REVIJA ZA BEZBEDNOST

ONLINE

ISSN 1452-9777

Izdavač:
Centar za bezbednosne studije
Gračanička 18
11000 Beograd
Srbija

Tel/Fax:
(+ 381 11) 3243 863

E-mail:
office@cbs-css.org

Website:
www.cbs-css.org

Glavni i odgovorni urednik:

Aleksandar Fatić

Izvršni urednik:
Srđan Korać

Redakcija:
Aleksandra Bulatović
Slobodan Janković
Mijodrag Radojević
Miodrag Jovanović

Lektura i korektura:
Slobodanka Živković

Prelom i kompjuterska obrada:

Slobodan Papić

Projekt podržava:
Švedska agencija za inostrani razvoj i saradnju (Sida)

Internet izdanje je dostupno na:

www.cbs-css.org/review.php
 SADRŽAJ

NEKONVENCIONALNA BEZBEDNOST
Mina Zirojević 5

MEĐUNARODNI MEHANIZMI U BORBI

PROTIV VISOKOTEHNOLOŠKOG KRIMINALA
I DOMAĆE PRAVO
Saša Radulović 18

INVESTIRANJE NA TRŽIŠTU KAPITALA

KAO METODA PRANJA NOVCA
Bojana Vukolić 26

NOVI ZAKON
O SPREČAVANЈU PRANЈA NOVCA
I FINANSIRANЈA TERORIZMA
Milovan Milovanović 33

POLITIČKA I INSTITUCIONALNA
LEGITIMIZACIJA KRIMINALA
Aleksandar Fatić 40

UPRAVLJANJE
OBAVEŠTAJNIM OPERACIJAMA
Dragan Manojlović 49
 UDK:343.326/.34
Godina III, broj 5, maj 2009, str. 5–17
Izvorni naučni rad

NEKONVENCIONALNA BEZBEDNOST

Mina Zirojević ∗

ABSTRACT
The author traces the evolution of the idea of unconventional security from
its roots as designating the forms of security not essentially connected with
national security and the use of the military, via the distinction between
“hard” and “soft” security, all the way to the concept of human security,
which has been introduced into academic and policy discourse since the
UN Development Report of 1994 that discusses wide ranging security
issues as parts of “human-centred security”. Further the author argues that
the immense expansion of human security in the conceptual sense has
revolutionized the entire conceptual framework of public policy, making
the recent objections of “securitization of public discourse” propagated by
Ole Weaver and others, almost obsolete. Namely, although such objections
were initially credible and appropriate, the fast expansion of the concept of
human security to include issues such as economic security has impacted
public policy in a wide variety of forms to such an extent that it is difficult
to think of an area of public policy, or indeed a walk of life in the modern
democratic societies, where the perspective of security does not appear to
figure prominently.
Ključne reči: tvrda i meka bezbednost, alternativ ne pretnje bezbednosti,
ekološka bezbednost, biološka bezbednost, ekonomska bezbednost, terori-
zam, političko nasilje, sekuritizacija, transformacija javne politike.

Razlikovanje konvencionalne i nekonvencionalne forme nekog fenomena

po prirodi uslovljeno je vremenom i okolnostima, to jest ustaljenom praksom u
doživljavanju nekog fenomena i formama u kojima se on u datom trenutku poja-
vljuje, a koje mogu odstupati od forme koja se doživljava kao konvencionalna.
∗
Autorka je istraživač-saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, Beograd.
6 Mina Zirojević

Upravo stoga se pojam konvencionalnog temporalno menja: fenomeni koji su u

nekom istorijskom trenutku smatrani krajnje alternativnim, vremenom, ukoliko
postanu regularna pojava, postaju konvencionalni. Slično je stanje sa razlikova-
njem konvencionalne i nekonvencionalne bezbednosti i, shodno tome, konvenci-
onalnih i nekonvencionalnih pretnji bezbednosti.

Tvrda bezbednost u konvencionalnom smislu

Tradicionalno shvatanje konvencionalnih pretnji bezbednosti obično pod-

razumeva modele ugrožavanja bezbednosti koji uključuju ratovanje, tj. sukobe
među suverenim državama uz učešće vojske, u kojima postoji relativno jasno raz-
likovanje između učesnika u sukobu i onih koji to nisu, jasna struktura hijerarhij-
ske organizacije sukobljenih trupa, i relativno jasni ciljevi, resursna i vremenska
ograničenja trajanja neprijateljstava. U novije vreme, pretnje bezbednosti, doskora
smatrane nekonvencionalnim, poput etničkih sukoba ili socijalnih sukoba unu-
tar suverenih država, ili pak oružane inter vencije u misijama uspostavljanja i
očuvanja mira koje sprovode međunarodne organizacije upotrebom multina-
cionalnih trupa, sve više se smatraju konvencionalnim pitanjima bezbednosti.
Raširenost etničkog ratovanja, izazova suverenitetu nacionalne države, kao i sve
šira lepeza oblika unutrašnjeg institucionalnog rastakanja u brojnim državama
koje dovode do pretnji integritetu države, predstavljaju faktore koji vremenom
„konvenciona lizuju” nove pretnje bezbednosti. Upravo iz tog razloga danas se
etničko ratovanje uglavnom ne smatra posebno alternativnom ili novom, a time
ni nekonvencionalnom pretnjom bezbednosti.
Drugi kriterijum po kome se pravi razlika između konvencionalne i nekon-
vencionalne bezbednosti zasniva se na sredstvima koja se koriste da bi se neka
forma bezbednosti uspostavila ili zaštitila. Primera radi, ukoliko se za zaštitu
neke forme bezbednosti legitimno koristi vojska, ta činjenica je bitan faktor za
klasifi kovanje pretnje bezbednosti kao konvencionalne. Razlikovanje između
konvencionalne i nekonvencionalne bezbednosti danas se formuliše kao distink-
cija između „tvrde” bezbednosti, koja je povezana sa upotrebom vojske, i „meke”
bezbednosti, koja se uglavnom (mada ne uvek) brani upotrebom drugih metoda,
kako drugih struktura (policije, državne bezbednosti, krivično-pravnog sistema),
tako i konkretnim oblicima javne politike (primera radi, specifičnim oblicima
socijalne i ekonomske politike).

Meka bezbednost kao nekonvencionalna forma bezbednosti

Jedan od najopštijih modela klasifikacije formi nekonvencionalne bezbed-

nosti počiva na četiri osnovna tipa bezbednosti: biološkoj, bezbednosti životne
Mina Zirojević 7

sredine, bezbednosti od globalnog terorizma i takozvane „humane bezbednosti”.1

Pod biološkom bezbednošću razmatraju se primarno teme upotrebe biološkog
oružja, i to pre svega od strane neformalnih grupa, poput terorističkih mreža, bez-
bednost hrane i uticaj zaraznih bolesti na bezbednost. Pod bezbednošću životne
sredine podrazumeva se zaštita od adverzivnih posledica klimatskih promena,
aktuelna pitanja bezbednosti od nagaznih mina kao prioritet Ujedinjenih nacija,
održivost zajednica koje su primarno zavisne od iscrpivih prirodnih resursa i
zaštita od širokog spektra zagađenja u industrijalizovanim zajednicama. Bezbed-
nost od globalnog terorizma povezana je sa kompleksnom materijom strukture i
metodološke konstelacije borbe protiv terorizma, posebno u periodu posle 11. sep-
tembra 2001. godine, kada je terorizam zvanično proglašen primarnom global-
nom pretnjom nekonvencionalnoj bezbednosti.2 Pojam „humane bezbednosti”
specifičan je i u izvesnim segmentima preklapa se sa ostale tri forme nekonvenci-
onalne bezbednosti. Reč je o pojmu poteklom iz istraživanja Programa za razvoj
Ujedinjenih nacija (UNDP), koje, prema Izveštaju o novim dimenzijama bezbed-
nosti za 1994. godinu sugeriše:
Suviše dugo postoji tendencija da se pojam bezbednosti interpretira
suviše usko: kao bezbednost teritorije od spoljne agresije, ili kao zaštita
nacionalnih interesa u spoljnoj politici, ili kao globalna bezbednost od
pretnje nuklearnim kolokaustom. Takvo shvatanje bezbednosti odnosilo
se više na nacionalne države nego na ljude. Supersile su bile „zaključane”
u svojoj ideološkoj borbi, u hladnom ratu na teritoriji celog sveta. Zemlje
u razvoju, koje su se za sopstvenu nezavisnost izborile relativno skoro,
bile su osetljive na bilo ka kvu stvarnu ili imaginarnu pretnju svojim
ranjivim nacionalnim interesima. U svemu tome zaboravljene su legi-
timne brige običnih ljudi koji su tražili bezbednost u sva kodnevnom
životu. Za mnoge od njih, bezbednost se sastoji u zaštiti od pretnji od
bolesti, gladi, nezaposlenosti, kriminala, društvenog konflikta, političke
represije i ugrožavanja životne sredine. Sada kada se mračne senke hlad-
nog rata razilaze, jasnije se vidi da su mnogi konflikti unutar nacija, a
ne među njima.3
1 Bryan McDonald, “Infectious Disease, Environmental Change and Human Security”, in:
Richard Matthew, Mike Brklacich and Bryan McDonald (eds), Global Environmental Change and
Human Security, MIT Press, Cambridge, 2009; Bryan McDonald, “The Food System and Human
Security: Confronting Hunger and Biological Threats in a Time of Global Change”, presentation
at the 47th session of the International Studies Association, 22–25 March 2006, San Diego.
2 Videti istraživanja Centra za pitanja nekonvencionalne bezbednosti (Centre for Unconven-
tional Security Affairs, University of Ca lifornia, Ir wine), Internet, http://www.cusa.uci.edu.
3 “New Dimеnsions of Hu man Security: United Nations Development Report for 1994”,
UNDP, New York, 1994, p. 22, prevod autorke.
8 Mina Zirojević

Analiza definicije humane bezbednosti (ili, kako se ona kod nas prevodi,
„ljudske bezbednosti”), pokazuje da je ovaj pojam rezultat neke vrste emotivno
obojene percepcije bezbednosti bliže individualnom građaninu, ali da se ona po
faktičkim karakteristikama ne razlikuje sasvim od osta lih prihvaćenih formi
nekonvencionalne bezbednosti. Konkretno, zaštita od bolesti u užem smislu
spada u pitanja biološke bezbednosti; zaštita od gladi, bar u izvedenom smislu,
u bezbednost životne sredine, kao i zaštita od pretnji životnoj sredini koja se u
izveštaju UN tretira kao forma humane bezbednosti. Zaštita od socijalnih i eko-
nomskih posledica razvojnih kriza i kriza društvene stabilnosti, poput zaštite
od strukturne nezaposlenosti, spada u par excellence formu humane bezbedno-
sti koja nije zahvaćena drugim navedenim tipovima nekonvencionalne bezbed-
nosti.
Usled svega rečenog, može se zaključiti da je danas prihvaćena klasifikacija
neformalnih pretnji bezbednosti još uvek fluidna i uslovna, a najšira i istovremeno
najnovija kategorija u toj klasifi kaciji, humana bezbednost, sva ka ko je naja-
morfnija i preklapa se sa većinom drugih vrsta nekonvencionalne bezbednosti.
To, međutim, nije suviše važno, jer je razmatranje nekonvencionalnih pretnji bez-
bednosti uglavnom fokusirano na konkretne pretnje bezbednosti, a ne na široke
pojmovne klasifikacije i definicije, pa je to istovremeno i glavni metodološki raz-
log za prevladavanje terminologije „konvencionalnog” i „nekonvencionalnog” i
za noviju retoriku u akademskoj diskusiji bezbednosti koja se poziva na „meke”
pretnje bezbednosti kao one za čije rešavanje nije ključna upotreba vojne sile, i
koje onda, u jednom širokom smislu, mogu obuhvatiti sve pojedinačno navedene
pretnje nekonvencionalnoj bezbednosti o kojima se govori u različitim dokumen-
tima međunarodnih organizacija i u literaturi.
Upravo zbog umnožavanja različitih klasifikacija i preklapanja kategorija
„nekonvencionalnih” pretnji bezbednosti, kao i uslovnosti same karakterizacije
„nekonvencionalni”, postoje dobri metodološki razlozi da se govori, pre svega, o
„mekoj” (kao primarno nevojnoj) problematici bezbednosti, jer se na taj način
postiže unekoliko određeniji diskurs, a da se, potom, unutar kategorije „meke
bezbednosti”, termin „humana” ili „ljudska bezbednost” koristi u širokom smi-
slu da uključi sve one vrste bezbednosti čiji primarni subjekt nisu država ili insti-
tucije, nego građani, a čiji je primarni domen svakodnevni život građana, radije
nego institucionalno posredovane situacije poput međudržavnih odnosa, ratova
ili visokoinstitucionalizovanih ambijenata karakterističnih za odluke na nivou
takozvane „visoke politike”.
U savremenom političkom diskursu danas se već standardno upotrebljava
termin „meka moć”, u metodološkom smislu ekvivalentan terminu „meka bez-
bednost”. Ako je, u tradicionalnom smislu, koji datira bar od Maksa Vebera (Max
Mina Zirojević 9

Weber), moć sposobnost da se sopstvena volja nametne drugom (bilo da se radi

o individualnim, institucionalnim ili međunarodnim odnosima), onda bi tradi-
cionalna, tvrda koncepcija moći podrazumevala sposobnost da se pretnjom ili
upotrebom nasilja drugi prinude da postupaju na neki način, a „meka” ili nekon-
vencionalna koncepcija moći podrazumevala bi da drugi svojevoljno postupaju u
skladu sa voljom onog koji ima meku moć.4 I koncepcija meke moći, o kojoj danas,
u kontekstu teorije političkog sistema i međunarodnih odnosa, recimo, uticajno
piše Džozef Naj (Joseph Nye), u osnovnom obliku potiče od Vebera. Naj prilično
simplistički sistematizuje tri osnovna načina na koji je moguće uticati na postupke
drugih, i to: 1) prinudom putem pretnji, 2) plaćanjem novcem ili uslugama, ili
3) kooptiranjem, tako da drugi svojevoljno postupaju onako kako onaj koji ima
moć želi. Pr va dva načina Naj smatra „tvrdom” moći, a poslednji „mekom” moći.
Ovaj treći model uticaja on smatra modifikacijom preferencija drugih, tako da
oni postupaju na način koji doživljavaju kao sopstveni slobodni izbor.5 Veberova
koncepcija meke moći počiva na razlici između vlasti, koja uključuje implicitnu
referencu na sposobnost da se primeni prinuda, i autoriteta, koji podrazumeva
spremnost drugih da postupaju u skladu sa voljom onoga koji raspolaže autori-
tetom, ne stoga što očekuju prinudu, nego stoga što imaju poverenja u ispravnost
njegovih stavova. Autoritet, koji, po Veberovom mišljenju, može počivati na raci-
onalnim, tradicionalnim i harizmatskim osnovama, podrazumeva dobrovoljnost,
i stoga se može smatrati „mekom moći”.6 U tekstu “EU Soft Security: Myth or
Reality?”, Kit Smit (Keith C. Smith) jasno postavlja shvatanje meke bezbedno-
sti kao lišeno mogućnosti upotrebe vojne sile, ekvivalentno razumevanju meke
moći u političkoj sociologiji (meka bezbednost se, sasvim je jasno, idealno, mada
4 Videti u: Peter Blau, Exchange and Power in Social Life, Wiley, New York, 1964, i njegovu
The Dynamics of Bureaucracy, Chicago University Press, Chicago, 1963, za interpretaciju Vebe-
rove osnovne definicije moći kao sposobnosti da se sopstvena volja nametne drugima, u širokom
smislu. Same Veberove primedbe u vezi sa pojmom moći mogu se grubo trasirati unazad do
formulacije: „Moć (Macht) je verovatnoća da će jedan akter u nekom društvenom odnosu biti
u situaciji da sprovede svoju volju uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se ta verovatnoća
zasniva” (Max Weber, The Theory of Social and Economic Organisation, prevod Talcott Parsons,
Ox ford University Press, Ox ford, 1947, p. 152). U knjizi iz 1962, Osnovni pojmovi u sociologiji,
Veber pojašnjava: „Pod dominacijom se podrazumeva sposobnost da se ostvari kontrola nad
određenim sadržajem kome se pokorava neka grupa ljudi. Pod ’disciplinom’ će se podrazume-
vati sposobnost da se od neke grupe ljudi obezbedi brzo i automatsko pokoravanje u predvidivoj
formi, zahvaljujući njihovom (pozitivnom) praktičnom odnosu prema naređenju” (Basic Con-
cepts in Sociology, Citadel Press, New York, p. 117).
5 Joseph Nye, The Paradox of American Power: Why the World’s Only Super power can’t go it
Alone, Ox ford University Press, Ox ford, 2002; “Security and Smart Power”, American Behavio-
ral Scientist, Vol. 51, No. 9, 2008, pp. 1351–6; “Public Diplomacy and Soft Power”, The Annals of
the American Academy of Political and Social Science 616, No. 1, 2008, pp. 94–109.
6 Max Weber, The Theory of Social and Economic Organisation, p. 328. Raz vijene forme
veberovske klasifi kacije moći prisutne su kod Stivena Luksa (Steven Lu kes, Power: A Radical
View, Palgrave Macmillan, London, 2005), kao i u sveobuhvatnom pregledu koncepcija moći u
političkoj sociologiji kod Džona Skota (John Scott, Power, Routledge, London, 1994).
10 Mina Zirojević

ne uvek, postiže upotrebom meke moći, pa je ekvivalencija u izvesnoj meri pri-

sutna i u tom smislu):
Kada su nove demokratije u Srednjoj Evropi primljene u članstvo u
Evropskoj uniji, postojalo je rašireno očekivanje da će za njih činjenica
da su deo EU predstavljati izvor nevojne, „meke” bezbednosti u odnosu
na moguće vojne i ekonomske pritiske, ukoliko bi Rusija ponovo pribe-
gla agresivnijoj politici prema ovim zemljama. Štaviše, neke od starih
članica EU su smatrale da će članstvo u EU obezbediti svaku vrstu bez-
bednosti koja bi uopšte mogla zatrebati.7
Pokazalo se da meka moć podrazumeva ne samo strukturnu ugrađenost u
konstelaciju interesa i politike koji projektuju uticaj, poput one koju simbolizuje
EU, nego i delovanje koje donosi kredibilitet. Sama činjenica da je, recimo, neka
zemlja članica EU, ne nosi sama sa sobom „meku moć” u odnosu na pitanja ener-
gije, ako neka zemlja, poput Rusije, poseduje energetske atribute kojima EU nije u
stanju da odgovori, što je glavni deo Smitove argumentacije u pomenutom tekstu.
Međutim, ova vrsta meke moći kao fundamentalno nevojna vrlo jasno pokazuje
zbog čega je potrebno dodatno sužavanje koncepcije nekonvencionalne bezbed-
nosti kako bi se došlo do pojma bezbednosti koji na najprecizniji način zahvata
domen pretnji bezbednosti glavnom izazovu svakodnevnoj bezbednosti u demo-
kratskim državama, od kojih je svakako među najznačajnijima terorizam. Meka
bezbednost, naime, zahvata ne samo bezbednost građana, nego i nacionalnu bez-
bednost, to jest ona seže preko institucionalnog i međudržavnog domena bez-
bednosti. U sferi međunarodnih odnosa, primera radi, govori se o članstvu u
međunarodnim organizacijama kao izvoru meke moći koja može služiti da zaštiti
nacionalne interese umesto tradicionalnog oslanjanja na vojnu silu. Savremene
dominantne pretnje bezbednosti, kao što konstatuje dokument Ujedinjenih nacija
o ljudskoj bezbednosti, odnose se pre svega na građaninu bližu bezbednost demo-
kratskih konstituenata, što ne isključuje i posrednu pretnju bezbednosti instituci-
jama, ali je reč o vrstama ugrožavanja bezbednosti koje se primarno manifestuju
na društvenom, a ne na državnom planu, čiji su akteri primarno društvene grupe,
a ne države (mada, istini za volju, postoje i države povezane sa terorizmom kao
delom svoje državne politike), te koja stoga treba da bude definisana jednim užim
modelom bezbednosti. Ako je nekonvencionalna bezbednost meka bezbednost,
onda je potrebno da se unutar tog domena razgraniči forma bezbednosti koja bi
bila primarno usmerena na bezbednost građana i društvenih grupa. Reč je o nekoj
vrsti podskupa skupa atributa meke bezbednosti, i postoje uverljivi konceptualni
7 Keith Smith, “EU Soft Security: Myth or Reality?”, Centre for Strategic and International Stu-
dies, Washing ton, 11–12 February 2008, Internet, http://www.csis.org/media/csis/pubs/080407_
soft _ security.pdf.
Mina Zirojević 11

razlozi da se ta vrsta bezbednosti smatra generičkim tipom ljudske bezbedno-

sti. Ljudska bezbednost je, prema tome, uža oblast meke bezbednosti. Njena pro-
gramska formulacija u dokumentu „Nove dimenzije ljudske bezbednosti” stoga
zahteva podrobniju analizu u svetlu savremene teorije bezbednosti.8

Ljudska bezbednost

Osnovna karakteristika ljudske bezbednosti jeste njen univerzalni karakter.

Iako se njen konkretan sadržaj može radikalno razlikovati zavisno od geograf-
skog, ekonomskog ili političkog okruženja u kojoj neka konkretna zajednica živi,
svi delovi sveta, od najrazvijenijih do najsiromašnijih, podložni su pretnjama ljud-
skoj bezbednosti. U nekim zemljama, dominantna forma ljudske nebezbednosti
može biti pretnja od kriminala; u sasvim drugim zemljama, to može biti pret-
nja od strukturne nezaposlenosti i ekonomskog ugrožavanja opstanka; u nekim
slučajevima dominantna pretnja može uključivati masovno narušavanje ljudskih
prava, ili drastično unazađivanje životne sredine. Kao što se iz ovog nabrajanja
vidi (a sve ove pretnje ljudskoj bezbednosti navedene su u seminalnom doku-
mentu UN), ljudska bezbednost, u suštini, uključuje sve ostale pretnje bezbed-
nosti koje se danas, u nekim istraživačkim centrima, izučavaju kao posebne vrste
nekonvencionalne bezbednosti — i biološku, i bezbednost životne sredine, i bez-
bednost od kriminala i terorizma, i ekonomsku, i onu u vezi sa individualnim i
grupnim pravima. Sama širina pretnji ljudskoj bezbednosti jasno pokazuje da je
odgovor na te pretnje fundamentalno metodološki različit u odnosu na klasičan
odgovor na pretnje bezbednosti koje uključuju primenu nasilja, i to u najmanje
dva bitna smisla.
Klasičan odgovor na „tvrde” pretnje bezbednosti, kao što je već pomenuto,
uključuje pretnju upotrebom vojne sile u cilju zaštite nacionalnih ili drugih bitnih
grupnih interesa. Pokušaj upotrebe metodologije „tvrde” bezbednosti je, između
ostalog, i objava „rata protiv terorizma” od strane administracije bivšeg predsed-
nika SAD Džordža Buša mlađeg (George W. Bush), a njeni rezultati, po svemu
sudeći, opet vode ka pribegavanju nevojnim metodama usled ograničene upo-
trebljivosti ratujućeg modela. Pretnje ljudskoj bezbednosti se u načelu ne mogu
rešavati vojnom silom, već strukturisanom politikom kojom će se izvori tih pret-
nji otklanjati ili preusmeravati. Ako se terorizam smatra pretnjom ljudskoj bez-
bednosti, onda je ishod pokušaja primene ratujućeg modela kontrole terorizma
sasvim očekivan i logičan. Pod pretpostavkom da terorizam proističe iz izvesnih
socijalnih i političkih uslova, bez obzira na njegovu fenomenološku neprihvatlji-
vost i suprotstavljenost savremenim civilizacijskim normama, njegovo „rešenje”
kao pretnje ljudskoj bezbednosti može počivati samo u primeni konstruktivne
8 “New Dimеnsions of Human Security: United Nations Development Report for 1994”, op. cit.
12 Mina Zirojević

socijalne, spoljne i bezbednosne politike, kojima bi se, istovremeno, delovalo na

različite kategorije uzroka koji motivišu terorističke kampanje i pokrete, tamo
gde je to moguće. Postoje teroristički pokreti i terorističke agende na koje je teško
danas delovati socijalnom ili spoljnom politikom, jer je reč o zapuštenim konflik-
tima koji su vremenom eskalirali i okoštali u formulisanju kulturnih stereotipa
uzajamne netrpeljivosti i neprijateljstva između različitih zajednica. Istovremeno,
postoji niz terorističkih pokreta koji su izraz reakcije na akutnu frustraciju legi-
timnih kolektivnih potreba i aspiracija, a moguće ih je neutralisti konstruktiv-
nim političkim obraćanjem tim potrebama i političkim projektima. Primera radi,
u Pa kistanu je danas vrlo teško nekom konstruktivnom socijalnom politikom
sprečiti terorizam motivisan, pre svega, islamskim radikalizmom. Jedan pokušaj
takve pacifikacije talibana jeste prevođenje čitavih oblasti pod njihovu kontrolu i
omogućavanje da u tim oblastima bude uvedeno šerijatsko pravo, što bi, recimo,
bilo sasvim neprihvatljivo za neku drugu zemlju (Pa kistan je specifičan jer je
nastao odvajanjem od Indije da bi se formirala islamska država). Kada je tero-
rizam motivisan idejom da je, recimo, islam jedina prava vera, a da su svi ostali
ljudi nevernici koje „ognjem i mačem” treba privesti Alahu, onda se može sa raz-
logom biti skeptičan u smislu mogućnosti da se takav terorizam iskoreni, recimo,
boljom politikom zapošljavanja mlađeg muškog stanovništva, omogućavanjem
značajnijeg pristupa međunarodnim telima za odlučivanje o globalnim pita-
njima članovima zajednice uključene u terorizam, itd. Međutim, kada je reč o
terorističkim kampanjama poput pa lestinske borbe za sopstvenu državu, ili o
terorizmu koji tradicionalno prati sukob u Severnoj Irskoj, ne samo načela, nego
i iskustvena praksa već su pokaza li da je konstruktivnim političkim merama
moguće praktično pacifikovati sukob koji je u korenu tih terorističkih kampa-
nja. Sasvim je drugo pitanje, naravno, da li postoji dovoljno političkih interesa,
a samim tim i volje, da se potrebni politički ustupci i naprave u tim slučajevima.
No, specifična problematika borbe protiv terorizma biće predmet posebnog raz-
matranja nezavisno od ovde prisutnog kumulativnog i sumarnog razmatranja
osnovnih karakteristika ljudske bezbednosti u celini.
Drugi bitan smisao u kome je pristup pretnjama ljudskoj bezbednosti različit
od tradicionalnog rešavanja bezbednosnih kriza vremenski je određen: u tradici-
onalnom razmišljanju o bezbednosti, individualna ili kolektivna bezbednost legi-
timno se smatra ugroženom onda kada neko drugi, bilo da je reč o pojedincu,
grupi ili državi, pokaže jasnu nameru da izvrši neku vrstu agresije. Na tu pretnju,
koja se u nekim programskim odbrambenim dokumentima, poput onih u SAD,
naziva „iminentnom” ili „jasno prisutnom” pretnjom, moguće je legitimno odgo-
voriti bezbednosnim merama. Slično tome, kada je reč o tradicionalnom policij-
skom delovanju prema kriminalu, ono je suštinski reaktivno određeno: policija
se tradicionalno aktivira tek nakon što je otkriveno krivično delo, koje ona onda
Mina Zirojević 13

„rešava”, a potom se aktivira i krivično-pravni sistem. Savremeno delovanje pro-

tiv pretnji ljudskoj bezbednosti nikada nije reaktivno, nego proaktivno. U onoj
meri u kojoj se danas i kriminal smatra pretnjom mekoj bezbednosti, došlo je čak
i do transformacije policijskog rada, pa se tako danas bitni delovi policijskog apa-
rata bave proaktivnim sprečavanjem krivičnih dela, a to podrazumeva i raširenu
upotrebu metoda obaveštajnog kriminalističkog rada, koji je ranije u mnogim
zemljama po za konu bio rezer visan isključivo za službe državne bezbednosti.
Slično tome, mere socijalne i bezbednosne politike koje se primenjuju za sanira-
nje većine pretnji ljudskoj bezbednosti tako su zamišljene da traže izvore bezbed-
nosnih kriza pre nego što se te krize manifestuju u punom intenzitetu i nastoje da
se što efikasnije obrate njihovim uzrocima na način koji će omogućiti da se same
bezbednosne posledice umanje do nivoa podnošljivog za građane.
Druga karakteristika ljudske bezbednosti jeste međuzavisnost njenih kom-
ponenti.9 Ta karakteristika je ilustrovana pret hodnim napomenama o terori-
zmu kao formi ljudske nebezbednosti. Ukoliko u nekom delu sveta, a ekonomski
slabo razvijeni delovi sveta u kojima se danas regrutuju radikalni džihadisti dobar
su primer za to, postoji kulturna dominacija, marginalizacija umerenih slojeva
stanovništva, nesigurnost u egzistencijalnom smislu, ne poštuju se ljudska prava,
i sistemski je frustriran čitav skup legitimnih političkih ambicija zajednice, posle-
dice takve fenomenologije ljudske nebezbednosti sa visokom verovatnoćom će se
odraziti kroz fenomenologiju bilo terorizma prema razvijenijim delovima sveta
(fenomen karakterističan za period posle 11. septembra 2001), ali i kroz masovne
migracije, narušavanje stabilnosti drugih zemalja, trgovinu ljudima, pribegava-
nje trgovini narkoticima radi ekonomskog preživljavanja delova stanovništva, ili
pak kroz otvoreno etničko gerilsko ratovanje sa elementima terorističke taktike,
kao što je već godinama slučaj na Bliskom istoku.
Treća karakteristika je podložnost ranoj prevenciji radije nego represiv-
nom odgovoru. Pošto se polazi od pretpostavke da su pretnje ljudskoj bezbed-
nosti u načelu rezultat poremećaja u ekološkom, ekonomskom, socijalnom ili
političkom okruženju, bez obzira na to o kakvoj se vrsti poremećaja ili lišavanja
radi, logičan je zaključak da će represivni odgovor, u velikom broju slučajeva,
dodatno pogoršati sistemsku aberaciju iz koje proističe pretnja ljudskoj bezbed-
nosti. Primera radi, ukoliko neka vrsta ekonomske, političke i socijalne izolacije
i lišavanja dovodi do političkog nasilja čiji je akter neka marginalizovana grupa
(ona može biti marginalizovana unutar jednog političkog sistema, ili u okviru
sistema međunarodnih odnosa i međunarodnog prava), represivni odgovor na
takvo nasilje će dovesti do dodatnih socijalnih, ekonomskih i političkih lišavanja,
čime će se početna struktura uzročne baze za političko nasilje ojačati, a time će
9 Ibid., p. 22.
14 Mina Zirojević

se ojačati i motivacija za novo političko nasilje. Kada se izraelske snage bore pro-
tiv palestinskog terorizma agresivnim uništavanjem kuća i naselja u kojima žive
porodice lidera palestinskog pobunjeničkog pokreta, time se socijalno dodatno
pogoršavaju uslovi koje Palestinci već doživljavaju kao strukturno nasilje van gra-
nica tolerancije, i koje je u osnovi motivacioni okvir za političko nasilje kome pri-
begavaju. Stoga je logična činjenica da bi saniranjem uslova života najugroženijih
pa lestinskih zajednica, kao i izlaženjem u susret državotvornim aspiracijama
palestinskog naroda, Izrael verovatno mnogo učinio na saniranju političkog nasi-
lja. Istovremeno, represivnim odgovorom, bombardovanjima, oklopnim jedini-
cama, ubistvima lidera pobunjeničkog pokreta, rušenjem naselja, izraelska vlada
samo pojačava motivacioni okvir za nasilje i perpetuira bliskoistočnu krizu.
Slično navedenom, borba protiv uličnog kriminala u industrijalizovanim
društvima, u kojima ta vrsta kriminala, recimo, proističe iz dominantno socijal-
nih uzroka, poput masovne strukturne nezaposlenosti, represivnim metodama,
zatvaranjem velikog broja počinilaca i visokim profilom uniformisanog prisustva
policije na ulicama, samo dovodi do dodatnog osećaja marginalizacije i struk-
turnog nasilja, i time pojačava motivacioni okvir za ulični kriminal, pa čak i
stvara uslove da taj kriminal preraste u neku vrstu socijalnog bunta praćenog
nasiljem. Nasilni odgovori na nasilne demonstracije pojedinih etničkih zajed-
nica, poput poznatih događaja u različitim fazama istorije SAD kada su Afroa-
merikanci tražili prava, mogu da dovedu do prave etničke polarizacije i etničkog
bunta. Svaka represija pretnji ljudskoj bezbednosti koje, iako same po sebi mogu
biti nelegitimne, imaju legitimne uzroke, sadrži visok potencijal da pogorša samu
pretnju bezbednosti. Shodno tome, proaktivno obraćanje pažnje legitimnim uzro-
cima nelegitimnih pokreta i inicijativa, poput onih obeleženih političkim nasi-
ljem, sadrži značajan potencijal da problem reši.
Četvrta važna karakteristika ljudske bezbednosti jeste da je ta vrsta bez-
bednosti u bliskoj vezi sa strukturama moći, pri čemu se pod moći podrazumeva
sposobnost da se utiče na okolnosti života pojedinca ili grupe. Strukturna margi-
nalizacija, koja redovno prethodi pojedinim vrstama pretnji ljudskoj bezbedno-
sti, poput političkog nasilja ili socijalne nestabilnosti, podrazumeva strukturnu
zaprečenost pristupa optimalnim mehanizmima demokratski posredovane moći,
kojima se može uticati na uslove života aktera tih pretnji bezbednosti. Savre-
mena socijalna teorija bezbednosti takvu vrstu uzročnosti pripisuje i pojedinim
vrstama kriminala, ne samo političkom nasilju, čija je najaktuelnija forma danas
terorizam. Prema seminalnom izveštaju UN, zaprečavanje pristupa moći i eko-
nomskim prilikama može biti motivacioni faktor izbijanja društvenog nasilja.
Poznato je da socijalne i ekonomske krize mogu biti katalizatori za izbijanje na
površinu dublje ukorenjenih nezadovoljstava i revolta u zajednici, koji onda mogu,
Mina Zirojević 15

po intenzitetu svojih manifestacija, daleko prevazići sam predložak za izbijanje

nemira, i pretvoriti se u rušilačke pohode. Takvi slučajevi dešavali su se gotovo
uvek kada su izbijale takozvane „socijalno uslovljene društvene revolucije”, bilo
da su one imale ograničen, ili širi istorijski okvir.
Posebno je metodološki zanimljiva socijalna strana proaktivnog pristupa
ljudskoj bezbednosti, koja bi trebalo da strukturno otklanja uzročne okvire pret-
njama bezbednosti. Primera radi, izveštaj UN navodi:
Ekonomska bezbednost zahteva garantovani osnovni prihod za sve —
obično kao rezultat proizvodnog ili uslužnog rada, ili, u krajnjem slučaju,
kao prihod od socijalnog osiguranja koji finansira država. Međutim,
samo oko jedne četvrtine ljudi u svetu danas ima pristup takvoj vrsti
bezbednosti.
Mnogi u današnjim bogatim nacijama se osećaju nebezbedno jer se
do zaposlenja dolazi sve teže, i ono se, kada se jednom dobije, sve teže
zadržava u dužem periodu. Tokom protekle dve decenije, broj radnih
mesta u industrijalizovanim zemljama se povećavao samo za polovinu
stope rasta ukupnog društvenog proizvoda, i nije održao ritam sa rastom
radne snage.10
Ideja prisutna u navedenom istorijskom izveštaju UN iz 1994. godine, kao
osnovni princip ekonomske bezbednosti u kontekstu humane bezbednosti, naime
ideja o pravu svih građana na optimalan prihod, uključujući i one zaposlene, i
one nezaposlene (pogotovo imajući u vidu ono što sledi kada se govori o rastu
nezaposlenosti, a postoje razlozi za verovanje da su ovi trendovi pogoršani od
vremena objavljivanja ovog izveštaja), danas spada u radikalne ideje socijalistički
orijentisanih političkih teoretičara koji o socijalnoj politici govore ne samo kao
o jednom od aspekata, nego kao o ključnom aspektu ljudske bezbednosti. Tako,
primera radi, Brajan Beri (Brian Barry) piše o potrebi da se ekonomska bezbed-
nost obezbedi garantovanim optimalnim prihodom koji bi se finansirao radikal-
nim povećanjem poreza za najbogatije članove društva, porezom koji bi dostizao
i procenat od 80 odsto, ali bi, u slučaju najbogatijih koji raspolažu imovinom koja
ne generiše aktivan prihod, porez na imovinu mogao daleko da prevazilazi uku-
pan iznos prihoda:
(...) neko čije je bogatstvo gotovo isključivo u imovini koja ne generiše
prihod (onako kako se on konvencionalno meri) trebalo bi da plaća iznos
poreza na imovinu koji daleko prevazilazi njegove prihode. (...) taksa na
imovinu (ove vrste) je nezaobilazan deo društvene pravde.11
10 Ibid., p. 25.
11 Brian Barry, Why Social Justice Matters, Polity Press, Cambridge, 2005, p. 171.
16 Mina Zirojević

