Саудијска Арабија

Краљевина Саудијска Арабија المملكة العربية السعودية (арапски)
Застава Грб
Крилатица: Нема бога осим Алаха, Мухамед је Божији посланик (шехадет) (арап. لا إله إلا الله، محمد رسول الله)
Химна: Краљевски поздрав (арап. السلام الملكي)
Главни град  (и највећи)	Ријад 24° 39′ N 46° 46′ E
Службени језик	арапски
Владавина
Облик државе	унитарна исламска апсолутна монархија
— Краљ	Салман
— Престолонаследник	Мухамед ибн Салман
Законодавна власт	нема
Историја
Оснивање	‍
— Емират Дирија	1727.
— Емират Наџд	1824.
— Емират Ријад	13. јануар 1902.
— Уједињење	23. септембар 1932.
— Приступање Уједињеним нацијама	24. октобар 1945.
— Тренутни Устав	31. јануар 1992.
Географија
Површина	‍
— укупно	2,149,690 km2 (12)
— вода (%)	0,0
Становништво	‍
— 2022.	32.175.224 (46)
— густина	15 ст./km2 (174)
Привреда
БДП / ПКМ	≈ 2024.
— укупно	2,354 блн. $ (17)
— по становнику	70.333 $ (15)
ИХР (2022)	0,875 (40) — веома висок
Валута	Саудијски ријал
Остале информације
Временска зона	UTC +3
Интернет домен	‍.sa‍
Позивни број	+966

Саудијска Арабија (арап. السعودية), званично Краљевина Саудијска Арабија (арап. المملكة العربية السعودية,  изговор), држава је у југозападној Азији и на Блиском истоку. Покрива највећи део Арабијског полуострва. Граничи се са Јорданом на северу, Ираком на северу и североистоку, са Кувајтом, Катаром, Бахреином и Уједињеним Арапским Емиратима на истоку, Оманом на југоистоку и Јеменом на југу, и Персијским заливом на североистоку и Црвеним морем на западу. Заузима површину од око 2.150.000 km² и има преко 30 милиона становника, од чега су две трећине Саудијци и једна трећина страни држављани.

Пре оснивања Краљевства Саудијске Арабија, територија данашње Саудијске Арабије је обухватала четири посебна региона: Хиџаз, Наџд и делове источне Арабије (Ел Хаса) и јужне Арабија (Асир). Краљевство Саудијску Арабију је 1932. основао Ибн Сауд, који је ујединио ова четири региона у једну државу кроз низ освајања почевши од 1902. и освајања Ријада, постојбине своје породице, династије Сауд. Од тада држава је апсолутна монархија којом се влада по исламским принципа, нарочито под утицајем вахабизма. Вахаби Ислам је називан „предоминантним својством Саудијске културе”. Саудијска Арабија се понекад назива „земљом две свете џамије” у смислу Месџид ел Харам (у Меки) и Месџид ен Набави (у Медини) — два најсветија места ислама. Тренутно државно уређење је на снази од 1932. године када је Абдул-Азиз ибн Сауд прогласио независност Краљевства, док се његови коријени могу наћи још дубље у историји, са успоставом прве саудијске државе 1744. године.

Саудијска Арабија је водећи светски извозник нафте, која је уједно и главни економски покретач развоја државе. Извоз нафте чини око 90% укупног извоза и доноси око 75% прихода државног буџета, што доприноси релативном економском благостању њених становника. Лоша страна велике зависности економије од нафте је нестабилна цена наведеног енергента на светском тржишту. Такође понекад ову земљу и Русију називају енергетским суперсилама. Групе за заштиту људских права учестало оптужују владу Саудијске Арабије за њихова кршења, међутим саудијске власти те оптужбе одбацују.

Географија

Главни чланак: Географија Саудијске Арабије

Мапа СА

Пустиња Ел Зулфи

Краљевина заузима око 80% територије полуострва и лежи између 16° и 33° северне географске ширине и између 34° и 56° источне географске дужине. Године 2000. Саудијска Арабија и Јемен су склопили договор о разграничењу Велики део границе са јужним комшијама, Уједињеним Арапским Емиратима и Оманом, још увек није прецизно одређен нити маркиран, тако да тачна величина земље још увек није позната. Саудијске власти наводе површину од 2.217.949 km². Други извори дају податке који се крећу између 1.960.582 km² и 2.240.000 km². Земља се обично рангира као 13/14. по величини у свету.

