Хенри VII Тјудор

Хенри VII
Хенри VII Тјудор
Лични подаци
Датум рођења	(1457-01-28)28. јануар 1457.
Место рођења	замак Пембрук, Велс
Датум смрти	21. април 1509.(1509-04-21) (52 год.)
Место смрти	замак Ричмонд, Енглеска
Породица
Супружник	Елизабета од Јорка
Потомство	Артур Тјудор, Margarita Tjudor, Хенри VIII Тјудор, Elizabeth Tudor, Мери Тјудор, војвоткиња од Сафока, Edmund Tudor, Duke of Somerset, Edward Tudor, Katherine Tudor, Roland de Velville
Родитељи	Едмунд Тјудор Маргарет Бофорт
Династија	Тјудор
Краљ Енглеске
Период	22. август 1485 − 21. април 1509.
Претходник	Ричард III
Наследник	Хенри VIII
Потпис	[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

Хенри VII (Дворац Пембрук, 28. јануар 1457 — 21. априла 1509) је био енглески краљ.

Рођен је у дворцу Пембрук, у велшкој породици Тјудор из Пенмунуда, као једини син оца Едмунда Тудора и мајке Маргарет Бофорт, наследнице бочне сродничке линије клана Ланкастер. Отац му је умро два месеца пре рођења, па га је одгојио његов стриц Џеспер Тудор. Доласком на власт клана Јорк 1461. године на челу са краљем Едвардом IV био је присиљен заједно са породицом да оте у изгнанство у Бретању, где је био до осамнаесте године.

Смрћу краља Хенрија VI и његовог сина Едварда, и Хенрија Стафорда, војводе од Бакингема који је погинуо у побуни против краља Ричарда III, а темељом ланкастерског порекла своје мајке Маргарет Бофорт, Хенри је постао главни кандидат клана Ланкастер за енглески престо.

Хенри се, осетивши политичку рањивост краља Ричарда III и нестабилно стање у Енглеској настало поделом у клану Јорк због сумњивог Ричардовог преузимања круне, уз финансијску и војну помоћ свог домаћина Франсоа II, војводе од Бретање, покушао искрцати на енглеско тло, али је у сукобу са снагама Ричарда III одбачен. Ричард III је у међувремену са војводом од Бретање склопио споразум, па је Хенри био присиљен да избегне у Француску где је на краљевском двору био врло добро примљен. Француски краљ обезбедио му је војску и опрему за други покушај инвазије на Енглеску. У августу 1485. Хенрик се искрцао са војском од неких 5.000 војника на енглеско тло. Појачан снагама оданим клану Ланкастер у самој Енглеској, тешко је поразио и убио на бојном пољу Ричарда III, којег су у кључном тренутку издали највернији савезници, у бици код Босворта 22. августа 1485. године. Овом битком поражен је клан Јорк и дефинитивно су завршили Ратови двеју ружа.

Упркос томе што је ранијим актима, у време владавине династије Јорк, Хенријева сродничка ланкастерска линија била наследно-правно дисквалификована, Хенрик се снагом силе и војне победе 1485. прогласио енглеским краљем.

Прва Хенријева брига након освајања круне била је учвршћивање још увек несигурне власти. Наиме, поборници клана Јорк окупљали су се око Перкина Ворбека који је тврдио да је Ричард, млађи син Едварда IV, који је од стране Ричарда III био заточен у Лондон Тауеру, и око Ламберта Симнела који је тврдио да је унук грофа од Ворика, политичког ментора Едварда IV. Да би спречио даље сукобе Хенри је деловао на политичком и војном плану. Склопивши године 1486. брак са кћерком Едварда IV, Елизабетом од Јорка (без обзира што су одлуком Парламента за време Ричарда III сва деца Едварда IV проглашена незаконитом) придобио је на своју страну многе припаднике клана Јорк или је барем отупио оштрицу њихове борбености. Уједно је војно поразио Ламберта Симнела у бици код Стоука (1487), а Перкина Ворбека је 1497. ухватио и 1499. дао обесити.

Након учвршћивања власти, Хенри је на спољном и унутрашњем плану водио вешту, лукаву и прагматичну политику. На спољном плану је вешто маневришући енглеским интересима, и склапањем интересних бракова успео да осигура мир на енглеским границама (што је био у предуслов мира на унутрашњем плану), и подршку утицајних владара и црквених поглавара у Европи. Споразумом из Медине Дел Кампо признао је тада новоуједињену Шпанску краљевину и уговорио брак свог најстаријег сина и наследника Артура са Катарином Арагонском. Кћерку Маргарету удао је за шкотског краља Џејмса IV од Шкотске. Склопио је савез са царем Светог римског царства Максимилијаном I, и од папе Иноћентија VIII добио признање тиме што је исти својим актом запретио верским изопштењем свим претендентима на Хенријев престо.

На унутрашњем плану Хенри је побољшао постојећи државни апарат посебно надзирући администрацију и јачајући своју контролу над племством. Поново је потврдио сва феудална права енглеске круне и ојачао судску власт и своју улогу у локалној управи. Хенри је владао врло енергично и апсолутистички. Поседи побуњеника били су конфисковани, а своја овлашћења није био спреман пренети на било кога. Финансијско стање државне ризнице се за време Хенријеве владавине драматично поправило тако да је Хенрик иза себе оставио релативно богатство и побољшану ситуацију на подручју јавног реда и законитости. Својим вештим владањем допринео је великом размаху енглеске трговине и поморства и свим тиме утврдио темеље да Енглеска постане важан фактор на тадашњој европској карти.

Године 1502. убрзо након смрти супруге на порођају умро му је старији син Артур, недуго након што се оженио Катарином Арагонском. Убрзо је синову удовицу Катарину Арагонску верио за свог другог сина Хенрија који га је након његове смрти 1509. године и наследио.

Породично стабло

16. Tudur ap Goronwy

8. Маредап ап Тјудор

17. Margred ferch Thomas

4. Овен Тјудор

18. Dafydd Fychan ap Dafydd Llwyd

9. Маргарет ферч Дафид

19. Nest ferch Ieuan ap Gruffudd

2. Едмунд Тјудор

20. Шарл V

10. Шарл VI Луди

21. Joanna of Bourbon

5. Катарина Валоа

22. Штефан III, војвода Баварске

11. Изабела Баварска

23. Taddea Visconti

1. Хенри VII Тјудор

24. Џон од Гента

12. Џон Бофорт, 1. гроф од Самерсета

25. Катарина Свинфорд

6. Џон Бофорт, 1. војвода од Самерсета

26. Томас Холанд, 2. гроф од Кента

13. Маргарет Холанд

27. Alice Fitzalan

3. Маргарет Бофорт

28. Sir Roger Beauchamp

14. Roger Beauchamp, 1st Baron Beauchamp of Bletso

29. Mary

7. Маргарет Бошан од Блетса

30. John Stourton

15. Edith Stourton

31. Jane Bassett

Литература

• Encyclopedia Britannica. 
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд.