Yves Klein
| Yves Klein | |
|---|---|
| Nouveau Réalisme | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 28. 4. 1928. Nice, Francuska |
| Smrt | 6. 6. 1962. (dob: 34) Pariz |
| Nacionalnost | francuska |
| Opus | |
| Polje | slikarstvo, performance umjetnost |
| Znamenita djela | |
IKB 191 (1962) Monotona simfonija (1949) | |
Iv Klajn (fr. Yves Klein; 28. april 1928 — 6. jun 1962) je bio francuski umetnik poznat po svojim plavim monohromatskim slikama i performansima u kojima je koristio nage ženske modele. Klajn je kroz svoje plave monohromatske slike hteo da izrazi „čistu ideju“ i po tom konceptu ovaj segment njegovog stvaralaštva blizak je umetnicima minimalizma. Plava boja koju je Klajn koristio postala je poznata kao „internacionalna Klajnova plava“ (engl. International Klein Blue). Kasnije koristeći foto-montažu stvorio je radove poput „Skoka u prazno“ (fr. Le Saut dans le Vide) na kome se vidi umetnik kako strmoglavo pada na ulicu. Klajn je izvršio uticaj kako na slikarsku scenu, tako i na svet performansa. U nekim od svojih performansa, ovaj umetnik je pred publikom nanosio boju na nage ženske modele i njima slikao po platnu. Poznati su i njegovi radovi koje je „slikao“ bacačem vatre.
Klajn je umro od infarkta u tridesetčetvrtoj godini 1962. Zbog svoje svestranosti i težnje ka eksperimentom uticao je na veliki broj novomedijskih umetnika. Klajnovi radovi se nalaze u kolekcijama skoro svih svetskih muzeja.
Ivovi roditelji, Fred Klajn[2] i Marija Rejmond[3], bili su umetnici, ali se on ipak nije opredelio za umetničku karijeru. Zapravo, Klajn je najpre studirao pomorsku trgovinu i orijentalne jezike u Nici od 1944. do 1946. Počev od 1947, počeo je da se interesuje za džudo, koji je u to vreme posmatran ne kao sport već kao način intelektualnog i moralnog obrazovanja uz pomoć vladanja nad samim sobom. Godine 1952. otišao je na usavršavanje u Japan gde je dobio crni pojas, četvrti dan, nivo koji nijedan Francuz nije postigao do tada. Po svom povratku 1955, otvorio je svoju školu za džudo koju je ukrašavao monohromima (jednobojnim slikama), ali iz finansijskih razloga morao je da je zatvori već naredne godine.
Zahvaljujući džudou upoznao je slikara Armanda Fernandeza i Kloda Paskala, sa kojima je počeo da slika. Jedne noći trojica prijatelja sedela su na plaži i razgovarala o tome kako bi između sebe podelili svet. Arman je izabrao zemlju, Klod reči, a Iv beskonačni prostor koji okružuje planetu. Tada je simbolično potpisao nebo i obeležio svoj umetnički cilj: potragu za beskonačnim.
Čitajući Maksa Hajndela Klajn je otkrio rozenkrojcerski misticizam. Ezoterično učenje Udruženja Rozenkrojcera, čiji je postao član, bilo je temelj za misao koja je hranila njegovo delo. Svoje monohrome smatra kultnim predmetima. Prva iskustva u slikanju malih monohroma na kartonu stekao je 1948. godine, iz želje da naslika svet čiste boje.
Prva izložba monohromnih slika 1955. u Klubu samaca (fr. Club des Solitaires) prošla je neprimećena i neshvaćena. Na njoj je izložio monohrome različitih boja pod naslovom Iv, slike. Da bi se izbegao svaki lični dodir i tragove crtanja, slike su bojene valjkom. Kada je probao da izloži svoje slike u Muzeju lepih umetnosti u Parizu, odbili su ga i zatražili da doda još jednu boju, tačku ili liniju[4]. Klajn, je međutim, ostao nepokolebljiv u svojoj ideji da čista boja predstavlja nešto sama po sebi.