Географијом Саудијске Арабије доминира Арабијска пустиња и суседне полупустиње и жбунотвите степе. Више од девет десетина територије заузима пустиња, укључујући највећу непрекидну површину под песком на Земљи, Руб ел Хали. У држави нема река или језера, али зато су вадији бројни. Мало обрадивих површина се налази у алувијалним наносима у вадијима, басенима и оазама. Главна топографска одлика је централна висораван, са планинама које се уздижу високо из уског низијског појаса уз Црвено море. Главни планински ланци су Хиџаз и Асир са највишим врхом Саудом (3.133 m). Овај део је познат као најзеленији и део с најсвежијом климом у Арабији. Са источне стране планина терен се полако спушта до западног приобаља уз Персијски залив и граница са УАЕ и Оманом. У центру је зараван Нејд. На југу лежи негостољубива пустиња „Руб ел Кали” (Празни ћошак) у којој готово уопће нема живота.

Саудијска Арабија нема сталних река или језера. Њена обала је дуга око 2.640 km.

Флора и фауна

Локалне животиње укључују: ибексе (планинске дивокозе), дивље мачке, бабуне, вукове и хијене у брдским и планинским крајевима. Мале птице живе у оазама. Обалски дио Црвеног мора је богат коралима и бројним морским врстама.

Клима

Кепенова мапа за Саудијску Арабију (југозападна Азија)

  BWh — топла пустињска

  BWk — хладна пустињска

  BSh — топла степска

  BSk — хладна степска

---

заснива се на вегетацији, температури, преципитацији и годишњим добима

Екстремна врућина и безводност су карактеристике већег дела Саудијске Арабије. То је једно од неколико подручја у свету где температуре достижу од преко 50 °C; док је највећа забележена температура 51,7 °C. Зими се повремено појављују мраз или снег у унутрашњости или на већим надморским висинама, међутим то се дешава свега једном или два пута у деценији. Најнижа забележена температура је −12 °C у Тураифу. Просечне зимске (јануар) температуре се крећу у распону 8—20 °C у градовима у унутрашњости, попут Ријада, док су у Џеди и на обали Црвеног мора износи 19—29 °C. С друге стране, просечне летње температуре (јул) износе 27—43 °C у Ријаду, односно 27—38 °C у Џеди. Ноћу се температуре у пустињама у унутрашњости спуштају на изузетно ниске вредности, а дању пустињски песак повећава Сунчеву топлоту.

Годишња количина кише у просеку креће од 20 до 40 cm. Јужни делови кишу добијају повремено, захваљујући деловању југозападних монсуна. У планинама зими понекад пада снег. У унутрашњости земље температуре су углавном више, а дуж обале влажност ваздуха је преко 90%. Годишња количина падавина износи око 100 mm у Ријаду (углавном у периоду од јануара до маја), док је у Џеди око 54 mm (углавном у периоду од новембра до јануара). Изненадни пљускови могу довести до јаких бујица у вадијима (сувим коритима).

Историја

Главни чланак: Историја Саудијске Арабије

Црква у Џубаилу је грађевина из 4. века која се налази у Џубаилу (Аш Шаркија); откривена је 1986. (1986) и оригинално је припадала Цркви Истока, древном несторијанском огранку источног хришћанства на Средњем истоку; једна је од најстаријих цркава

Осим малог броја градских трговачких насеља, као што су Мека и Медина, која се налази у Хеџазу на западу Арабијског полуострва, већи део данашње Саудијске Арабије су биле негостољубиве пустиње која су насељавала номадска племенска друштва. Оснивач ислама Мухамед је рођен у Меки око 570. Почетком 7. века, Мухамед је ујединио бројна племена широм полуострва и створио јединствену исламску верску заједницу. Након његове смрти 632, његови следбеници су брзо проширили територију под муслиманском владавином изван Арабије, освајајући огромна пространства (од Иберијског полуострва на западу до данашњег Пакистана на истоку) у року од неколико деценија. На тај начин Арабија је ускоро постала политички периферни регион у муслиманском свету како се фокус померао на развијеније заузете земље. Од 10. века до почетка 20. века, Меку и Медина били под контролом локалних арапских владара, који су носили титуле шариф Меке, али је већи део овог периода шариф дуговао верност владару једног од највећих исламских царстава са престоницама у Багдаду, Каиру или Истанбулу. Већи део остатка данашње Саудијске Арабије се вратио на традиционалну племенску управу.

