Саша Кнежевић Унивезитет у Источном Сарајеву Филозофски факултет ϋότφμσ ίΠΦ  '2,ᦐON ΡΫέΦΜΫΔΡέΨΜΦΜΪΫΪ ά ίΦΜ ΰ ΤΧ ΪΧ ΪΟ 9,, Лајић Михајловић, Данка (2014), Певање уз гусле – гусларска пракса као комуникацијски процес, Београд: Музиколошки институт САНУ. 578 Књига Данке Лајић Михајловић Певање уз гусле – гусларска пракса као комуникацијски процес представља сложену монографску публикацију која, како нам и сам наслов и поднаслов сугеришу, у себи садржи елементе више научних дисциплина. Пјевање уз гусле по природи подразумијева синкретизам најмање двије умјетности – књижевности и музике, с тим да гуслар поред пјевања и свира на музичком инструменту. Поднаслов указује да је цјелокупни феномен тумачен у знатно ширем комуниколошком контексту што цијелој публикацији даје додатну тежину. Већ у Предговору ауторка напомиње да је сјеме за ову књигу, која је иначе настала прерадом докторске дисертације Епска пракса као комуникациони процес: српске епске песме у фолклорној култури, био њен рад на пројекту Етномузиколошка истраживања у Војводини. Тадашња теренска истраживања резултирала су израдом дипломског рада, али су послужила као основ великом и дуготрајном истраживачком послу чији је крајњи резултат ова студија. Упознавањем са живом гусларском традицијом међу црногорским колонистима у Војводини ауторка је започела своју научну авантуру која се никако не може везати само за њену ужу научну област етномузикологију, него и за друга умјетничка и научна поља која се недвосмислено везују за овај феномен. Сложеност проучаваног проблема наглашена је већ у Уводу. Јасно је да се феноменом епских пјесама прије свега баве проучаваоци народне књижевности, али је неспорно показано да се она налази и у фокусу других истраживача фолклора. Пратећи не тако дугу историју проучавања пјевања уз гусле као специфичног „синкетичког поетско-музичког фолклорног израза“, ауторка као главни проблем пред којим се налази издваја недостатак нотних записа образлажући како је „основни разлог томе тежина записивања овакве звучне материје по слуху“. Поглавље Комуницирање као кључ методологије проучавања епике, при чему под термином епика ауторка посматра искључиво епске народне пјесме, функционално је разврстано на четири потпоглавља која представљају појашњења основних термина којима је студија посвећена и њихове међусобне интеракције. Отуда и не чуди што је прво од њих Разврставање епике из књижевне и музичке персективе, а за њим слиједе Комуницирање као базична функционална одредница епског певања уз гусле, Комуниколошки концепт и музиколошко проучавање епике и Комуниколошке појмовно-категоријалне одреднице и Модели значајни за проучавање гусларске епске праксе. Овако сложена научна студија мора почивати на јасним методолшким основама, односно ове секвенце представљају зналачки разврстане уводне секвенце централног истраживања са јасном представом у дијахроној и синхроној равни. Сљедеће поглавље Субјекти комуницирања: гуслари и публика свакако је најинтересантније свима који се предоченим феноменом не баве превасходно са етномузиколошког становишта. Питање односа и међуодноса гуслара и његове публике изузетно је важно као општекултуролошки феномен, јер у изворном случају њихова интеракција настаје и постоји у усменој култури у којој пјевање и слушање представљају једину могућност за живот књижевног дјела. Седам мањих цјелина посвећено је гуслару, ономе који је пошиљалац поруке, актер музичкофолклорне традиције, народни умјетник, његовој личности и индивидуалном стилу. Три посљедња ћемо ипак нешто опширније описати. У потпоглављу Гуслари као индивидуе и њихови музички идиолекти Данка Лајић Михајловић нам даје крокије шесторице гуслара чије пјевање је предмет њеног истраживања. Тројица од њих Танасије Вућић, Петар Перуновић Перун и Душан Добричанин нису живи, али су, сваки на свој начин, обиљежили гусларство двадесетог вијека, не само као први гуслари који су снимали грамофонске плоче, него и као побједници гусларских утакмица и фестивала, односно гуслари који су успостављали индивудалне стилове које су касније настојали подржавати њихови потенцијални насљедници. Тројица живих и активних гуслара Бранко Перовић, Зоран Самарџић и Мирослав Тановић изабрани су као представници одређених генрација гуслара које са собом носе поред личних и поједине генерацијске особине. Поред кратких животописа ауторка представља укратко и досадашња истраживања о пјевању тројице првопоменутих бардова гусларства који представљају један крак матрице на којој и по којој се школују данашње генерације гуслара. ΰ ΤΧ ΪΧ ΪΟ 9,, Епска пјесма као по(р)ука 579 ΰ ΤΧ ΪΧ ΪΟ 9,, Саша Кнежевић 580 Потпоглавље Гуслар као личност у традицији асоцијативно нас упућује на чувену сентенцу из Андрићеве На Дрини ћуприје у којој неки Црногорац као члан „шире друштвено-културне заједнице“ са првим превлачењем гудала постаје индивидуа, умјетник, онај ко има нешто важно да саопшти својој сабраћи. У сљедећем одјељку Гуслар – свирач који (и) пева Данка Лајић Михајловић чињеницом да се „важност инструмента за идентитет извођача епских песама потврђује његовим именовањем: у српској традицији он је гуслач, гуслар“, објашњава функционалну повезаност гусала и епске пјесме, не само код Срба него и других народа код којих се оне јављају. Орнаментика врха