Грађански рат

Грађански рат, такође познат као интрадржавни рат у полемологији, је оружана борба између класних, националних, политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење одређених политичких и економских циљева. Јавља се као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противуречности у друштву.

Разликује се од оружаног устанка, дужим трајањем и бољом организацијом зараћених страна, које располажу својим снагама, командовањем, територијом итд. Може се водити за напредне или назадне циљеве, за промену и обарање старог преживелог система или за његово очување, односно за његов повратак ако је био оборен.

Најчешће, то је био најоштрији облик класне борбе у преломним периодима смене друштвених система. Све велике револуције у историји одвијале су се у форми грађанског рата.

Грађански ратови су се јављали често у историји људског друштва.

У старој Грчкој и Риму вођени су између владајућег и потчињених народа, између владајуће класе и робова (Спартаков устанак), између политичких група унутар једне владајуће класе.

У средњем веку били су чести између феудалаца, и кметова и феудалаца.

Касније их покреће буржоазија против апсолутистичко-феудалног поретка (Француска револуција). У САД је амерички грађански рат у суштини је био борба између два привредна система, између младе индустријске буржоазије Севера и феудализма и ропства Југа.

Империјализам рађа еру пролетерских револуција у којима се преотима власт устанком или грађанским ратом.

После Октобарске револуције, грађански рат у Русији (1918—1920) који је био је рат против реакционарских снага и страних интервената, долази до Кинеске револуције (1924—1936 и 1945-1949) Грађански рат у Шпанији (1936—1939) водио се између републиканаца и десничарских, фашистичких организација и групација.

Методе ратовања су различите, зависно од времена и услова под којима су се грађански ратови водили. Грађански рат ретко се завршавао компромисом, води се дотле док једна страна не извојује одлучну победу и успостави своју власт. Свим средствима (оружаним и политичким) води се борба за придобијање становништва, укључујући ту, често, и борбу за наклоност оружаних снага, за освајањем или задржавањем стратегијских важних положаја, економских и саобраћајних центара. У први мах од велике важности била је успешна примена тактике уличних борби, успостављање властитих и кидање противничких веза, пресецање комуникација, умешно коришћење дезинформација. Ако се не постигне брзо решење и борба се отегне наступа. Обично, плима и осека расположења становништва према зараћеним странама, а повећавају се и могућности за евентуалну интервенцију споља.

Грађански ратови одликују се оштрином и безобзирношћу у погледу средстава и начина борбе.. Ни унутрашње (државно) ни међународно ратно право нису се, све до новијег времена бавили питањем заштите извесних хуманих начела у грађанском рату, а стварна ратна пракса у разно доба и у разним земљама, била је врло разнолика. Ратни обичаји били су мање поштовани у овим него међународним ратовима. Тек почетком 20. века учињен је покушај стварања чврсте правне заштите бораца у грађанском рату. У уводном делу Хашких конвенција, учињен је покушај да се самовоља у поступку према противнику у грађанском рату ограничи обавезним поштовањем «начела јавне свести и савести». Та одредба могла је имати само извесно морално дејство јер је била непрецизна. У Женевску конвенцију из 1949. унета је „Мала конвенција“, по којој је и у грађанском рату забрањено вршити насиље над оружаним противником, убијати или мучити затворенике, узимати талаце, изрицати и извршавати казне без претходног суђења, не прихваћати и не лечити заробљенике, и чинити друге нехумане поступке.

Формална класификација

Последице битке код Гетисбурга, Амерички грађански рат, 1863

Џејмс Фирон, научник при Станфордском универзитету који изучава грађанске ратове, дефинише грађански рат као „насилни конфликт унутар једне земље у којој се боре организоване групе које имају за циљ да преузму власт у центру или региону или да промене владину политику”. Ан Хиронака даље специфицира да је једна страна грађанског рата држава. Интензитет са којим цивилни поремећај постаје грађански рат је споран међу академицима. Неки политички научници дефинишу грађански рат као сукоб који има има више од 1000 жртава, док други додатно наводе да бар 100 море доћи са сваке стране. Корелације ратова, скуп података који је у широкој употреби међу научницима који изучавају конфликте, класификује као грађанске ратове конфликте са више од 1000 жртава годишње узрокованих ратом. Та стопа је мали део милиона погинулих у Другом суданском грађанском рату и грађанском рату у Камбоџи, на пример, али се њоме искључује више конфликата који су попримили велики публицитет, као што су Северноирски сукоб Северне Ирске и борба Афричког националног конгреса у ери апартхејда Јужне Африке.