У стара времена домаћи и страни владари борили су се за превласт над овом облашћу. Године 1517. Османско царство успоставило је власт над већим делом полуострва.

Исламски верски реформатор Мухамед ибн Абд ел Вахаб удружио је око 1750. снаге с владаром места Дираџа у средишњој Арабији, Мухамадом ибн Саудом, чији су наследници до почетка 19. века с потпором широких слојева поборника новог верског вође освојили већину Арапског полуострва. Веза династије Сауд с вахабском интерпретацијом ислама остаће једно од кључних обележја саудијске државе и у будућности.

Нова арапска сила побудила је реакцију својих моћних сусједа, Османског царства и његовог савезника Египта који су 1818. уништили прву саудијску државу. Убрзо је уследила обнова, али друга држава подлегла је унутрашњим сукобима и ратовима са суседима 1891.

Модерну Саудијску Арабију основао је Абдулазиз ибн Абдул-Рахман, а на Западу познат као Ибн Сауд, који је 1902. започео да окупља традиционалне породичне земље комбинацијом оружаних сукоба и веште дипломације. Саудијска Арабија била је под Британским протекторатом од 1915. до 1927. Уједињено Краљевство, тада најзначајнија сила на Блиском истоку, признало је независност Саудове краљевине 1927, а 1932. Хиџаз и Неџд (средишњи део Арапског полуострва) и формално су уједињени у Краљевину Саудијску Арабију.

Након уједињења

Политички успеси нису били праћени економским све док нису откривена нафтна налазишта у марту 1938. године. Развојни програми искориштавања налазишта су прекинути Другим светским ратом 1939. године, да би били поново покренути 1946. године, а производња је достигла пуне капацитете 1949. године. Нафта је обезбедила економски просперитет земље и ојачала њену позицију у свету. На међународном плану Саудијска Арабија балансира између добрих односа с државама Запада и оданости заједничким арапским циљевима. Саудијско друштво је још је увек у великој мери конзервативно и значајан утицај имају исламске верске вође (улема).

После Абдул Азизове смрти 1953. године трон је преузео његов син Сауд, који је владао до 1964. године, да би га наслиједио Фајсал. Унутарпородична ривалства су довела до убиства Фајсала од стране његовог нећака принца Фајсал ибн Мусаида 1975. године. Након убиства престо је преузео краљ Кхалид који је владао седам година и био наслеђен од краља Фахда 1982. године. Фахд је умро 2005. године а наследио га је његов полубрат Абдула, тренутни владар Саудијске Арабије.

Од Другог светског рата па наовамо, владари ове династије подржавају Палестинце и одржавају блиске везе са САД. Године 2000. Саудијска Арабија и Јемен решили су дуготрајан спор око границе.

Саобраћај

Мрежа железничких пруга дуга је 1.392 km, а мрежа путева 152.044 km, од чега је 45.461 km асфалтирано. Мрежом саобраћајница Ријад је повезан са обалом, Јеменом, Кувајтом и Јорданом.

Привреда

Главни чланак: Привреда Саудијске Арабије

Финансијски центар Краљ Абдула у Ријаду је један од највећих инвестиционих центара Средњег истока

Сауди Арамко, највреднија компанија на свету и главни извор државних прихода

Привреда Саудијске Арабије је базирана на нафти. Она је највећи произвођач нафте међу земљама чланицама ОПЕК-а и трећи произвођач нафте у свету. Резерве Саудијске Арабије чине једну четвртину укупних светских залиха нафте. Отприлике 75% буџета се пуни приходима од извоза нафте. Нафтна индустрија учествује са 45% у друштвеном производу Саудијске Арабије. Ова држава има службено залихе нафте у износу 260 милијарди барела, што је 24% свјетских резерви. Осим нафте, производи се земни гас, гипс, урма, пшеница и десалинизована вода.

Пораст цена нафте у годинама 2008—2009 је започео други нафтни „бум”, остварујући вишак у буџету од 28 милијарди америчких долара. Акције компанија су знатно добиле на вредности.

Привреда Саудијске Арабије је 13. у свету по компетитивности. Улажу се веома велика средства да привреда постане више разнолика. У току је рекордан пораст кориштења персоналних компјутера, захваљујући дерегулацији. Државни систем осигурава ученицима и студентима бесплатно образовање, књиге и здравствену заштиту, и отворена је свим Саудијцима. Преко 25% годишњег државног буџета се издваја за образовање, укључујући и издвајања за професионалну оријентацију. Саудијска Арабија је једна од неколико најбрже растућих економија у свету, са приходом по становнику од 20.700 амерички долара (2007).

