Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Википедија

Брус Бојтлер

Брус Алан Бојтлер[1][2] (IPA: /ˈbɔɪtlɚ/; 29. децембар 1957) амерички је имунолог и генетичар. Заједно са Жилом А. Офманом, биологом из Луксембурга, добио је половину новчаног износа Нобелове награде за физиологију или медицину за 2011. за "открића у области активирања урођеног имунитета". Друга половина награде припала је Ралфу М. Стајнману, канадском имунологу и ћелијском биологу за "откриће дендритских ћелија и њихове улога у адаптивном имунитету").[3]

Брус Бојтлер
Брус Бојтлер
Лични подаци
Датум рођења(1957-12-29)29. децембар 1957. (66 год.)
Место рођењаЧикаго, САД
ОбразовањеЈугозападни медицински центар Универзитета у Тексасу, Далас
Научни рад
ПољеГенетика, Имунологија
ИнституцијаЦентра за генетику
Познат поИстраживањима активације урођеног имунитета
Награде Нобелова награда за физиологију или медицину
Званични веб-сајт
www.utsouthwestern.edu/labs/beutler/
Нобелову награду је добио заједно са Жилом Офманом и Ралфом Стајнманом за истраживања у области имунског система

Бојтлер је директор Центра за генетику и одбрану домаћина (енгл. Center for the Genetics of Host Defense) на Југозападном медицинском центру Универзитета у Тексасу (енгл. University of Texas Southwestern Medical Center) у Даласу, Тексас. Био је професор и шеф катедре за генетику на Истраживачком институту Скрипс (енгл. The Scripps Research Institute) у Ла Хоји (енгл. La Jolla), у Калифорнији, САД.

Живот и каријера

уреди

Брус Бојтлер рођен је 29. децембра 1957, у Чикагу, Илиноис, у породици јеврејског порекла, од оца, универзитетског професора Ернеста Бојтлера, хематолога и медицинског генетичара и мајке енгл. Brondelle May Fleisher новинара. Између 1959. и 1977, Бојтлер је живео у Јужној Калифорнији где је у Политехничкој школи у Пасадени стекао основно образовање. На Колеџу Универзитета Калифорнија у Сан Дијегу, дипломирао је 1976. у 18 години живота.

Брус је у раном детињства стекао склоност ка научним истраживањима у генетици боравећи често, као дете, у очевој лабораторији. Његов отац Ернест Бојтлер, хематолог и медицинске генетичар, такође је био професор и председник Одељења у истом оном истраживачком институту у коме ће касније радити и Брус.[4] Дани проведени у очевој лабораторији, према Брусовом казивању определили су га на студије генетике и биохемије,


Своја прва истраживања из биологије, као четрнаестогодишњак, Бојтлер је започео прво у лабораторији свог оца, у којој је научио да „очисти протеине“, као и да открије карактеристике еритроцитних ензима. Даља истраживања, до 18 године и одласка на студије медицине, Бојтлер је наставио у лабораторији Сусуми Охно, генетичара сисара, познатог по радовима о еволуцији, структури генома, и сексуалној диференцијацији. Потом у лабораторијама Аврама Брајде, стручњака за биологију липополисахарида и Патриције Спар, ауторитета у области истраживања херпес симплекс вируса. Рад у овим установама омогућио је Бојтлеру да изврши опсежна истраживање липополисахарида и херпесвируса, првенствено с циљем бољег разумевање урођене отпорности домаћина на инфективне болести, често називане урођени имунитет.

На предлог оца, Бојтлер је на Медицински факултет Универзитета у Чикагу, са посебним интересовањем, изучавао физиологију, патологију, фармакологију, од 1977. до 1981. и у 23 години стекао диплому доктора медицине. По дипломирању Бојтлер је завршио обавезни лекарски стаж и годину дана провео на неурологији у Југозападном Медицинском центру Универзитета у Тексасу, Далас.

Ношен жељом да се посвети научном раду, почетком 1983, Бојтлер присуствује последипломској настави на факултетима Рокфелеровог Универзитета и у лабораторији енгл. Anthony Cerami. Током 1985. постао је доцент на Рокфелеровом Универзитету и лекар сарадник у Рокфелеровој Универзитетској болници, између 1984. и 1986.

Поново се 1986. вратио у Југозападни Медицински центар Универзитета у Тексасу, као доцент на Катедри за интерну медицину и асистент истраживач у ХХМИ-у (енгл. Howard Hughes Medical Institute), где се задржао на раду 14 година. У том периоду именован је за ванредног професора и сарадника истраживача ХХМИ-а 1990. и редовног професора 1996.

Године 2000. преселио се у Истраживачки институт Скрипс у Ла Хоји, Калифорнија, на место професор на Одељењу за имунологију. Године 2007, постао је председник новоформираног Одељење за генетику на Скрипсу, да би се 2011. поново вратио у Југозападни Медицински центар Универзитета у Тексасу, овога пута на место директора Центра за генетику и одбрану домаћина.