На бази критерија 1000-жртава-годишње, вођена су 213 грађанска рата од 1816 до 1997, 104 од којих се одвило од 1944 до 1997. Ако се користи блажи критеријум од 1000 укупних жртава, било је преко 90 грађанских ратова између 1945 и 2007, са 20 грађанских ратова у току 2007. године.

Тенкови на улицама Адис Абебе након што су побуњеници запосели престоницу током Етиопског грађанског рата (1991)

Женевске конвенције специфично не дефинишу термин „грађански рат”, већ су у њима су описане одговорности странака у „оружаном сукобу који није међународног карактера”. Тиме су обухваћени грађански ратови; иако специфична дефиниција грађанског рата није дата у тексту конвенција. Међународни одбор Црвеног крста (ICRC) настојао је да пружи нека појашњења кроз своје коментаре о Женевским конвенцијама, истичући да су конвенције „тако опште, тако неодређене, да многе делегације сматрају да би оне могле да обухватају било који чин почињен оружаним силама”. Сходно томе, тумачења пружају различите услове од којих би зависила примена Женевске конвенције, мада је исто тако наглашено да се та тумачења не требају прихватити као ригидни услови. Услови наведени од стране ICRC у свом тумачењу су следећи:

1. Да странка која је у револуцији против де јуре владе поседује организовану војну силу, орган који је одговоран за своја дела, делујући на одређеној територији и има средства поштовања и обезбеђивања поштовања конвенције.
2. Да је правна влада обавезна да користи редовне војне снаге против побуњеника организованих као војска и који су у поседу дела националне територије.
3. (а) Да је де јуре влада препознала побуњенике као зараћену страну; или

(б) Да је за себе затражила права зараћене стране; или

(в) Да је признала побуњенике као зараћену страну само у сврхе ове конвенције; или

(г) Да је спор стављен на дневни ред Савета безбедности или Генералне скупштине Уједињених нација као претња међународном миру, кршење мира или агресивно дело.

1. (а) Да побуњеници имају организацију која тврди да има карактеристике државе.

(б) Да побуњенички цивилни ауторитет врши де факто надлежност владе над становништвом унутар одређеног дела националног подручја.

(в) Да оружане снаге делују под руководством организованог ауторитета и да су спремне да поштују устаљене ратне законе.

(г) Да се побуњенички грађански ауторитет сложи да буде обавезан одредбама конвенције.

Узроци и врсте грађанских ратова

О узроцима грађанских ратова, као и узроцима рата генерално, постоје различите теорије, на које највећи утицај имају различите идеологије. Од њих је најпознатији пример марксизама и његова теорија рата која грађанске ратове схвата као крајњи израз класне борбе, која представља карактеристику сваког класног друштва.

Иако се, уопштено говорећи, може рећи да грађански ратови имају исте узроке као и сви ратови, може се приметити како се они релативно ретко имају експлицитно економске мотиве, док се далеко лакше могу препознати политички узроци - борба за власт - и идеолошки, који су свој најранији облик имали у верским ратовима вођеним унутар једне те исте државе.

Грађански ратови су током историје најчешће имали следеће облике:

1. династијски сукоби, односно сукоби између различитих племићких породица или чланова једне те исте племићке породице око престола у монархијама; ово је најстарији и најчешћи облик грађанског рата, који је с поступним нестанком монархија готово у потпуности ишчезао из данашњег света;
2. верски ратови, који су последица настојања да се становништву неке државе наметне или забрани нека вероисповјест; класичан примјер су хугенотски ратови у Француској 16. века;
3. идеолошки ратови, узроковани непомирљивим идеолошким супротностима између разних друштвених група унутар једне државе или друштва; најчешће настају као последица успешне револуције или неуспелог државног удара; карактеристични су за 19. и 20. век, а најпознатији пример је Руски грађански рат;
4. сецесионистички, односно сепаратистички ратови, који настају као последица настојања да се поједини део државе насилно отцепи од матичне државе; потицај им је дала идеологија национализма и иредентизма у 19. веку, односно постојање више-етничких држава у савременом свету; класични пример је Нигеријски грађански рат 1967-1970.