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Саудијске Арабије

Провинције Саудијске Арабије

Саудијска Арабија је подељена на 13 провинција:

1. Ел Баха
2. Северна граница
3. Ел Џауф
4. Ел Медина
5. Ел Касим
6. Ријад
7. Источна провинција
8. Асир
9. Хаил
10. Џизан
11. Мека
12. Наџран
13. Табук

Политичко уређење

Краљ Салман од СА, наследио престо 2015.

Централна институција власти земље је Саудијска монархија. У закону усвојеном 1992. године наведено је да је Саудијска Арабија монархија под влашћу синова и унука првог краља Абдулазиза ибн Сауда.

Куран представља устав земље, а врховни закон чини шеријат (исламски закон базиран на Курану). Неке западне организације процењују да је режим ове државе девети по реду најтоталитарнији режим у свету.

Не постоје признате политичке странке нити избори, изузев локалних избора одржаних 2005. године на којима су право гласа имали само мушкарци. Краљева власт је теоретски ограничена шеријатом и неким локалним традицијама. Он такође мора имати подршку остатка Саудијске фамилије, улеме (верских лидера) и других важних група саудијског друштва.

Саудијска влада подржава ислам финансирајући џамије и школе Курана широм света. Водећи људи краљевске породице бирају краља из редова једног од својих припадника, уз одобрење улеме.

Становништво

Главни чланак: Демографија Саудијске Арабије

Велики дио копна се састоји од слабо насељених пустиња и полупустињских регија; на тим подручјима се углавном налазе Бедуини. У наведеном делу земље вегетација је ограничена на коров и грмље. Мање од 2% земље чини обрадива површина. Насељена места су углавном концентрисана уз источне и западне обале, те на пар густо насељених оаза у унутрашњости као што су Хофуф и Бурахда. Неке области, попут пустиње Руб ел Кали и Арабијске пустиње, уопште нису насељене, иако се због потреба индустрије нафте планира изградња насеља и у тим деловима земље. Становништво је концентрисано у градовима на западној обали и њеном залеђу (Џеда, Мека, Медина), главном граду Ријаду у средишту земље, као и на источном приобаљу гдје је лоцирана већина нафтних извора (Дамам, Хуфуф, Дахран).

Ислам је религија скоро целокупног домаћег становништва и једини има службено признање. Саудијска Арабија је колевка ове вере и у земљи се налазе два најважнија исламска светишта, Мека и Медина. Арапски односно његов локални дијалект је језик већине становништва. Велик број становника (око 6 мил.) су страни држављани на раду у индустрији нафте и у другим секторима привреде.

Култура

Каменовање шејтана у Мини током ходочашћа хаџ, по традицији Ибрахима и Исмаила

Култура Саудијске Арабије је утемељена на исламским и племенским вредностима. Мека и Медина су главни културни центри у држави. Викенд обухвата петак и суботу.

„Ел Ардха” је државни национални фолклорни плес, а то је игра са мачевима, базирана на бедуинској традицији. „Ел сихба” је фолклорна музика, пореклом из Андалузије. У градовима Мека, Медина и Џеда, веома је популаран инструмент „мизмар”, налик на обоу. „Самри” је популарна форма традиционалне музике, која укључује и модерни арапски инструмент „оуд”.

Облачење прати стриктно принципе „хиџаба”, што је исламски одраз једноставности, посебно у облачењу. Облачење је прилагођено климатским условима. Одећа се састоји од традиционалних одевних предмета.

Модерни Саудијски писци су: Абдул Рахман Муниф, Јосеф ел Мохајмид, Абду Кал, Али ел Домаини, Ахмед Абодехман, Абдула ел Квасеми

Спорт

Мушкарци се често баве спортом. Жене ретко учествују у спортским активностима, најчешће у дворанама. Фудбал је најпопуларнији спорт. Саудијска Арабија учествује на Летним Олимпијадама. Фудбалска репрезентација Саудијске Арабије учествује у такмичењима која су под окриљем ФИФА-е. Поједини популарни фудбалери су: Маџед Абдула, Мохамед ел Деајеа, Сами ел Џабер, Саид ел Увајран и Фахад ел Биши.

