Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Светац

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Светитељ)
Уколико сте тражили телевизијску серију, погледајте чланак Светац (серија).
Икона свих светих.
Исус Христос у округу светитеља (икона «Други долазак Исуса Христоса», Грчка, око 1700)
Светитељи постављени по степену светости (икона «Страшни суд», Пољска, 17. век)

Светац или светитељ је особа која је канонизована због свог живота сасвим посвећеног Господу Исусу Христосу угодивши Богу животом на Земљи.[1][2] У раном хришћанству, као свеци су поштовани апостоли, Света Марија и први мученици, а касније су им придруживане и остале особе које су могле хришћанима послужити као узор хришћанског живота, а које је Бог прославио. На православним хришћанским иконама свеци се приказују са златним ореолом око главе. Календар светаца се назива светачник.

У Католичкој цркви, прије поступка канонизације врши се беатификација, односно проглашење блаженим. У Православној цркви, врши се непосредно тј. директно канонизација.

Француски социолог Емил Диркем сматрао је дихотомију између светог и профаног централном карактеристиком религије: „религија је јединствен систем веровања и праксе који се односи на свете ствари, то јест ствари одвојене и забрањене.“[3]‍:47 У Диркемовој теорији, свето представља интересе групе, посебно јединство, који су оличени у симболима свете групе, или тотемима. Профано, с друге стране, укључује свакодневне индивидуалне бриге.

Православна црква

[уреди | уреди извор]

У Православној цркви, светитељи су хришћани који су током свог живота постигли обожење (грч. Θεωσις теосис) што је, према православној теологији, учествовање човека у животу Божијем посредством нестворених божанских енергија достизањем јединства са Богом задобијањем Божје милости усклађењем свог карактера с Божјим живећи по Божјој вољи и заповестима. Светост је близина Богу.

Црква светитељима назива људе који су очишћени од греха стекли милост Духа Светога и показали Његову моћ у нашем свету.

Са теолошког становишта се сматра да је циљ сваког православног хришћанина и коме тежи читав његов живот и којим су прожете све његове активности обожење, односно спасење.

Обожење је најбоље илустровано речима апостола Павла: Живим не више ја, него Христос живи у мени! и заснива се на речима Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17,21).

У православној теологији светитеље најпре прославља Бог у Светој Тројици, пројављујући их чудесима, нетрулежним моштима, светошћу живота и точењем мира[4]. Сабор епископа, уношењем у календар светих само потврђује прослављање светитеља и утврђује обавезу и потребу помињања његовог имена у богослужењу.

Код православних нема официјелне сантификације због тога што су критеријуми јасни и веома строги јер се тога човек може удостојити само након физичке смрти и невиног пострадања за хришћанску веру.

Сви иконографски обрасци и начин приказивања говоре о томе и опомена су верницима као најузвишенији идеал.

Светитељи су већином аскете, подвижници, монаси, монахиње, епископи, свештена лица, али има и цивила, верника, грађана, односно људи који су водили хришћански живот - живот по Јеванђељу.

Сматра се да они буквално испуњавају речи Исуса Христа: Царство Божије унутра је у вама!.

Диван је Бог у светима својим!, пише у Библији.

Јер Бог се противи охолима, али даје милост понизнима! (1 Петрова 5,5) такође пише у Библији.

Према тумачењима Христоcoвих учења, доброта према слабијима је моралност.

Спрам свеца и тропар! је српска народна изрека која поручује да је свакоме онако како је заслужио, тј. свакоме према заслузи.

Ове фразе углавном се употребљавају на српском говорном подручју, што ни не чуди, с обзиром да реч тропар припада православној верској терминологији.

Када се 1920-их година излила канализација у на брзину изграђеном Лењиновом маузолеју на Црвеном тргу у Москви јер се десило оштећење канализационог система испод њега, а у коме се и дан данас налази Лењиново балсамовано тело, велики и Свети патријарх московски Тихон изговорио је чувену реченицу Спрам моштију и јелеј! (руски: "По мощам и елей!") која га је између осталог коштала мучеништва и тровања од стране комуниста. Фраза је често цитирана.