Ваља узети у обзир да постоје грађански ратови које је тешко класификовати у односу на горенаведене облике, као и да поједини грађански ратови имају особине свих горенаведених ратова. Тако су Карлистички ратови у Шпанији били и династијски и идеолошки сукоб, Мађарска револуција 1848-49. је била и сецесионистички и идеолошки рат, а Швајцарски грађански рат 1847. је био и верски и идеолошки и сецесионистички рат.

Такође треба узети у обзир да грађански ратови често у већој или мањој мери постају део ширег, међудржавног сукоба, односно њиме знају бити подстакнути. Класични пример је Други светски рат на просторима бивше Југославије 1941-45.

Према једној студији о истраживању грађанског рата из 2017. године, постоје три проминентна објашњења за грађански рат: објашњења заснована на похлепи која се усредсређују на жељу појединаца да максимизују свој профит, објашњења заснована на жалби која се усредсређују на конфликт као одговор на социоекономску или политичку неправду, и објашњења заснована на приликама која се базирају на факторима који олакшавају укључивање у насилну мобилизацију. Према том истраживању, најутицајније објашњење за почетак грађанског рата је објашњење засновано на приликама.

Похлепа

Научници који истражују узроке грађанског рата подржавају две узајамно оспоравајуће теорије, што се сумира као похлепа насупрот притужби. Грубо речено: конфликти су узроковани тиме ко су људи, било да је то дефинисано у смислу етничке припадности, религије или друге друштвене припадности, или да ли су конфликти почели зато што је у економском најбољем интересу појединаца и група да их започну? Студијска анализа подржава закључак да су економски и структурни фактори важнији од идентитета у предвиђању појаве грађанског рата.

Свеобухватну студију о грађанском рату је спровео тим Светске банке у раном 21. веку. Оквир студије, који се назива модел Колијер-Хофлера, испитивао је 78 петогодишњих прираштаја када се грађански рат догодио од 1960. до 1999. године, као и 1.167 петогодишњих прираштаја „без грађанског рата” ради поређења, и подаци су подвргнути регресионој анализи да би се одредили ефекти различитих фактора. Фактори за које је показано да имају статистички значајан утицај на шансе да се грађански рат догоди у било ком датом петогодишњем периоду били су:

Висок удео примарних роба у националним експортима знатно повећава ризик од конфликта. Земља у „највећој опасности”, са робама које сачињавају 32% бруто домаћег производа, има 22% ризика од пада у грађански рат у датом петогодишњем раздобљу, док земља без примарног робног извоза има 1% ризика. Када су разврстани, само су нафта и ненафтне групе показале су различите резултате: земља са релативно ниским нивоима зависности од извоза нафте је у нешто мањем ризику, док висок ниво зависности од нафте у извозу даје нешто више ризик од грађанског рата него национална зависност од друге примарне робе. Аутори студије то тумаче као резултат лакоће којом се примарна роба може изнуђивати или запленити у поређењу са другим облицима богатства. На пример, лако је заузети и контролисати производњу рудника злата или нафтног поља у поређењу са сектором производње одеће или угоститељским услугама.

Други извор финансија је национална дијаспора која може да финансира побуне и побуњенике из иностранства. Студија је открила да статистичка замена величине дијаспоре земље од најмање у студији до највеће доводи до шестоструког повећања шанси за избијање грађанског рата.

