izdaje naloge za svedočenje scenaristima, režiserima i drugim profesionalcima iz filmske industrije, kako bi svedočili o svom poznatom ili sumnjičenom članstvu u Komunističkoj partiji, vezi sa njenim članovima ili podržavanju njenih stavova. Na ovim svedočenjima je postavljano pitanje koje je postalo poznato kao „pitanje za 64 dolara“, koje je glasilo: „Da li ste sada ili u prošlosti bili član Komunističke partije Sjedinjenih Država?“ Među prvim svedocima iz filmske industrije koje je Komitet primorao da svedoče je bila desetorka koja je odbila da sarađuje. Ova grupa koja je postala poznata kao „Holivudska desetorka“ se pozvala na Prvi amandman, koji je garantovao slobodu govora i okupljanja, a za koji su verovali da ih je pravno štitio od obaveze da odgovaraju na pitanja komiteta. Ova taktika nije urodila plodom, i desetorka je osuđena na zatvorske kazne za nepoštovanje Kongresa. Dvoje je osuđeno na šest meseci, a ostali na godinu dana zatvora.

Kasnije su se svedoci (iz industrije zabave i van nje) koji bi odlučili da ne sarađuju sa Komitetom pozivali na Peti amandman, koji je štitio od optuživanja samog sebe. Mada je ovo bio efikasan način zaštite od optužbi za nepoštovanje Kongresa, mnoge vladine institucije i privatna preduzeća su pozivanje na Peti amandman smatrale dovoljnom osnovom za otpuštanje. Mnogi svedoci su se našli pred izborom da li da „puze kroz blato i postanu doušnici“ kako je to glumac Lari Parks predstavio, ili da postanu poznati kao „komunisti Petog amandmana“, što je epitet koji je često koristio senator Makarti.

Senatski komiteti

Osnovni komitet Senata koji se bavio istragama komunista je bio Senatski potkomitet za unutrašnju bezbednost Sjedinjenih Država (SISS), koji je osnovan 1950. i bio je zadužen za osiguranje sprovođenja zakona koji su se ticali „špijunaže, sabotaže i zaštite unutrašnje bezbednosti Sjedinjenih Država“. Ovim komitetom je rukovodio demokrata Pet Makaran, koji je stekao reputaciju po pažljivim i opsežnim istragama. SISS je proveo godinu dana istražujući Ovena Latimora i druge članove Instituta za pacifičke odnose. Kao u brojnim ranijim slučajevima, grupa naučnika i diplomata oko Latimora (takozvane „kineske ruke“) je optužena da su „izgubili Kinu“, i mada su nađeni određeni dokazi prokomunističkih stavova, nije nađen nijedan dokaz koji bi podržao Makaranovu optužbu da je Latimor bio „svesan i artikulisan instrument sovjetske zavere“. Latimor je optužen za krivokletstvo pred SISS 1952. Nakon što je federalni sudija odbacio mnoge optužbe i jedan od svedoka priznao krivokletstvo, 1955. godine je slučaj odbačen.

Sam Džozef Makarti je predvodio Stalni senatski potkomitet za istrage tokom 1953. i 1954, i u ovo vreme ga je u više navrata koristio za svoje istrage u cilju lova na komuniste. Makarti je prvo ispitivao navode o komunističkom uticaju u Glasu Amerike, a zatim se okrenuo bibliotekama u inostranstvu. U katalozima američkih biblioteka u inostranstvu su tražena imena pisaca koje je Makarti smatrao neprikladnim. On je zatim diktirao spisak navodno prokomunističkih pisaca pred svojim potkomitetom i novinarima. Pod ovim pritiskom, Stejt department je naredio svojim bibliotekarima u inostranstvu da sa svojih polica uklone „materijale svih kontroverznih osoba, komunista, simpatizera komunista, itd.“ Neke biblioteke su čak spaljivale ove zabranjene knjige.

Makartijev komitet je zatim započeo istragu u Vojsci Sjedinjenih Država. Istraga je prvo započela u vojnoj signalnoj laboratoriji u Fort Monmautu. Makarti je punio novinske stupce pričama o opasnom špijunskom prstenu među vojnim istraživačima, ali ova istraga nije dovela do rezultata. Zatim je Makarti usmerio pažnju na slučaj vojnog stomatologa koji je unapređen u čin majora uprkos tome što je odbio da odgovori na pitanja u vojnom formularu za ispitivanje lojalnosti. Makartijev način sprovođenja ove istrage, uključujući i niz uvreda upućenih jednom brigadnom generalu, je doveo do saslušanja Vojske i Makartija, kada su Vojska i Makarti 36 dana razmenjivali optužbe i protivoptužbe pred očima javnosti. Ova saslušanja nisu dovela do konkretnih ishoda, ali je ovakvo medijsko eksponiranje Makartija dovelo do oštrog pada njegove popularnosti. U narednih godinu dana, Makarti je prestao da bude značajan antikomunistički faktor.

