Zvonimir Vučković
Zvonimir Zvonko Vučković (ratno ime: Feliks; rođen 6. jula 1916. Bijeljina, Austrougarska - umro 21. decembra 2004. Kalifornija, SAD) je bio poručnik predratne vojske Kraljevine Jugoslavije, te četnički komandant i saradnik okupatora za vreme Drugog svetskog rata.
| Zvonimir Vučković | ||
|---|---|---|
| Lični podaci | ||
| Datum rođenja | 6. jul 1916. | |
| Mesto rođenja | Bijeljina (Austrougarska) | |
| Datum smrti | 21. decembar 2004. | |
Tokom ustanka u Srbiji 1941. godine, borio se zajedno sa partizanima za oslobođenje Gornjeg Milanovca. Nakon toga je, po naređenju vrhovne komande, napao na saborce partizane u oslobođenom gradu.
Bio je komandant 1. ravnogorskog korpusa Jugoslovenske kraljevske vojske u Otadžbini. Godine 1942. proglašen je za vojvodu takovskog. Bio je jedan od vodećih ličnosti četničkog pokreta Draže Mihailovića.
Posle rata je bio deo četničke političke emigracije.
Drugi svetski rat
urediUstaničke borbe za Gornji Milanovac (1941)
urediPoručnik Zvonimir Vučković vodio je ustanički napad na Gornji Milanovac. Dogovor o napadu na Nemce u Gornjem Milanovcu postignut je na sastanku između četnika i partizana u selu Lunjevici. Na sastanku je Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda, postavljen za komandanta zajedničke četničko-partizanske akcije protiv Nemaca, a partizanski vođa, učitelj Milan Rakić za njegovog zamenika.
Četnički komandant Zvonko Vučković je hteo da zaustavi partizanski napad na Gornji Milanovac, pa čak i da se postavi između ustanika i nemačkog garnizona, ali je procenio da bi to bilo veoma štetno po četnike. Zbog toga je rešio da se, bar privremeno, pridruži ustanicima:
Nije moglo biti ni malo sumnje da bi smo pretrpeli veliku štetu ako u toj fazi našeg organizovanja ostanemo skrštenih ruku i po strani. Moćna propaganda partizana ne bi imala ni malo muke da ubedi narod da su oni jedini borci za slobodu. Samo za trenutak pomislio sam na mogućnost da se negde ispod Gornjeg Milanovca postavim sa odredom između partizana i Nemačkog garnizona. Rezultat takve akcije nesumnjivo bi nam kudi i kamo više škodio. (...) Odluka koju sam doneo, tako mi se činilo, mogla je bar nešto spasiti, pored toga što mi je ulivala malo nade da ću, kad se pridružim partizanima, biti u stanju da ih nagovorim da odlože napad za koji dan.[1]
– Zvonimir Vučković
Početak napada na Gornji Milanovac određen je 28. septembra 1941. za tri sata ujutru. Posle par časova borbe, poručnik Vučković je ponudio opkoljenim Nemcima da se predaju, što su oni i prihvatili. Zarobljeni Nemci su kasnije sproveni na Ravnu goru.