Виши упис мушкараца у средње образовање, приход по глави становника и стопа економског раста су сви имали значајне ефекте на смањење шанси грађанског рата. Конкретно, упис мушкараца у средње школе 10% изнад просека смањио је шансе од конфликта за око 3%, док је стопа раста 1% већа од просека студије резултирала смањењем шанси грађанског рата од око 1%. Студија је интерпретирала ова три фактора као индикаторе губитка зараде због побуњивања, и да стога мали губици на зарадама поспешују побуне. Изражено на други начин: млади мушкарци (који чине велику већину бораца у грађанским ратовима) мање су склони да се придруже побуни ако добију образовање или имају угодну плату, и разумно могу да претпоставе да ће просперирати у будућности.

Низак приход по глави становника је предложен као узрок за незадовољство, које подстиче оружану побуну. Међутим, да би ово било истинито, очекивало би се да економска неједнакост исто тако представља значајан фактор у побунама, што није случај. Стога је студија закључила да економски модел опортунитетног трошка боље објашњава налазе.

Литература

• Mitchell, Claire (2013). Religion, Identity and Politics in Northern Ireland. Ashgate Publishing. стр. 5. „The most popular school of thought on religion is encapsulated in McGarry and O'Leary's Explaining Northern Ireland (1995), and it is echoed by Coulter (1999) and Clayton (1998). The central argument is that religion is an ethnic marker, but that it is not generally politically relevant in and of itself. Instead, ethnonationalism lies at the root of the conflict. Hayes and McAllister (1999a) point out that this represents something of an academic consensus.” 
• Isaacs, Arnold; Hardy, Gordon (1988). Pawns of War: Cambodia and Laos. Boston: Boston Publishing Company. ISBN 978-0-939526-24-6. 
• Dougan, Clark; Fulghum, David; et al. (1985). The Fall of the South. Boston: Boston Publishing Company. ISBN 978-0-939526-16-1. 
• Chandler, David P. (1991). The Tragedy of Cambodian History. New Haven CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-04919-0. 
• Ali, Taisier Mohamed Ahmed and Robert O. Matthews, eds (1999). Civil Wars in Africa: roots and resolution. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза), 322 pages
• Mats Berdal and David M. Malone, (2000). Greed and Grievance: Economic Agendas in Civil Wars. Lynne Rienner. .
• Paul Collier (2003). Breaking the Conflict Trap: civil war and development policy.  World Bank (2003) – 320 pages
• Collier, Paul; Sambanis, Nicholas, ур. (2005). Understanding Civil War:Evidence and Analysis. 1: Africa. Washington, DC: The World Bank. ISBN 978-0-8213-6047-7. 
• Collier, Paul; Sambanis, Nicholas, ур. (2005). Understanding Civil War:Evidence and Analysis. 2: Europe, Central Asia, and Other Regions. Washington, DC: The World Bank. ISBN 978-0-8213-6049-1. 
• Deac, Wilfred P. (2000). Road to the Killing Fields: the Cambodian War of 1970–1975. College Station TX: Texas A&M University Press. 
• Stathis Kalyvas, (2001). „'New' and 'Old' Civil Wars: A Valid Distinction?”. World Politics. 54 (1): 99—118. .
• David Lake and Donald Rothchild, eds (1996). The International Spread of Ethnic Conflict: Fear, Diffusion, and Escalation. Princeton University Press. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза).
• Roy Licklider, "The Consequences of Negotiated Settlements in Civil Wars, 1945–1993," American Political Science Review 89, no. 3 (summer 1995): pp. 681–690.
• Andrew Mack, "Civil War: Academic Research and the Policy Community," Journal of Peace Research 39, no. 5 (2002), стр. 515–525.
• David T. Mason and Patrick 3. Fett, "How Civil Wars End: A Rational Choice Approach," Journal of Conflict Resolution 40, no. 4 (fall 1996): 546-568.
• Patrick M. Regan (2000). Civil Wars and Foreign Powers: Outside Intervention in Intrastate Conflict.  172 pages