Crne liste

Erik Džonston, predsednik Filmske asocijacije Amerike, je 25. novembra 1947. (dan nakon što je Predstavnički dom odobrio optužbe za nepoštovanje za Holivudsku desetorku) izdao saopštenje za štampu u ime šefova najvećih studija, a koje je postalo poznato pod imenom Valdorfova izjava. Ova izjava je najavila otpuštanje Holivudske desetorke i glasila je: „Mi nećemo svesno zapošljavati komuniste ili članove bilo koje partije koja se zalaže za zbacivanje vlade Sjedinjenih Država[...]“ Ova otvorena kapitulacija pred makartističkim stavovima je označila početak Holivudske crne liste. Uprkos činjenici da je odbijano zapošljavanje stotina ljudi, studiji, producenti i ostali zaposleni nisu javno priznali da je crna lista postojala.

U ovo vreme su počeli da se pojavljuju privatni odbori za proveru lojalnosti i antikomunističke istrage, kako bi odgovorili na rastuće potrebe raznih grana privrede za proverom da li se njihovim zaposlenima može verovati. Kompanije koje su bile zabrinute zbog osetljivosti svojih delatnosti, ili one, poput zabavne industrije, koje su se osećale posebno zavisnom od stavova javnog mnjenja, su koristile usluge ovakvih odbora. Uz odgovarajuću naknadu, ovi timovi su istraživali zaposlene i postavljali im pitanja o njihovim političkim stavovima. Na ovakvim saslušanjima osoba obično nije imala pravo na prisustvo svog advokata, i kao što je bio slučaj sa istragama Doma komiteta za neameričke aktivnosti, od ispitanika je ponekad bilo traženo da se brani od optužbi bez da mu je omogućeno da unakrsno ispita onoga ko ga je optužio. Agencije koje su se bavile ovim istragama su vodile spiskove levičarskih organizacija, publikacija, okupljanja, kao i spiskove pojedinaca koji su bili poznati kao komunisti ili osumnjičeni da su komunisti. Knjige poput Crvenih kanala i listovi kao što su Protivudar i Poverljiva informacija su objavljivani kako bi se pratile komunističke i levičarske organizacije i pojedinci.

Zakoni i hapšenja

Pokušaje da se Sjedinjene Države zaštite od percipirane komunističke subverzije je posebno omogućavalo nekoliko federalnih zakona. Zakon o registraciji stranaca ili Smitov zakon iz 1940. je učinio kriminalnim prestupom svako „svesno ili voljno zalaganje, ohrabrivanje, predlaganje ili propovedanje [...] poželjnosti ili ispravnosti da se zbaci Vlada Sjedinjenih Država ili bilo koje države silom ili nasiljem, ili svako ko organizuje bilo koje udruženje koje propoveda, predlaže ili ohrabruje takvo zbacivanje, ili svako ko postane član ili se poveže sa bilo kojim takvim udruženjem“. Stotine komunista i drugih su procesuirani po ovom zakonu između 1941. i 1957. Jedanaest vođa Komunističke partije su optuženi i osuđeni po Smitovom zakonu 1949. godine. Deset optuženih je osuđeno na pet godina a jedanaesti na tri godine zatvora. Svi advokati odbrane su osuđeni za nepoštovanje suda i dobili zatvorske kazne. Još dvadeset troje ljudi iz vrha partije je optuženo 1951., uključujući Elizabet Garli Flin, koja je bila jedan od osnivača Američke unije za građanska prava; mnogi su osuđeni na osnovu svedočenja za koja su svedoci kasnije priznali da su bila lažna. Do 1957, 140 vođa i članova Komunističke partije je optuženo po ovom zakonu, od čega je 93 osuđeno.

Makkaranov zakon o unutrašnjoj bezbednosti, koji je donet 1950. je autorka Elin Šreker opisala kao „jedini važan pravni akt donet u Makartijevoj eri“ (Smitov zakon je donet pre doba makartizma). Međutim, Makkaranov zakon nije imao neki stvaran efekat osim pravnog maltretiranja. Ovaj zakon je zahtevao registraciju komunističkih organizacija kod Državnog tužioca, a po njemu je uspostavljen i Kontrolni odbor za subverzivne aktivnosti, sa zadatkom da istražuje moguće organizacije komunističke akcije i komunističkog fronta, koje bi onda morale da se registruju. Usled brojnih saslušanja, odlaganja i žalbi, zakon nikad nije zaživeo, čak ni kad je u pitanju sama Komunistička Partija Sjedinjenih Država, a mnoge glavne stavke zakona su ocenjene neustavnim 1965. i 1967. Zakon o imigraciji i nacionalnosti ili Makkaran-Volterov zakon je donet 1952. Ovaj zakon je omogućavao vladi da deportuje imigrante ili naturalizovane državljane koji se bave subverzivnim aktivnostima i takođe da zabrani ulazak u zemlju onima koji su sumnjivi kao subverzivni pojedinci.

