Војводина

Аутономна Покрајина Војводина
мађ. *Vajdaság Autonóm Tartomány*
хрв. *Autonomna Pokrajina Vojvodina*
слч. *Autonómna pokrajina Vojvodina*
рум. *Provincia Autonomă Voivodina*
рсн. *Автономна Покраїна Войводина*
Аутономна Покрајина Војводина; мађ. Vajdaság Autonóm Tartomány; хрв. Autonomna Pokrajina Vojvodina; слч. Autonómna pokrajina Vojvodina; рум. Provincia Autonomă Voivodina; рсн. Автономна Покраїна Войводина;
	Званична
	Традиционална
	Званични
	Традиционални
Матична држава	Србија
Административни; центар	Нови Сад
Службени језик	српски, мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински1
Остали језици у употреби	чешки, словеначки, ромски, македонски и црногорски2
Владавина
Облик власти	аутономна покрајина
— Председник Покрајинске владе	Маја Гојковић
— Председник Скупштине	Балинт Јухас
Историја
Историја	‍
— Српска Војводина	1848.
— Уједињење са Краљевином Србијом	1918.
— САП Војводина	1944.
Географија
Површина	‍
— укупно	21.614 км2
Становништво	‍
— 2022.	1.740.230
— густина	80,51 ст./км2
Економија
Валута	српски динар
— код валуте	RSD
Остале информације
Временска зона	UTC +1 (CET); UTC +2 (CEST)
Интернет домен	‍.rs‍
	1 Сви наведени службени језици се користе у покрајинској администрацији, српски у свим градским и општинским администрацијама, а остали само у неким. 2 Црногорски језик је званичан у општини Мали Иђош

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, јесте аутономна покрајина у саставу Републике Србије.^[1] Простире се преко Панонске низије, а на југу граничи са главним градом Београдом и рекама Савом и Дунавом. Према попису из 2022. има 1.740.230 становника.^[2] Административни центар је Нови Сад, други по величини град у Србији.

Војводину чине историјски региони Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве. Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са БиХ (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Позната је као мултиетничко и мултикултурално подручје,^[3]^[4] са око 26 етничких група и шест службених језика.^[5]

Име

Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: Војводовина и Војводство. У пољском језику се данас такође користи назив województwo као ознака за покрајину. Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848—1849) и Војводство Србија (1849—1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив Војводина.

Службени називи на осталим службеним језицима Војводине:

мађ. Vajdaság Autonóm Tartomány
слч. Autonómna pokrajina Vojvodina
рум. Provincia Autonomă Voivodina
рсн. Автономна Покраїна Войводина
хрв. Autonomna Pokrajina Vojvodina

Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, назив има дубље историјско порекло, тако да је још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији било признато право на војводу и засебну територију (војводину), а још у 9. веку су на подручју данашње Војводине постојала војводства, којима су владале бугарске војводе.

Географија

Географске регије које чине Војводину

Војводина се простире у Панонској низији и скоро целом својом површином (са изузетком северне Мачве) спада географски у средњу Европу, са површином од 21.614 km², на којој живи нешто више од два милиона становника. Административно седиште покрајине је Нови Сад. Географски региони који чине Војводину су Банат, Бачка и Срем, као и мали северни део Мачве.

Рељеф Војводине је претежно равничарски, изузев Срема, којим доминира планина Фрушка гора, и југоистока Баната, са Вршачким планинама. Најнижа тачка Војводине је 75 m, a највиша 641 m.

Највећи хидрографски потенцијал чини река Дунав са својим притокама, као најважнија водена саобраћајница и стратешки саобраћајни правац у средњој Европи. Дунав кроз Србију протиче у дужини од 588 km, и то претежно кроз Војводину, а целом овом дужином је плован. Пловне су и његове притоке Тиса (168 km), Сава (206 km) и Бегеј (75 km), између којих је прокопана разграната мрежа канала за наводњавање, одводњавање и транспорт, канал Дунав—Тиса—Дунав, укупне дужине 939 km, од чега је 673 km пловно.