• Stephen John and others., eds. Ending Civil Wars: The Implementation of Peace Agreements (2002), 729 pages
• Toft, Monica Duffy (2003). The Geography of Ethnic Violence: Identity, Interests, and the Indivisibility of Territory. (Princeton NJ: Princeton University Press). ISBN 978-0-691-12383-7. 
• Barbara F. Walter (2002). Committing to Peace: The Successful Settlement of Civil Wars. Princeton University Press. ,
• Elisabeth Jean Wood; "Civil Wars: What We Don't Know," Global Governance, Vol. 9, 2003 pp. 247+ online version Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јун 2012)
• Military History Institute of Vietnam (2002). Victory in Vietnam: A History of the People's Army of Vietnam, 1954–1975. trans. Pribbenow, Merle. Lawrence KS: University of Kansas Press. ISBN 978-0-7006-1175-1. 
• Nalty, Bernard C. (2000). Air War Over South Vietnam: 1968–1975. Washington DC: Air Force History and Museums Program. 
• Sutsakhan, Lt. Gen. Sak, The Khmer Republic at War and the Final Collapse. Washington DC: United States Army Center of Military History, 1987.
• Osborne, Milton (1994). Sihanouk: Prince of Light, Prince of Darkness. Sydney: Allen & Unwin. ISBN 978-1-86373-642-8. 
• Karnow, Stanley (1983). Vietnam: A History. New York: Viking Press. ISBN 978-0-670-74604-0. 
• Kinnard, Douglas, The War Managers. Wayne NJ: Avery Publishing Group, 1988.
• Kroth, Jerry (2012). Duped!: Delusion, denial, and the end of the American Dream. Jerry Kroth. ISBN 978-0-936618-08-1. 
• Lipsman, Samuel; Doyle, Edward; et al. (1983). Fighting for Time: 1969–1970. Boston: Boston Publishing Company. ISBN 978-0-939526-07-9. 
• Lipsman, Samuel; Weiss, Stephen (1985). The False Peace: 1972–74. Boston: Boston Publishing Company. ISBN 978-0-939526-15-4. 
• Morris, Stephen (1999). Why Vietnam invaded Cambodia : political culture and the causes of war. Stanford CA: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3049-5. 
• Morrocco, John (1985). Rain of Fire: Air War, 1969–1973. Boston: Boston Publishing Company. ISBN 978-0-939526-14-7. 
• Osborne, Milton (1979). Before Kampuchea: Preludes to Tragedy. Sydney: George Allen & Unwin. ISBN 978-0-86861-249-2. 
• Pike Douglas, John Prados, James W. Gibson, Shelby Stanton, Col. Rod Paschall, John Morrocco, and Benjamin F. Schemmer, War in the Shadows. Boston: Boston Publishing Company. 1991. .
• Ponchaud, Francois, (1981). Cambodia: Year Zero. New York: Holt, Rinehart, and Winston. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Shaw, John M. (2005). The Cambodian Campaign: the 1970 offensive and America's Vietnam War. Lawrence KS: University of Kansas Press. ISBN 978-0-7006-1405-9. 
• Shawcross, William (1979). Sideshow: Kissinger, Nixon and the Destruction of Cambodia. University of Michigan. ISBN 978-0-671-23070-8. 
• Snepp, Frank (1977). Decent Interval: An Insider's Account of Saigon's Indecent End Told by the CIA's Chief Strategy Analyst in Vietnam. New York: Random House. ISBN 978-0-394-40743-2. 
• Tully, John (2005). A short history of Cambodia: from empire to survival. Singapore: Allen & Unwin. ISBN 978-1-74114-763-6. 

Преглед чланка о истраживањима грађанског рата

• „Lars-Erik Cederman, Manuel Vogt. 2017. "Dynamics and Logics of Civil War." Journal of Conflict Resolution”. doi:10.1177/0022002717721385. 
• Blattman Christopher, Miguel Edward. 2010. “Civil War.”. Journal of Economic Literature. 48 (1): 3—57.  .
• Kalyvas Stathis N. 2007. “Civil Wars.” In The Oxford Handbook of Comparative Politics, edited by Boix Carles, Stokes Susan C., 416-34. Oxford, UK: Oxford University Press.
• Sambanis Nicholas. 2002. “A Review of Recent Advances and Future Directions in the Quantitative Literature on Civil War.”. Defence and Peace Economics. 13 (3): 215—43.  .

Спољашње везе

• Royal Air Force Doctrine – The Nature of War and Armed Conflict
• "What makes a civil war?", BBC News, 20 April 2006