Zakon o kontroli komunista je izglasan ogromnom većinom u oba doma Kongresa nakon vrlo malo rasprave. Zajedno su ga napisali republikanac Džon Maršal Batler i demokrata Hjubert Hamfri, a predstavljao je proširenje Zakona o unutrašnjoj bezbednosti iz 1950, i težio je da stavi van zakona Komunističku partiju, proglasivši da ona, kao i druge „organizacije infiltrirane komunistima“ kao takve „ne zaslužuju nikakva prava, privilegije ili imunitet pred pravnim telima“. Zakon o kontroli komunista nikada nije imao neki značajan uticaj, i možda je najviše ostao upamćen po neobičnom spoju liberala i konzervativaca koji su ga podržali. Uspešno je primenjen samo dvaput: 1954. kada je iskorišćen da se članovi Komunističke partije pojave na glasačkoj listi u Nju Džerziju, i 1960. kada je na osnovu njega odbijeno priznavanje Komunističke partije Sjedinjenih Država kao poslodavca u kontekstu sistema za kompenzaciju nezaposlenosti države Njujork. Njujork post je zakon nazvao „nakaznim“, „bednim gaženjem demokratskih principa“, dok je list Nacija optužio liberalne demokrate za „neurotičnu anksioznost u izbornoj godini kako bi se izbegle optužbe da su 'mekani prema komunizmu' čak i po cenu žrtvovanja ustavnih prava.“

Podrška javnosti

Letak iz maja 1955. u kome „Komitet sačuvajmo Ameriku“ traži od čitalaca da se „bore protiv komunističke svetske vlade“ tako što će se suprotstaviti javnim zdravstvenim programima.

Makartizam su podržavale različite grupe, uključujući Američku legiju i razne druge antikomunističke organizacije. Jedan od ključnih elemenata podrške su bile razne militantno antikomunističke ženske grupe poput Američkog foruma za javne odnose i Minutaških žena Sjedinjenih Država. Ove organizacije su okupljale desetine hiljada domaćica koje su se organizovale u mreže za pisanje pisama, patriotske klubove i koordinisale napore da se identifikuje i iskoreni ono šta su one smatrale subverzijom.

Iako su radikalne grupe krajnje desnice činile srž podrške makartizu, ove grupe svakako nisu bile usamljene u toj podršci. Široka „koalicija ogorčenih“ je nalazila makartizam privlačnim, ili barem politički korisnim. Primeri tema oko kojih su se različite grupe ujedinjavale su suprotstavljanje internacionalizmu, pogotovo Ujedinjenim nacijama; protivljenje davanjima za socijalnu pomoć, posebno različitim programima uspostavljenim u okviru Nju dila; i suprotstavljanje naporima da se umanje nejednakosti društvenih struktura u Sjedinjenim Državama.

Jedna od tema na koje su se fokusirale pristalice makartizma se ticao javnog zdravstva, pogotovo vakcinacije, brige o mentalnom zdravlju i flurizovanja vode, što su sve bile navoden komunističke zavere kako bi se isprali mozgovi Amerikanaca. Antiinternacionalistički aspekti makartizma su u literaturi često uzimali antijevrejske tonove. (Vidi flajer na slici desno: Rabin Špic iz Američkog Hebreja, 1. marta 1946: „Američki Jevreji moraju da se uhvate u koštac sa našim savremenim antisemitima; moramo da popunimo duševne bolnice antisemitskim ludacima.“) Ovakva gledišta su dovodila do velikih sporova između makartističkih radikala i pobornika programa javnog zdravstva. Najpoznatiji primer ovoga je slučaj kontroverze u vezi sa Zakonom o mentalnom zdravlju Aljaske iz 1956.

Vilijam F. Bakli, mlađi, osnivač uticajnog konzervativnog političkog časopisa Nacoinalna revija, je u odbranu makartizma napisao Makarti i njegovi neprijatelji, gde je istakao kako je „Makartizam ... pokret oko koga ljudi dobre volje i stroge moralnosti mogu da se okupe“.

Osim toga, kako je istakao Ričard Rovier, veliki broj običnih Amerikanaca je bio ubeđen da „gde ima dima, ima i vatre“ i pružio je podršku makartizmu. Po Galupovom istraživanju iz januara 1954, 50% Američke javnosti je podržavalo Makartija, dok je 29% imalo negativne stavove o ovom senatoru. Erl Voren, Vrhovni sudija Sjedinjenih Država je prokomentarisao da bi Povelja o pravima Sjedinjenih Država, da se o njoj tada glasalo, verovatno bila odbačena.

Slika o komunistima

Oni koji su se trudili da opravdaju makartizam su to u velikoj meri činili svojim opisom komunizma i američkih komunista pogotovo. Pobornici makartizma su tvrdili da je Komunistička partija Sjedinjenih Država u tolikoj meri pod kontrolom Moskve da je svaki američki komunista neizbežno marioneta Sovjetskog Saveza. Rečima Dž. Edgara Huvera iz govora 1950. godine, „tela i duše članova Partije su vlasništvo partije“. Ovo nije bio stav koji su delili samo ekstremni konzervativci. 1940, Američki savez za građanske slobode je izbacio Elizabet Garli Flin, koja je bila član-osnivač ove organizacije, uz obrazloženje da je njeno članstvo u Komunističkoj partiji dovoljno da je diskvalifikuje kao građanskog libertarijanca. U suđenjima članovima Komunističke partije po Smitovom zakonu (vidi gore), tužioci su slučaj bazirali i na premisi da je posvećenost nasilnom zbacivanju vlade predstavlja svojstvo doktrina marksizma-lenjinizma. Delovi Ustava Komunističke partije Sjedinjenih Država koji su eksplicitno odbacivali revolucionarno nasilje su odbacivani kao svesna obmana.

Osim toga, često se javljala tvrdnja da Partija nikome nije dozvoljavala da je napusti, pa se dešavalo da neko ko je kratko bio član partije pre više decenija bude osumnjičen kao trenutni član.