Бојтлер је био ожењен Барбаром Бојтлер (рођеном Ланзл) са којом је осам година живео у браку до развода 1988. Бојтлер има три сина: Данијела (рођ. 1983), Елиота (рођ. 1984), и Џонатана (рођ. 1987), који нису пошли очевим стопама - научника. Бојтлер и два његова сина су велики љубитељи музике Јохана С Баха и барокне музике.

Допринос науци

уреди

Научници су већ дуги низ година у потрази за чуварима имуног одговора којим се човек и друге животиње бране од напада бактерија и других микроорганизама. Захваљујући истраживањима Бруса Бојтлер и Жилу Офману откривени су протеински рецептора који могу да препознају такве микроорганизме и активирају урођени имунитет, као први корак у имуном одговору организма. Њихов рад је отворио нове путеве развоја превенције и терапије инфекција, рака и инфламаторних обољења.

Најважнији научних достигнућа Бруса Бојтлера [н. 1] која су остварена секвенцијално између 1984. и 1998, и била тесно повезана једно са другима била су:

  • изолација мишјег фактора некрозе тумора (ТНФ), и откриће његових инфламаторних својства,
  • откриће рекомбинантних инхибитора за (ТНФ), који се сада широко користе за лечење запаљенских болести,
  • откриће рецептора за липополисадхариде (ЛПС), који је показао како се сисари супротстављају инфекцији, и како почињу неке запаљенске болести.

Свако од ових открића било је утемељено на истраживању урођеног имунитета: способности вишећелијских организама да се супротстави инфекцији.

У наредној фази истраживања Бојтлер се више ослањао на генетику и о овим и даљим истраживањима овако пише у једној од аутобиографија;

Најновија истраживања Бруса Бојтлера првенствено су била усмерена на истраживању рецептора на које се везују бактеријски производи, липополисахариди (ЛПС), што може изазвати септички шок и угрозити живот у условима претеране стимулације имунског система.[6]

Године 1998, Бојтлер и његове колеге су открили да су мишеви отпорним на (ЛПС) имали мутације гена која су биле веома сличне Toll- гену воћне мушици. Овај ген, као и Toll-рецептори (ТЛР) испоставило се да су пријемчиви рецептори за липополисахариде (ЛПС). Када се везује (ЛПС), активирају се сигнали који изазивајући запаљење, а када је појава (ЛПС) превелика, септички шок.[7] Ова открића су показала да сисари и мушице користе сличне молекуле да активирају урођени имунитет у присуству патогених микроорганизама. Овим истраживањима Бојтлер и сарадника коначно су откривени сензори урођеног имунитета.

 
Жил Офман, Г Х Хансон (председник нобеловог комитета за Нобелову награду за физиологију или медицину) и Брус Бојтлер
 
Жил Офман и Брус Бојтлер

Откриће Бојтлера и Офмана изазвало је „експлозију“ истраживања урођеног имунитет. Око десетак различитих Toll-липопополисахаридних рецептора (ТЛРс) је до сада идентификовано код људи и мишева. Сваки од њих препознаје одређене врсте молекула уобичајен за одређени микроорганизам. Појединци са одређеним мутацијама у овим рецепторима носе повећан ризик од инфекција, док су код други генетичке варијанте (ТЛРс) повезане са повећаним ризиком за хроничне запаљенске болести.

Ова открића Бојтлера и сарадника са којима је он поделио Нобелову награду на равне части, створила су могућност за даљи развој нових метода за спречавање и лечење болести, нпр. побољшане вакцине против инфекција и покушај стимулације имунског система да нападне тумор. Ова открића, такође ће нам помоћи да схватимо зашто имунски систем може да нападне наша ткива, чиме се обезбеђују и нове методе у лечењу инфламаторних (аутоимуних) болести.

У току свог рада, Бојтлер и његове колеге идентификовале су и гене важне у другим биолошким процесима, укључујући и регулацију апсорпције гвожђа,[8] слуха,[9] и ембрионалног развоја,[10] јер њихови поремећаји код високо потентних мутагена (ENU) могу изазвати упадљиво ненормалне форме видљивих фенотипова.

Награде и признања

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Највећи део података преузет је из Autobiography of Bruce A Beutler коју је он објавио у поводу пријема Шоове награде 2011.