Redistribucijom društvenog bogatstva na radika lan način možda bi se

postigla budžetska mogućnost da se svima obezbedi optimalan prihod (bitno je
da se govori o optimalnom prihodu, potrebnom za pristojan život, a ne o mini-
malnom prihodu, potrebnom za golo preživljavanje), ali se, naravno, postavlja
pitanje o tome da li bi se, stvaranjem revolta kod najbogatijih, stvorila neka druga
strana društvene nestabilnosti, koja bi, opet, imala za rezultat ugrožavanje ljud-
ske bezbednosti na neki drugi način. U svakom slučaju, preporuke u izveštaju
UN koji uvodi u globalnu upotrebu termin ljudska bezbednost sugerišu ovakvu
radikalnu perspektivu.
Imajući u vidu navedene karakteristi ke ljudske bezbednosti, dobija se
slika o tome koliko je širok dijapazon njenih manifestacija u domenu uobičajene
društvene organizacije danas, a time i zbog čega se danas bezbednosna perspek-
tiva tretira kao integralni deo društvene organizacije po dubini, kako u smislu
bezbednosti od nasilja, tako i u smislu socijalne politike kojom se nastoji da se
preduprede ostale forme ljudske nebezbednosti. Stoga je pojam „nekonvencio-
nalne bezbednosti”, koliko god da je njegova formulacija rezultat postepenog
emancipovanja pojma bezbednosti od vojnog, ratujućeg modela zaštite nacio-
nalnih interesa, danas sastavni deo ukupne analize društvenih procesa. U tom
smislu postavlja se i pitanje koliko je prigovor o „sekuritizaciji” društvene disku-
sije kroz sagledavanje svih pitanja kao bezbednosnih danas osnovan; možda je
istina, kao što je Ole Viver (Ole Weaver) pisao, da postoje aspekti društvenog
života i politike koji nisu nužno povezani sa nekim konkretnim pretnjama bez-
bednosti na kakve smo navikli da mislimo kada govorimo o bezbednosti uopšte,
poput, recimo, nacionalne bezbednosti ili terorizma (te vrste bezbednosti teško
da imaju direktne veze, recimo, sa regionalnom saradnjom u poljoprivredi ili kul-
turi), ali u međuvremenu je pojam ljudske bezbednosti u javnoj svesti toliko nara-
stao u volumenu, da se u većini aspekata društvenog života nalazi sadržan neki
drugi segment ljudske bezbednosti (ekonomska bezbednost je svakako jedan od
najraširenijih takvih segmenata).12

Rezime

U tekstu se ukratko predstavlja evolucija pojma nekonvencionalne bezbed-

nosti od njegovog inicijalnog odvajanja od tradicionalne vojne koncepcije bez-
bednosti, usko povezane sa pojmom nacionalne bezbednosti, preko distinkcije
između tvrde i meke bezbednosti, do koncepta humane bezbednosti, koji je u
12 Videti na primer u: Barry Buzan, Ole Weaver and Jaap de Wilde, Security: A New Frame-
work for Analysis, Lynne Rienner Publishers, Boulder, 1998.
Mina Zirojević 17

upotrebu uveden seminalnim izveštajem Programa za razvoj Ujedinjenih nacija

1994. godine. Autorka argumentiše da je širenje domena humane bezbedno-
sti dovelo do toga da ova vrsta bezbednosti apsorbuje gotovo celokupan obim
ranije aktuelnog pojma nekonvencionalne bezbednosti, tako da je danas, u praksi,
prilično uobičajeno govoriti o humanoj bezbednosti kao grubom sinonimu za
pojam nekonvencionalne bezbednosti. To radikalno širenje pojma humane bez-
bednosti, istovremeno, dovelo je i do legitimnog sagledavanja bezbednosti kao
sastavnog elementa ukupne društvene organizacije, čak i u onim njenim segmen-
tima u za koje se ranije sa razlogom moglo smatrati da nisu povezani sa bezbed-
nosnom tematikom. Stoga je evolucijom ideje o nekonvencionalnoj bezbednosti
strukturno izmenjena celokupna pojmovna mapa javne politike u savremenim
demokratskim društvima.
 UDK:341.24:336.76
Godina III, broj 5, maj 2009, str. 18–25
Izvorni naučni rad

MEĐUNARODNI MEHANIZMI U BORBI

PROTIV VISOKOTEHNOLOŠKOG KRIMINALA
I DOMAĆE PRAVO

Saša Radulović ∗

ABSTRACT
The paper analyses to what extent the Serbian Criminal Procedure Code
is in compliance with the standards contained in the Council of Europe
Convention on Cybercrime. The author argues that the lack of some
provisions in the domestic legislation affects the respective criminal cases,
and recommends which steps should be taken to ensure the implementation
of the appropriate powers under the domestic law. The author stresses that
the harmonisation of the Serbian criminal procedural legislation with the
Convention on Cybercrime is a necessary precondition for the improvement
of actual powers of the police, the judiciary and the criminal procedure in
Serbia, if the effective criminal investigations of cybercrime cases is to be
ensured.
Ključne reči: visokotehnološki kriminal, Konvencija o sajber krimina lu,
mehanizmi, mere, krivično-procesne odredbe, nedostaci.

Specifične od li ke elek tronskih doka za o izvršenju krivičnih dela

visokotehnološkog krimina la nametnule su potrebu ustanovljavanja posebnih
procesnih mehanizama u međunarodnom pravu koji se primenjuju u njiho-
vom prikupljanju.1 Zbog toga Konvencija Saveta Evrope o visokotehnološkom
∗
Autor je zamenik Posebnog tužioca za visokotehnološki kriminal.
1 Specifičnosti elek tronskih doka za ogledaju se u tome što oni mogu biti smešteni na
pojedinačnom računaru, uda ljenom ser veru ili mreži van teritorijalne nadležnosti državnih
organa koji postupaju u konkretnom krivičnom slučaju. Takođe, ova vrsta dokaza može vrlo
la ko biti sklonjena, izmenjena ili uništena.
Saša Radulović 19

kriminalu (u daljem tekstu: Konvencija) propisuje mehanizme za sprečavanje dela

usmerenih protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti kompjuterskih sistema,
mreža i kompjuterskih podataka, kao i za sprečavanje njihove zloupotrebe, tako
što predviđa kaznene i preventivne mere.2 Osnovna svrha mera predviđenih Kon-
vencijom jeste da se na unutrašnjem i međunarodnom nivou olakša otkrivanje,
istraga i gonjenje krivičnih dela visokotehnološkog kriminala i da se obezbede
uslovi za brzu i pouzdanu međunarodnu saradnju. Konvencija postavlja osnov
za unapređenje i harmonizaciju nacionalnih zakonodavstava kroz implementa-
ciju kaznenih i preventivnih mera i definiše devet krivičnih dela svrstanih u četiri
odeljka: krivična dela protiv poverljivosti, integriteta i dostupnosti kompjuter-
skih podataka, krivična dela u vezi sa kompjuterima, krivična dela u odnosu na
sadržaj i krivična dela koja se odnose na kršenje autorskih i njima sličnih prava,
kao i procesnopravne mere neophodne za sprovođenje krivičnih istraga i postu-
paka u ovoj oblasti kriminala.
Mere predviđene Konvencijom odnose se na hit nu zaštitu sačuvanih
računarskih podataka, hitnu zaštitu i delimično otkrivanje podataka o saobraćaju,
izdavanje naredbe, pretraživanje i zaplenu sačuvanih računarskih podataka, pri-
kupljanje podataka o saobraćaju u realnom vremenu i presretanje podata ka iz
sadržaja.
Hit na zaštita sačuvanih računarskih podata ka predviđa mogućnost
nadležnih državnih organa da narede ili na drugi sličan način postignu zaštitu
određenih računarskih podataka uključujući tu podatke o saobraćaju sačuvane
preko računarskog sistema, posebno u slučajevima kada se veruje da su ta kvi
podaci podložni gubitku ili izmeni, kao i da se lice ili ustanova na koje se takva
naredba odnosi obaveže da štiti i sačuva celovitost tih računarskih podataka za
neophodan vremenski period najviše do 90 dana te da se obaveže da štiti tajnost
takvih postupaka (član 16 Konvencije). Hitna zaštita i delimično otkrivanje poda-
taka o saobraćaju u realnom vremenu predviđa mogućnost hitne zaštite podataka
o saobraćaju u odnosu na podatke iz prethodne mere bez obzira da li je u pre-
nosu poruke učestvovao jedan ili više davalaca usluga kao i mogućnost otkrivanja
količine podataka o saobraćaju dovoljne za identifikaciju davalaca usluga i puta-
nje kojom je saobraćaj izvršen (član 17). Izdavanje naredbe predviđa mogućnost
nadležnih državnih organa da narede licu na svojoj teritoriji da preda određene
računarske podatke koje poseduje ili kontroliše, a sačuvani su u računarskom
2 “Convention on Cybercrime”, ETS No. 185, The Council of Europe, 23 November 2001,
Internet, http://conventions.coe.int/Treaty/EN/Treaties/Html/185.htm. Srbija je ratifikova la ovaj
dokument Za konom o potvrđivanju Konvencije o visokotehnološkom krimina lu i Za konom o
potvrđivanju dodatnog protokola uz Konvenciju o visokotehnološkom krimina lu koji se odnosi
na inkriminaciju dela rasističke i ksenofobične prirode izvršenih preko računarskih sistema od
18. mar ta 2009. godine.
20 Saša Radulović

sistemu ili na medijumu za čuvanje računarskih podataka, kao i davaocu usluga

koji pruža usluge na teritoriji strane ugovornice da preda podatke o pretplatniku
koji se odnose na usluge koje taj davalac usluga poseduje ili kontroliše (član 18).
Pretraživanje i zaplena sačuvanih računarskih podataka predviđa mogućnost
nadležnih organa da na svojoj teritoriji pretraže računarski sistem ili njegov deo
i u njemu sačuvane računarske podatke, medije za čuvanje računarskih poda-
taka ili da, ukoliko su traženi podaci sačuvani na nekom drugom računarskom
sistemu, pri čemu tim podacima može da se pristupi sa početnog računarskog
sistema, prošire pretragu ili na drugi sličan način pristupe tom računarskom
sistemu (član 19). Predviđena je mogućnost da nadležni organi zaplene ili na
sličan način obezbede računarski sistem ili njegov deo kao i medije za čuvanje
podataka, naprave i zadrže kopije tih računarskih podataka, održe celovitost bit-
nih računarskih podataka i učine računarske podatke nedostupnim ili ih uklone
iz računarskog sistema kome je pristupljeno. Postoji mogućnost da se svakom licu
koje poznaje način rada računarskog sistema ili mere primenjene za zaštitu poda-
taka na tom sistemu naredi da u razumnoj meri pruži neophodne podatke kako
bi se omogućilo preduzimanje opisanih mera.
Prikupljanje podataka o saobraćaju u realnom vremenu predviđa ovlašćenja
nadležnih organa da pri kupljaju ili snimaju u realnom vremenu podat ke o
saobraćaju određenih komunikacija prenetih preko računarskog sistema ili da
prikupljaju ili snimaju podat ke o saobraćaju povezane sa određenim komuni-
kacijama koje se prenose na teritoriji države primenom tehničkih sredstava koja
se nalaze na toj teritoriji (član 20 Konvencije). Presretanje podataka iz sadržaja
predviđa ovlašćenja nadležnih organa da prikupljaju ili snimaju u realnom vre-
menu podatke iz sadržaja određenih komunikacija prenetih preko računarskog
sistema ili da prikupljaju ili snimaju podatke iz sadržaja o određenim komuni-
kacijama koje se prenose na teritoriji države primenom tehničkih sredstava koja
se nalaze na toj teritoriji (član 21).
Mere sadržane u Konvenciji, po mišljenju međunarodne zajednice, pred-
stavljaju neophodan minimum standarda za obezbeđenje preduslova za uspešno
suzbijanje visokotehnološkog krimina la koje bi treba lo ugraditi u nacionalna
zakonodavna rešenja. Ipak, državama koje su potpisale i ratifikovale Konvenciju
ostavljena je mogućnost stavljanja rezer ve na primenu mera koje se odnose na
prikupljanje podataka o saobraćaju u realnom vremenu i presretanje podataka
iz sadržaja. Svrha stavljanja rezer ve jeste da se stranama ugovornicama omogući
da uspostavljanje, sprovođenje i primenu ovlašćenja iz Konvencije usaglase sa
uslovima i ograničenjima predviđenim domaćim za konodavstvom, koje treba
da omogući odgovarajuću zaštitu ljudskih prava i sloboda u skladu sa preuzetim
međunarodnim obavezama.
Saša Radulović 21

Domaći procesnopravni okvir sa mehanizmima za ot krivanje učinilaca

i sprovođenja istraga krivičnih dela visokotehnološkog kriminala sadržan je u
Zakoniku o krivičnom postupku.3 U pogledu usklađenosti domaćeg krivičnog
zakonodavstva — materijalnog i procesnog — ocena je da neke od odredbi našeg
prava ispunjavaju odredbe Konvencije, dok je neke potrebno razmotriti i izmeniti,
a neke u potpunosti nedostaju. Situacija je lošija u pogledu procesnopravnih odre-
daba imajući u vidu da je aktuelni Zakonik o krivičnom postupku zastareo, da je
trebalo da bude zamenjen novim čija je primena već dva puta odlagana i za sada
je potpuno neizvesna. U praksi to znači da je za efikasno obezbeđenje i priku-
pljanje dokaza u vezi sa krivičnim delima visokotehnološkog kriminala potrebno
tumačenje i upodobljavanje procesnih mehanizama i radnji koje, niti po intenciji
zakonodavca koji ih je propisao, niti po svojoj prirodi i nameni, odgovaraju kon-
kretnoj procesnoj situaciji u kojoj se primenjuju.
Meha nizam hit ne zaštite sačuvanih računarskih podata ka predviđen
Konvencijom jeste instrument koji omogućava nadležnim organima zaštitu
računarskih podata ka ka ko bi se obezbedilo da ne budu izbrisani ili na drugi
način kompromitovani pre nego što se ukaže prilika da budu obezbeđeni za
potrebe krivičnog postupka, posebno u pogledu podataka o saobraćaju koji se
često automatski obrišu u kratkom vremenskom periodu. U domaćim pravnim
okvirima o primeni ovog mehanizma moglo bi se govoriti kroz primenu odredaba
iz članova 85, 225 i 232 Zakonika o krivičnom postupku.4 Međutim, pobrojane
odredbe pružaju mogućnost samo delimičnog ispunjenja zahteva Konvencije, ali
nika ko ne predstavljaju potpun osnov za hitnu zaštitu sačuvanih računarskih
podata ka. Odredba člana 85 odnosi se na pisma, pošiljke i telegrame, koji su
materijalni predmeti, dok bi se računarski podaci čija je zaštita hitno potrebna
mogli posmatrati samo kroz „druge pošiljke”, što je u praksi nemoguće. Takođe,
odredba člana 225 sadrži spisak radnji koje u pretkrivičnom postupku mogu
preduzeti organi MUP-a u kome se ne navode eksplicitno računarski podaci, pri
čemu ove radnje preduzimaju sami organi, a intencija ove mere Konvencije jeste
da se obavežu davaoci usluga ili lica koja poseduju takve računarske podatke da
3 „Za konik o krivičnom postupku”, Službeni glasnik RS, br. 70/2001, 49/2007.
4 Član 85 reguliše izdavanje naredbe istražnog sudije kojom se poštanska, telegrafska i druga
preduzeća, društva i lica registrovana za prenos informacija obavezuju da zadrže i njemu pre-
daju pisma, telegrame i dr. pošiljke koje su upućene okrivljenom ili koje on odašilje, ako postoje
okolnosti koje ukazuju da ove pošiljke mogu poslužiti kao dokaz u postupku. Član 225 propi-
suje opšta ovlašćenja MUP-a za preduzimanje radnji na ot krivanju učinilaca krivičnih dela i
obezbeđenje tragova i dokaza kroz uzimanje obaveštenja od građana, pregled prevoznih sred-
stava, prostorija građana i preduzeća, ostvarivanje uvida u dokumentaciju i po potrebi njeno
oduzimanje i slično. Član 232 reguliše naredbu istražnog sudije za nadzor i snimanje telefon-
skih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica
u vezi krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti, čovečnosti i međunarodnog prava
i sa elementima organizovanog krimina la.
22 Saša Radulović

ih sačuvaju. Mogućnost nadzora i snimanja telefonskih i drugih komunikacija

propisana članom 232 odnosi se na komunikacije koje se trenutno odvijaju, ali
ne pruža mogućnost zaštite određenih u prošlosti stvorenih podataka, pri čemu
se čak i ne može primenjivati na krivična dela visokotehnološkog kriminala jer
je polje primene ograničeno samo na krivična dela sa elementima organizovanog
kriminala, protiv ustavnog uređenja, čovečnosti i međunarodnog prava. Zahtev
Konvencije Saveta Evrope u okviru ove mere koji se odnosi na obavezu zaštite
celovitosti računarskih podataka u roku ne dužem od 90 dana i obaveza čuvanja
tajnosti ovakvog postupka uopšte nije propisan u našem procesnom zakonodav-
stvu.
Intencija Konvencije u pogledu mere hitne zaštite i delimičnog ot kriva-
nja podata ka o saobraćaju jeste da premosti razdvojenost naredbe za hitnu
zaštitu podataka i obavezu predaje takvih podataka. U domaćem zakonodavstvu
odredbe već pomenutog člana 85, kao i članova 84 i 233 Zakonika o krivičnom
postupku mogle bi se identifikovati kao odredbe koje odgovaraju ovoj meri Kon-
vencije.5 Međutim, pomenute odredbe ne ispunjavaju zahteve Konvencije budući
da se član 85 ne odnosi na računarske podatke, dok članovi 84 i 233 regulišu for-
malne aspekte zaplene spisa odnosno dostavljanje prikupljenih materijala, ali ne
mogu sami po sebi predstavljati individualni istražni mehanizam odnosno način
obezbeđenja dokaza u krivičnom postupku.
Svrha mere izdavanja naredbe jeste da se nadležni organi jedne države ovla-
ste da licima na svojoj teritoriji ili davaocima usluga narede da predaju određene
podatke koje poseduju ili kontrolišu odnosno da predaju podatke o pretplatniku
u vezi sa uslugama koje taj davalac usluga poseduje ili kontroliše. Nesporna je
činjenica da sva nacionalna za konodavstva poznaju mere pretresa i zaplene u
postupku obezbeđivanja dokaza, ali kod računarskih podataka tradicionalne mere
mogu stvoriti niz komplikacija. Sasvim je izvesna situacija da se računarski podaci
koji mogu biti dokaz u krivičnom postupku nalaze na ser veru, što bi značilo da je
primenom tradicionalne metode zaplene potrebno zapleniti ceo ser ver. Upravo
zbog toga ova mera predstavlja značajan instrument usmeren ka tačno određenim
računarskim podacima i licima koja ih poseduju ili kontrolišu. Domaće proce-
sno pravo poznaje samo već pomenuti član 85 Zakonika o krivičnom postupku
koji ne odgovara opisanoj svrsi ove mere, jer je njegova primena ograničena samo
na fizičku komunikaciju i ne pokriva razmenu podata ka i odnosi se samo na
preduzeća i lica registrovana za prenos informacija — ne i na sva ko lice koje
poseduje određene podatke. Odredba našeg zakonodavstva kojom je regulisano
5 Član 84 propisuje da će se privremeno oduzeti spisi koji mogu poslužiti kao dokaz, popisati
i zapečatiti i da njihov sadržaj ne saznaju neovlašćena lica. Član 233 propisuje obavezu dostavlja-
nja materija la prikupljenih primenom odredbe o tajnom nadzoru istražnom sudiji i postupak u
vezi istih ukoliko se primenjuju odnosno ne primenjuju kao dokaz u krivičnom postupku.
Saša Radulović 23