Žrtve makartizma

Nije lako proceniti broj žrtava makartizma. Broj zatvorenih se meri stotinama, a oko deset ili dvanaest hiljada je izgubilo poslove. U mnogim slučajevima je dovoljno bilo da Dom komiteta za neameričke aktivnosti ili neki sličan komitet izda nalog za svedočenje pa da osoba izgubi posao. Mnogi od onih koji su završili u zatvoru, izgubili poslove ili bili ispitivani pred komitetima su zaista u prošlosti ili sadašnjosti imali neke veze sa Komunističkom partijom. Ali za veliku većinu je bila vrlo upitna i mogućnost da naude državi, kao nivo veza sa komunistima. Osumnjičeni za homoseksualnost su takođe često dolazili pod udar makartizma. Lov na „seksualne perverznjake“, koji su smatrani subverzivni po prirodi, je doveo do toga da stotine ljudi bude uznemiravano ili im bude uskraćeno zaposlenje.

U filmskoj industriji preko trista glumaca, pisaca i režisera nije moglo da radi u Sjedinjenim Državama usled nezvanične Holivudske crne liste. Crne liste su bile na snazi širom zabavne industrije, u univerzitetima i školama na svim nivoima, u pravničkoj profesiji, i u mnogim drugim oblastima. Program lučke bezbednosti koji je Obalska straža započela ubrzo nakon izbijanja Rata u Koreji je nalagao da ispitivanje svakog pomorskog radnika koji je ukrcavao ili radio na bilo kom američkom brodu, nevezano za transport tog broda ili njegovu destinaciju. Kao i kod ostalih makartističkih istraga lojalnosti i bezbednosti, identiteti onih koji su iznosili optužbe, kao i priroda optužbi su obično čuvane u tajnosti od optuženog. Gotovo 3.000 pomoraca i lučkih radnika je izgubilo posao samo usled ovog programa.

Sledi spisak nekih viđenijih ljudi koji su bili na crnim listama ili su na neki drugi način trpeli progon usled makartizma:

• Nelson Algren, pisac
• Elmer Bernstin, kompozitor i dirigent
• Leonard Bernstin, kompozitor i dirigent
• Dejvid Bom, fizičar i filozof
• Čarli Čaplin, glumac i režiser
• Aron Kopland, kompozitor
• Bartli Krum, pravnik
• Hauard Da Silva, glumac
• Džuls Dasin, režiser
• Dolores del Rio, glumica
• Vilijam Du Bois, aktivista za građanska prava i pisac
• Hauard Fast, pisac
• Džon Garfild, glumac
• Džek Gilford, glumac
• Rut Gordon, glumica
• Li Grant, glumica
• Dašijel Hamet, pisac
• Elizabet Houz, dizajnerka odeće, spisateljica, aktivista za jednaka prava
• Lilijan Helman, scenarista
• Lena Horn, pevačica
• Langston Hjuz, pisac
• Sem Džefi, glumac
• Garson Kejnin, pisac i režiser
• Bendžamin Kin, istoričar
• Džipsi Rouz Li, glumica i striptizeta
• Kornelijus Lancoš, matematičar i fizičar
• Artur Lorents, scenarista
• Filip Leb, glumac, na crnoj listi i ostao bez posla, počinio samoubistvo 1955:
• Džozef Louzi, režiser
• Burdžis Meredit, glumac
• Artur Miler, scenarista i esejista
• Zero Mostel, glumac
• Robert Openhajmer, fizičar, naučni direktor Projekta Menhetn, bezbednosna ovlašćenja opozvana
• Doroti Parker, pisac
• Lajnus Poling, hemičar, dobitnik dve nobelove nagrade, odbijano izdavanje pasoša
• Martin Rit, glumac i režiser
• Pol Robsen, glumac, sportista, pevač, pisac, politički aktivista i aktivista za građanska prava
• Edvard Dž. Robinson, glumac
• Valdo Solt, scenarista
• Pit Siger, folk pevač
• Arti Šo, džez muzičar
• Irvin Šo, pisac
• Vilijam L. Širer, novinar
• Lajonel Stander, glumac
• Pol Svizi, ekonomista i osnivač-urednik Mesečne revije
• Čarls V. Tajer, diplomata
• Dalton Trambo, scenarista, jedan od „Holivudske desetorice“
• Ćen Susen, fizičar
• Orson Vels, glumac, pisac i režiser

Kritike

Javnost nipošto nije bila ujedinjena iza politika i aktivnosti koje su se sprovodile u okviru makartizma. Postojali su brojni kritičari raznih aspekata makartizma, uključujući razne ličnosti koje inače nisu bile poznate po svom liberalizmu.

Na primer, u svom vetu (koji je poništen) na Makkaranov zakon o unutrašnjoj bezbednosti 1950. godine, predsednik Truman je napisao, „U slobodnoj zemlji, kažnjavamo ljude zbog zločina koje počine, a nikada zbog stavova koje imaju.“ Truman je takođe neuspešno postavio veto na Taft-Hartlijev zakon, koji je između ostalog sindikatima onemogućavao zaštitu pred Nacionalnim odborom za radničke odnose ukoliko vođe sindikata ne bi potpisale iskaze pod zakletvom da nisu i nikada nisu bili komunisti. Nakon što više nije bio predsednik, Truman je 1953. kritikovao tadašnju Ajzenhauerovu administraciju:

Sada je evidentno da je trenutna administracija, iz političkih razloga, u potpunosti prihvatila makartizam. Ne govorim o senatoru iz Viskonsina. On je bitan samo utoliko što je izraz po njemu dobio ime. Radi se o iskvarivanju istine, napuštanju nužnog postupka prava. Radi se o korišćenju velike laži i neosnovane optužbe protiv bilo kog državljanina u ime amerikanizma ili bezbednosti. Radi se o tome da moć stiču demagozi koji žive na neistini; radi se o širenju straha i uništenju vere u svakom nivou društva.

