Božja milost
| Dio serije članaka na temu | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
|
Isus Hristos Osnove Historija
Teologija Biblija |
Božja milost se, u hrišćanskom učenju, odnosi na vrhovnu naklonost Boga čovečanstvu, posebno u pogledu spasenja, nezavisno od činjenja dobrih dela, sticanja zasluga ili dokazane dobrote. Grčka reč harizma (grč. χάρισμα - dar) iz Novog zaveta, koja se obično prevodi kao milost, u pravoslavnoj tradiciji se prevodi i kao blagodat.
Božja milost, u širem smislu, se odnosi na Božje darove čovečanstvu, uključujući život, stvaranje i spasenje. U užem smislu, milost je sredstvo kojim se ljudi izbavljaju prvobitnog greha i stiču spasenje. U ovom smislu Božja milost je centralni koncept hrišćanske teologije.
Većina hrišćana smatra da se čovečanstvo rađa u stanju greha, što je posledica prvobitnog greha, koji su Adam i Eva počinili u Raju, čime je izvorno stanje milosti izgubljeno za njih i njihove potomke, koji se rađaju bez nade za spasenje. Božja milost je odgovor na ovu, inače bezizlaznu situaciju.
Milost je božja slobodna odluka da put spasenja učini dostupnim ljudima. Bog nije obavezan da ikoga spase. Čovek ne može biti toliko dobar da sam zasluži boravak u Raju. Milošću Bog pruža dobrobit, bez razmatranja zasluga.
Kao što izvor, koji neprestano izliva iz sebe čiste vodene struje i obilne potoke, nikada ne zabranjuje onome koji želi da se u obilju naslađiva badava čistom vodom, tako i božanska blagodat otvorena je svima da bi se svaki naslađivao koliko hoće.
Milost se razlikuje od milosrđa - milosrđe se shvata kao neprimanje kazne koju je neko zaslužio, dok je milost primanje dobrobiti koju neko nije zaslužio. Iz perspektive nevernika, milost izgleda kao sreća.
Postoji određena napetost između ideje da je Božja milost dovoljna da iskupi svaki greh i ideje da milost ne oslobađa čoveka odgovornosti da se ponaša ispravno.
Pelagije (354 - 420/440) je bio asketski monah u 5. veku koji je učio da čovek ima moć da čini dobro i da radi na svom spasenju. Sopstvenim naporima, moguće je da biće od krvi i mesa stekne moralno savršenstvo. Poricao je da prvobitni greh Adama i Eve zatomljuje potonje generacije. NJegova interpretacija učenja o slobodnoj volji je poznata kao pelagijanizam. Tako, Adamov greh je samo "loš primer" pokolenjima, ali njegov postupak nema drugih posledica po ljudsku prirodu, koje se dovode u vezu sa iskonskim grehom. Pelagijanizam vidi Isusovu ulogu kao "postavljanje dobrog primera" čovečanstvu, nasuprot Adamovom lošem primeru.
Pelagije je poricao da je prbobitni greh ugasio Božju milost u Adamovih potomaka i da je sledstveno tome, čovečanstvo sposobno da čini dobro i da se okrene od greha svojom sopstvenom moći i da dostigne sopstveno spasenje. Svrha vere je da nas uči vrlini, kojom možemo dostići spasenje.
Ukratko, čovečanstvo ima punu moć, i punu odgovornost, za sopstveno spasenje i za sopstvene grehe. Prema tome, čovečanstvo nema potrebe za drugom milošću Božjom osim stvaranja slobodne volje.
Prema Avgustinu, prvobitni greh zatomljuje Božju milost u čovečjoj duši. Bez obzira koliko se ispravnim neko smatrao, njegova vrlina ga nikada neće učiniti dostojnim beskrajne svetosti Božje. Čovek je masa greha (massa peccati). Iako može posedovati "slobodnu volju" u smislu izbora postupaka, čovek ipak nema pravu slobodu da izbegne greh, jer je greh svojstven svakom postupku koji napravimo. Samo Božjim suverenim izborom da milost proširi na nas, spasenje je moguće.
Rasprava Pelagija i svetog Avgustina je značajno uticala na kasnija shvatanja Božje milosti u hrišćanstvu. Pelagijanizam je osuđen na Koncilu u Kartagi 417. na Avgustinov zahtev.
U istočnom hrišćanstvu, božju milost predstavljaju božanske nestvorene energije.