privremeno oduzimanje predmeta takođe ne odgovara zahtevima Konvencije s

obzirom da je ograničena samo na oduzimanje samih predmeta.6
Mera pretraživanja i zaplene sačuvanih računarskih podata ka nadove-
zuje se na prethodnu meru i razlog postojanja u odredbama Konvencije nalazi
u činjenici da nacionalna zakonodavstva često ne pokrivaju procedure pretresa
i zaplene u pogledu podataka već samo, kao što je rečeno, u pogledu predmeta.
U našem krivično-procesnom za koniku, primenom već pomenutih odredaba,
nije sporna mogućnost pretresa i privremenog oduzimanja predmeta u njihovom
fizičkom obliku, dakle računara ili ser vera na kome se nalaze potrebni podaci
koji mogu poslužiti kao dokaz, ali ne postoji mogućnost pretresa i oduzimanja u
pogledu samih podataka. Ovo može prouzrokovati teškoće u slučajevima kada su
određeni podaci zapamćeni na računaru ili ser veru zajedno sa milionima drugih
podataka iste vrste, koji nisu bitni za postupak i neće poslužiti kao dokaz, ali čiji
je pregled i analizu ipak potrebno izvršiti s obzirom da se nalaze na ser veru ili
računaru koji je oduzet i iz istog razloga više neće biti dostupni imaocu ser vera
ili korisnicima dok se postupak ne završi, ili u situaciji kada državnim organima
nije poznata lokacija računara ili ser vera da bi mogli biti fizički oduzeti ali mu se
može pristupiti preko Interneta i na taj način pribaviti potrebni dokazi.
Mera predviđena Konvencijom koja se odnosi na prikupljanje podataka o
saobraćaju u realnom vremenu nije regulisana u našem Zakoniku o krivičnom
postupku. Ova mera omogućava nadležnim organima da u realnom vremenu pri-
kupljaju i snimaju podatke o saobraćaju određenih komunikacija prenetih preko
računarskog sistema. Korišćenjem Interneta ostaju brojni tragovi kao što je IP
adresa čijim se otkrivanjem i praćenjem može ući u trag učiniocu krivičnog dela.
IP adresa je klasična informacija o saobraćaju koja nastaje prilikom korišćenja
Interneta i bez čijeg prethodnog otkrivanja nemoguće je otkriti identitet učinioca
i lokaciju korišćenja Internet usluga. Sva ka ko da i u našim uslovima postoji
mogućnost otkrivanja IP adrese, ali samo kod već ostvarenih Internet komuni-
kacija u čemu pored državnih organa najvažniju ulogu igraju Internet ser vis pro-
vajderi preko kojih se ostvaruje konekcija na Internet i komunikacija i koji beleže
sve podatke o ostvarenom saobraćaju. Međutim, ova mogućnost ponekad nije
dovoljna pogotovo ako je potrebno otkriti komunikaciju gde postoji značajan pro-
tok vremena i gde Internet ser vis provajder više ne poseduje podatke. Zbog toga
je ocenjeno da je potrebna upravo ovakva mera Konvencije jer pruža mogućnost
nadležnim organima da nalože prikupljanje podata ka o Internet saobraćaju u
realnom vremenu.
Mera presretanja podataka iz sadržaja nadovezuje se na prethodnu meru i
takođe daje mogućnost nadležnim organima za postupanje u realnom vremenu
6 Reč je o članu 82 Za konika o krivičnom postupku.
24 Saša Radulović

kada se za tim ukaže potreba. Ova mogućnost može biti ja ko važna kada su
nadležnim orga nima poznati part neri u komuni kaciji, ali nemaju podat ke o
vrsti razmenjenih informacija čime im se daje mogućnost da snime podat ke iz
komuni kacije što može uključivati dokumente ili informacije preuzete sa Inter-
net stranica, poslatu ili primljenu elektronsku poštu i slično. U našim uslovima
pomenuti član 85 Za koni ka o krivičnom postupku pruža mogućnost priba-
vljanja podata ka o elektronskoj pošti, ali sa mo u vezi sa podacima iz prošlosti.
Član 232 istog za kona, koji je ostao van domašaja primene za krivična dela
visokotehnološkog krimina la, pruža mogućnost nadzora nad komuni kacija ma
pri čemu nije jasno da li izraz „komuni kacija” pokriva sa mo govornu komuni-
kaciju ili i komuni kaciju podata ka i ne predviđa eksplicitno mogućnost presre-
tanja u realnom vremenu.
Iz neti argu menti navode na zaključak da je revizija našeg procesnog
zakonodavstva neophod na. Ak tuel ni Zakonik o krivičnom postupku defi ni-
tiv no je zastareo i prevaziđen u mogućnostima koje pruža kao okvir kojim su
propisana ovlašćenja (a samim tim i ograničenja) nadležnim državnim orga-
ni ma u postupku ot krivanja učinilaca krivičnih dela i pri kupljanju dokaza.
Svakako da je Zakonik u pogledu mehanizama koje predviđa odgovarao du hu
vremena kada je načinjen, međutim novi pojav ni oblici kriminala kao što su
organizovani ili visokotehnološki kriminal zahtevaju i nove mehanizme uko-
liko želimo da se uspešno borimo protiv ovih fenomena. Međunarodni prav ni
instrumenti, poput Konvencije Saveta Evrope o visokotehnološkom kriminalu,
predstavljaju iz raz raz u mevanja opasnosti koje donose novi oblici kriminala
i shvatanja potrebe ustanovljavanja novih mehanizama koji će biti stavljeni
na raspolaganje državnim organima. U našim uslovima, pored neadekvat ne
zakonodav ne regulative problem je upravo nerazumevanje opasnosti i posle-
dica nastalih izvršenjem krivičnih dela visokotehnološkog kriminala, što je u
direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa tromošću države u preduzimanju refor me
regulative u ovoj oblasti.7 Upravo navedeni nedostaci dovode do raznovrsnih
tumačenja nenamenskih za konskih od redbi i do prebacivanja odgovor nosti
na kon kret ne državne organe ili sudove i pojedince koji rade u okvi ru njih.
Takođe, postoji realna opasnost da sud u svojoj presudi, ili viši sud postupajući
po žalbi na takvu presudu, ne dele mišljenje o prezentovanom tumačenju, što
predstavlja probleme koji su prisut ni u svim oblastima prava, pa i borbi protiv
visokotehnološkog kriminala, a koji nikako ne doprinose stvaranju preduslova
za efikasno sprovođenje zakona i ostvarivanje svrhe prava i njegove zaštitne
funkcije.
7 Lidija Komlen-Nikolić, „Problemi domaćeg pravosuđa u borbi protiv visokotehnološkog kri-
mina la”, Revija za bezbednost, Godina II, br. 9, septembar 2008, str. 20–5.
Saša Radulović 25

Rezime

U ovom članku autor ukazuje na probleme sa kojima se susreću nadležni

organi Republike Srbije u borbi protiv visokotehnološkog kriminala usled neade-
kvatne i zastarele zakonske regulative u procesnom smislu, što proizvodi veliki
nedostatak u pogledu ovlašćenja koja su se pokazala kao neophodna u procesu
suzbijanja ove vrste kriminala. Pored ovoga analiziraju se mogućnosti primene
domaćih odredaba na konkretne procesnopravne situacije i ukazuje na propuste
do kojih može doći u procesu prikupljanja dokaza usled činjenice što mehanizmi
koji su na raspolaganju nadležnim organima ne ispunjavaju zahteve Konvencije o
sajber kriminalu.
 UDK:336.76
Godina III, broj 5, maj 2009, str. 26–32
Izvorni naučni rad

INVESTIRANJE NA TRŽIŠTU KAPITALA

KAO METODA PRANJA NOVCA

Bojana Vukolić ∗

ABSTRACT
The article discusses the possibilities for money laundering in the Serbian
capital market and analyses the most effective preventative measures applied
in the western countries. Although trade in securities is still developing in
Serbia, brokerage firms can be used for laundering the proceeds of crime.
A criminal customer may deposit monies from illegal activities into own’s
securities account, buy or sell securities, and then withdraw the sales
proceeds, without any regulatory interference. Criminals may also use
securities firms to facilitate insider trading, securities fraud, and various
types of market manipulations. The conclusion is that the anti-money
laundering measures should strict ensure the compliance of brokerage
firms operations with the regulatory requirements, while maintaining a
vibrant capital market environment for local and foreign investors.
Ključne reči: pranje novca, tržište kapitala, hartije od vrednosti, brokersko-
dilersko društvo, investicioni fondovi, berza.

Razvoj novih i usavršavanje postojećih obli ka kriminalnih aktiv nosti,

praćeni generisanjem sve većeg profita, nameću potrebu kreiranja novih načina
za uvođenje „prljavog” novca u legalne finansijske tokove. San svakog kriminalca
je da plati porez na nezakonito stečenu imovinu. U tu svrhu, pored razrađenih
mehanizama investiranja u preduzeća sa ozbiljnim finansijskim teškoćama,
nekretnine, korišćenja off-shore i školjka-kompanija, danas se novac sve više pere
kupovinom polisa životnog osiguranja, isplatom osiguravajućih premija i lažnim
∗
Autorka je saradnica Centra za bezbednosne studije i student kinja poslediplomskih studija
na Fa kultetu političkih nau ka Univerziteta u Beogradu.
Bojana Vukolić 27

pozajmicama. Predmet analize ovoga rada biće metode i mehanizmi kojima se

kriminalni profit investira na tržištu hartija od vrednosti (u daljem tekstu: HoV)
kao i odgovor vlasti kojim se kroz prevenciju i kažnjavanje nastoji neutralisati ili
smanjiti ovakva aktivnost. Pored toga, analiziraće se trenutni izazovi i odgovori
na problem pranja novca iz ugla učesnika na tržištu kapitala.
Tržište kapita la, pored tržišta novca, sastavni je deo finansijskog tržišta
svake zemlje. Kao što su banke osnovni subjekti tržišta novca, tako su glavni akteri
trgovine HoV brokersko-dilerska društva, a u poslednje tri godine i društva za
upravljanje investicionim fondovima. Zakon o sprečavanju pranja novca i finan-
siranja terorizma (u daljem tekstu: Zakon), prepoznaje ove aktere kao obveznike
koji su dužni da postupaju u skladu sa njegovim odredbama.1 Iako u manjoj meri
od bankarskog sistema, sistem trgovanja HoV takođe se koristi kao kanal integra-
cije nelegalno stečenih prihoda u legalne strukture. Postoji nekoliko načina da se
promet akcijama ili obveznicama iskoristi radi pranja novca:
a) kupovina HoV na berzi nelegalno stečenim novcem;
b) ponuda za preuzimanje akcija nelegalno stečenim novcem;
c) poklon ili ostavljanje u nasledstvo HoV stečenih „prljavim” novcem;
d) osnivanje akcionarskog ili društva sa ograničenom odgovornošću uz
osnivački ulog HoV stečenih „prljavim” novcem;
e) plaćanje polisa osiguranja obveznicama stare devizne štednje stečenih
„prljavim” novcem.
Ako pokušamo da navedene aktivnosti smestimo u neku od tri faze pra-
nja novca, videćemo da se one jednako mogu javiti u fazi ulaganja i u fazi raslo-
javanja ili integracije.2 Moguće je da jedan deo nelegalno stečenog novca bude
investiran u akcije neke kompanije, a da se da lje u postupku prikrivanja one
preknjiže po osnovu ugovora o poklonu. U postupku integracije, hartije od vred-
nosti mogu, kao osnivački kapital, biti unete u novoosnovano akcionarsko ili
društvo sa ograničenom odgovornošću, nakon čega se predstavljaju kao imovina
koja potiče od zakonom dozvoljene delatnosti. Ne treba zaboraviti da vlasništvo
nad akcijama tokom čitavog postupka donosi pravo na dividendu koja ima oblik
zakonitog prihoda.
Izuzimajući trgovinu na berzi i ponudu za preuzimanje, postupci navedeni
pod c), d) i e) spadaju u tzv. free of payment transakcije u kojima dolazi do pro-
mene vlasništva HoV bez realnog protoka novca. Upravo su navedene transakcije
predmet posebne pažnje brokerskih kuća, čija se obaveza praćenja i izveštavanja
1 „Za kon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma”, član 4, Službeni glasnik RS,
br. 20/2009.
2 Predrag B. Marković, „Pra nje novca”, Internet, http://www.informator.co.yu/tek stovi/
pranje_407.htm
28 Bojana Vukolić

u najvećoj meri odnosi na poslednje tri kategorije. Razlog veće odgovornosti bro-
kerskih kuća za free of payment transakcije leži u činjenici da njih ne kontrolišu
banke jer do promene vlasnika dolazi bez novčanog toka — preknjižavanjem.
Prilikom kupovine ili prodaje HoV na berzi, u čitav postupak su od početka
uključene i banke, pa je odgovornost brokersko-dilerskog društva manja jer ono
samo identifikuje klijenta, čuva njegove podatke i posebno evidentira naloge za
kupovinu veće od 15 000 evra, ali ne ispituje poreklo novca. Novac za kupovinu akcija
nalazi se na posebnom, namenskom računu poslovne banke, članice Centralnog
registra, depoa i kliringa hartija od vrednosti. Banka je prilikom otvaranja računa
takođe morala da izvrši identifikaciju klijenta i utvrdi prirodu njegove delatnosti.
Na osnovu člana 9 Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja tero-
rizma, obveznik je dužan da prati i evidentira sve transakcije veće od 15 000
evra i svaku drugu transakciju za koju postoji osnovana sumnja da je reč o pra-
nju novca. Osim investiranja u HoV posredstvom brokersko-dilerskog društva,
„prljav” novac može biti uložen u investicione jedinice investicionih fondova.
Za razliku od otvorenih fondova gde cena investicione jedinice trenutno ne pre-
lazi 1050 dinara, zatvoreni fondovi nominalno vrednuju svoje jedinice po više
desetina hiljada dinara, pa su ulozi znatno veći s obzirom da je reč o profesional-
nim investitorima.3 Iz navedenih razloga, zatvoreni fondovi mogu biti posebno
primamljivi za „posao” pranja novca. Imajući na umu da se prikupljanje i uplata
investicionih jedinica vrši posredstvom računa vođenih kod banaka, upravo su
one odgovorne za identifikaciju investitora, proveru njegove delatnosti i porekla
uloženih novčanih sredstava.
Svi navedeni akteri na tržištu kapitala u nadležnosti jesu Komisije za har-
tije od vrednosti (u daljem tekstu: Komisija) kao nadzornog tela za sprovođenje
Za kona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. U cilju usvajanja
ujednačenih i jasno definisanih kriterijuma za procenu rizika, Komisija je donela
proceduru Upoznaj svog klijenta koja, između ostalog, daje pregled faktora rizika.
Neki od njih odnose se na:
• državu porekla klijenta, većinskog osnivača, odnosno vlasni ka kli-
jenta ili lica koje na drugi način vrši kontrolni uticaj nad upravljanjem i
vođenjem poslova klijenta, ukoliko se ta država nalazi na listi nekoope-
rativnih država i teritorija koju izdaje FATF i na listi država koju izrađuje
Uprava za sprečavanje pranja novca;
• klijenta, većinskog osnivača, odnosno vlasnika klijenta prema kojem
su sprovedene prinudne mere radi uspostavljanja međunarodnog mira
3 Opširnije o investicionim fondovi ma pogledati na: Internet, http://www.investicioni-
fondovi.com.
Bojana Vukolić 29

i sigurnosti, u skladu s rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih

nacija;
• klijenta koji želi da obavi transakciju, a koja nema jasnu finansijsku svrhu
ili transakcija nije u skladu sa finansijskim stanjem i poslovanjem kli-
jenta;
• klijenta koji iskazuje neuobičajen zahtev za zaštitom privatnosti, posebno
u vezi sa podacima koji se odnose na njegov identitet, delatnost, imovinu
ili poslovanje;
• klijenta koji odbija ili propusti da naznači poreklo sredstava kod svake
transakcije čija vrednost prelazi 15 000 evra ili kada postoji sumnja da
su sredstva pribavljena iz nelegalnih izvora;
• ocenu da je klijent neku transakciju transformisao u više pojedinačnih
transakcija, radi izbegavanja utvrđivanja identiteta;
• klijentov račun koji iska zuje iznenadan pri liv novčanih sredstava,
posebno ako je do tada klijentov račun bio uglavnom neaktivan.4
Na osnovu navedenih kriterijuma može se lakše utvrditi prihvatljivost kli-
jenta, odnosno proceniti nivo rizika stranke ili rizika stupanja u određeni poslovni
odnos. Takođe, obveznici su dužni da sačine svoju listu indikatora na osnovu koje
mogu realno proceniti nivo rizika klijenta.
Primena navedenih procedura nužno zahteva određen nivo kompetencija i
kontinuiranu edukaciju ovlašćenih brokera i investicionih savetnika koji su u sva-
kodnevnom kontaktu sa klijentima. Sâm Zakon u članu 43 nalaže obavezu redov-
nog usavršavanja i obrazovanja zaposlenih angažovanih na poslovima sprečavanja
pranja novca. Pored praćenja zakona koji regulišu ovu oblast u najširem smislu,
neophodno je održavanje stalnog uvida u stanje na tržištu, pojavu novih finansij-
skih instrumenata i mogućnosti njihove zloupotrebe. Jedino se na taj način može
održati korak sa inovativnim metodama pranja novca kojima se dovijaju krimi-
nalne strukture i osigurati efikasna prevencija.
U Srbiji do danas nije doneta nijedna pravosnažna presuda niti je pokre-
nut postupak u vezi sa pranjem novca posredstvom HoV. S obzirom da je domaće
tržište kapitala tek u povoju, kao i da je njegovo funkcionisanje trenutno uzdr-
mano efektima globalne finansijske krize, ne ostaje mnogo prostora za nelegalne
poteze.5 Imajući u vidu da prosečan broj dnevnih transakcija na Beogradskoj
berzi retko prelazi 350, a da se vrednost prometa u poslednje vreme u proseku
4 „Uputstvo o minimalnoj sadržini procedure ’Upoznaj svog klijenta’”, Komisija za har-
tije od vred nosti Republi ke Srbije, Internet, http://www.sec.gov.rs/index.php?option=com_
content&task=view&id=209&Itemid=69.
5 Tek 0,31 odsto populacije u Srbiji trguje na Beogradskoj berzi. Navedeno prema izjavi Gor-
da ne Dostanić, direk torke Beogradske berze, Ta njug, Internet, http://www.infogo.biz/svi-
zaobilaze-beogradsku-berzu.html, 05/11/2008.
30 Bojana Vukolić