У географском смислу, појам Војводина може се односити и на делове Срема и Баната који припадају граду Београду (Панчевачки Рит, Земун, Нови Београд, Сурчин), а у историјском смислу овај појам се односио и на делове Срема, Бачке и Баната који данас припадају Хрватској, Мађарској и Румунији, а такође се односио и на подручје Барање.

Историја

Током историје, на територији данашње Војводине траг су оставили многи народи: Срби, Илири, Трачани, Келти, Римљани, Сармати, Готи, Хуни, Гепиди, Остроготи, Лангобарди, Византинци, Стари Словени, Авари, Франци, Бугари, Мађари, Османски Турци, Немци и други.

У време римске управе, подручје данашње Војводине било је у самом средишту светских дешавања, будући да је град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) био један од четири главна града Римског царства, а у самом граду или његовој околини рођено је шест римских царева.

Словени (углавном преци данашњих Срба) се насељавају на територију данашње Војводине у шестом веку, заједно са Аварима (а у мањим групама вероватно и пре шестог века). За време аварске и бугарске управе, деловима данашње Војводине су управљали локални владари који су носили титуле војводе или жупана. Такви владари били су Кувер (7. век), Бута-ул (8. век), Салан са резиденцијом у граду Тителу и Глад (9. век), као и Ахтум и Сермон (11. век).

Бачка тврђава

Између десетог и дванаестог века, на подручју данашње Војводине се устаљује угарска власт. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.

Крајем 13. и почетком 14. века, доњим и горњим Сремом (данашња Мачва и данашњи Срем), владали су српски краљ Стефан Драгутин (између 1282. и 1316. године) и угарски великаш Угрин Чак (умро 1311. године), а обојица су били фактички независни владари.

Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од периода средњег века, примарно четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине. После пада Србије под Турке (1459. године), деспоти Србије су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали угарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему.

Цар Јован Ненад створио је независну српску државу у XVI веку. Натпис на споменику: Твоја је мисао победила.

Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Османско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као отомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на хабсбуршку територију, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.

Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла.

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Делови територије данашње Војводине укључени су тада у војну границу, а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији од 1848. до 1849. године. Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други.

Службени грб Српске Војводине из 1848. године

Грб Српске Војводине из 1848. године, са четири оцила

После избијања мађарске револуције (15. марта 1848. године), делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима (од 13. до 15. маја 1848. године), Срби су прогласили Српску Војводину, која се састојала од Срема, Баната, Бачке и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора. Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски). Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабсбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији, која касније постаје део Краљевине Хрватске-Славоније у оквиру хабсбуршке Угарске.

Војводство Србија и Тамишки Банат и Кнежевина Србија 1849. године

Светозар Милетић адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине XIX века

После распада Аустроугарске монархије (29. октобра 1918. године), Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је Новом Саду 25. новембра 1918. године прогласила отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, што је касније озакоњено Видовданским уставом. Један дан пре тога (24. новембра 1918.), скупштина Срема, одржана у Руми, се такође изјаснила за прикључење Срема Србији. Делегацију представника Баната, Бачке и Барање примио је регент Александар у Београду 1. децембра 1918. године, када је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању. За председника народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а затим на области. 1929. године формирана је покрајина Краљевине Југославије, названа Дунавска бановина, са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева.

После краткотрајног Априлског рата и брзе капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Војводина је окупирана од стране Сила Осовине и подељена на три окупационе зоне: Срем су Немци предали Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Хортијева Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, иако је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију (1941—1944). У току фашистичке окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.

Ослобођена територија у Срему 1942. године

Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама.