Godine 1956. upoznao je Pjera Restanija, umetničkog kritičara, sa kojim je ostvario snažnu vezu i taj će susret obezbediti odlučan preokret u razumevanju njegove umetnosti. Taj susret se desio u vreme njegove druge izložbe pod nazivom Iv, predlozi monohroma, u pariskoj galeriji Koleta Alendi. U predgovoru, Pjer Restani predstavio je posetiocima teorijsku podlogu novog koncepta. Problem rada na jednoj jedinoj boji ušao je u parisku kulturnu svest. Klajn je postao poznat pod imenom Iv – monohrom. Ne zaboravimo njegov susret sa grupom Gutai. Oko 1954. Japanka Acuko Tanaka je predstavljala slobodna monohromna platna, koja se mogu videti u katalogu iz 1956. izložbe grupe Gutai kojoj je ona pripadala. U tom periodu Klajn je bio u Japanu povodom jednog takmičenja u džudou i video je Tanakine slike.
Godine 1969, u svom stanu u Parizu, učestvovao je u osnivanju novog realizma sa Pjerom Restanijem. ”Ustavna deklaracija novog realizma” potpisana je 27. oktobra 1960. Ovu deklaraciju je potpisao veliki broj njegovih poznanika kao što su Arman, Fransoa Difren, Rejmon En, Marsijal Rejs, Danijel Spoeri, Žan Tengli i Žak Vijegle. Sezar, Mimo Rotela, Niki de Sen Fal i Žerar Dešam su se pridružili pokretu 1961. a Kristo 1963.
Iv Klajn se 21. januara 1962. oženio sa Rotro Ueker, mladom umetnicom koju je upoznao kod Armana. Umro je već sledeće godine, 6. juna 1962, od srčanog udara. Nekoliko meseci kasnije će se roditi njegov sin[5].
U jesen 1956, kao rezultat rada sa jednim hemičarem, Klajn je pronašao je veoma zasićenu, mat i potpuno upijajuću prekomorsku plavu boju, koju je nazvao najsavršenijim izrazom plave. Sa tom plavom, „internacionalnom Klajnovom plavom“ — International Klein Blue (IKB) — Klajn je postigao svoj san. Plavi monohromi biće suština monohromnog slikarstva dvadesetog veka[6].
Klajnovi prvi plavi monohromi izloženi su 1957. godine kada su otvorili njegovu plavu epohu u galeriji Apoliner u Milanu. Izloženo je jedanaest platana obojenih u jednako plavu, IKB boju. Slike su bile pričvršćene za stubove postavljene na 20 cm od zida, da bi se istakla njihova prostorna neodređenost. Izložba je bila dobro posećena i dobila je pozitivne kritike. Ista dela izložena su i u Diseldorfu, Parizu i Londonu.
U maju iste godine, Iv Klajn je u slavu uspeha svoje plave epohe organizovao duplu izložbu u Parizu[7]. Ova izložba je najavljena slanjem razglednica sa IKB markicama (Klajnu je pošlo za rukom da ove markice budu prihvaćene u pošti[8], a sastojala se iz izložbe slika slikanih bacačem vatre i puštanja u nebo 1001 plavog balona. Ovaj postupak, koji Klajn naziva aerostatičnom figurom, reprodukovan je 50 godina kasnije na zatvaranju izložbe Nacionalnog muzeja moderne umetnosti 2006 — 2007. posvećene Klajnovom delu.
Nikada linija nije mogla prikazati u slikarstvu četvrtu, petu ili bilo koju drugu dimenziju; samo je boja u stanju da se u tome okuša.
Klajn bira slikanje plavom bojom jer je to po njegovom mišljenju najapstraktnija boja koja postoji:
Plava je jedina boja bez dimenzije, ona je izvan dimenzija, dok druge boje to nisu... Sve boje nas asociraju na konkretne stvari... dok plava najviše podseća na more i nebo, što su najapstraktnije stvari u prirodi u okviru vidljivog i opipljivog
Ovim rečima, Klajn ponovo ukazujuje na prazninu kao glavnog pokretača mašte.
Godine 1958. bio je pozvan da radi na unutrašnjosti pozorišta u Gelzenkirhenu. Ukrasio ga je ogromnim plavim muralima, od kojih su najveći dostizali veličinu od čak dvadeset sa sedam metara.