kreće od 500 000 do 1 500 000 evra, svaka sumnjiva transakcija privlači pažnju i
ostaje veoma transparentna na ovako plitkom tržištu sa malim brojem učesnika
i skromnim obimom trgovanja.6
Nema sumnje da će se aktiv nosti na ovom segmentu tržišta ubuduće
uvećavati uz angažovanje većeg broja malih i profesionalnih investitora i akti-
viranje novih instrumenata, pre svega korporativnih i municipalnih obveznica.
Ipak, razvoj tržišta kapitala mogao bi otvoriti nove mogućnosti za ulaganje imo-
vine stečene krimina lom u HoV, te je stoga potrebno stalno praćenje tržišnih
tokova i novih činilaca. Pojačana saradnja Uprave sa Komisijom, brokerskim
kućama i društvima za upravljanje investicionim fondovima nameće se kao impe-
rativ. Samo ustanove koje su dnevno prisutne na tržištu, poznavajući principe na
kojima ono funkcioniše, mogu prepoznati nove metode i kanale nelegalnog poslo-
vanja i tako signalizirati Upravi u kom pravcu da postupa i donosi propise. Mora
se naglasiti da je brzina razmene informacija bitan element ove saradnje imajući
u vidu visok stepen mobilnosti i likvidnost HoV.
Preterana regulacija i dupliranje procedura može opteretiti poslovni odnos
i otežati investiranje u uslovima kada su neophodne dodatne mere za stimulisa-
nje i oživljavanje tržišta. Brokerske kuće zahtevaju pojednostavljenje procedura
i vođenje evidencija klijenata imajući u vidu da klijent, pre izdavanja naloga za
kupovinu ili prodaju HoV, već prolazi kroz detaljnu proceduru identifikacije u
banci gde otvara namenski račun. Ipak, najveće opterećenje za brokerske kuće i
društva za upravljanje investicionim fondovima dolazi po članu 20 Zakona koji
zahteva utvrđivanje identiteta stvarnog vlasnika pravnog lica (svi vlasnici koji
poseduju više od 25 odsto akcija ili udela) i lica stranog prava. Identitet je moguće
utvrditi samo uvidom u original ili overenu kopiju dokumentacije iz zvaničnog
javnog registra koja ne sme biti starija od tri meseca. Suština postupka identifi-
kacije jeste otkrivanje stvarnog vlasnika klijenta čija imovina stoji iza transakcija
u finansijskom sistemu ili lica koje ima uticaj na donošenje odluke kod klijenta.
Ocena brokera je da ova ko definisana procedura značajno usporava i kompli-
kuje poslovanje, pogotovo ako je reč o stranoj kompaniji ili kompaniji sa više vla-
snika. Ka ko su i banke i brokersko-dilerska društva obveznici Za kona, klijent
kroz detaljnu identifikaciju prolazi dva puta.
Izvesno opterećenje redovnim aktivnostima brokersko-dilerskog društva
nameće obaveza praćenja poslovanja stranke u smislu provere usklađenosti njenih
aktivnosti sa prirodom poslovnog odnosa i uobičajenim obimom i vrstom poslova-
nja.7 Na osnovu svih prikupljenih informacija potrebno je o svakom klijentu krei-
rati profil koji će poslužiti kao baza za procenu odstupanja od njegove ekonomske
6 O poslovanju Beogradske berze videti detaljnije na: Internet, http://www.belex.rs.
7 „Za kon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma”, član 8, op. cit.
Bojana Vukolić 31

logike i uobičajenog poslovanja. U slučaju velikih brokerskih kuća, čiji se broj

individualnih i profesionalnih klijenata meri stotinama ili hiljadama, ova kva
vrsta evidencija i analiza zahteva značajna kadrovska i finansijska angažovanja.
Primer uspešnog prevazilaženja ovog problema jesu razvijeni informacioni
sistemi i soft verska rešenja svetskih finansijskih giganata poput Morgan Stanley
ili Merrill Lynch koji na osnovu razvijene baze podataka i tzv. rule-based analysis
registruju iznenadne promene investicionog ponašanja klijenata.8 Ovakvi signali
alarmiraju kontrolne službe pa se detaljnija analiza klijenata i njihovih transakcija
vrši tek ako ih sistem prepozna kao visoko rizične. Svakako da su ovako složeni
mehanizmi nedostupni manjim brokerskim ustanovama, ali bi se u cilju lakše i
efikasnije kontrole mogle unaprediti postojeće baze podataka i pregledi trgovanja
radi boljeg upoznavanja klijenata i njihovog poslovanja.

Zaključak

Činjenica da je u celom svetu procesuirano svega nekoliko slučajeva pra-

nja novca posredstvom HoV, dovoljno govori o teškoćama ulaženja u trag ovoj
kriminalnoj delatnosti. Usložnjavanje procedura trgovanja i uvođenje izvedenih
finansijskih derivata na tržište kapita la pogoduje vlasnicima „prljavog” novca.
Oni ga često troše na savete investicionih bankara i finansijskih eksperata
upućenih u najkomplikovanije metode „reciklaže” novca. Cilj ovakvih transak-
cija uglavnom ne prati ekonomsku logiku tj. ne teži maksimizaciji profita jer je
primarni zadatak najlakša i najbrža prerada novca i njegova infiltracija u legalne
ekonomske tokove.
Brokeri kao posrednici u poslu trgovine HoV moraju biti osposobljeni da
prepoznaju ovakva odstupanja i devijacije u poslovnim potezima klijenata. Iako
Zakonom propisane mere za poznavanje i praćenje stranke opterećuju osnovnu
delatnost brokera i zahtevaju dodatna finansijska sredstva, ovakve radnje nameću
se kao nužnost i svi učesnici tržišta kapitala toga su svesni. Budući da je pranje
novca po važećim za konima definisano kao krivično delo, umešanost broker-
sko-dilerskog društva u ove poslove mogla bi trajno da ugrozi njegovu reputaciju
i uzdrmati stabilnost i poverenje investitora u samo tržište.
Usložnjavanje procedura izveštavanja i praćenja tokova novca i hartija od
vrednosti preti da ostavi negativne posledice po likvidnost i efikasnost domaćeg
tržišta. Zbog toga je važno uspostavljanje kontinuirane saradnje Uprave i subje-
kata na koje se Zakon odnosi, a koji su istovremeno najvažniji izvori informacija
8 Jessica Pal lay, “Brokers Will Spend Big on Anti-Money Laundering”, Wall Street and
Technology On-Line News, Inter net, http://www.wallstre etandtech.com/story/topNews/
WST20030501S0007, 10/03/2009.
32 Bojana Vukolić

o potencijalnim metodama pranja novca. Na taj način može biti dostignuta efi-
kasna prevencija legalizacije novca poteklog iz kriminalnih aktivnosti i to bez
opterećenja tržišta, investitora ili posrednika u trgovanju.

Rezime

U ovom tekstu razmatraju se mogućnosti pranja novca trgovinom harti-

jama od vrednosti i drugi načini zloupotreba tržišta kapitala za legalizaciju sred-
stava stečenih kriminalnim aktivnostima. Sa razvojem finansijskih instrumenata
i usložnjavanjem tržišta kapitala javljaju se i nove tehnike pranja novca a njihovi
akteri sve se više usavršavaju. U lancu komplikovanih transakcija novac se, u nekoj
od faza, može naći u obliku akcija ili obveznica i novčanim ili nenovčanim putem
nastaviti da menja vlasnika ili formu. Osnovni akteri u prevenciji i praćenju ova-
kvih aktivnosti jesu banke kao kontrolori prirode i porekla novca na računima
njihovih klijenata. Brokersko-dilerska društva igraju značajnu ulogu u nadgleda-
nju nenovčanih transakcija tj. preknjižavanja vlasništva nad hartijama od vred-
nosti bez realnog protoka novca. Zajedničko regulatorno telo za sve poslove na
tržištu kapita la jeste Komisija za hartije od vrednosti. Njene aktivnosti usme-
rene su i ka standardizaciji ponašanja finansijskih institucija a jedan od usvoje-
nih standarda je kodeks, zasnovan na principu Upoznaj svog klijenta, kao primer
dobre poslovne prakse i dodatna smernica za procenu rizika stranke ili konkret-
nog posla. Sadašnji nivo razvijenosti domaće berze i obim trgovanja ne ostavlja
mnogo prostora za manipulacije u cilju pranja novca. Više povezanih sumnjivih
transakcija na tržištu sa još uvek malim brojem učesnika, svakako bi privukle
pažnju i aktivirale kontrolne mehanizme. Ipak to ne znači da treba smanjiti mere
opreza i vršenje osnovnih analiza logike poslovanja klijenata. One treba da budu
u funkciji prevencije pranja novca ali koncipirane tako da ne opterećuju osnovnu
delatnost finansijskih institucija niti da usporavaju i dodatno poskupljuju aktiv-
nosti na tržištu kapitala. Dostizanje ovog balansa jedan je od osnovnih ciljeva
saradnje Uprave za sprečavanje pranja novca i posrednika u trgovini hartijama
od vrednosti.
 UDK:343.155:336.7:343.326
Godina III, broj 5, maj 2009, str. 33–39
Izvorni naučni rad

NOVI ZAKON
O SPREČAVANЈU PRANЈA NOVCA
I FINANSIRANЈA TERORIZMA

Milovan Milovanović ∗

ABSTRACT
The paper discusses the changes introduced by the new Serbian Law on the
Prevention of Money Laundering and Financing of Terrorism, adopted in
March 2009. The previous anti-money laundering law lacked provisions
regarding the financing of terrorism, which was a serious shortcoming.
The analysis is focused on the improvements introduced by the new
law, such as the risk-based approach to anti-money laundering and anti-
terrorist financing policy, as well as the provisions on restrictions of cash
transactions based on a threshold. The author also stresses the need for the
establishment of appropriate supervision mechanisms as prerequisites for
an effective implementation of the new anti-money laundering legislative
framework.
Ključne reči: pranje novca, finansiranje terorizma, Srbija, za konodav na
reforma, institucije.

Narodna skupština Republike Srbije na sednici održanoj 18. marta 2009.

godine usvojila je novi Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terori-
zma (Službeni glasnik RS, br. 20/2009) i stavila van snage Zakon o sprečavanju
pranja novca od 2005. godine (Službeni glasnik RS, br. 107/2005). Primetna je
dinamična zakonodavna aktivnost na ovom planu koja je pretežno rezultat dva
faktora: 1) isto tako dinamična aktivnost međunarodnih organizacija na propisi-
vanju međunarodnih standarda u ovoj oblasti; 2) prikupljena iskustva u primeni
∗
Autor je samostalni savetnik i rukovodilac Grupe za pravne i finansijsko-materijalne poslove
u Upravi za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija Vlade Republike Srbije.
34 Milovan Milovanović

Zakona o sprečavanju pranja novca od strane nadležnih državnih organa i obve-

znika po tom zakonu.

Osnovne novine u Zakonu

o sprečavanјu pranјa novca i finansiranјa terorizma

Već na pr vi pogled primećuje se da je novi Zakon znatno obimniji od pret-

hodnog.1 Mnoge odredbe prethodnog Zakona koje su na opštiji način regulisale
obaveze obveznika i zbog toga mora le da budu predmet tumačenja, u novom
Zakonu su detaljnije i sveobuhvatnije opisane. Zakon uređuje niz obaveza usme-
renih na subjekte u privatnom sektoru koje moraju biti nedvosmislene i ne
smeju unositi zabunu u vezi sa pitanjem šta se u stvari traži od njih da urade.
Međunarodni dokumenti veoma su detaljni u propisivanju tih obaveza, verovatno
iz istih razloga, a većina njih zahteva da svi tehnički detalji u vezi sa podacima
koje obveznici imaju obavezu da traže od svojih klijenata ili rokovima i načinima
čuvanja tih podataka itd., moraju biti propisani zakonom, te da za nepoštovanje
tih obaveza moraju biti propisane veoma stroge i odvraćajuće sankcije.
U nizu izmena koje novi Za kon donosi u odnosu na pret hodni za kon-
ski okvir dve suštinske izmene prožimaju ceo tekst propisa. Pr va, možda
najznačajnija promena ogleda se u propisivanju obaveza na sprečavanju finan-
siranja terorizma. Od stupanja na snagu novog Za kona, sve mere koje se pri-
menjuju u cilju sprečavanja pranja novca primenjivaće se i u cilju sprečavanja
finansiranja terorizma. Neke od tih mera, kao što je identifikacija klijenata ili
vođenje evidencija, iste su u odnosu na oba fenomena, ali neke druge, kao što je
izrada ana lize rizika od pranja novca ili finansiranja terorizma ili izrada indika-
tora za prepoznavanje sumnjivih transakcija, po prirodi stvari, moraju se razli-
kovati i u tom smislu uložiti dodatni napor u primeni Za kona. Iako je ot krivanje
finansiranja terorizma putem poznavanja strana ka i njihovog poslovanja done-
kle slično ot krivanju pranja novca, značajne razlike ipak postoje, a iskustva na
tom planu u Srbiji i većini država nisu velika. Indikatore za prepoznavanje tran-
sakcija koje mogu da budu povezane sa finansiranjem terorizma mnogo je teže
razviti od indikatora za pranje novca posebno zato što je reč o mnogo manjim
novčanim sredstvima.2
Druga velika izmena, koja utiče na ceo sistem sprečavanja pranja novca
i finansiranja terorizma i prožima ceo tekst novog Zakona jeste novi pristup u
vršenju obaveza iz Zakona i uopšte sprečavanju ovih pojava — pristup zasnovan
1 Za kon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma ima blizu 100 članova, za razliku
od pret hodnog Za kona o sprečavanju pranja novca koji ima oko 40 članova.
2 Procena komiteta koji je istraživao terorističke napade na SAD jeste da je za te napade
ukupno potrošeno oko 500 000 američkih dolara.
Milovan Milovanović 35

na proceni rizika. Prethodnim zakonskim rešenjem sve obaveze obveznika bile

su jednake, bez obzira na razlike u strankama ili proizvodima koje se nude kli-
jentima. Međutim, kod različitih vrsta stranaka, poslovnih odnosa, usluga koje
obveznik pruža u okviru svoje delatnosti ili transakcija, rizik od pranja novca i
finansiranja terorizma nije jednak. Zbog toga je novim Zakonom propisana oba-
veza izrade analize rizika kojom obveznici ocenjuju koliki rizik od mogućih
zloupotreba u cilju pranja novca ili finansiranja terorizma, s njihovog aspekta,
predstavlja određeni klijent, poslovni odnos, usluga koju pruža ili transakcija.
Na osnovu tih sopstvenih ocena rizika, odnosno na osnovu takve kategorizacije
obveznici će prvo odabrati odgovarajući oblik mera poznavanja i praćenja stranke
(uobičajene ili pojačane mere), a zatim će u okviru tih mera shodno prilagoditi
obim mera koje im nalaže Zakon. Kada je rizik od pranja novca ili finansiranja
terorizma niži, manje podataka i dokumentacije će se tražiti od klijenta i obr nuto,
kada je rizik visok, potrebno je pitati više pitanja, istražiti i proveriti podatke i
dokumentaciju koja se prikuplja itd.
Prema faktorima rizika generalno se razlikuju sledeće grupe rizika od pra-
nja novca i finansiranja terorizma:
• rizik stranke ili klijenta (na primer: politički eksponirana lica, stranke
koje nisu prisutne prilikom utvrđivanja i provere identiteta, klijenti koji
obavljaju poslovnu aktivnost ili transakcije pod neuobičajenim okolno-
stima kao što su: značajna i neočekivana geografska udaljenost između
lokacije klijenta i sedišta obveznika, koja nema ekonomsku opravdanost
ili često i neočekivano uspostavljanje poslovnih odnosa sa više obve-
znika iste delatnosti, bez ekonomskog opravdanja, stranke kod kojih je
zbog strukture ili pravne forme ili složenih i nejasnih odnosa teško utvr-
diti identitet stvarnih vlasnika ili lica koja upravljaju strankom kao što su
različiti strani fondovi, trastovi i slični pravni subjekti itd.);
• rizik usluge koju obveznik pruža u okviru svoje delatnosti (stepen ose-
tljivosti, odnosno mogućnost da se korišćenjem neke usluge opere novac
ili finansira terorizam);
• geografski rizik (zemlje sa slabim sistemima sprečavanja pranja novca i
finansiranja terorizma, zemlje sa visokom stopom kriminala ili korup-
cije, zemlje protiv kojih su međunarodne organizacije uvele sankcije itd.);
• prethodna iskustva obveznika sa strankom mogu opredeliti stepen rizika
u odnosu na tu konkretnu stranku.
Iako Za kon ima jednak pristup rizicima povezanim sa pranjem novca i
finansiranjem terorizma, smisleno je da obveznik ove rizike tretira odvojeno, jer
se u jednakim okolnostima priroda i veličina rizika od pranja novca ili rizika od
finansiranja terorizma obično razlikuju.
36 Milovan Milovanović