Војска

Краљевско Саудијско ваздухопловство

Јурофајтер тајфун

UH-60 Блек Хоук

Саудијско Министарство одбране и авијације је задужено за управљање војним снагама Саудијске Арабије. Оно је такође задужено за изградњу цивилних аеродрома и војних база, као и за метеорологију.

Оружане снаге су састављене од: Армије, морнарице, ваздухопловства, противваздушне одбране, Националне гарде, Краљевске заштитне регименте, и специјалних снага.

Саудија има своју војну индустрију. Војни буџет је у износу од 38 милијарди америчких долара.

У оквиру Министарства унутрашњих послова се налазе: полиција, граничари, обалска стража и „Ел Муџахедин”.

Литература

• Venter, Al J. (2007). Allah's Bomb: The Islamic Quest for Nuclear Weapons. Globe Pequot. стр. 150-53. ISBN 978-1-59921-205-0. 
• Robbers, Gerhard (2007). Encyclopedia of world constitutions, Volume 1. стр. 791. ISBN 978-0-8160-6078-8. 
• Cavendish, Marshall (2007). World and Its Peoples: the Arabian Peninsula. Marshall Cavendish. стр. 78. ISBN 978-0-7614-7571-2. 
• Buzan, Barry (2004). The United States and the Great Powers. Cambridge, United Kingdom: Polity Press. стр. 71. ISBN 978-0-7456-3375-6. 
• Cordesman, Anthony H. (2009). Saudi Arabia: National Security in a Troubled Region. Bloomsbury Academic. стр. 50—52. ISBN 978-0-313-38076-1. 
• Blanchard, Christopher (2009). Saudi Arabia: Background and U.S. Relations. United States Congressional Research Service. стр. 5—6. 
• Cordesman, Anthony H. (2003). Saudi Arabia Enters the 21st Century. стр. 174. ISBN 978-0-275-98091-7. 
• Mohamad Riad El Ghonemy (1998). Affluence and Poverty in the Middle East. Routledge. стр. 56. ISBN 978-0-415-10033-5. 
• Dekmejian, R. Hrair (1994). Islam in Revolution: Fundamentalism in the Arab World. Syracuse University Press. стр. 131. ISBN 978-0-8156-2635-0. 
• Rasheed, Madawi Al (1997). Politics in an Arabian Oasis: The Rashidis of Saudi Arabia. Bloomsbury Academic. стр. 81. ISBN 978-1-86064-193-0. 
• Murphy, David (2008). The Arab Revolt 1916–18: Lawrence Sets Arabia Ablaze. Bloomsbury USA. стр. 5–8. ISBN 978-1-84603-339-1. 
• Faksh, Mahmud A. (1997). The Future of Islam in the Middle East. Bloomsbury Academic. стр. 89-90. ISBN 978-0-275-95128-3. 
• Harris, Ian; Mews, Stuart; Morris, Paul; Shepherd, John (1992). Contemporary Religions: A World Guide. Longman. стр. 369. ISBN 978-0-582-08695-1. 
• Jones, Toby Craig (2010). Desert Kingdom: How Oil and Water Forged Modern Saudi Arabia. Harvard University Press. стр. 218-219. ISBN 978-0-674-04985-7. 
• Stokes, Jamie (2009). Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East, Volume 1. Facts On File. стр. 605. ISBN 978-0-8160-7158-6. 
• Human Development Report 2014 (PDF). United Nations. 2013. стр. 159. 
• Madawi Al-Rasheed (2013). A Most Masculine State: Gender, Politics and Religion in Saudi Arabia. Cambridge University Press. стр. 65. ISBN 9780521761048. 
• Vincent, Peter (2008). Saudi Arabia: an environmental overview. Taylor & Francis. стр. 141. ISBN 978-0-415-41387-9. 
• Stokes, Jamie (2009). Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East, Volume 1. Facts On File. стр. 605. ISBN 978-0-8160-7158-6. 
• East, William Gordon (1971). The changing map of Asia. Methuen. стр. 75-76. ISBN 978-0-416-16850-1. 
• Lindsay, James E. (2005). Daily Life in the Medieval Islamic World. Greenwood Press. стр. 33. ISBN 978-0-313-32270-9. 
• Tripp, Harvey; North, Peter (2003). Culture Shock, Saudi Arabia. A Guide to Customs and Etiquette. Singapore; Portland, Oregon: Times Media Private Limited. 
• Abir, Mordechai (1987). Saudi Arabia in the oil era: regime and elites : conflict and collaboration. Croom Helm. ISBN 978-0-7099-5129-2. 