Margaret Čejs Smit, republikanska senatorka iz Mejna, je 1. juna 1950. pred Senatom održala govor koji je nazvala „Deklaracija savesti“. U jasnom napadu na makartizam, ona je pozvala na prestanak „atentata na ličnosti“ i navela „neke od osnovnih principa amerikanizma: pravo da se kritikuje; Pravo da se ima nepopularno uverenje; Pravo na protest; Pravo na nezavisnu misao.“ Rekla je kako „sloboda govora više nije ono šta je bila u Americi,“ i osudila „kancerogene pipke 'ne znaj ništa, sumnjaj na sve' stavova“. Šest drugih republikanskih senatora: Vejn Morz, Irving Ives, Čarls V Tobi, Edvard Džon Taj, Džordž Aiken i Robert K. Hendrikson su se pridružili Smitovoj u osudi makartističkih taktika.

Elmer Dejvis, jedan od najpoštovanijih novinskih reportera i komentatora četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka je često govorio protiv onoga šta je nazivao preterivanjima u makartizmu. Jednom prilikom je upozorio da mnoge lokalne antikomunističke grupe vrše „opšte napade ne samo na škole, koledže i biblioteke, na nastavnike i udžbenike, već na sve ljude koji misle i pišu [...] ukratko, na slobodu uma."

Vrhovni sud je 1952. prihvatio odluku nižeg suda u slučaju Alder protiv Odbora za obrazovanje Njujorks, time odobrivši zakon koji državnim odborima za ocenu lojalnosti omogućava da otpuste nastavnike koje ocene „subverzivnim“. Sudija Vilijam O. Dauglas je izrazio neslaganje sa većinskom presudom i u obrazloženju je napisao: „Trenutni zakon počiva na principu koji je odbojan našem društvu — krivica po povezanosti.[...] Ono šta se pod ovim zakonom radi je tipično za policijsku državu. Nastavnici su pod stalnim nadzorom; njihove prošlosti se pročešljavaju kako bi se pronašli znaci nelojalnosti; sve šta izgovore se prati kako bi se pronašli tragovi opasnih misli.“

Pozorišna predstava iz 1952. The Crucible, Artura Milera je koristila Salemska suđenja vešticama kao metaforu za makartizam, sugerišući da se progon poput makartističkog može javiti bilo kad i bilo gde. Predstava se snažno fokusirala na činjenicu da kad je osoba jednom optužena ona ima male šanse da se odbrani zbog iracionalnog i cirkularnog rezonovanja sudova i javnosti. Miler je kasnije napisao: „Što sam više čitao o panici u Salemu, sve više su mi se javljale slike naših iskustava iz pedesetih.“

Novinar Edvard R. Marou

Jedan od najuticajnijih protivnika makartizma je bio čuveni novinar i analitičar kuće CBS, Edvard R Marou. 20. oktobra 1953. on je u svojoj emisiji prikazao priču o otpuštanju Mila Radulovića, bivšeg rezervnog poručnika Američkog ratnog vazduhoplovstva, koji je optužen za povezanost sa komunistima. Emisija je oštro kritikovala metode ratnog vazduhoplovstva, koje su uključivale predstavljanje dokaza u zapečaćenoj koverti koju Radulović i njegov advokat nisu smeli da otvore. Epizoda Marouove emisije emitovana 9. marta 1954. je ponovo bila o makartizmu, ovoga puta napadajući samog Džozefa Makartija. Emisija je imala naslov „Izveštaj o senatoru Džozefu R. Makartiju“ i koristila je snimke njegovih govora kako bi ga prikazala kao nepoštenog, neobazrivog i agresivnog prema svvedocima i poznatim Amerikancima. U završnom komentar, Marou je rekao:

“

Ne smemo da pomešamo neslaganje i nelojalnost. Moramo uvek da imamo u vidu da optužba nije dokaz i da osuda zavisi od dokaza i nužnog zakonskog postupka. Nećemo hodati u strahu jedni od drugih. Strah nas neće odvesti u doba nerazuma, ako pogledamo duboko u našu prošlost i našu doktrinu, i setimo se da ne potičemo od strašljivih ljudi.

”

Ova emisija se smatra jednom od ključnih epizoda u zaustavljanju makartizma.