Poznavanјe i praćenјe stranke

Član 8 Zakona propisuje koje je radnje i mere poznavanja i praćenja stranke

obveznik dužan da izvrši. Termin „poznavanje i praćenje stranke” zamenjuje ter-
min „identifikacija stranke”, koji je korišćen u prethodnom Zakonu o sprečavanju
pranja novca. Razlog za promenu terminologije leži u međunarodnim standar-
dima, pre svega Direktivi EU i Preporukama FATF-a, koji pored utvrđivanja i
provere identiteta stranke uvode i meru redovnog praćenja poslovanja stranke.
Poznavanje klijenta i njegovog poslovanja jedna je od osnov nih pretpostavki
uspešne borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma. Postojanje klijenata
koji nisu poznati obvezniku predstavlja veoma visok rizik da budu zloupotrebljeni
za svrhe pranja novca i finansiranja terorizma. Zato se obveznicima zabranjuje
otvaranje računa, uspostavljanje drugih oblika poslovne saradnje i vršenje tran-
sakcija ukoliko nije utvrđen identitet klijenta. Pored obavezne identifikacije i veri-
fikacije tj. provere identiteta klijenta, zahteva se identifikacija stvarnog vlasnika
klijenta ili lica koje kontroliše klijenta. Praktično, zahteva se identifikacija, kao i
kod klijenta, lica koje je vlasnik 25 odsto i više akcija ili udela u pravnom licu, kao
i lica koje ima uticaja na donošenje odluka kod klijenta. U prethodnom Zakonu,
taj iznos je bio 10 odsto i to je jedna od novina koje novi Zakon donosi.
Korpus mera poznavanja i praćenja stranke veoma je detaljno razrađen u
novom Zakonu. Skoro jedna trećina celog teksta odnosi se na ove mere, a nije
bilo velikih ili revolucionarnih izmena tih odredbi u odnosu na prethodni zakon.
Suština tih mera ostala je ista, s tim da se one uređuju u mnogo više detalja. Novine
u ovom delu odnose se, pre svega na preciziranje obaveze praćenja poslovanja kli-
jenata, stalnog ažuriranja njihovih dosijea i upoređivanje njihovog poslovanja sa
pretpostavljenom svrhom poslovnog odnosa i prethodnim poslovanjem. Jedini
način da se primete nelogičnosti i nedoslednosti u poslovanju klijenta, što je osnov
za prepoznavanje sumnjivih transakcija, jeste redovno praćenje njegovih poslov-
nih aktivnosti. Da bi se izbeglo dupliranje postupka utvrđivanja i provere identi-
teta stranaka, a time zastoji i neefikasnost u poslovanju, članom 23 novog Zakona
predviđena je mogućnost da obveznici, uz odgovarajuće mere zaštite, mogu imati
poverenje u treća lica, da kle mogu prihvatiti stranke za koje je radnje i mere
poznavanja i praćenja stranke izvršio neko drugi — na primer druga banka ili
drugi obveznik. Do sada je jednog klijenta svaki obveznik morao posebno identi-
fikovati, bez obzira na to što je isto lice već, primera radi, otvorilo račune u drugim
bankama ili potpisalo ugovor o životnom osiguranju sa društvom za osiguranje,
te je to isto lice moralo donositi istu dokumentaciju kod svakog od obveznika sa
kojim uspostavlja različite poslovne odnose. Sada se daje mogućnost obvezni-
cima da preuzmu podatke i dokumentaciju o stranci od drugog obveznika koji je
te podatke već prikupio, pa se na taj način klijenti oslobađaju nepotrebnog tereta.
Milovan Milovanović 37

Ograničenјe gotovinskog poslovanјa

i prenos gotovine preko državne granice

Prethodnim Za konom o sprečavanju pranja novca kao obveznici bili su

nabrojani i subjekti koji se bave prometom automobila, plovila i drugih predmeta
veće vrednosti, trgovci plemenitim metalima, dragim kamenjem itd. U novom
Zakonu oni se više ne pominju kao obveznici. Trgovci predmetima veće vredno-
sti, na osnovu međunarodnih standarda sa kojima je novi Zakon usaglašavan,
moraju biti obveznici i sprovoditi sve mere koje su nabrojane u Zakonu kao i svi
drugi, u slučajevima kada svoju robu naplaćuju u gotovom novcu u iznosu od
15 000 evra ili više. Da bi se izbegao veliki broj novih obveznika, novim Zako-
nom uvedeno je ograničenje u gotovinskom plaćanju roba i usluga. Na taj način
se ograničava mogućnost vršenja gotovinskih transakcija, ali samo u onom delu
koji je sa aspekta mogućnosti zloupotrebe u svrhu pranja novca i finansiranja
terorizma najrizičniji, i to prilikom direktne naplate robe ili usluge za gotovinu,
u vrednostima koje prelaze 15 000 evra, dok za primanje gotovine ispod navede-
nog iznosa ne postoje ograničenja.
Gotovina je, s obzirom na svoj oblik i mogućnost prenošenja, još uvek
pretežni ako ne i glavni instrument legalizacije protiv pravno stečene imovine,
a opšta tendencija međunarodne zajednice u oblasti preduzimanja preventivnih
mera iz oblasti pranja novca i finansiranja terorizma jeste da se radi praćenja
izvora novca što više ograniči plaćanje gotovinom, a podstak ne korišćenje dru-
gih bezgotovinskih oblika plaćanja.
Umanjivanje rizika kod poslovanja gotovim novcem i drugim fizički preno-
sivim sredstvima plaćanja razlog je propisivanja obaveze svim licima koja prelaze
državnu granicu i pritom prenose fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od
10 000 evra ili više u dinarima ili stranoj valuti, da to prijave nadležnom carin-
skom organu. Putnici koji prelaze državnu granicu biće u obavezi da popune for-
mular i time odgovore na niz pitanja o iznosu tih sredstava, pošiljaocu i primaocu,
kao i poreklu i nameni tih sredstava. Do stupanja na snagu ovih odredbi, država
se u kontroli prenosa gotovine preko državne granice oslanja na propise o devi-
znom poslovanju.

Druge izmene

Novi Zakon donosi i niz drugih izmena koje imaju karakter finih podešavanja
sistema koja su se pokazala neophodnim u primeni prethodnog Zakona. Na pri-
mer, Uprava za sprečavanje pranja novca dobila je ovlašćenje da meru privreme-
nog obustavljanja izvršenja transakcije, koja je bila ograničena na 72 sata, produži
za dodatnih 48 sati u slučajevima kada rok od 72 sata pada u neradne dane, ali
38 Milovan Milovanović

i da produži rok u kome banka treba da prati finansijsko poslovanje klijenta sa

tri meseca na najviše šest meseci. Odredbe o ovlašćenom licu tj. licu koje je u
obvezniku odgovorno za izvršavanje obaveza iz Zakona su detaljnije regulisane i
oštrije u smislu obaveza banke ili drugog obveznika prema tom licu, što ga treba
dovesti u povoljniji položaj i ojačati njegovu poziciju. Posebna pažnja posvećena
je nadzoru nad primenom Zakona, pošto je dosadašnje iskustvo pokazalo da je,
uz zaštitu poslovne reputacije, strah od sankcija glavni motiv vršenja obaveza iz
Zakona o sprečavanju pranja novca.

Zaključak

Donošenjem Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma

učinjen je značajan korak ka zaokruživanju zakonodavnog okvira u borbi pro-
tiv ovih pojava. Takođe, značajan napredak učinjen je i u usaglašavanju domaćeg
prava sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti, što je važno radi sticanja i
očuvanja dobrog ugleda države i na planu otkrivanja i sprečavanja pranja novca
i finansiranja terorizma koji su najčešće međunarodni fenomeni. Ipak, bez efi-
kasne primene novog Zakona od strane svih učesnika u sistemu za borbu protiv
pranja novca i finansiranja terorizma, pre svega obveznika i nadzornih organa, ali
i Uprave za sprečavanje pranja novca i drugih organa pomenutih u tom zakonu,
sistem ne može dati zadovoljavajuće rezultate, a sam napredak na zakonodavnom
planu neće vredeti mnogo.

Rezime

Novi Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma donosi niz

izmena u postojeći zakonski okvir u borbi protiv navedenih pojava. Najvažnija
novina ogleda se u propisivanju obaveza na sprečavanju finansiranja terorizma
koje su u velikoj meri slične onima koje se sprovode protiv pranja novca. Druga
velika izmena odnosi se na potpuno novi pristup sprečavanju pranja novca i finan-
siranja terorizma — pristup zasnovan na proceni rizika od ovih pojava. Finan-
sijske institucije i drugi obveznici iz Zakona moći će mere koje preduzimaju da
odmere u odnosu na rizik koji klijent, koji otvara račun, uspostavlja neki drugi
oblik saradnje ili vrši transakciju, predstavlja u konkretnom slučaju. Naime, rizik
koji nosi klijent nije uvek isti i menja se s obzirom na to iz koje države dolazi ili
na posao kojim se bavi ili na uslugu koju traži kod banke ili drugog obveznika.
Ako su rizici niski, manje pitanja se postavlja i manje dokumentacije traži i obr-
nuto, ako su rizici visoki, potrebno je više pažnje posvetiti i više rada na praćenju
tih klijenata preduzeti. Posebna pažnja obraća se na poslovanje sa gotovim
Milovan Milovanović 39

novcem što je još uvek pretežni ako ne i glavni instrument lega lizacije protiv-
prav no stečene imovine. U tom smislu Za kon zabranjuje prav nim i fizičkim
licima da za prodatu robu ili usluge izvršene u Republici Srbiji prime gotov novac
u iznosu od 15 000 evra ili više, a propisuje se i obaveza prijavljivanja prenosa
gotovog novca i drugih fizički prenosivih sredstava plaćanja preko državne gra-
nice u iznosu od 10 000 evra ili više. Iako se zakonski okvir u borbi protiv pranja
novca i finansiranja terorizma skoro potpuno zaokružuje, efikasna implementa-
cija novog Zakona postaje primarni zadatak svih učesnika u sistemu, pre svega
banaka i drugih finansijskih institucija i njihovih super vizora.
 UDK:343.973
Godina III, broj 5, maj 2009, str. 40–48
Izvorni naučni rad

POLITIČKA I INSTITUCIONALNA
LEGITIMIZACIJA KRIMINALA

Aleksandar Fatić ∗

ABSTRACT
The paper discusses the pre-requisites within the political system for the
entrenchment of organised crime, and argues that support by the public
is as important as are any measures taken by the government. The author
briefly analyses the power structures within the emergent polyarchic
democracies in the Western Balkans, and draws conclusions with regard
to the perspectives for the creation of a strong public consensus to sever the
links between parts of the political system and organised crime.
Ključne reči: raspodela moći, politički sistem, poliarhična demokratija, novi
ratujući entitet, podrška javnog mnjenja, ustavne pretpostavke društvenog
nereda, postkomunističke vlade.

U većini zema lja jugoistočnoevropskog regiona, i šireg regiona istočne

Evrope, procesi u vezi sa tranzicijom doneli su i sporedne proizvode u obliku
kriminalizacije ekonomskih i političkih sistema. Bendžamin Barber (Benjamin
Barber) ovaj fenomen formuliše na sledeći način:
Slobodno tržište u Rusiji je postalo povezano sa bankrotom piramidal-
nih banaka koji je usisao životnu ušteđevinu miliona ljudi i zauvek ih
okrenuo protiv onoga što vide kao neregulisani kapitalizam — ono što
je Solženjicin nazivao „divljim” kapita lizmom (...). U Ukrajini, prema
jednoj proceni, čak do jedne polovine „ukupne ekonomske aktivnosti
je nelegalno” (...).1
∗
Autor je direktor Centra za bezbednosne studije i glavni i odgovorni urednik Revije za bez-
bednost.
1 Benjamin R. Barber, Jihad vs. McWorld, Corgi Books, London, 2003, p. 197.
Alek sandar Fatić 41

Navedene okolnosti formiraju plodno tlo za cvetanje organizovanog krimi-

nala, pa će stoga ovde biti obraćena izvesna pažnja na društvene i političke uslove
za razvijanje organizovanog kriminala koji su u vezi sa tranzicijama u regionu
Balkana.

Problemi u raspodeli moći u balkanskim tranzicijama2

Glavni izazov u sprovođenju transformacije postkomunističkih političkih

sistema jeste u vezi sa ustavnim odredbama koje regulišu raspodelu moći unutar
tih sistema. Opšti okviri raspodele autoriteta i faktičke moći koje sadrže ustavi
omogućavaju spor i mukotrpan, ali nužan proces izgradnje prave vladavine prava
i funkcionalnih političkih i pravnih institucija u zemljama opustošenim volun-
tarizmom autoritarnih komunističkih režima tokom prošlog veka. Međutim, u
mnogim zemljama regiona postoje brojne prepreke jasnom formulisanju čak i
najosnovnijih ustavnih principa. U stvari, u ovom kontekstu šira politička pita-
nja često direktno utiču na sposobnost postkomunističkih političkih zajednica
da izgrade političke institucije.
U većini zema lja Balkana postoje etničke manjine čiji status je hronični
izvor ner voze i problema za političke elite, jer kada god se u tim zemljama dogodi
neka sistemska promena, aspiracije etničkih zajednica definisanih kao manjine
rastu, i one postavljaju nove zahteve da budu definisane kao „konstitutivne nacije”
u nacionalnim ustavima. Kada se ova tendencija sagleda u kontekstu istorije naci-
onalnih država u Evropi i odgovarajućeg snažno prihvaćenog stava kod većinskog
stanovništva u regionu da nacionalna „svojina” nad državom treba jasno da bude
izražena u ustavima, postaje jasno da takvi zahtevi od strane manjina izazivaju
ozbiljne zastoje u izradi novih ustava. Naime, uvrežen stav većinskog stanovništva
u najvećem broju zemalja Balkana jeste taj da njihove države treba da budu defi-
nisane kao nacionalne države, dakle kao države koje primarno „pripadaju” naciji
koja čini nosioca identiteta države, i koja je, u principu, i najbrojnija nacija u sva-
koj takvoj državi. To ne znači da druge etničke grupe treba da budu diskrimini-
sane.
Nacionalni karakter države ima malo drugih posledica osim što je jasno
izražen u ustavu. U svakodnevnom životu, takav ustav ne proizvodi praktično
ni ka kve posledice koje bi odražavale različit tret man pripad ni ka ustav no
2 Ovaj pododeljak je zasnovan na predava nju koje je autor održao u okviru Progra ma za
jugoistočnu Evropu Sent Entoni koledža (St. Antony’s College) u Oksfordu (Ox ford), 31. janu-
ara 2004. godine, i na predava njima održanim 5, 6, 12 i 13. februara 2004. godine u okviru
specijalističkog kursa antikorupcijske metodologije u organizaciji Grupe za regionalnu bezbed-
nost Centra za menadžment i Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu.
Autor se za hva ljuje svim kolegama i studentima koji su svojim učešćem u diskusijama i sugesti-
jama doprineli argumentaciji prisutnoj u ovom tekstu.
42 Alek sandar Fatić

dominantne nacije i pripadnika osta lih etničkih grupa. Međutim, debate koje
proističu iz aspiracija da sve etničke grupe budu pomenute kao „konstitutivne”
u ustavima zema lja regiona ponekad stvaraju praktične uslove u kojima, zbog
nemogućnosti donošenja ustava, privremene institucije i mehanizmi moraju da
se bave rešavanjem važnih državnih pitanja, uključujući borbu protiv organizo-
vanog kriminala i korupcije. Dok se vode debate o tome da li relevantno shvata-
nje države u novim ustavima treba da bude zasnovano na pojmu nacionalne, ili
na pojmu takozvane „građanske” države, to jest da li državu treba definisati kao
državu jedne ili više nacionalnih zajednica, ili kao „državu svih njenih građana”,
institucionalni provizorijum, često nelegitiman ili delimično demokratski legiti-
man, bavi se ključnim pitanjima društvene kontrole dok organizovani kriminal
cveta i korupcija se sistemski ukorenjuje.
Koncept građanske države jeste teorijski atraktivan, ali je u praksi vrlo
nerealističan kao politički predlog. U kontekstu skorašnjih neprijateljstava na
teritoriji bivše Jugoslavije i iredentističkih uloga koje pojedine etničke zajednice
otvoreno igraju protiv svojih država i ustavno ustanovljenih institucija, govoriti
o definisanju države kao građanske isto je što i govoriti o poništavanju tradicio-
nalne države i uvođenju institucionalne anarhije u kojoj „grupe građana” domi-
niraju nad ustavnim haosom.
Politički argumenti protiv konačnog zasnivanja ustavnih rešenja na jasnim
i nedvosmislenim nacionalnim osnovama, pri čemu se prava i slobode, uprkos
nacionalnoj osnovi „vlasništva” nad državom, garantuju svim građanima bez
obzira na njihovo etničko poreklo, u suštini služe iredentističkim ciljevima poje-
dinih „manjina”, koje bi želele da ustavi budu „građanski” po tipu, ali da i pored
toga pominju njih kao nacionalne zajednice, a ne samo kao „građane”. Postoji
jedna u suštini destruktivna tendencija, kod domaćih kao i kod međunarodnih
političara i komentatora, da zasnivaju sve diskusije ustavnih pitanja na verbalno
„antinacionalističkim” kriterijumima, iako se ova kvim verbalnim „antinaci-
ona lizmom” u stvari direktno protivreči osnovnim političkim činjenicama u
jugoistočnoevropskom regionu.
Moglo bi se argumentisati da je pomenuti „antinacionalizam” samo druga
strana nacionalizma, samo jedna još destruktivnija i ekskluzivnija strana, jer je
antinacionalizam u stvari koren mnogih problema u pravnoj regulaciji društvenog
života. U regionu koga Barber, donekle arogantno i jednostrano, ali ipak ilustra-
tivno, naziva „plemenski superzasićenim”, nametati „nadnacionalnu” državu
obično je samo strategija u nastojanju neke etničke grupe da preotme vlasništvo
nad državom.3 Oklevanje da se reši pitanje o nacionalnoj „svojini” nad državom
vodi do katastrofalnih posledica u oblasti provizornog ustrojavanja društvene
3 Benjamin R. Barber, Jihad vs. McWorld, op. cit., p. 196.
Alek sandar Fatić 43

kontrole. Političko sukobljavanje između elita koje iz takvog stanja proizlazi iza-
ziva odlaganja u ustavnom ustrojavanju drugih, praktičnijih oblasti, i politički
sistem kao celina postepeno se pretvara u politički provizorijum u kome korup-
cija i organizovani kriminal sa lakoćom pristupaju polugama aktuelne vlasti, koja
može i ne mora biti identična formalnoj vlasti.
Grubo posmatrano, struktura novoformiranih demokratija u jugoistočnoj
Evropi u skladu je sa savremenim tendencijama u razvoju takozvane poliarhične
demokratije, u kojoj političke odluke ne donose uvek i nužno političke insti-
tucije kao predstav nici države, iako se one donose u okviru tih institucija.
U poliarhičnom modelu demokratija podrazumeva otvoreno tržište za političke
projekte koji dolaze iz različitih grupa za pritisak unutar društva, a političke
institucije su samo okviri u kojima se odvija takmičenje između različitih ideja.
One takođe usmeravaju proces primene platforme koja „pobedi” u tom tržišnom
takmičenju. Grupisanje predloga se odvija unutar takozvanih „problemskih” ili
„političkih zajednica”. Problemske zajednice su grupe za pritisak koje se formiraju
oko konkretnih problema i pitanja koja treba rešiti, dok su političke zajednice one
grupe za pritisak koje se formiraju oko grupa problema i opštih političkih tema,
pa samim tim traju duže i imaju širi uticaj na politički život.4
Grupe za pritisak formiraju se ili na osnovu korporativ nih interesa u
širokom smislu, uključujući interese različitih organizacija i kompanija i inte-
rese pripadnika profesija i zanatskih grupa, ili pak na osnovu pogleda i mišljenja
stručnjaka. U jugoistočnoevropskom regionu, socijalni, ekonomski i politički
problemi toliko su ozbiljni, a političke institucije tako nove i neutvrđene, da vla-
sti uglavnom teže tome da sarađuju sa političkim zajednicama radije nego sa pro-
blemskim zajednicama, jer im pr ve nude stabilnije i strukturisanije savete u vezi
sa problemima koje vlasti treba da rešavaju. Istovremeno, problemske zajednice,
kao što su one koje obično stoje iza štrajkova, često vrše pritisak, a da istovremeno
ne nude realne alternative. Upravo to je razlog zbog koga su u jugoistočnoj Evropi
političke zajednice isto tako važne i uticajne kao i u razvijenim demokratijama.
One su pogotovo uticajne ako okupljaju stručnjake u pojedinim oblastima, i tada
neformalni uticaj takvih grupa može da prevaziđe faktičku moć formalnih nosi-
laca javnih funkcija u mnogim oblastima javnog odlučivanja.
Jasno je da opisana situacija stvara strukturne mogućnosti za sistemsku
korupciju. Ako se korupcija generalno shvati kao zloupotreba zvanične moći radi
sticanja neke vrste privatne koristi, pri čemu privatna korist može biti bilo indivi-
dualna, bilo kolektivna, i nije ograničena na samu ličnost nosioca javne funkcije,
jasno je da treba ispitati pojam relevantne moći kao ključ za razumevanje zlou-
potrebe moći u širem smislu.
4 John Scott, Power, Polity Press, Cambridge, 2001, poglavlja 2, 3 i 5.
44 Alek sandar Fatić