Извори

уреди
  1. ^ (језик: енглески) Оm een reactie te plaatsen!. „2011 Nobel Prize in Medicine”. YouTube. Приступљено 05. 10. 2011. 
  2. ^ (језик: енглески) „– Three Share Nobel Prize in Medicine”. Tampabay.com. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 05. 10. 2011. 
  3. ^ а б (језик: енглески) „Nobel Prize in Physiology or Medicine 2011” (Саопштење). Nobel Foundation. 03. 10. 2011. 
  4. ^ (језик: енглески)„Genealogy of the Beutler family”. Familytreemaker.genealogy.com. 15. 08. 1996. Приступљено 05. 10. 2011. 
  5. ^ (језик: енглески) Autobiography of Bruce A Beutler Shawprize.org Архивирано на сајту Wayback Machine (7. август 2011)
  6. ^ (језик: енглески) Beutler,B. & Rietschel,E.T. Timeline: Innate immune sensing and its roots: the story of endotoxin. Nat. Rev. Immunol 3, 169-176 (2003)PubMed.
  7. ^ (језик: енглески)Aderem A. Role of Toll-like receptors in inflammatory response in macrophages. Critical Care Medicine. 2001 Jul;29(7 Suppl):S16-8. Abstract-PubMed 8.10.2011
  8. ^ Du, Xin; She, Ellen; Gelbart, Terri; Truksa, Jaroslav; Lee, Pauline; Xia, Yu; Khovananth, Kevin; Mudd, Suzanne; Mann, Navjiwan; Moresco, Eva Marie Y.; Beutler, Ernest; Beutler, Bruce (2008). „The Serine Protease TMPRSS6 is Required to Sense Iron Deficiency”. Science. 320 (5879): 1088—1092. Bibcode:2008Sci...320.1088D. PMC 2430097  . PMID 18451267. doi:10.1126/science.1157121. 
  9. ^ Du, Xin; Schwander, Martin; Moresco, Eva Marie Y.; Viviani, Pia; Haller, Claudia; Hildebrand, Michael S.; Pak, Kwang; Tarantino, Lisa; Roberts, Amanda; Richardson, Heather; Koob, George; Najmabadi, Hossein; Ryan, Allen F.; Smith, Richard J. H.; Müller, Ulrich; Beutler, Bruce (2008). „A catechol- O -methyltransferase that is essential for auditory function in mice and humans”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 105 (38): 14609—14614. Bibcode:2008PNAS..10514609D. PMC 2567147  . PMID 18794526. doi:10.1073/pnas.0807219105  . 
  10. ^ Smyth, Ian; Du, Xin; Taylor, Martin S.; Justice, Monica J.; Beutler, Bruce; Jackson, Ian J. (2004). „The extracellular matrix gene Frem1 is essential for the normal adhesion of the embryonic epidermis”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 101 (37): 13560—13565. Bibcode:2004PNAS..10113560S. PMC 518794  . PMID 15345741. doi:10.1073/pnas.0402760101  . 
  11. ^ American Federation for Clinical Research: Outstanding Investigator Award Recipients Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јануар 2012)
  12. ^ (језик: немачки) „Wie Säugetiere Infektionen spüren: die zukunftsweisende genetische Analyse der angeborenen Immunität – Robert-Koch-Vorlesung von Prof. Dr. Bruce Alan Beutler anlässlich der Verleihung des Robert-Koch-Preises 2004 in Berlin”. Robert-koch-stiftung.de. Архивирано из оригинала 04. 11. 2005. г. Приступљено 05. 10. 2011. 
  13. ^ (језик: енглески) Cancer Research Institute: William B. Coley Award Recipients Архивирано на сајту Wayback Machine (21. новембар 2010)
  14. ^ а б (језик: енглески)Homepage Bruce Beutler, MD Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2011), Scripps Research Institute
  15. ^ (језик: енглески)The F.B. Bang Award Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2012), Endotoxin Newsletter. Endotoxin Newsletter. 17 (3). 2008.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  16. ^ (језик: енглески) American Society of Hematology:Albany Medical Center Prize Awarded to Bruce Beutler and Ralph Steinman, 1. Juli 2009.
  17. ^ (језик: енглески)The Shaw Prize in Life Science and Medicine 2011 Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2011) bei shawprize.org; abgerufen am 8. Juni 2011

Библиографија

уреди
  • Du, X., Schwander, M., Moresco, E. M. Y., Viviani, P., Haller, C., Hildebrand, M. S., Pak, K., Tarantino, L., Roberts, A., Richardson, H., Koob, G., Najmabadi, H., Ryan, A. F., Smith, R. J. H., Muller, U., and Beutler, B. (2008) A catechol-O-methyltransferase that is essential for auditory function in mice and humans, Proc. Natl. Acad. Sci., USA 105, 14609-14614.
  • Du, X., She, E., Gelbart, T., Truksa, J., Lee, P., Xia, Y., Khovananth, K., Mudd, S., Mann, N., Moresco, E. M., Beutler, E., and Beutler, B. (2008) The serine protease TMPRSS6 is required to sense iron deficiency, Science 320, 1088-1092.
  • Tabeta, K., Hoebe, K., Janssen, E. M., Du, X., Georgel, P., Crozat, K., Mudd, S., Mann, N., Sovath, S., Goode, J., Shamel, L., Herskovits, A. A., Portnoy, D. A., Cooke, M., Tarantino, L. M., Wiltshire, T., Steinberg, B. E., Grinstein, S., and Beutler, B. (2006) The Unc93b1 mutation 3d disrupts exogenous antigen presentation and signaling via Toll-like receptors 3, 7 and 9, Nat. Immunol. 7, 156-164.
  • Beutler, B., Jiang, Z., Georgel, P., Crozat, K., Croker, B., Rutschmann, S., Du, X., and Hoebe, K. (2006) Genetic analysis of host resistance: Toll-Like receptor signaling and immunity at large, Annu. Rev. Immunol. 24, 353-389.

Спољашње везе

уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брус_Бојтлер&oldid=28613656”