• Abir, Mordechai (1993). Saudi Arabia: Government, Society, and the Persian Gulf Crisis. Routledge. ISBN 978-0-415-09325-5. 
• Al-Rasheed, Madawi (2010). A History of Saudi Arabia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-74754-7. 
• Bowen, Wayne H. (2007). The History of Saudi Arabia. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-34012-3. 
• Hegghammer, Thomas (2010). Jihad in Saudi Arabia: Violence and Pan-Islamism Since 1979. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-73236-9. 
• House, Karen Elliott (2012). On Saudi Arabia: Its People, Past, Religion, Fault Lines—and Future. Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-27216-4. 
• Long, David E. (2005). Culture and Customs of Saudi Arabia. Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-32021-7. 
• Malbouisson, Cofie D. (2007). Focus on Islamic issues. Nova Publishers. ISBN 978-1-60021-204-8. 
• Otto, Jan Michiel (2010). Sharia Incorporated: A Comparative Overview of the Legal Systems of Twelve Muslim Countries in Past and Present. ISBN 978-90-8728-057-4. 
• Hussein Hamza Bindagji (1978). Atlas of Saudi Arabia. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-919101-7. 
• Helmuth Blume: Saudi Arabien. Horst Erdmann Verlag. Tübingen Basel. 1976.
• Hans Karl Barth, Konrad Schliephake: Saudi Arabien in der Reihe „Perthes Länderprofile”, Klett-Perthes, Gotha und Stuttgart. 1998.
• Robert Baer: Sleeping With The Devil: How Washington Sold Our Soul for Saudi Crude, Crown. Baer, Robert (2003). Sleeping with the Devil: How Washington Sold Our Soul for Saudi Crude. Crown. ISBN 978-1-4000-5021-5. 
• Gold, Dore (2004). Hatred's Kingdom : How Saudi Arabia Supports the New Global Terrorism. Regnery Publishing, Inc. ISBN 978-0-89526-061-1. 
• Mackey, Sandra (1987). The Saudis: Inside the Desert Kingdom. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-41165-0. 
• Ménoret, Pascal (2005). The Saudi Enigma: A History. Zed Books. ISBN 978-1-84277-605-6. 
• al-Rasheed, Madawi (2002). A History of Saudi Arabia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64335-1. ; Second edition: Cambridge University Press. . Cambridge. 2010. ISBN 978-0-521-76128-4.  (hardback) und. Al-Rasheed, Madawi (2002). A History of Saudi Arabia. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-74754-7.  (paperback)
• Madawi Al-Rasheed (2007). Contesting the Saudi State . Islamic Ideas from a New Generation. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85836-6. 
• Madawi Al-Rasheed: Kingdom without Borders . Saudi Arabia’s Political, Redligious and Media Frontiers. . New York: Columbia University Press. 2009. ISBN 978-0-231-70068-9. 
• Simmons, Matthew R. (2005). Twilight in the Desert: The Coming Saudi Oil Shock and the World Economy. Wiley. ISBN 978-0-471-73876-3. 
• Steinberg, Guido (2004). Saudi-Arabien: Politik, Geschichte, Religion. München: C.H. Beck. ISBN 978-3-406-51112-7. 
• Who's who in the Saudi Arabia 2006. Asia Pacific Infoserv, Sydney 2006.
• Vassiliev, Alexei (2000). The History of Saudi Arabia. New York: New York University Press. ISBN 978-0-8147-8809-7. 
• Joseph A. Kechichian (2012). Legal and Political Reforms in Saudi Arabia. Routledge Chapman & Hall. ISBN 978-0-415-63018-4. 

Спољашње везе

• „Инфо центар”. Архивирано из оригинала 30. 08. 2021. г. 
• „Саудијска Арабија”. Архивирано из оригинала 30. 08. 2018. г. 
• „Сајт Владе”. Архивирано из оригинала 20. 11. 2016. г. 
• „Saudi Arabia”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. 
• Саудијска Арабија на сајту Curlie (језик: енглески)
• Саудијска Арабија на сајту Би-Би-Си (језик: енглески)
• Key Development Forecasts for Saudi Arabia на сајту International Futures (језик: енглески)
• Саудијска Арабија (Викиатлас)