Najdirektniji i najlakši način da se raspravlja o moći jeste u kontekstu u

kome ona proizlazi iz javne funkcije, ali je ovo jednostavno razumevanje isto-
vremeno samo delimično, i stoga od ograničene vrednosti u nastojanjima da se
ograniči sistemska korupcija koja omogućava razrastanje organizovanog krimi-
nala, kao što će kasnije biti pokazano. Zloupotrebe faktičke moći daleko su ras-
prostranjenije nego dokumentovane zloupotrebe javne funkcije, pošto se faktičke
odluke u bilo kom političkom sistemu donose pod uticajem, ili čak direktno od
strane, ljudi koji su u posedu ključeva za kapije političke promocije (gatekeepers),
a koji sami nisu nosioci javnih funkcija. Ta pojava je posebno jasna u delovanju
političkih stranaka.5
Političke stran ke su forumi u kojima se obavljaju dogovori o većini
ključnih odluka pre nego što se uspostave formalne institucije vlasti. Na primer,
u postkomunističkim zemljama institucije se često rekonstituišu svaki put kada
se dogodi značajna promena političkih elita. Ovaj proces se obično naziva „pro-
gresom ka uspostavljanju političke stabilnosti”, ali je tu u stvari reč o seriji insti-
tucionalnih kriza, u kojima praktično čitave strukture pravosuđa, izvršne vlasti i,
naravno, parlamentarne vlasti povremeno bivaju smenjene i ponovno okupljene
od strane nove vladajuće elite.
Tokom procesa ponovne izgradnje institucija, ključne odluke ne donose
vladini ministri, već „čuvari kapija”, koji deluju u senci. U tipičnim slučajevima,
reč je o istak nutim ličnostima iz građanskog i akademskog sveta, često sa visoko-
partikularizovanim interesima, i gotovo uvek bez ikakvog legitimiteta u odnosu
na stavove birača. Ipak, njihove sugestije i predlozi gotovo redovno stižu do par-
lamenta i postaju zakoni. U ovom procesu je politička korupcija najizraženija,
jer interesi malih stranaka koje učestvuju u velikim koalicijama, kao i interesi
različitih pojedinaca i organizacija koje su bliske čuvarima kapija, postaju uko-
renjeni u zvaničnoj politici bez ika kvog značajnog nadzora i kontrole. Ta kva
iskrivljavanja političkog sistema dešavaju se u nedokumentova nim diskusi-
jama u lobijima političkih institucija, u kojima su ministri često samo štićenici
čuvara kapija. Čuvari kapija sami su iz redova bivšeg komunističkog aparata, i oni
dodatno zamračuju sliku ukupne strukture faktičke moći u društvu.
Opasnosti koje proizlaze iz moguće korupcije među čuvarima političkih
kapija posebno su izražene kada se ima u vidu da u sva kom društvu kohezija
između elita zavisi od šablona njihovog regrutovanja i uzajamnog preklapanja, sa
izraženom tendencijom da se isti pojedinci kreću između različitih javnih funk-
cija visokog nivoa tokom svoje političke karijere.6 Ako je proces njihovog regru-
tovanja zasnovan na zajedničkom socijalnom i političkom poreklu i pripadanju,
5 Ibid.
6 Ibid.
Alek sandar Fatić 45

na ličnim vezama i uzajamnom favorizovanju, tako da, recimo, pripadnost maloj

političkoj stranci ili nepoznatoj nevladinoj organizaciji postane ključ za postavlje-
nje na ambasadorsku ili čak ministarsku funkciju, onda se takva dijalektika moći
može nazvadi korumpiranom. Kada jednom budu postavljeni na javnu funk-
ciju na ovaj način, pojedinci se kreću kroz sistem javne službe bilo horizontalno,
dakle prelaze sa funkcije na funkciju na otprilike istom nivou, ili pak hijerarhijski
napreduju. Tako celokupan sistem javne uprave postaje talac volje nekoliko ljudi
koji, sami po sebi, niti vrše neku javnu funkciju, niti imaju bilo kakvu vertikalnu
legitimaciju u smislu volje birača
Socijalni kapital na osnovu koga se opisana postavljenja vrše i sam je korup-
tivna kategorija, jer on nije verifikovan kroz bilo kakvu javnu i transparentnu pro-
ceduru, jednostavno zbog toga što javnost najčešće uopšte ne zna ko su čuvari
kapija koji obavljaju najveći deo regrutovanja za javne funkcije. Iz ovog razloga
izborne baze u većini balkanskih zemalja danas smatraju da je transparentnost
javnih postavljenja i funkcionisanja vlasti ključni zahtev za njihove vlade.7
Nedovoljno razdvojene strukture faktičke moći u društvu, obu hvatno
preklapanje zvaničnih i nezvaničnih krugova nosilaca moći (tzv. „primarna” i
„sekundarna” moć), kao i spremnost bivše vlasti da prihvati partnerstvo sa kri-
minalcima kao način za ostvarivanje ciljeva društvene reforme jesu faktori koji su
doveli do okolnosti u kojima je društvena prihvatljivost kriminala viša nego što bi
bila normalno. Shodno tome, inicijative da se sprovedu odlučne mere usmerene
na kontrolu kriminala „odbijaju” se o javno mnjenje koje ima toleranciju za kri-
minal. Uslov za delotvornu primenu mera za kontrolu kriminala jeste socijalna
stigmatizacija krimina la. Ta stigmatizacija onda takođe prenosi i neophodnu
vertikalnu legitimaciju sprovedenoj politici kontrole, to jest podršku od strane
najšireg kruga stanovništva.
U ovom pogledu posebno je opasan organizovani aspekt kriminala. Reč
je o tome da, iako među kriminolozima postoje značajne kontroverze u pogledu
toga koliko je uopšte održiv sam pojam oganizovanog kriminala, postoji opšte
slaganje o tome da se, za razliku od takozvanog klasičnog, ili uličnog kriminala,
organizovani kriminal zasniva pre svega na sistematskom nastojanju da se ostvari
7 Treba imati u vidu da čuvari kapija, nedovoljno jasni postupci regrutovanja elita i odgovarajuća
otmica demokratije nisu prisutni samo na Balkanu; naprotiv, politička sociologija je dokumen-
tova la ova kve slučajeve pre svega na primerima zapadnih demokratija. Videti u: John Scott,
Power, op. cit.; Robert Jessop, Social Order, Reform and Revolution, MacMillan, London, 1972;
Wyn Grant & John Sargent, Business and Politics in Britain, MacMillan, London, 1987; W. L.
Guttsman, The British Political Elite, MacGibbon & Kee, London, 1963. Ipak, ove pojave, koje
su nove u razvoju političkih institucija u osetljivim regionima, ka ko u smislu stabilnosti samih
sistema, ta ko i u smislu unutrašnje i regionalne bezbednosti, da leko su opasnije nego u stabil-
nim društvima. Stoga su one veća pretnja integritetu demokratije u razvoju nego tradicionalno
demokratskom političkom sistemu.
46 Alek sandar Fatić

profit, obično putem redovnog snabdevanja nekog ilegalnog tržišta.8 Organizovani

kriminal proizvodi sinergije sa korumpiranim delovima političkog establišmenta,
delimično i zato što su korumpirani javni službenici često u položaju da pomognu
u pranju novca stečenom krivičnim delima. Dodatna prednost koja proističe iz
ostvarivanja veza organizovanog kriminala sa zvaničnim establišmentom pove-
zana je sa spremnošću korumpiranih službenika da pomognu pripadnicima orga-
nizovanog kriminala da integrišu svoj kapital u zvaničnu ekonomiju neposredno
pre „penzionisanja”.9 Otuda delimično razumljivo shvatanje nekih političara po
kome kriminal, posebno organizovani, nasleđe bivšeg režima u jugoistočnoj
Evropi sa kojim se treba sprijateljiti radije nego od njega napraviti neprijatelja, a
sve to u ime političkih i društvenih reformi, uvek treba sagledavati i u kontekstu
inherentnih interesa organizovanog kriminala da podmićuje, prinuđuje na sarad-
nju, zastrašuje i kooptira javne službenike, naravno ne u interesu reformi, već radi
preuzimanja ključnih poluga vlasti koje bi kriminalne organizacije potom kori-
stile za promovisanje ekonomije podzemlja.
Među savremenim kriminolozima nije nepoznata praksa da se organizo-
vani kriminal definiše pre svega kao kriminal zasnovan na tržištu, motivisan
profitom, koji deli značajne karakteristike sa legitimnim poslovanjem, pa su neki
kriminolozi čak doveli u pitanje tezu da je u svim slučajevima moguće jasno
razgraničiti legitimno poslovanje i organizovani kriminal: „Koliko je jasna gra-
nica između kriminala motivisanog profitom i normalne privredne aktivnosti?
Da li je to zaista pitanje crnog i belog razlikovanja, ili kontinuitet različitih nijansi
sive boje?”.10 S obzirom na veze između legitimnog i nelegitimnog tržišta, može
se očekivati da su veze između legitimnih poslovnih ljudi i pripadnika organi-
zovanog kriminala česte. Jedan globalno priznat primer saradnje između velikih
legitimnih kompanija i krimina laca jeste duvanska industrija. Velike duvan-
ske kompanije namerno osnivaju ogranke u inostranstvu, tako da cigarete, koje
su navodno izvezene, a samim tim oslobođene (u zapadnim zemljama visokog)
poreza, u saradnji sa kriminalnim organizacijama ponovo prošvercuju u zemlju
porekla. Na brzim gliserima ili malim avionima koje krijumčari koriste, tada se,
8 Mike Woodiwiss, “Transnational organized crime: the global reach of an American con-
cept”, in: Adam Edwards and Peter Gill (eds), Transnational Organized Crime: Perspectives on
global security, Routledge, London, 2006, pp. 13–27; James Sheptycki, “Global law enforcement
as a protection racket: some skeptical notes on transnational organized crime as an object of
global governance”, in Adam Edwards and Peter Gill, op. cit., pp. 24–58; R. N. Naylor, “Pre-
dators, Parasites, or Free-Market Pioneers: Reflections on the Nature and Analysis of Profit-
-Driven Crime”, in: Margaret E. Beare (ed.), Critical Reflections on Transnational Organised
Crime, Money Laundering, and Corruption, University of Toronto Press, Toronto, pp. 35–54.
9 R. N. Naylor, “Follow-the-Money Met hods in Crime Control Policy”, in: Margaret. E. Beare
(ed.), op. cit., pp. 256–90.
10 R. N. Naylor, “Predators, Parasites, or Free-Market Pioneers: Reflections on the Nature and
Analysis of Profit-Driven Crime”, in: Margaret. E. Beare (ed.), op. cit., p. 35.
Alek sandar Fatić 47

pored duvana, nalaze i heroin, izbeglice i žene otete ili prevarene da bi bile upo-
trebljene za prostituciju.11
Borba protiv organizovanog kriminala stvar je političkog konsenzusa, ali
taj konsenzus može postojati samo ako u domaćoj javnosti postoji plodno tlo za
njega. Stiven Holms (Stephen Holmes) taj problem formuliše na sledeći generalni
način:
Liberalna reforma ne može uspeti ako nema domaću političku podršku.
Podrška iz inostranstva nije dovoljna. Nerazumevanje ove jednostavne
istine je dovelo do podrivanja delotvornosti velikog dela tehničke pomoći
koju je Zapad uputio novim postkomunističkim državama. Vladavina
prava se ne može konsolidovati ili instituciona lizovati ako ne postoji
domaća konstituentna zajednica za vladavinu prava, koja je spremna
i sposobna da se bori za svoje interese i uverenja. Strana podrška za
zakonitost i ustavnost je samo slaba nit, na kojoj se taj projekt ne može
izgraditi; ta podrška čak može biti kontraproduktivna kada se usmerava
nedosledno i u saradnji sa suparnički nastrojenim i loše informisanim
konsultantima.12
Ukoliko nema doslednosti u podršci javnoj politici borbe protiv kriminali-
zacije društva u javnosti, taj nedostatak omogućava stvaranju klijentelističkih kul-
tura, a takve kulture dovode do formiranja relativno trajnih partnerstava između
političkih elita i organizovanog kriminala. Reč je o tome da organizovani kri-
minal ima suštinski interes da infiltrira državu, i kada su jednom uspostavljena
partnerstva između kriminalaca i državnih činovnika, činovnici postaju klijenti
kriminalnih organizacija, obično u smislu finansijske podrške i fizičke zaštite.
Istovremeno, kriminalna organizacija postaje klijent korumpiranog činovnika
u smislu administrativnog favorizovanja i zaštite informacija. Međutim, kada
bilo koja strana u klijentskom odnosu, a obično je reč o državnom činovniku,
pokuša da izađe iz odnosa, nastaju problemi, jer izlazak bilo koje strane iz klijent-
skog odnosa dovodi drugu stranu u potencijalnu opasnost. Na primer, državni
činovnik koji je pomogao da se opere novac zarađen činjenjem ozbiljnih krivičnih
dela i za uzvrat je primio usluge od organizovanog krimina la može da odluči
da izađe iz koruptivnog odnosa, ali postupajući tako on dovodi u opasnost čitav
lanac kriminalnih operacija. Stoga je verovatno da takav činovnik postane meta
atentata nakon što najavi svoju nameru da napusti klijentski odnos. To je najveći
problem u vezi sa jugoistočnoevropskim vladama koje dolaze u dodir sa krimi-
nalcima i imaju mogućnost da sa njima prave kompromise i sklapaju sporazume.
11 Ibid., p. 45.
12 Stephen Holmes, “Crime and corruption after communism”, East European Constitutional
Review, Fall 1997, p. 59.
48 Alek sandar Fatić

S jedne strane, započinjanje reformističke vladavine na potpuno čist način, u peri-

odu neposredno posle kraja komunističke vladavine, u kojoj je saradnja sa podze-
mljem bila tradicija, malo je verovatna perspektiva. Svaka pr va postkomunistička
vlada u jugoistočnoevropskom regionu u principu je bila u poziciji da je morala
da pregovara sa sumnjivim poslovnim ljudima, a možda čak i sa visoko rangira-
nim pojedincima u redovima organizovanog kriminala. Stoga je jedini način, u
svim zemljama regiona, da se odlučno preseku bar neke kriminalne veze uspo-
stavljene ovim putem kroz opredeljene mere koje bi mogla da nametne jedino
dovoljno opredeljena javnost, ka kva u zapadnobalkanskim zemljama, ka ko se
čini, ne postoji.

Rezime

Tekst razmatra strukturne pretpostavke za urastanje organizovanog kri-

mina la u političko tkivo novonasta lih demokratija na području zapadnog
Balkana, analizirajući pre svega univerzalne odnose moći u poliarhičnim demo-
kratijama u načelu, i potom primenjujući zaključke te analize na neke aspekte
činjeničnog društvenog stanja u regionu zapadnog Balkana. Autor argumentiše
da je borba protiv ukorenjivanja organizovanog kriminala u društvo pre svega
stvar obaveštene i odlučne javnosti, a tek potom delatne vlade. Stoga je postoja-
nje jasnog stava u odnosu na kriminal u javnosti pretpostavka efektivne institu-
cionalne politike borbe protiv kriminala.
 UDK:355.404
Godina III, broj 5, maj 2009, str. 49–55
Izvorni naučni rad

UPRAVLJANJE
OBAVEŠTAJNIM OPERACIJAMA

Dragan Manojlović ∗

ABSTRACT
The paper analyses the management of criminal intelligence operations,
its elements, actors, phases, and the efficient use of human and financial
resources. The author points out the complexity of the different phases of
criminal intelligence, arising from its covert nature. Intelligence operation
require a systematic approach to project planning, with a clear definition of
the aims and directions of the operation, a specification of the measures and
means. In addition, a successful intelligence operation management ought
to take into account the local criminal milieu, as well as the political context.
Ključne reči: obaveštajna operacija, upravljanje operacijama, obaveštajna
aktivnost.

Vi treba da nam verujete. Mi smo časni ljudi.