Током Народноослободилачке борбе (1941-1945), на појединим привремено ослобођеним подручјима Војводине основани су органи народне власти, на челу са Главним народноослободилачким одбором Војводине (ГНООВ), који је установљен у новембру 1943. године. Током Другог светског рата, Срби на подручју Војводине су били прогоњени од стране окупационих режима (мађарског, хрватског, немачког). Након ослобођења највећег дела Војводине у јесен 1944. године, покренуто је питање о озваничењу статуса Војводине као аутономне покрајине, с обзиром на њене историјске, економске и културне посебности, као и постојање већег броја припадника националних мањина. На пленарном заседању које је одржано 6. априла 1945. године у Новом Саду, чланови ГНООВ су донели једногласну одлуку: Да Војводина има да буде у саставу федералне јединице Србије. Да Војводина у саставу федералне Србије има пуну аутономију као аутономна покрајина. Делегација ГНООВ је потом отпутовала у Београд, где је учествовала на заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС). На седници која је одржана 7. априла 1945. године, представници ГНООВ су делегатима АСНОС-а саопштили одлуку о укључивању Војводине у састав Србије, на шта је АСНОС одговорио усвајањем резолуције којом је одлука ГНООВ поздрављена и прихваћена.^[6]^[7]

Скупштина изасланика народа Војводине, која је одржана 30. и 31. јула 1945. године у Новом Саду, потврдила је дотадашњи рад и одлуке ГНООВ. Скупштина је такође формализовала одлуку о уласку Војводине, као аутономне покрајине, у састав федералне јединице Србије. Статус аутономне покрајине у Србији, Војводина је задржала до данас, иако се степен аутономије мењао током времена. Највећи степен аутономије Војводина је имала између 1974. и 1990. године, када је, иако формално у саставу Србије, имала статус федералног субјекта Југославије са елементима државности.

Правни статус

Највиши правни акт Аутономне Покрајине Војводине је Статут^[8] (изнад којег је Устав Републике Србије), који је ступио на снагу 1. јануара 2010. године. Највиши покрајински орган је Скупштина, у коју се слободним изборима бира 120 посланика са територије АПВ и у којој су равноправни сви службени језици. Орган извршне власти је покрајинска Влада на чијем је челу председник владе.

АП Војводина је чланица Савета европских регија при Европском парламенту, као прва, а засада и једина, регија која је постала чланица, а да матична држава није у том тренутку била члан Европске уније или Савета Европе. Такође, саоснивач је и регионалног савета еурорегије ДКМТ (Дунав—Кереш—Мориш—Тиса), који окупља, осим саме Војводине, и неколико жупанија из Мађарске и Румуније, и чији је задатак међусобна сарадња у регионалном привредном, културном и еколошком развоју.

Територијална организација

Војводина се састоји од 39 општина и 8 градова, подељених у 7 округа. Седишта округа су у: Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву, Сомбору, Кикинди и Сремској Митровици.

Општине и градови у Војводини

**Територијална организација**
Управни окрузи	број општина	седиште округа
Севернобачки округ	2 + 1 град	Суботица
Западнобачки округ	3 + 1 град	Сомбор
Јужнобачки округ	13 + 1 град	Нови Сад
Севернобанатски округ	5 + 1 град	Кикинда
Средњобанатски округ	4 + 1 град	Зрењанин
Јужнобанатски округ	6 + 2 града	Панчево
Сремски округ	6 + 1 град	Сремска Митровица
7	39 + 8 градова

Саобраћајни значај

Кроз Војводину пролазе важне саобраћајнице, пре свега ауто-пут који иде од средње Европе и Хоргоша на граници према Мађарској, па преко Новог Сада до Београда, и даље на југоисток ка Нишу где се рачва у два правца: један правац води на исток ка граници са Бугарском; други на југ, према Скопљу и Солуну. Трећи крак ауто-пута се у Срему одваја на запад, према суседној Републици Хрватској и даље ка западној Европи. Око ауто-пута је развијена и мрежа локалних путева и железничких праваца.

На југу Војводине почиње моравско-вардарска долина, најважнија комуникација између севера и југа Балканског полуострва, која се управо код Београда укршта са дунавским правцем Исток—Запад, чинећи геостратешки чвор. То чини географскостратешки положај ове покрајине повољним и значајним за Србију.