У Српској православној цркви је направљена лествица светих на основу врсте њихових подвига и врлина њиховог живота. Она иде овако:

  • Свети су сви царског, краљевског, кнежевског и деспотског порекла као и архијереји прослављени праведним животом и пастирским деловањем, исповедајући хришћанство и светосавље својим радом, подвигом и делима живећи по светим и божанским истинама .
  • Свештеномученици су епископи, свештеници, патријарси, који су страдали за хришћанство, православље и Српску православну цркву;
  • Великомученици су они који су претрпели највећа страдања за хришћанство, православље и Српску православну цркву;
  • Преподобномученици су монаси и подвижници, који су страдали за хришћанство, православље и Српску православну цркву;
  • Мученици су они који су страдали зато што су хришћани, православци, или што су српског порекла;
  • Исповедници су они који су отворено исповедали своје хришћанство и православље за време прогона православних хришћана, и због тога су мучени, али нису погубљени и после мучења остајали су у животу.
  • Преподобни су монаси који су живели побожним и подвижничким животом (њима су прибројани пустиножитељи, отшелници, столници, затвореници и безмолебници).

У Српској православној цркви, свака породица има своју крсну славу, односно свеца заштитника, који означава дан када је племе покрштено од стране хришћанских мисионара. За време Светог Саве, установљена је слава, односно дан када породица одаје захвалност свом свецу заштитнику.

Католичка црква

[уреди | уреди извор]

У Католичкој цркви канонизација је службени прецизно дефинисан чин са свим детаљима поступка у Codex iuris canonici. Данас је на снази нарочита процедура проглашавања неке особе за свеца, а води је Света Столица помоћу своје Конгрегације за каузе светаца.

Сам чин проглашења светим назива се канонизација, а до ње долази након што је особа већ била проглашена „часним слугом Божјим“ на почетку процеса за проглашење блаженим, а потом и блаженом у процесу беатификације. Тако проглашени светац може бити поштован у читавој Католичкој цркви па му се могу посвећивати цркве и олтари. Беатификација (лат. beatus — блажен) је у Римокатоличкој цркви први степен канонизације, односно проглашења особе за свеца. Примењујући прописе о беатификацији, специјални суд Римокатоличке цркве настоји да утврди да ли постоје они елементи светости које Римокатоличка црква одређује да би дотични праведник могао постати предмет верског поштовања свих верника. Главни услови за то су чудеса која се догађају на његовом гробу или приликом употребе ствари којима се некада служио. За беатификацију, Римокатоличка црква прописује најмање два чуда. Процес беатификације завршава се проглашењем кандидата за блаженога, што је први степен светости. У средњем веку беатификација је била у компетенцији бискупа, а од 1634. године — папе.

Поштовање у пракси у Православној цркви

[уреди | уреди извор]

Поштовање светих изражено је, између осталог, кроз сам назив свети, поштовање моштију и других реликвија, посвећивање храмова (патрон, храмовна слава - храм цркве), ословљавање у Црквеним песмама, житијама и службама, тј. њихово слављење у виду помена с посебно састављеном службом за тај дан (према Црквеном календару), у живопису иконопису и др. примењеним уметностима. Према Православном учењу, за свете се не моли, већ се њима упућују молитве да би се они заузели и молили Богу за припаднике земаљске Цркве (Деисис). Свака аутокефална црква има своје локалне свете, са житијима, службама и светачким причама посвећеним њима.