Ričard M. Helms, direktor CIA (1966–1973)

Rea lizacija obaveštajnih aktiv nosti i operacija opterećena je izuzetnom

složenošću i neizvesnošću prouzrokovanih rastućom kompleksnom prirodom
samih obaveštajnih operacija i okoline u kojoj se sprovode, te izuzetno brzim
tempom razvoja nauke, tehnologije i civilizacije.1 Da bismo analizirali i sagledali,
∗
Autor je docent na Pravnom fa kultetu Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru.
1 Pri izvođenju obaveštajne operacije ne može se reći da je sve ili crno ili belo, već da ima puno
„sivih” nijansi. Kao složenost obaveštajnih operacija često se u praksi navode primeri obaveštajca
britanske službe MI6 Džordža Blejka (George Bla ke), koji je radio za sovjetski KGB, i ot krivanja
čuvene obaveštajne operacije iz šezdesetih godina prošlog veka — „Zlatni kanal” ili „Operacija
zlato”. Obaveštajne službe Zapada sva kodnevno su, putem prisluškivanja telekomunikacionih
i telefaks poru ka, prikuplja le 400 do 500 metara informacija pomoću podzemnog kana la pro-
kopanog ispod čuvenog Berlinskog zida. Reč je o dvostru koj operaciji: 1) angažovanje i vođenje
agenta i 2) raz voj operacije koju angažovani agent ot kriva. Objektiv ne činioce koji određuju
način izvođenja obaveštajne operacije čine uslovi i klima operacije: nivo razvijenost profesional-
nih službi, na klonost vlada tih zema lja, jezik, običaji i opšta politička klima.
50 Dragan Manojlović

makar i delimično, u čemu se ogleda složenost savremenih obaveštajnih operacija

i njihove realizacije, treba najpre pojam obaveštajne operacije definisati kao složen
i neponovljiv poduhvat koji se preduzima u budućnosti da bi se postigli ciljevi u
predviđenom vremenu sa predviđenim resursima. Složenost obaveštajnih opera-
cija izražava se kroz veliki obim i široku strukturu unutrašnjih aktivnosti, dugo
vreme trajanja, ogroman budžet, veliki broj neposrednih učesnika u realizaciji,
logističara i druge parametre.2 Svaka obaveštajna operacija obično sadrži veći broj
aktivnosti, zadataka i faza, koji zajedno čine razgranatu strukturu obaveštajnog
projekta. „Veliki” obaveštajni poduhvati sa više operacija, gledano po obimu i
strukturi, imaju izrazito veliki broj faza i aktivnosti i dugo traju. Složenosti pro-
cesa realizacije jedne obaveštajne operacije doprinosi veliki broj pojedinih faza
obaveštajne aktivnosti, mnogobrojne veze i odnosi između njih, kao i između njih
i okoline/bezbednosnog miljea u kojem se sprovode.
Pojedini učesnici obaveštajnih operacija sposobni su da brzo i efikasno oba-
vljaju svoje poslove, da zajednički rade sa drugim učesnicima i da se brzo prila-
gode različitim uslovima, dok su drugi sposobni da brzo i efikasno rade samo u
posebnim uslovima i situacijama. Značajne razlike između većeg broja učesnika
u realizaciji operacije dovode neminovno do većih problema pri pokušaju da se
sve potrebne aktivnosti slože u jedan organizovan obaveštajni tok i koordinira
celokupan obaveštajni rad da bi se što brže i efikasnije odvijala obaveštajna ope-
racija. Agencije koje učestvuju u realizaciji obaveštajnih operacija ulaze u opera-
cije sa velikim brojem službenika različitog profila, stručnosti, znanja i iskustva,
pri čemu sva ki pojedinac obavlja samo ma li, pripadajući deo posla u ukupnoj
realizaciji operacije. Obavljanje pojedinačnih obaveštajnih aktivnosti neophodno
je koordinirati i sinhronizovati da bi se ukupna realizacija efikasno odvijala, što
ukazuje na potrebu koordiniranja i organizovanja pojedinaca, grupa i timova
odnosno usaglašavanja delovanja svih učesnika operacije.
Pored navedenih elemenata, velikoj složenosti obaveštajnih operacija dopri-
nosi potrošnja ogromne količine resursa i velikih finansijskih sredstava. Pošto
su raspoloživa sredstva za rea lizaciju najčešće ograničena ili je neophodno da
2 Tajne aktiv nosti podrazumevaju sva ku delatnost koja uključuje prikriven rad, korišćenje
lažnog imena ili prikrivenog identiteta od strane službenika obaveštajne agencije. Na primer,
jedna od obaveštajnih operacija koju je provodila CIA u Latinskoj Americi ima la je više samo-
stalnih obaveštajnih zadata ka sa ciljevima: 1) zadržati odnose sa službama bezbednosti (naj-
pre vojnom obaveštajnom službom i policijom); 2) posredstvom poveza nih službi zadržati
mogućnost pri kuplja nja obaveštajnih podata ka, da bi se podržale uni lateralne operacije sta-
nice; 3) zadržati program razmene obaveštajnih podata ka sa povezanim službama, uključujući
kada je moguće i informacije iz unilateralnih obaveštajnih izvora; 4) učestvovati u združenim
operacijama ka ko bi se potpomogle unilateralne operacije službi i poboljšala njihova sposobnost
prikupljanja obaveštajnih podata ka; 5) obučavanjem, vođenjem i finansijskom pomoći poboljšati
ukupnu sposobnost saradničkih službi bezbednosti za prikupljanje obaveštajnih podata ka.
Dragan Manojlović 51

se ona racionalno troše kako bi se postigla zadovoljavajuća efikasnost realizacije

posmatrane operacije, jedan od osnovnih ciljeva je da se realizacija obavi sa mini-
malno mogućim resursima. Pored resursa, važan faktor koji istovremeno dopri-
nosi složenosti jeste vreme rea lizacije sva ke pojedine aktivnosti, obaveštajnog
zadatka i operacije u celini. Veliki broj obaveštajnih aktivnosti koje sadrži svaka
operacija, izuzimajući „male i jednostavne” operacije, obično zahteva značajno
vreme za obavljanje, tako da je za obaveštajnu operaciju veoma važno da se sve
predviđene aktivnosti i operacija u celini obave u planiranom, odnosno mini-
malno mogućem vremenu.3 Vreme realizacije obaveštajne operacije proteže se
u bližu i dalju budućnost, koja je u principu neizvesna i nepoznata, pa se unose
neizvesnost i dodatna složenost njenog metodičkog sagledavanja. Zbog toga je efi-
kasna realizacija obaveštajne operacije jedino moguća ako se izvodi uz primenu
metodičkih tehnika na organizovan način, ako se detaljno sagledaju i planiraju
svi pojedinačni procesi i koordiniraju i usmeravaju pojedine aktivnosti i proces
realizacije u celini.
Zbog opisa ne složenosti, dinamičnosti i neiz vesnosti sprovođenje
obaveštajnih operacija nužno zahteva obaveštajni metodički elaborat organizo-
vanja, vođenja i upravljanja. Danas su u okviru metodike obaveštajnog rada raz-
vijene brojne metode i tehnike planiranja, organizovanja i vođenja koje se koriste
za upravljanje obaveštajnim operacijama. Osnovni cilj upravljanja realizacijom
svake operacije jeste da se obezbedi postizanje cilja uz najmanje opasnosti, odno-
sno rizike rea lizacije.4 Ako nije moguće ot kloniti opasnosti, onda je cilj da se
opasnosti svedu na minimum, da njihov uticaj ne prevazilazi opravdanost same
obaveštajne operacije.
Da bismo bliže rasvetlili upravljanje obaveštajnim operacijama, pođimo
najpre od razmatranja samog pojma. U opštem smislu, pod upravljanjem u
obaveštajnom radu podrazumeva se kontinualno dejstvo akcija kojima se utiče na
parametre obaveštajnog rada, gde metode i tehnike metodike obaveštajnog rada,
obaveštajne operacije prevode iz jednog stanja u drugo. Upravljanje obaveštajnim
radom vezuje se za dostizanje ciljeva obaveštajnog sistema, pa se u tom smislu i
definiše kao kontinualan proces koji se usmerava ka realizaciji ciljeva sistema.
3 Okruženje zapravo diktira jesu li postavljeni ciljevi mogući i ka ko ih treba ostvariti. Ka ko
to pojedini autori navode, od „obaveštajne okoline” neposredno zavisi nivo tajnosti i sloboda
sprovođenja, a time je uslovljena i mogućnost upotrebe tehničkih i ljudskih resursa.
4 Budući da dubina obaveštajnih operacija i pristup njihove rea lizacije nisu određeni samo
profesionalnim smernicama već često i drugim faktorima. Obaveštajne i kontraobaveštajne ope-
racije u inostranstvu uslovljene su političkim od lu kama, gde se postavlja više zadata ka sa neko-
li ko prioriteta. Na primer, profesionalni prioritet može da bude uspostavljanje operacije radi
ubaciva nja agenata ili tehničkih sredstava, ili političko/profesionalni prioritet uspostavlja nja
odnosa sa službom druge zemlje. Kada se govori o političkim prioritetima koji se kanališu kroz
obaveštajne operacije, u teoriji se mogu sresti stanovišta da je to „kana lizacija politike”.
52 Dragan Manojlović

Drugačije rečeno, metodika obaveštajnog rada jeste proces (skup akcija) kojim
se dejstvuje na obaveštajni sistem i unutar sistema na resurse, da bi on/oni dosti-
gao/li definisane obaveštajne ciljeve. U osnovi, ciljevi metodike obaveštajnog rada
predstavljaju buduća stanja koja sistem želi dostići. Da bi se dostigli postavljeni
obaveštajni ciljevi, tj. da bi se mogao realizovati definisani obaveštajni cilj, meto-
dika usmerava funkcionisanje svih obaveštajnih resursa ka obaveštajnim cilje-
vima. Dakle, metodika obaveštajnog rada predstavlja proces neprekidnog dejstva
tehnika i metoda u smislu prevođenja obaveštajne operacije iz početne faze u
novo, željeno stanje.
Noviji pristup u teoriji govori o tzv. strateškom metodičkom vođenju
obaveštajnog rada pod čime se podra zu meva kontinua lan proces stalnog
prilagođavanja obaveštajnog rada promenljivoj okolini, u kome okolina vrši uti-
caj na obaveštajne ciljeve i operacije, ali i sami obaveštajni sistemi vrše povratni
uticaj na okolinu. Metodički pristup sa strateškog nivoa podrazumeva tri seg-
menta: utvrđivanje i definisanje ciljeva i strategije obaveštajnog rada, proces rea-
lizacije definisane strategije i kontrolu realizacije.
Upravljanje obaveštajnim operacijama jeste proces imanentan sva kom
obaveštajnom poduhvatu. Razvoj obaveštajne operacije kompleksan je obaveštajni
proces koji obuhvata veliki broj povezanih i uzajamno uslovljenih praktičnih
obaveštajnih aktivnosti. Upravljanje obaveštajnim operacijama trebalo bi da bude
celovito i da obuhvati sve funkcije unutar operacije, odnosno celokupan njen
proces. U rešavanju upravljačkih problema u obaveštajnim operacijama danas
se primenjuju naučne metode skoro svih nauka, uz primenu računara i na njima
zasnovanih informacionih sistema. Upravljanje obaveštajnim operacijama pr ven-
stveno obuhvata sagledavanje mogućih budućih stanja i definisanje budućih akcija
odnosno predviđanje i planiranje.5 Pored toga, upravljanje obuhvata obezbeđenje
neophodnih resursa, usklađivanje svih aktivnosti i faktora radi održavanja efika-
snog i efektivnog funkcionisanja, nadgledanje i proveravanje da li se aktivnosti
unutar operacije odvijaju u skladu sa naredbama, izdavanje određenih naređenja,
izbor najbolje akcije između više raspoloživih mogućnosti, određivanje strukture
i raspodele poslova unutar operacije i pojedinačnih aktivnosti. Uspešno upra-
vljanje obaveštajnim operacijama nije moguće bez odabiranja i obuke ljudskih
resursa, merenja tekućeg izvođenja, vođenja prema određenim ciljevima, prenosa
ovlašćenja na druge radi postizanja željenog cilja i usmeravanja svih učesnika ka
usvojenom cilju.
5 Planiranje je prioritet u svim obaveštajnim metodičkim elaboratima i u prilog tome govori
primer obaveštajne operacije CIA koja je u jednom delu zahteva la ugradnju stacionarnog sred-
stva u putničko vozilo objekta u inostranstvu, pa je izrađeno 300 kg ključeva za sva ki model
„forda” i „krajslera” proizvedenih određene godine.
Dragan Manojlović 53

Svaka obaveštajna agencija za složeniju obaveštajnu aktivnost ili operaciju

zahteva metodički elaborat. Na primer, metodički elaborat CIA iz 1964. godine
za sprovođenje obaveštajnih operacija u Urugvaju imao je tri segmenta, unutar
kojih su bili razrađeni prioriteti sa obaveštajnim aktivnostima, a unutar aktivno-
sti definisano je više ciljeva.6 U elaboratu se obično predviđaju najsitniji detalji,
ali naravno nikada svi. Svaka obaveštajna jedinica (stanica, ostr vo i dr.) ima skicu
ili opšti obaveštajni vodič. To je dokument kojim se utvrđuju prioriteti i ciljevi
operacije i zapravo predstavlja instrukciju. Unutar elaborata mogu biti uži ela-
borati za konkretnu aktivnost, npr. izgradnja kopija utičnica koje su prethodno
fotografisane radi ugradnje uređaja za presretanje glasovnih poruka. Elaborat bi
trebalo da predvidi, na primer, koliko daleko može da ide infiltrirani obaveštajac
u organizaciji orijentisanoj na terorističke akcije. Ovde se mogu postaviti dva
aspekta: jedan je domen izveštavanja, odnosno dostavljanja podataka, a drugi je
mogućnost nužnog/nevoljnog učešća u projektu čiji nije tvorac. Primer opisanog
učešća u „blažoj” obaveštajnoj operaciji bio bi angažovanje obaveštajnog izvora
da, pod okriljem Agencije za međunarodni razvoj, kanuom putuje po džunglama
Amazona i izvidi kako se u tim zabitim područjima sprovodi zakon. Sama po
sebi ova operacija nije bila visokog rizika, dok se nije pojavila mogućnost da izvor
upadne među lovce na glave.
Postupak odobrenja za otpočinjanje obaveštajne operacije utemeljuje se
na osnovu procene dobijene nakon provera koje se vrše na terenu i postojećim
dosijeima na svim nivoima, istragom o prošlosti uz odobrenje agencije ili štaba
za kontraobaveštajnu delatnost. Da kle, ne može se otpočeti sa rea lizacijom
obaveštajne operacije koja npr. zahteva upotrebu agenta ako prethodno nije dobi-
jena saglasnost kontraobaveštajne službe koja je najčešće u sastavu štaba tajnih
službi. Prakse pojedinih obaveštajnih sistema predviđaju mogućnost davanja
odobrenja za operaciju na rok do šest meseci.
Istraživanje upravljanja obaveštajnim operacijama izuzetno je težak podu-
hvat, bez obzira na nivo ambicija i deta ljizacije. Zbog toga je rea lizacija većih
ambicija uslovljena dugotrajnim angažovanjem većeg broja specijalista različitih
profila i iskustava, izučavanjem funkcionisanja i razvoja bar desetine operacija,
pa ipak sa neizvesnim krajnjim rezultatom. Mogućnosti korišćenja istraživačkih
rezultata dobijenih u različitim zemljama prilično su ograničene jer su suština i
ponašanje obaveštajne organizacije ili sistema određeni i društvenim sistemom i
nivoom ekonomskog i svakog drugog razvoja. Bez obzira na sličnost u rešavanju
problema, upravljanje obaveštajnim sistemom ili agencijom znatno se razlikuje
6 Primer jednog prioriteta sa nekoli ko zadata ka: 1) kontrolno posmatračko mesto, npr. u
ambasadi; 2) tajna kontrola prepiske (to ne mora biti pojedinca, već i ustanove); 3) vođenje infi l-
triranog agenta; 4) tehnička izrada alata, uređaja (izrada kopija) njihova ugradnja i dr.
54 Dragan Manojlović

od upravljanja operacijama unutar obaveštajnog poduhvata ili samom opera-

cijom i pojedinim zahvatima unutar operacije. Podela celovitog procesa upra-
vljanja obaveštajnim poduhvatima na pojedinačne operacije ima opravdanja,
jer omogućava da bliže uđemo u proučavanje ovog veoma teškog i značajnog
dela obaveštajnog podu hvata. Proučavanje sva ke pojedinačne operacije, ne
zanemarujući njihove uzajamne veze i odnose unutar poduhvata, svakako dopri-
nosi poboljšanju proučavanja vođenja obaveštajnih operacija kao celine. Primena
naučnog pristupa u izučavanju upravljanja obaveštajnim operacijama omogućava
da se detaljno sagleda celokupan proces razvoja operacija, formiraju novi pristupi
u okviru globalnog procesa upravljanja obaveštajnim aktivnostima, predviđaju
buduća stanja i definišu budući ciljevi i zadaci.

Zaključak

Obaveštajne operacije se odvijaju uvek u kontekstu koji čine skup objektiv-

nih činjenica i političke okolnosti. Skup objektivnih činjenica jesu uslovi i klima
u kojima se sprovodi operacija. Upravljanjem operacije ostvaruje se bliža ili dalja
krajnja granica, odnosno jesu li postavljeni ciljevi mogući i kako ih treba ostvariti.
Za efikasno upravljanje obaveštajnom operacijom važan je politički kontekst jer,
ubacivanje agenta u ministarstvo odbrane u Bagdadu nešto je sasvim drugo, od
preduzimanja iste takve operacije u Parizu ili Berlinu. Upravljanje obaveštajnim
operacijama ne samo da je nužnost, već je „navigacioni uređaj” za ostvariva-
nje postavljenih ciljeva. Istovremeno sa otpočinjanjem rea lizacije obaveštajnih
operacija, otpočinju i kontraobaveštajne operacije, čija je priroda različita od
obaveštajnih po tome što su one odbrambene, predodređene da zaštite obaveštajne
operacije od otkrivanja od strane protivnika — tuđih obaveštajnih službi i službi
bezbednosti. Obaveštajnim operacijama upravlja se sa „dva šešira” koje nosi jedan
isti službenik — vođa operacije kao glavni savetnik predsednika i vođa operacije
kao profesionalni službenik obaveštajne službe.

Rezime

Autor po pr vi put u našoj bezbed nosnoj naučnoj teoriji na osnovu

istraživanja definiše pojam upravljanja obaveštajnim operacijama. Da bi ana-
lizirao i sagledao, ma kar i delimično, u čemu se ogleda složenost savremenih
obaveštajnih operacija i njihove realizacije, najpre ukazuje šta se danas podrazu-
meva pod pojmom obaveštajna operacija. Potom navodi elemente obaveštajnih
operacija i ukazuje da se u rea lizaciji troše ogromne količine resursa i velika
finansijska sredstva. Autor takođe ukazuje na to da je nužno upravljati složenim
Dragan Manojlović 55

procesima realizacije obaveštajnih operacija, da bi se one na efikasan način odvi-

jale i obezbedio efikasan završetak celokupnog obaveštajnog poduhvata. Reali-
zacija raznovrsnih obaveštajnih poduhvata, zbog svoje složenosti, dinamičnosti
i neizvesnosti, nužno zahteva obaveštajni metodički elaborat organizovanja,
vođenja i upravljanja. Istraživanje upravljanja obaveštajnim operacijama je, bez
obzira na nivo ambicija i detaljizacije, izuzetno težak poduhvat. U radu se daju
faze razvoja obaveštajnih operacija i ukazuje da planiranje obaveštajnih operacija
predstavlja primarnu fazu u procesu upravljanja operacijom, koja obuhvata defi-
nisanje ciljeva, pravaca i globalne strategije razvoja, određivanje načina i sred-
stava za dostizanje postavljenih ciljeva, i izbor najbolje alternative.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

351 . 74/ . 76

REVIJA za bezbednost : stručni časopis o korupciji i organizovanom

kriminalu. – God. 1, br. 1 (juli 2007) – .
– Beograd (Gračanička 18) : Centar za bezbedonosne studije, 2007– . – 25 cm

Mesečno
ISSN 1452-9335 = Revija za bezbednost
COBISS. SR – ID 141336588