Демографија

Етничке групе

Према попису из 2022. године, Аутономна Покрајина Војводина има 1.740.230 становника, што чини 26,18% од укупног броја становника Републике Србије (без КиМ). Срби, којих у Војводини има 1.190.785 (или 68,43%), већинско су становништво ове северне српске покрајине. По бројности затим следе: Мађари (182.321 или 10,48%), Роми (40.938 или 2,35%), Словаци (39.807 или 2,29%), Хрвати (32.684 или 1,88%), Румуни (19.595 или 1,13%), Црногорци (12.424 или 0,71%), Буњевци (10.949 или 0,63%), Русини (11.207 или 0,64%), Југословени (12.438 или 0,71%), Македонци (7.021 или 0,40%), као и остале мање етничке скупине у које спадају: Руси (0,24%) Украјинци (0,18%), Муслимани (0,14%), Немци (0,11%), Албанци (0,11%), Словенци (0,06%), Бугари (0,06%) и други (укупно има више од 26 нација и националних или етничких група).^[9]

У већини општина и градова Војводине већинско становништво су Срби. Мађари чине већину становништва у пет општина на северу Покрајине (Кањижа, Сента, Ада, Бачка Топола и Мали Иђош), Словаци чине већину становништва у општини Бачки Петровац, док су град Суботица и општине Бечеј, Чока, Бач и Ковачица етнички мешовите. У граду Суботици и у општинама Бечеј и Бач, појединачно најбројнија етничка група су Срби, у општини Чока Мађари, а у општини Ковачица Словаци (највећи број војвођанских Словака живи управо у овој општини).^[10] Други бројнији народи Војводине (Русини, Румуни, Црногорци, Буњевци, Хрвати, Чеси) чине већину становништва у појединим насељима, док Роми чине већину становништва у појединим градским четвртима и формалним приградским насељима.

Религија

Српска православна црква (десно) и римокатоличка црква (лево), Бечеј

Према резултатима пописа становништва из 2011. године, од укупног броја становника Војводине већину (према верској припадности) чине хришћани: православци (70,25%), католици (17,43%) и протестанти (3,31%). Муслимани чине 0,74% становника покрајине.^[11]

Упоредни подаци о верској и етничкој припадности сведоче да у оквиру сваке етничке заједнице постоје специфичне религијске већине и мањине. Тако су Срби, Румуни, Црногорци, Роми и Македонци највећим делом православци, док су Мађари, Хрвати и Буњевци највећим делом католици. Украјинци су већим делом православци (57%), а мањим делом католици (36%), док су Русини већим делом католици (75%), а мањим делом православци (18%). Словаци су већим делом протестанти (82%), а мањим делом католици (6%). Бошњаци су највећим делом муслимани.^[12]

Међу војвођанским Русинима, Украјинцима и Румунима који припадају католичкој вероисповести, највећи део су гркокатолици.

Службени језици

Натпис на Народном позоришту у Суботици на српском, мађарском, буњевачком и хрватском језику

У Војводини је службено шест језика уз употребу њихових писама: српски (ћирилично писмо уз могућност употребе латиничног), мађарски (латиница), словачки (латиница), хрватски (латиница), румунски (латиница) и русински (ћирилица). Извршно Веће АПВ је оснивач и издавач новина на службеним језицима и то: дневне новине Дневник на српском језику и Magyar Szó (Мађарска реч) на мађарском језику, а недељници су Hrvatska riječ (Хрватска реч — хрватски), Hlas Ľudu (Глас народа — словачки), Libertatea (Слобода — румунски) и Руске слово (Русинска реч — русински).

Састав становништва према матерњем језику, према попису из 2011. године, био је: српски језик (76,91%), мађарски језик (12,48%), словачки језик (2,47%), ромски језик (1,42%), румунски језик (1,25%), хрватски језик (0,75%), и други.