Iako su Klajnove slike jednolično obojene, on je dosta eksperimentisao sa različitim načinima nanošenja boje: najpre koristeći valjke, a zatim sunđere:
Zahvaljujući sunđerima, divljem i živom materijalu, moći ću da napravim portrete posmatrača mojih monohroma koji se, nakon što su putovali u plavetnilu mojih slika, vraćaju iz njega potpuno umočeni u osećajnost kao sunđeri.
Najzad, vođen ovim eksperimentisanjem, počeo je da slika ”živim četkicama”: nage ženske modele utapao je u plavu boju i njihovim telima premazivao platno. Ove radove nazivao je Antropometrije. Ti radovi su izvođeni kao performansi, u javnosti, praćeni monotonom (jednotonom) muzikom, koju je osmislio Klajn i koja se sastoji iz jednog akorda koji traje dvadeset minuta kojem sledi dvadeset minuta tišine[9]. Oni su zabeleženi i kao video-snimci i mogu se videti u nekim muzejima kao što je Centar Pompidu u Parizu.
Još neki radovi iz ovog perioda su „snimci kiše“: Klajn je vezivao svoja platna za krov automobila i vozio po kiši. Ovde pripadaju, naravno, i radovi slikani bacačem plamena.
Iv Klajn je umetnik hepeninga:
- Puštanje u vazduh plavih balona
- Praznina: Za svoju izložbu u galeriji Iris Klert u aprilu 1958, Klajn je izabrao da pokaže publici ”ništa”. To je nazvao Praznina: odstranio je sve iz galerije osim velikog ormana potpuno obojenog u belo, a zatim organizovao komplikovanu ceremoniju na otvaranju; prozori galerije bili su ofarbani u plavo, a na ulazu je visila plava zavesa, ispred koje su se nalazili čuvari i služili su se plavi kokteli. Zahvaljujući dobrom marketingu tri hiljade ljudi je čekalo u redu ispred galerije, čekalo da uđe u praznu sobu[10].
- Projekat osvetljavanja obeliska Konkord plavom svetlošću koji će biti izveden tek 1983. godine.
- Prodaja ”Zona imaterijalne slikovne osećajnosti” («Zone de sensibilté picturale immatérielle») performans i knjiga iz 1959. godine. Umetnik je prodavao vlasništva nad praznim prostorom ili nepostojećim umetničkim delom u vidu čeka, kupac bi platio u zlatu, i, uz njegovu saglasnost, delo je okončavano tako što bi kupac spalio ček, a Klajn bacio zlato u Senu. Ovo delo ilustruje njegove ideje o nemogućnosti procenjivanja i materijalizovanja umetničkih dela.
- Skok u prazno[3] je performans i foto-montaža objavljena u umetnikovoj knjizi Nedelja, na kojoj on izgleda kao da skače sa zida, raširenih ruku, na trotoar. Ova fotografija je trebalo da dokaže njegovu mogućnost levitacije.
- ↑ http://www.centrepompidou.fr/education/ressources/ENS-yves_klein/ENS-Yves_Klein.htm#haut Arhivirano 2010-12-05 na Wayback Machine-u Centar Pompidu
- ↑ Fred Klajn
- ↑ „Marija Rejmond”. Arhivirano iz originala na datum 2007-11-07. Pristupljeno 2012-08-16.
- ↑ U to vreme njegoava majka Marija Rejmond je član žirija u muzeju
- ↑ „Biografija Iva Klajna”. Arhivirano iz originala na datum 2010-12-05. Pristupljeno 2012-08-16.
- ↑ Hannah Weitemeier, Yves Klein, 1928-1962: International Klein Blue, Original-Ausgabe (Cologne: Taschen, 1994), 15. ISBN 3-8228-8950-4.
- ↑ „Yves Klein Archive”. Arhivirano iz originala na datum 2013-05-30. Pristupljeno 2012-08-16.
- ↑ [1] Arhivirano 2012-11-02 na Wayback Machine-u The Formidable Blue Stamp of Yves Klein, John Held Jr.
- ↑ „snimak performansa iz 1960.”. Arhivirano iz originala na datum 2001-02-21. Pristupljeno 2001-02-21.
- ↑ [2] Arhivirano 2008-07-19 na Wayback Machine-u Yves Klein, The Void, Jason Beale
