Би-бап

Би-бап
Алто саксофониста Чарли Паркер био је водећи извођач и композитор би-бап ере. Овде је приказан са Томијем Потером, Максом Роучем и Мајлсом Дејвисом у клубу Три Дјусес у Њујорку.
Стилско порекло	Свинг Канзас Сити џез
Културолошко порекло	Средином-1940-их, Сједињене Државе
Изведени облици	Авантгардни џез хард бап пост-бап Вабап
Регионалне сцене
Сједињене Државе
Џез пијано Прогресивна музика Хипстер

Клуб Минтонс Плејхаус, који се сматра за место рођења би-бапа

Би-бап (енгл. bebop) је стил џез музике настао током раних четрдесетих као реакција против поплаве комерцијалне музике и популарних мелодија које су захватиле џез. Главни оснивачи су Дизи Гилеспи и Чарли Паркер. Би-бап је трансформисао џез, из музике за игру у модерну уметничку форму.

Би-бап се развио како је млађа генерација џез музичара проширила креативне могућности џеза изван популарног, плесно оријентисаног свинг стила са новом „музиком музичара“ која није била у великој мери плесна и захтевала је пажљиво слушање. Како би-бап није био намењен плесу, омогућио је музичарима да свирају у бржем темпу. Би-бап музичари су истраживали напредне хармоније, сложене синкопе, измењене акорде, продужене акорде, замене акорда, асиметрично фразирање и замршене мелодије. Би-бап групе су користиле ритам секције на начин који је проширио њихову улогу. Док је кључни ансамбл ере свинг музике био велики бенд од четрнаестак музичара који су свирали у стилу ансамбла, класична би-бап група је била мала комбинација која се састојала од саксофона (алт или тенор), трубе, клавира, гитаре, контрабас и бубњеви који свирају музику у којој је ансамбл имао помоћну улогу за солисте. Уместо да свирају јако аранжирану музику, би-бап музичари су обично свирали мелодију композиције (названу „глава“) уз пратњу ритам секције, након чега је следила деоница у којој је сваки од извођача импровизовао соло, а затим се враћао на мелодију на крају композиције.

Етимологија

„Упркос објашњењима порекла ових речи, играчи су заправо певали речи „бибоп“ и „ребоп“ у рану боп фразу као што је приказано у следећем примеру.“  Свирај 

Термин „би-бап” је изведен из бесмислених слогова (вокабала) који се користе у скат певању; први познати пример употребе „би-бапа” био је у „Four or Five Times” Макинијевим берачима памука, снимљеном 1928. године. Поново се појављује у снимку из 1936. „I'se a Muggin'” Џека Тигардена. Варијација, „ри-бап”, појављује се у неколико снимака из 1939. године. Прво, познато штампано појављивање се такође догодило 1939. године, али је термин касније био мало коришћен све док се није применио на музику која је сада повезана са њим средином 1940-их. Телонијус Манк тврди да је оригинални наслов „Би-Бап” за његову композицију „52nd Street Theme”, порекло имена би-бап.

Неки истраживачи спекулишу да је то био термин који је користио Чарли Кристијан јер је звучао као нешто што је певушио док је свирао. Дизи Гилеспи је изјавио да је публика сковала име након што га је чула како преноси тада безимене композиције својим играчима и штампа га је на крају прихватила, користећи га као званични израз: „Људи, када су хтели да траже те бројеве, а не знају име, тражили би би-бап." Друга теорија је да су оно потиче од повика „Ариба! Ариба!” користиле латиноамеричке вође бендова тог периода да охрабре своје бендове. Понекад су се термини „би-бап” и „ри-бап” користили наизменично. До 1945, употреба „би-бап”/„ри-бап” као бесмислених слогова била је широко распрострањена у Р&Б музици, на пример у „Hey! Ba-Ba-Re-Bop” Лајонела Хамптона. Би-бап музичар или бапер постао је уобичајени лик у шалама 1950-их, преклапајући се са битником.

Карактеристике

Би-бап се од ранијих стилова џез музике разликује како по напуштању ритмичког континуитета тако и по проширењу хармонских основа. Сада ритам секција више не обезбеђује равномерно пулсирање тактних делова, а појављују се неуобичајене акцентуације да допуне и истакну мелодијске фразе. Рад бубњара претвара се у снажно наглашавање на добошу и бас-бубњу, док чинеле својим непрекидним металним звечањем повезују све одломке. Пијаниста свира синкопиране акорде ради подстицања инспирације солисте. Једино басиста и дање одржава темпо. Што се тиче гитаре, она нестаје из ритам секције. Импровизација више за основу нема мелодију, како је било у традиционалном џезу, већ се као основа користи хармонска структура, која је у би-бапу много комплекснија. Много се више користе дисонантни интервали, хроматске пролазнице, алтеровани акорди и акордске супституције.