Napad na partizanske saborce u ustanku
urediPartizani i četnici su početkom novembra 1941. zajedno branili oslobođeni Gornji Milanovac od Nemaca. U međuvremenu, došlo je do opšteg napada četnika na Užičku republiku. 4. novembra 1941. godine, dok je bio na sastanku povodom odbrane grada sa partizanskim komandantom Brankom Rakićem, Vučković je telefonom primio naređenje Načelnika Gorskog štaba potpukovnika Dragoslava Pavlovića da odmah napadne partizane i razoruža ih. Lokalni četnički komandanti su odlučili da Zvonko Vučković ode lično u Vrhovnu komandu u Brajićima i obavesti potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje trenutno nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje, jer su baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostave relativno dobre odnose sa partizanima. Potpukovnik Pavlović je odbio ove razloge i naredio da u Milanovcu odmah postupe po izdatom naređenju.[2]
U međuvremenu, partizani su posumnjali da se nešto sprema. Jedan deo četnika se izvukao iz grada, a drugi deo četnika su razoružali borci Takovskog bataljona Čačanskog NOP odreda u Gornjem Milanovcu. Po povratku u Milanovac, Vučković je našao četnike u Selu Brusnici pored Milanovca, kako se pripremaju za napad. Poručnik Vučković se potom vratio u Milanovac kako bi uverio partizane da njihovo savezništvo neće biti prekršeno. Sa partizanskim komandantom Brankom Rakićem se, dajući časnu oficirsku reč, sporazumeo da oružje vrate razoružanim četnicima, i da se ostali četnici mogu odmah vratiti u Milanovac.[2]
4. novembra 1941 godine u 16 čas. kada sam se nalazio na sastanku povodom pitanja odbrane Milanovca sa komunističkim komandantom bataljona Rakićem pozvat sam na telefon iz Brajića od Načelnika Gorskog štaba potpukovnika Pavlovića koji mi je tada kratko naredio da odmah napadnem komuniste i da ih razoružam. Kapetan Reljić komandant mesta i komandant odreda koji je tada stigao u Milanovac kapetan Stojanović rešili su da ja odem u Brajiće i lično obavestim potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje sada nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje jer smo baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostavimo relativno dobre odnose. Potpukovnik Pavlović odbio je ove moje razloge i naredio da mi u Milanovcu postupimo odmah po izdatom naređenju. (...) Sve ovo koštalo me je časne reči da neću komuniste napasti, koju je od mene tražio Rakić kao garanciju. Odmah sutradan sa Stojanovićem doneo sam odluku da napadnem komuniste no s tim da se ja privremeno sklonim kako bih održao časnu reč u koju su komunisti čvrsto verovali.[3]
– Poručnik Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda
Takovski partizani su mu verovali i dozvolili su da četničke snage ostanu u gradu zahvaljujući "časnoj oficirskoj reči" Zvonka Vučkovića. Noću između 6. i 7. novembra četnici Zvonka Vučkovića, koje je vodio narednik Kljajić, su iznenada su opkolili bolnicu i napali partizane u Gornjem Milanovcu. Partizani koji su bili opkoljeni u zgradi bolnice (oko 125 boraca) predali su se nakon što im je garantovana bezbednost.[4]
Prema Vučkovićevom izveštaju, četnici su u Gornjem Milanovcu 8. novembra 1941. zarobili oko 135 partizana.[2] Partizani zarobljeni u gradu, zajedno sa borcima zarobljenim u okolnim selima, 8. novembra su sprovedeni u Mihailovićev štab na Ravnu goru, nakon čega su zarobljeni partizani predati Nemcima. Nemci su većinu zarobljenih streljali, dok je samo manji broj uspeo da se spase.
Saradnja sa Nemcima (1943)
urediKapetan Miloš B. Marković, komandant Ariljske brigade iz sastava Požeškog korpusa JVuO, obavještava 12. februara 1943. godine generala Dragoljuba Mihailovića o vezama poručnika Vučkovića sa potporučnikom Eganom Krigerom, njemačkim komandantom Gornjeg Milanovca, uspostavljenim u cilju »gonjenja komunista«:
Po povratku sa puta iz štaba Ia sastao sam se sa Vučkovićem koji me je zamolio da Vas izvestim o sledećem:
U srezu Kačerskom nalaze se dve komunističke grupe, prva jačine 60 a druga oko 150 ljudi. Ove se grupe prebacuju i u Oplenački srez. Za likvidaciju ovih grupa potrebno mu je oko 300 ljudi, no kada bi ih skupio izazvao bi potere od strane okupatora. Ima jednu drugu mogućnost a to je da uputi Nemce da gone ove grupe. Posredno, no obazrivo ima vezu sa jednim od nemačkih komandanata, koji je izjavio gotovost za usluge svake vrste a naročito u gonjenju komunista. Zvonko će ga upotrebiti no ne uspeli to preduzeće sam potrebno.[5]
Četnički komandant Predrag Raković 3. marta 1943. javlja generalu Mihailoviću o sastanku sa nemačkim potporučnikom Eganom Krigerom, na kom su dogovorili uništenje odreda pod komandom Milorada Labudovića Labuda (ubijen krajem februara 1943. godine kod Lazarevca od strane pripadnika SDK):
2 marta t.g. na Savincu u jednoj šumi sa Nemačkim komandantom potporučnikom Krigerom iz Gor. Milanovca. Sastanak je izveden potpuno tajno. Na sastanak je od strane Nemaca došao potporučnik Kriger i njegov tumač. A sa naše strane bio sam ja i moj Načelnik štaba p.por. Lazarević. Tema razgovora bila je isključivo uništenje komunističkih bandi, na teritoriji koju obezbeđuje Nemačka jedinica iz Gor. Milanovca. Uglavnom dolazi u obzir komunistički vođa Labud koji ima oko 150 komunista pod svojom komandom u okolini Rudnika, u srezovima: Kačerskom i Orašačkom. Utvrdili smo plan za ovaj rad. O izvođenju ove akcije detaljno sam se dogovorio sa Zvonkom noću između 2/3 - III t.g., u čemu smo postigli potpunu saglasnost.[6][7]
I u depeši od 23. marta, Raković piše da se ponovo sastao sa nemačkim komandantom iz G. Milanovca, sa kojim je dogovorio zajedničke akcije protiv NOVJ:
Ugovorili smo sve potrebno i organizovali za uništenje komunističke grupe Labuda Labudovića koji operiše u srezovima: Takovskom, Kačerskom i Orašačkom. Obaveštajnu službu u gonjenju ove grupe vodi biv. pretsednik opštine sa Rudnika Kosta Kostić. Tako ćemo iskoristiti Nemce za uništenje ove grupe. Ugovorili smo da Vučković upotrebi jednu svoju jedinicu za čišćenje sreza Kačerskog, ali odvojeno od Nemaca i ilegalno. Ona neće biti uznemiravana od Nemaca i drugih. Dobio sam 5000 metaka za čišćenje moga reona od komunista...[8]
Raković obavještava Mihailovića 29. marta 1943. da sve teče po planu dogovorenom sa Nijemcima:
Zvonko preko svojih ljudi rukovodi sa uništenjem Labudove grupe. Tamo operiše i 60 četnika Zvonkovih. Sa Nemcima sam ugovorio te me snabdevaju municijom.[9]
Borbe pod nemačkom komandom (1944)
uredi
18. aprila 1944. Jevrem Simić (pseudonimi »Drška« i »Stipe«) izvještava Mihailovića da je kapetan Zvonko Vučković pod komandom njemačkih oficira:
Zvonkov odred pod komandom poručnika Nenadića zajedno sa Nemcima je u Negbini.[10]
Dva dana docnije, pukovnik Simić obavještava generala Mihailovića o daljnjem razvoju događaja:
Vučković sa 130 odabranih četnika stavio se pod komandu nemačkog poručnika Kerpera i nalazi se južno od Jasenova na Beloj Glavi. Naredio sam mu da odmah iziđe na Okruglicu... Detaljnu situaciju crvenih javio ti Kondor. Drška.[11][12]
U proljeće 1944. godine, prilikom njemačke kontraofanzive protiv partizana u jugozapadnoj Srbiji u kojoj su učestvovale i značajne četničke snage, zabilježena je i fotografija komandanta 1. ravnogorskog korpusa JVuO sa njemačkim oficirom, vjerovatno iz Wehrmachtove divizije Brandenburg.[13]
U knjizi razgovora sa pripadnicima srpske političke emigracije, objavljenoj 1991. pod naslovom “Srbija na zapadu“, čiji je autor Milo Gligorijević, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik NIN-a, major Zvonimir Vučković je priznao da su „neki četnici (a sve četnike mnogi pogrešno pripisuju Mihailoviću) ušli u otvorenu saradnju sa okupatorom“. Međutim, nasuprot brojnim primarnim izvorima koji svjedoče da je makar od početka 1943. godine bio u kontaktu s okupatorskim oficirima, Zvonimir Vučković tvrdi drugačije: „Ja ću vam uvek reći ovo: u gerili je sve dozvoljeno. (...) Ja nikada nisam kolaborirao do 1944. godine.“[14][15]