врата на којој се могу наћи животиње са јасном митском симболиком – јарац, коњ или змија, али и ликови значајних предака, прије свих Његоша и Карађорђа, закриљених најчеће орлом раширених крила. Гусле су у српској народној традицији представљале специфичан симбол националног идентитета, отуда су неријетко качене поред иконе, али уједно чине неизоставни дио умјетничког идентитета гуслара. Три потпоглавља заједничког именитеља Публика баве се трећим фундаменталним елементом овог комуникацијског низа. Наиме, гусларска публика нема искључиво улогу реципијента умјетничког дјела, него је дуго била састављена од нових потенцијалних гуслара или већ формираних гуслара који су слушали нове пјесме или њима већ познате у изведби другог пјевача. Велика промјена се десила у двадесетом, а поготово на почетку двадесет и првог вијека, која је од гуслара начинила сценске умјетнике и публику је претворила првентвено у специфичан аудиторијум који свој хоризонт очекивања битно помјера од оног какав је био у традиционалној култури. Поглавље Комуникациони чин и комуникациона ситуација посвећен је незаобилазном феномену интеракције умјетника и његових слушалаца, који је доживио огромну метаморфозу од времена када је гуслар као дио патријархалне задруге пјевао својим укућанима до данашњег наступања пред публиком и жиријем који оцјењује његов наступ. Измјеном комуникационе ситуације недвосмислено се промијенио и сам чин пјевања и његова функција што је условило да данашњи гуслари природност свог наступа у великој мјери подређују унапријед предодређеним узусима и на њима створеним стандардима. Четврто велико поглавље књиге Епска песма као порука представља уистину и врхунац истраживачког процеса које је био основа ове студије. За професоре народне књижевности основна функција епске пјесме је засигурно управо та да се њоме, посредством пјевача на нове генерације слушалаца и потенцијалних чувара и преносилаца традиције, пренесе знање, мудрост и историја народна испјевана у епској пјесми и епском пјесмом, било као порука или поука. Отуда је први сегмент овог поглавља посвећен добро знаним одликама епске пјесме као артефакта, а прије свега поетском коду епске пјесме и њеној морфолошкој и метричкој структури. Већ у иницијалној реченици потпоглавља Музичка компонента епске песме ауторка истиче основну специфичност данашњих гуслара у односу на епске пјеваче традиционалне културе: „При проучавању музичког мишљења гуслара изузетно је важно имати у виду помињану промену његовог профила: од комплетног ствараоца епске песме (песника-и-музичара) ка музичару који интерпретира познати – задати поетски текст“. Ова реченица на најбољи начин приказује сложеност посла пред којим је ауторка ове књиге била. Пјевање уз гусле у традиционалној епској култури код Срба потпуно је различит цивилизацијски, па самим тиме и комуникацијски чин од данашњег естрадног наступа пред публиком, при чему се као извјесна међуфаза поставља прво пјевање ради записивања с почетка двадесетог вијека или снимања, неких стотињак година касније. Однос између свирања и пјевања знатно је различит у случају када пјевач импровизује „своју пјесму“ у односу на садашњу ситуацију у којој пјева „туђу пјесму“. Ово је условило да се стил и особитост гуслара формира начином пјевања и свирања, односно комбиновањем ова два умијећа. Издвојена цјелина Односи поетске и музичке компоненте у епским пјесмама посвећена је прије свега епској пјесми као врсти поетско-музичке поруке која има своје специфичности у различитим културолошким обрасцима у којима се реализује као комуникацијски чин. Сегмент под насловом Специфични обликотворни принципи епског певања уз гусле прати научно проучавање феномена преношења завршног слога у сљедећи стих, односно феномен неартикулисаног пјевања посљедњег слога епског десетерца. У одјељцима Однос ритма казиваног и певаног стиха и Однос интонације казивања и певања епских песама ауторка аргументовано показује како гусле, односно пјевање уз музичку пратњу, у великој мјери одређују не само ритам и интонацију него и цјелокупну композициону схему епског десетерца. Завршна разматрања Данка Лајић Михајловић функционално спроводи по темама којима се у студији бави. Финални закључак да је основни циљ ове студије подстрек новим истраживањима, поготово оним којима се она мање бавила, прије свега пјевање међу гусларима веома популарних пјесама у римованим дистисима, као и пјевање без музичке пратње – показује да је амбиција овог рада била првенствено отварање путева у истраживањима фолклорних образаца у новим околностима и њима прилагођеним облицима. У осамдесет ΰ ΤΧ ΪΧ ΪΟ 9,, Епска пјесма као по(р)ука 581 Саша Кнежевић страна прилога дати су драгоцјени нотни записи саме ауторке и других истраживача, а књигу употпуњава обимна библиографија, као и опсежан именски каталог. Студија Данке Лајић Михајловић Певање уз гусле – гусларска пракса као комуникациони процес потврђује како феномени који нам се чине општепознатим и до краја обрађеним најчешће представљају отворени простор на коме се и те како могу и вриједе радити велики и значајни истраживачки подухвати који у крајњој линији и сами представљају предложаак за нове студије које ће све насловом назначене феномене проучити из нове перспективе. ΰ ΤΧ ΪΧ ΪΟ 9,, knezsa@yahoo.com 582