Најзначајнији представници

• Кенонбол Едерли, алт саксофон
• Клифорд Браун, труба
• Реј Браун, контрабас
• Чарли Кристијан, гитара
• Кени Кларк, бубањ
• Мајлс Дејвис, труба
• Кени Дорам, труба
• Дизи Гилеспи, труба
• Декстер Гордон, тенор саксофон
• Бери Херис, клавир
• Перси Хит, контрабас
• Милт Џексон, вибрафон
• Џеј Џеј Џонсон, тромбон
• Дјук Џордан, клавир
• Џон Луис, клавир
• Чарлс Мингус, контрабас
• Телонијус Монк, клавир
• Фетс Наваро, труба
• Чарли Паркер, алт саксофон
• Чет Бејкер, труба
• Бад Пауел, клавир
• Макс Роуч, бубањ
• Сони Ролинс, тенор саксофон
• Сони Стит, тенор и алт саксофон

Литература

• Berendt, Joachim E. The Jazz Book: From Ragtime to Fusion and Beyond. Trans. Bredigkeit, H. and B. with Dan Morgenstern. Westport, CT: Lawrence Hill & Co., 1975.
• Deveaux, Scott (1999). The Birth of Bebop: A Social and Musical History. Berkeley: University of California Press. 
• Giddins, Gary (1987). Celebrating Bird: The Triumph of Charlie Parker. New York City: Morrow. 
• Gioia, Ted. (1997). The History of Jazz. Oxford, New York: Oxford University Press. .
• Gitler, Ira (1987). Swing to Bop: An Oral History of the Transition of Jazz in the 1940s. Oxford: Oxford University Press. 
• Rosenthal, David. (1992). Hard bop: Jazz and Black Music, 1955–1965. New York: Oxford University Press. .
• Tirro, Frank. "The Silent Theme Tradition in Jazz". The Musical Quarterly 53, no. 3 (July 1967): 313–34.
• Cooke, Mervyn (1999). Jazz. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20318-7. .
• Collier, James Lincoln (1978). The Making of Jazz: A Comprehensive History. Dell Publishing. 
• Dance, Stanley (1983). The World of Earl Hines. Da Capo Press. ISBN 0-306-80182-5.  Includes a 120-page interview with Hines plus many photos.
• Elsdon, Peter (2003). „Review: The Cambridge Companion to Jazz, edited by Mervyn Cooke and David Horn”. Zeitschrift für Musikwissenschaft (6): 159—175. Архивирано из оригинала 01. 11. 2013. г. Приступљено 17. 09. 2022. 
• Giddins, Gary (1998). Visions of Jazz: The First Century. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-507675-3. 
• Kubik, Gerhard (1999). Africa and the Blues. Jackson, Mississippi: University Press of Mississippi. 
• Kubik, Gerhard (22. 3. 2005). „Bebop: A Case in Point. The African Matrix in Jazz Harmonic Practices”. Black Music Research Journal. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Levine, Mark (1995). The Jazz theory book. Petaluma, California: Sher Music. ISBN 978-1-883217-04-4. 
• Litweiler, John (1984). The Freedom Principle: Jazz After 1958. Da Capo. ISBN 978-0-306-80377-2. 
• Peñalosa, David (2010). The Clave Matrix; Afro-Cuban Rhythm: Its Principles and African Origins. Redway, CA: Bembe Inc. ISBN 978-1-886502-80-2. 
• Schuller, Gunther (1968). Early Jazz: Its Roots and Musical Development. New York: Oxford University Press.  New printing 1986.
• Tucker, Mark, ур. (1995) [1991]. Ellington: The Early Years (reprint изд.). Urbana and Chicago: University of Illinois Press. ISBN 9780252065095. 
• Ward, Geoffrey C.; Burns, Ken (2000). Jazz: A History of America's Music (1st изд.). New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-679-76539-4.  Also: Jazz (2001 miniseries).
• Berendt, Joachim Ernst; Huesmann, Günther, ур. (2005). Das Jazzbuch (7th изд.). Frankfurt am Main: S. Fischer. ISBN 3-10-003802-9. 
• Carr, Ian. Music Outside: Contemporary Jazz in Britain. (2nd изд.). London: Northway. ISBN 978-0-9550908-6-8. 
• Davis, Miles (2005). Boplicity. Delta Music plc. UPC 4-006408-264637. 
• Frank Alkyer; Ed Enright, ур. (2009). „Downbeat”. The Great Jazz Interviews. Hal Leonard Books. ISBN 978-1-4234-6384-9. 
• Gridley, Mark C. (2004). Concise Guide to Jazz. ISBN 0-13-182657-3. , fourth edition. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson/Prentice Hall.
• Nairn, Charlie. 1975. Earl 'Fatha' Hines: 1 hour 'solo' documentary made in "Blues Alley" Jazz Club, Washington DC, for ATV, England, 1975: produced/directed by Charlie Nairn: original 16mm film plus out-takes of additional tunes from that film archived in British Film Institute Library at bfi.org.uk and itvstudios.com: DVD copies with Jean Gray Hargrove Music Library [who hold The Earl Hines Collection/Archive], University of California, Berkeley: also University of Chicago, Hogan Jazz Archive Tulane University New Orleans and Louis Armstrong House Museum Libraries.
• Schuller, Gunther.. (1991). The Swing Era: The Development of Jazz, 1930–1945. Oxford University Press. .
• Warfield, Russell (5. 5. 2015). „The Epic”. drownedinsound.com. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 10. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hochman, David (15. 5. 2018). „Grammy-Winning Keyboardist Cory Henry On Inspiration And Funky Improvisation”. Forbes. Приступљено 16. 5. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „UNESCO World Jazz Day Present | TeRra Magazine” (на језику: енглески). 2019-04-08. Архивирано из оригинала 5. 3. 2021. г. Приступљено 2021-03-06. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bailey, Michael (1. 5. 2018). „Jacob Collier review: Youtuber gets Gen Y into jazz”. The Australian Financial Review. Приступљено 16. 5. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Verve History of Jazz page on Bebop
• Charlie Parker bebop solo licks Архивирано 2012-03-16 на сајту Wayback Machine
• Bebop for Guitar – Scales, Vocabulary, and Chromaticism