Senator Makarti se aprila 1954. ponovo našao pod napadom tokom Saslušanja vojske i Makartija. Ova saslušanja su uživo prikazivana na televizijskoj mreži Ej-bi-si što je javnosti omogućilo da iz prve ruke vide kako funkcionišu Makartijeva ispitivanja i njegove kontroverzne taktike. U jednoj razmeni udaraca, Makarti je podsetio vojnog advokata Džozefa Velča da on u svojoj pravnoj firmi ima zaposlenog koji je pripadao organizaciji koja je optužena za simpatiziranje komunista. U replici koja je oslikavala rastuće negativne stavove javnosti o Makartiju, Velč je dao čuveni odgovor senatoru: „Zar nemate nimalo pristojnosti, gospodine? Zar vam na kraju nije ostalo nimalo osećaja za pristojnost?“

Opadanje

Sredinom i kasnih pedesetih godina dvadesetog veka, stavovi i institucije makartizma su polako počele da slabe. Promena stavova javnosti je znatno doprinela ovome; opadanje makartizma takođe može da se prati i kroz seriju sudskih odluka.

Ključna ličnost u prestanku korišćenja crnih spiskova je bio Džon Henri Folk (engl. John Henry Faulk). Folk je bio voditelj popodnevne humorističke radio emisije i levičarski aktivista u svom sindikatu, Američkoj federaciji televizijskih i radio umetnika. Istraživala ga je AWARE, Inc, jedna od privatnih kompanija koja je proučavala zaposlene tražeći znakove komunističke „nelojalnosti“. Kako ga je AWARE označio kao nepodobnog, CBS radio ga je otpustio. Folk je odlučio da tuži AWARE 1957, što je gotovo jedinstven slučaj među žrtvama crnih spiskova, i 1962. je sud presudio u njegovu korist. Ovom sudskom presudom, privatne kompanije koje su sastavljale crne spiskove i oni koji su koristili njihove usluge su shvatili da mogu da budu pravno odgovorni za profesionalnu i finansijsku štetu koju prouzrokuju. Iako su neke crne liste nastavile da postoje, privatne agencije za „proveru lojalnosti“ su uskoro postale stvar prošlosti. Čak i pre Folkove presude, mnogi u Holivudu su rešili da je vreme da se zanemare crni spiskovi. Dalton Trambo, jedan od najpoznatijih članova Holivudske desetorke, je 1960. javno priznat kao pisac scenarija za filmove Egzodus i Spartak.

Dobar deo posla na demontiranju makartizma je sproveden od strane Vrhovnog suda. Kako je Ričard Rovir napisao u svojoj biografiji Džozefa Makartija, „Vrhovni sud Sjedinjenih Država je uzeo kao jasnu činjenicu poderotine koje Makarti pravi u tkivu slobode, i stoga izdao niz odluka koje su to tkivo ojačale.“ Dvojica sudija koje je Ajzenhauer imenovao u Vrhovni sud - Erl Voren (koji je postao Vrhovni sudija) i Vilijam Dž. Brenan, mlađi — su se pokazali liberalnijim nego što je Ajzenhauer očekivao, i on je kasnije imenovanje Vorena nazvao svojom „najvećom greškom“.

Vrhovni sud je 1956. razmatrao slučaj Sločover protiv Odbora za obrazovanje. Sločover je bio profesor na Bruklinskom koledžu koga je Grad Njujork otpustio jer se pozvao na Peti amandman kada je pred Makartijevim komitetom upitan da li je u prošlosti bio član Komunističke partije. Sud je zabranio takvo ponašanje, presudivši „...moramo da osudimo praksu imputiranja mračnih značenja korišćenju ustavnog prava pozivanja na Peti amandman.[...] Pravo na odbijanje osobe da sama sebe inkriminiše bi bilo svedeno na pustu sprdnju ukoliko bi se korišćenje tog prava posmatralo kao ekvivalent bilo priznavanja krivice ili razumne pretpostavke krivokletstva.“

Još jednu ključnu presudu je predstavljao slučaj Jejts protiv Sjedinjenih Država iz 1957, u kome su poništene presude protiv četrnaest komunista. Sudija Blek je u komentaru napisao sledeće o originalnim suđenjima po „Smitovom zakonu“: „Iskaz svedoka je srazmerno nebitan. Krivica ili nevinost mogu da zavise od toga šta su Marks ili Engels ili neko treći napisali ili za šta su se zalagali pre stotinu godina ili više.[...] Kada je mrsko ili neuobičajeno mišljenje o vladi u stvari ključno pitanje, [...] predrasude čine osudu neizbežnom osim u slučaju najređih okolnosti.“

Takođe, Vrhovni sud je 1957. presudio u slučaju Votkins protiv Sjedinjenih Država, ograničivši moć Doma za neameričke aktivnosti da kažnjava za nepoštovanje Kongresa svedoke koji ne sarađuju prilikom ispitivanja: „Samo pozivanje svedoka i primoravanje na svedočenje, protiv njegove volje, o njegovim uverenjima, izrazima ili vezama je vid vladinog mešanja. A kada se ta iznuđena otkrića tiču pitanja koja su neortodoksna, nepopularna, ili čak izazivaju mržnju opšte javnosti, reakcije u životu svedoka mogu da budu katastrofalne.“

U svojoj odluci iz 1958. u slučaju Kent protiv Dulsa, Vrhovni sud je zaustavio Stejt department u korišćenju svojih ovlašćenja da odbije izdavanje ili poništi pasoš građaninu na osnovu njegovih komunističkih uverenja ili veza.

Posledice

Iako može da izgleda da danas makartizam ima samo istorijskog značaja, političke podele koje je on načinio u Sjedinjenim Državama nastavljaju da se manifestuju, i politika i istorija antikomunizma u Sjedinjenim Državama i dalje traje. Delovi ogromne bezbednosne mašinerije koja je uspostavljena tokom makartizma i dalje postoje. Zakletve lojalnosti su još uvek obavezne po Ustavu Kalifornije za sve zvaničnike i službenike Vlade Kalifornije (što je vrlo problematično za kvekere i Jehovine svedoke, čija uverenja ih sprečavaju da se zakunu na apsolutnu lojalnost državi), a na saveznom nivou, neki delovi Makaranovog zakona o unutrašnjoj bezbednosti su i dalje na snazi. Mnogi posmatrači su uporedili tlačenje liberala i levičara tokom doba makartizma sa skorašnjim akcijama protiv osumnjičenih terorista, većinom muslimana. U delu Doba anksioznosti: Od makartizma do terorizma, autor Hejns Džonson upoređuje „zlostavljanja kroz koja su prolazili strani državljani bačeni u visokosigurnosne američke zatvore u osvit 11. septembra“ sa ekscesima makartističke ere. Slično, Dejvid D. Kol je pisao kako Patriotski zakon „u stvari oživljava filozofiju makartizma, jednostavno zamenivši reči 'komunista' i 'terorista'.“

Sa druge strane, konzervativna autorka En Kolter je posvetila veći deo svoje knjige Izdaja povlačeći paralele između nekadašnje opozicije Makartiju i makartizmu i politika i uverenja današnjih liberala, tvrdeći da su jedni ometali antikomunističku a drugi ometaju borbu protiv terorizma. Među autorima koji su upoređivali savremene antiterorističke politike i makartizam su Džefri R. Stoun, Ted Morgan, i Džona Goldberg.

Makartizam je kontroverzan i kao čisto istorijsko pitanje. Preko dokumenata iz sovjetskih arhiva sa kojih je skinuta oznaka tajnosti i dešifrovanja sovjetskih poruka (Projekat Vinona), postalo je poznato da se Sovjetski Savez bavio značajnim špijunskim aktivnostima u Sjedinjenim Državama tokom četrdesetih godina dvadesetog veka. Takođe je poznato da je Komunistička partija Sjedinjenih Američkih Država u značajnoj meri bila finansirana a njene politike kontrolisane od strane Sovjetskog Saveza, i da su članovi ove partije često regrutovani kao špijuni. Po mišljenju nekih savremenih komentatora, ova otkrića predstavljaju makar delimičnu odbranu makartizma. Postoje mišljenja da su postojali istinski opasni subverzivni elementi u Sjedinjenim Državama, i da je ova opasnost opravdavala ekstremne mere. Po drugim mišljenjima, iako su se u doba makartizma dešavali ispadi za koje nema opravdanja, savremeni istoričari potcenjuju dubinu sovjetske špijunaže u Sjedinjenim Državama ili nedemokratsku prirodu Komunističke partije Sjedinjenih Država, što je stav sa kojim se slažu i neki trockisti koji su smatrali da su oni kao i antistaljinisti načelno, trpeli progon Komunističke partije Sjedinjenih Država. Po suprotnim mišljenjima, uprkos skorašnjim otkrićima, do početka makartizma krajem četrdesetih godina dvadesetog veka Komunistička partija Sjedinjenih Država je bila neefikasna marginalna grupa, a šteta koju su sovjetski špijuni nakon Drugog svetskog rata naneli američkim interesima je bila minimalna. Istoričarka Elen Šreker je napisala „u ovoj zemlji, makartizam je naneo više štete ustavu nego što je Komunistička partija Sjedinjenih Država ikada učinila.“

Savremeno korišćenje izraza

Od doba Makartija, izraz makartizam je ušao u američki govor kao opšti izraz za niz pojava: agresivno ispitivanje nečijeg patriotizma, iznošenje slabo potkrepljenih optužbi, korišćenje optužbi za nelojalnost kako bi se izvršio pritisak na pojedinca da se potčini konformističkim politikama ili da bi se diskreditovao protivnik, zanemarivanje građanskih prava u ime državne bezbednosti i korišćenje demagogije se često nazivaju makartizmom Makartizam se takođe koristi i kao sinonim za lov na veštice.