Прослављање светих припада средњим или малим Црквеним празницима. Међу средње - општехришћанске свете, поред Анђела, одн. Арханђела Михаила, убрајају се: Петка или Параскева, Димитрије, Никола, Стефан, Три јерарха, Ђорђе, Кирило и Методије, Константин и Јелена, Илија, Петар и Павле, Јован (према одређеним класификацијама међу велике Црквене празнике убрајају се и два празника Јована Претече - Рођење и Усековање, као и заједничко прослављање Апостола Петра и Павла).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Woodward, Kenneth L. (1996). Making Saints. Simon & Sachier. стр. 16. ISBN 978-0-684-81530-5. „Among other Christian churches, the Russian Orthodox retains a vigorous devotion to the saints, especially the early church fathers and martyrs. On rare occasions, new names (usually monks or bishops) are grafted onto their traditional list of saints.... Something like the cult continues among Anglicans and Lutherans, who maintain feast days and calendars of saints. But while the Anglicans have no mechanism for recognizing new saints, the Lutherans from time to time do informally recommend new names (Da Hammarskjold, Dietrick Bonhoeffer, and Pope John XXIII are recent additions) for thanksgiving and remembrance by the faithful. The saint, then, is a familiar figure in all world religions. But only the Roman Catholic Church has a formal, continuous, and highly rationalized process for 'making' saints.” 
  2. ^ Bebis, George (n.d). „The Lives of the Saints”. Greek Orthodox Archdiocese of America. Приступљено 7. 5. 2016. 
  3. ^ Durkheim, Émile. 1915. The Elementary Forms of the Religious Life. London: George Allen & Unwin. ISBN 978-0-8341-2182-9.
  4. ^ „“Канонизација” или Прослављење Новопросијавших Православних Светитеља – Светосавље”. svetosavlje.org. Приступљено 2024-03-15. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Слободан Милеуснић, Свети Срби, издавач:манастир Каленић, у Крагујевцу 1989.
  • Житија светих Срба, из „Житија светих“ Јустина Поповића
  • Житија новопросијавших исповедника и мученика
  • Протојереј др Радомир Поповић: Срби светитељи
  • Beyer, Jürgen, et al., eds. Confessional sanctity (c. 1550 – c. 1800). Mainz: Philipp von Zabern, 2003.
  • Bruhn, Siglind. Saints in the Limelight: Representations of the Religious Quest on the Post-1945 Operatic Stage. Hillsdale, New York: Pendragon Press, 2003. ISBN 978-1-57647-096-1.
  • Cunningham, Lawrence S. The Meaning of Saints. San Francisco: Harper & Row, 1980.
  • Hawley, John Stratton, ed. Saints and Virtues. Berkeley: University of California Press, 1987. ISBN 0-520-06163-2.
  • Hein, David. "Saints: Holy, Not Tame". Sewanee Theological Review 49 (2006): 204–217.
  • Jean-Luc Deuffic (ed.), Reliques et sainteté dans l'espace médiéval [1]
  • O'Malley, Vincent J. Ordinary Suffering of Extraordinary Saints, 1999. ISBN 0-87973-893-6.
  • Perham, Michael. The Communion of Saints. London: Alcuin Club/SPCK, 1980.
  • Woodward, Kenneth L. Making Saints. New York: Simon & Schuster, 1996.
  • Trigilio, John; Brighenti, Kenneth (2010). Saints for Dummies. стр. 363. ISBN 978-0-470-53358-1. 
  • Hebert, Alber (15. 10. 2004). Saints Who Raised the Dead: True Stories of 400 Resurrection Miracles. Illinois: TAN Books. ISBN 978-0-89555-798-8. 
  • Gallick, Sarah: 50 Saints Everyone Should Know
  • Durkheim, Emile (1915) The Elementary Forms of the Religious Life. London: George Allen & Unwin (originally published 1915, English translation 1915).
  • Eliade, Mircea (1957) The Sacred and the Profane: The Nature of Religion. Translated by Willard R. Trask. (New York: Harcourt, Brace & World).
  • Thomas Jay Oord and Michael Lodahl (2006) Relational Holiness: Responding to the Call of Love. Kansas City, Missouri: Beacon Hill. ISBN 978-0-8341-2182-9
  • Pals, Daniel (1996) Seven Theories of Religion. New York: Oxford University Press. US ISBN 0-19-508725-9 (pbk).
  • Sharpe, Eric J. (1986) Comparative Religion: A History, 2nd ed., (London: Duckworth, 1986/La Salle: Open Court). US ISBN 0-8126-9041-9.
  • Hierotopy. Christian Sacred Spaces. Cambridge Dictionary of Christianity. Cambridge, 2010, pp. 512–515 (see bibliography in [2])
  • Hierotopy: The Creation of sacred spaces in Byzantium and medieval Russia, ed. A. Lidov. Moscow: Indrik, 2006 [3]
  • New Jerusalems: Hierotopy and iconography of sacred spaces, ed. A. Lidov. Moscow: Indrik, 2009,910 pp. [4]
  • A. Lidov. Hierotopy: Spatial Icons and Image-Paradigms in Byzantine Culture, Moscow: Theoria, 2009, 352 pp.
  • Bissera V. Pentcheva. The Sensual Icon. Space, Ritual, and the Senses in Byzantium, Pennstate Press, 2009. abstractsample chapter
  • Holy Water in the Hierotopy and Iconography of the Christian World. Moscow: Theoria, 2017, 760 pp.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Светац на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светац&oldid=28426294”