Већи градови

п р у Највећи градови у Војводини Извор: Попис становништва 2022.
	№	Град	Округ	Популација	№	Град	Округ	Популација
Нови Сад Суботица	1.	Нови Сад	Јужнобачки	260.438	11.	Инђија	Сремски	24.450	Панчево Зрењанин
	2.	Суботица	Севернобачки	88.752	12.	Врбас	Јужнобачки	20.892
	3.	Панчево	Јужнобанатски	73.401	13.	Бечеј	Јужнобачки	19.492
	4.	Зрењанин	Средњобанатски	67.129	14.	Стара Пазова	Сремски	18.522
	5.	Сомбор	Западнобачки	41.814	15.	Футог	Јужнобачки	18.011
	6.	Сремска Митровица	Сремски	36.764	16.	Темерин	Јужнобачки	17.998
	7.	Кикинда	Севернобанатски	32.084	17.	Нова Пазова	Сремски	16.115
	8.	Вршац	Јужнобанатски	31.946	18.	Кула	Западнобачки	14.873
	9.	Рума	Сремски	27.747	19.	Апатин	Западнобачки	14.613
	10.	Бачка Паланка	Јужнобачки	25.476	20.	Сента	Севернобанатски	14.452

Школство

У Војводини је школски систем развијен и састоји се од мреже:

предшколских установа;
основних школа (539), у којима се настава држи и на језицима националних мањина;
средњих школа (110), на којима је омогућена и настава на језицима националних мањина; и
Новосадског Универзитета, са 13 факултета, на којима се настава обавља и на језицима националних мањина.

Наука и култура

Матица српска, најстарија матица на свету

У традиционалном културном и научном упоришту српског народа у Војводини најстарије установе су: Матица српска, основана 1826. године и Српско народно позориште, основано 1861. године, у коме се представе изводе и на језицима националних мањина. У Новом Саду се налази и огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, као и два научна института. У тим институцијама и на факултетима ради око три хиљаде стручњака различитих усмерења. Прво фотографско удружење основано је 1901. године: Фото, кино и видео савез Војводине, и једно је од најактивнијих удружења бивше СФР Југославије.

Привреда

У Војводини је привреда заснована на великом богатству квалитетног обрадивог земљишта, које захвата 84% њене површине, и чија природна плодност је побољшана мрежом канала за наводњавање, тако да је од 1,78 милиона хектара обрадиве земље око 0,5 милиона дренирано. Око 70% приноса са ових поља отпада на житарице, 20% на индустријско биље, а 10% на остале културе. Део плодова се извози, али већина се прерађује у домаћој прехрамбеној индустрији, стационираној углавном у Војводини (погони за прераду меса, воћа и поврћа, уљаре, шећеране, млекаре, итд).

Нови Мастер центар Новосадског сајма

Апатинска пивара

Неке од значајних компанија у Војводини су:

Нафтна индустрија Србије
Синтелон
Србијагас
ХИП Петрохемија (основана 1977)
Апатинска пивара (основана 1756)
АТП Војводина (основана 1945)
Дневник холдинг
Новосадски сајам
Кондиторска индустрија Пионир (основана 1917)
Фабрика шећера Зрењанин (основана 1911)
Фабрика шећера Сента (основана 1961)
MK Group
Фабрика шећера Бачка (основана 1913)
Радун инжењеринг Бачка Паланка (основана 1992)
Нектар Бачка Паланка (основана 1998)
Дунавпревоз Бачка Паланка (основана 1951)
АД Бачка — Бачка Паланка (основана 1968)
Hellenic Sugar
Фабрика шећера Црвенка (основана 1911)
Фабрика шећера Шајкашка (основана 1976)
ПИК БЕЧЕЈ Пољопривреда АД
Хемофарм ШТАДА Вршац (основана 1960)
SwissLion — Таково Вршац

Постоји и снажна базична индустрија, која производи машине за обраду метала, електричне уређаје и каблове, грађевинске материјале, нафтне деривате, хемијске производе, електромоторе, рото папир. Развијена је и индустрија производа високог нивоа обраде, попут зубарске опреме, возила, фармацеутских производа, порцелана и другог.

Део прихода војвођанске привреде долази и од туризма, који је нарочито развијен на рекама и језерима, термалним изворима и на Фрушкој гори на којој се налазе бројни православни манастири српско-барокног стила, углавном подигнути између 15. и 17. века.