Literatura

• Barranger, Milly S. (2008). Unfriendly Witnesses: Gender, Theater, and Film in the McCarthy Era. SIU Press. str. 149. ISBN 978-0-8093-2876-5. 
• Doherty, Thomas; Doherty, Thomas Patrick (2013). Cold War, Cool Medium: Television, McCarthyism, and American Culture. Columbia University Press. str. 30. ISBN 978-0-231-50327-3. 
• Olmsted, Kathryn S. (2011). Real Enemies: Conspiracy Theories and American Democracy, World War I to 9/11. Oxford University Press. str. 83-. ISBN 978-0-19-975395-6. 
• Heale, M. J. (1998). McCarthy's Americans: Red Scare Politics in State and Nation, 1935–1965. University of Georgia Press. str. 73. ISBN 978-0820320267. 
• Chang, Iris (1996). Thread of the Silkworm. Basic Books. ISBN 978-0465006786. 
• Du Bois, W.E.B. (1968). The Autobiography of W. E. B. Du Bois. International Publishers. ISBN 978-0717802340. 
• Marable, Manning, John McMillian, and Nishani Frazier (eds.) (2003). Freedom on My Mind: The Columbia Documentary History of the African American Experience. Columbia University Press. str. 559. ISBN 978-0231108904. 
• Bosworth, Patricia (1998). Anything Your Little Heart Desires: An American Family Story. Touchstone. ISBN 978-0684838489. 
• Ramón, David (1997). Dolores del Río. Clío. str. 44. ISBN 978-9686932355. 
• Wang, Jessica (1999). American Science in an Age of Anxiety: scientists, anticommunism, & the cold war. The University of North Carolina Press. str. 277-278. ISBN 978-0807824474. 
• Lev, Peter (1999). Transforming the Screen, 1950–1959. University of California Press. str. 159. ISBN 978-0520249660. 
• Marmor, Judd (1994). Psychiatry in Transition (2d izd.). Transaction. str. 355-373. ISBN 978-1-56000-736-4. 
• Horvath, Brooke (2005). Understanding Nelson Algren. University of South Carolina Press. str. 84. ISBN 978-1570035746. 
• Fausold, Martin; Shank, Alan (1991). The Constitution and the American Presidency. SUNY Press. str. 116. ISBN 978-0-7914-0468-3. 
• Paul Finkelman (ed.) (2006). Encyclopedia of American Civil Liberties. CRC Press. str. 1488. ISBN 978-0415943420. 
• Block, Herbert (1952). The Herblock Book. Beacon. ISBN 978-1-4992-5346-7. 
• Brinkley, Alan (1995). The End Of Reform: New Deal Liberalism in Recession and War. Vintage. ISBN 978-0-679-75314-8. 
• Brown, Ralph S. (1958). Loyalty and Security: Employment Tests in the United States. Yale University Press. ISBN 978-0-306-70218-1. 
• Buckley, William F. (1977). A Hymnal: The Controversial Arts. G.P. Putnam's Sons. ISBN 399-12227-3. 
• Buckley, William F. (1954). McCarthy and His Enemies: The Record and Its Meaning. Regnery. ISBN 978-0-89526-472-5. 
• Buhle, Paul, and David Wagner (2003). Hide in Plain Sight: The Hollywood Blacklistees in Film and Television, 1950–2002. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6144-0. 
• Cox, John Stuart, and Athan G. Theoharis (1988). The Boss: J. Edgar Hoover and the Great American Inquisition. Temple University Press. ISBN 978-0-87722-532-4. 
• D'Emilio, John (1998). Sexual Politics, Sexual Communities (2d izd.). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-14267-8. 
• Doherty, Thomas (2005). Cold War, Cool Medium: Television, McCarthyism, and American Culture. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12953-4. 
• Fried, Albert (1997). McCarthyism, The Great American Red Scare: A Documentary History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509701-6. 
• Fried, Richard M. (1990). Nightmare in Red: The McCarthy Era in Perspective. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504361-7. 
• Griffith, Robert (1970). The Politics of Fear: Joseph R. McCarthy and the Senate. University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-555-9. 
• Haynes, John Earl, and Harvey Klehr (2000). Venona: Decoding Soviet Espionage in America. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08462-7. 
• Herman, Herman (2000). Joseph McCarthy: Reexamining the Life and Legacy of America’s Most Hated Senator. The Free Press. ISBN 0-684—83625-4. 
• McAuliff, Mary Sperling (1978). Crisis on the Left: Cold War Politics and American Liberals, 1947–1954. University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-241-1. 
• Rovere, Richard H. (1959). Senator Joe McCarthy. University of California Press. ISBN 978-0-520-20472-0. 
• Sabin, Arthur J. (1999). In Calmer Times: The Supreme Court and Red Monday. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-3507-4. 
• Schrecker, Ellen (1998). Many Are the Crimes: McCarthyism in America. Little, Brown. ISBN 978-0-316-77470-3. 
• Schrecker, Ellen (2002). The Age of McCarthyism: A Brief History with Documents (2d izd.). Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-29425-0. 
• Stone, Geoffrey R. (2004). Perilous Times: Free Speech in Wartime from the Sedition Act of 1798 to the War on Terrorism. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-05880-2. 
• Streitmatter, Rodger (1998). Mightier Than the Sword: How the News Media Have Shaped American History. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3211-6. 
• Weir, Robert E. (2007). Class in America: An Encyclopedia. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-33720-8. 
• Theoharis, Athan (2002). Chasing Spies: How the FBI Failed in Counter-Intelligence But Promoted the Politics of McCarthyism in the Cold War Years. Ivan R. Dee. ISBN 978-1-56663-420-5. 
• Coulter, Ann (2003). Treason: Liberal Treachery from the Cold War to the War on Terrorism. Three Rivers Press. ISBN 978-1400050321. 
• Morgan, Ted (2004). Reds: McCarthyism in Twentieth-Century America. Random Hous. str. 597et seq.. ISBN 978-0812973020. 
• Johnson, Haynes (2005). The Age of Anxiety: McCarthyism to Terrorism. Harcourt. str. 471. ISBN 978-0151010622. 
• Faulk, John Henry (1963). Fear on Trial. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-72442-6. 
• Komzsik, Louis (2003). The Lanczos Method:Evolution and Application. SIAM. str. 79. 
• Berch, Bettina (1988). Radical By Design: The Life and Style of Elizabeth Hawes. Dutton Adult. ISBN 978-0525247159. 

Makartizam na Wikimedijinoj ostavi