Istoričar Miloš Timotijević, u knjizi “Zvonko Vučković — Ratna biografija (1941-1944)“, na sljedeći način interpretira četničku kolaboraciju sa okupatorom, kao i ulogu Zvonimira Vučkovića u organizaciji JVuO:
Najveće vojne operacije tokom rata JVuO je preduzela protiv partizana. Ako se zanemare akcije legalizovanih odreda 1942, kojima Mihailović nije komandovao, ali je tolerisao njihovo delovanje, „čišćenja terena“ u proleće i jesen 1943. izvode se uz prećutnu saglasnost ili tajno pomaganje Nemaca, a u takvim aktivnostima učestvuje i Zvonko Vučković u samom središtu Mihailovićeve organizacije. Okolni komandanti imali su mnogo otvorenije kontakte sa Nemcima. Krajem 1943. i početkom 1944. počinju mnogo ozbiljnije borbe sa partizanima koji prodiru u Srbiju, a u proleće i leto 1944. one prerastaju u prave bitke. JVuO upravo tada postaje prava vojska sa velikim mobilnim jedinicama. Partizani su prilikom prodora u Srbiju izbegavali napade na okupatora i glavni udar usmerili na ravnogorce, koji se zbog odbrane sve više naslanjaju na Nemce i snage vlade Milana Nedića. Obe strane imale su odgovornost za rasplamsavanje građanskog rata, a partizani su imali bolju strategiju i postojaniju međunarodnu podršku. Saradnja ravnogoraca sa okupatorom nije bila potpuna, ali je postojala i s protokom vremena bila je sve otvorenija. Nemci nisu imali poverenja u četnike, ali su njihovi komandanti u Srbiji smatrali da iz pragmatičnih razloga treba pomoći Mihailovićevim snagama.[16]
Izvori
uredi- ↑ Zvonimir Vučković- Sećanja iz rata, 108.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981., str. 375-376.
- ↑ Relacija Takovskog četničkog odreda o dejstvima protiv partizanskih snaga u rejonu g. Milanovca od 4. do 10. novembra 1941, Zbornik NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 3, dokument 110
- ↑ Миливоје Станковић, Први шумадијски партизански одред, Београд, 1983., стр. 355-364; Милојица Пантелић, Радован М. Маринковић, Владимир Никшић, н.д., стр. 230-234.
- ↑ Izveštaj komandanta Ariljske brigade od 12. februara 1943. Draži Mihailoviću o borbama protiv pripadnika NOP-a u zimu 1942. godine i dostignutoj organizaciji u brigadi
- ↑ Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kut. 127, reg. br. 7/3 (S-X-12/4).
- ↑ Izveštaj komandanta 2. ravnogorskog korpusa od 3. marta 1943. Draži Mihailoviću o borbi protiv pripadnika NOP-a i pregovora sa predstavnicima nemačkih okupacionih trupa
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova četničkog pokreta Draže Mihailovića: 1. januar — 8. septembar 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 113, str. 550.
- ↑ Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 566—567.
- ↑ Pismo delegata Vrhovne komande od 18. aprila 1944. Draži Mihailoviću o saradnji četnika sa nemačkim i bugarskim trupama u borbama protiv NOVJ u jugozapadnom delu Srbije
- ↑ Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 277, registarski broj 4/1—56.
- ↑ Tajna i javna saradnja četnika i okupatora 1941-1944. — Dokumenti (priredio Jovan Marjanović), Arhivski pregled, Beograd, 1976, str. 99—100.
- ↑ Milan Radanović: Kolaboracija JVuO sa nemačkim okupatorom u Srbiji 1941-1944.
- ↑ Мило Глигоријевић, Србија на Западу: Слике из живота емиграната, Политика, Београд, 1991, стр. 66, 74.
- ↑ Боро Кривокапић, Бес/коначни Тито (и Крлежине масне лажи), Новости, Београд, 2006, стр. 298.
- ↑ Милош Тимотијевић, Звонко Вучковић — Ратна биографија (1941-1944): Расправа о проблемима прошлости и садашњости, ЈП Службени гласник, Београд, 2015, стр. 448.