Noel Putnik
Institute of Ethnography, SASA, Serbia, Department of History, Archaeology and Ethnology, Research Associate
I am interested in a wide range of topics related to the studies of religion, mysticism, and esotericism from the Greco-Roman antiquity to the present day. More specifically, I am interested in religious and philosophical anthropology, in the phenomenology and epistemology of mystical and esoteric experiences, and the ways these correlate to various religious and philosophical traditions and institutions. These interests do not exclude, but rather integrate, other areas of humanities, from the classical, medieval, and Renaissance studies in general to intellectual history, theology, and cultural anthropology.
2004: BA in classics, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Belgrade (Serbia);
2007: MA in medieval studies, Medieval Studies Department, Central European University, Budapest (Hungary);
2018: PhD in medieval studies, Medieval Studies Department, Central European University, Budapest;
2021: Research Associate, Institute of Ethnography, Serbian Academy of Sciences and Arts, Belgrade;
Address: Belgrade, Serbia
2004: BA in classics, Faculty of Philosophy, University of Belgrade, Belgrade (Serbia);
2007: MA in medieval studies, Medieval Studies Department, Central European University, Budapest (Hungary);
2018: PhD in medieval studies, Medieval Studies Department, Central European University, Budapest;
2021: Research Associate, Institute of Ethnography, Serbian Academy of Sciences and Arts, Belgrade;
Address: Belgrade, Serbia
less
InterestsView All (12)
Uploads
Papers by Noel Putnik
У раду је представљена компаративна лексичко-семантичка анализа одабраних места из позноантичких грчких текстова хришћанске и нехришћанске провенијенције у којима се износе доминантне антрополошке концепције тог доба. Компаративном анализом обухваћене су две главне парадигме, условно назване хришћанском и платонском, које су се, премда у много чему супротстављене, током историје сусретале, преплитале и подстицале развој религиозне и филозофске мисли. Хришћанска, одређена антрополошким монизмом, размотрена је у кључним одломцима из Старог Завета и Посланица Светог апостола Павла, док је платонска, одређена антрополошким дуализмом, размотрена на примерима самог Платона, Филона, Плутарха и Херметичког корпуса. Главни циљ анализе јесте да укаже на аналогије и паралелизме између те две парадигме у лексици, терминологији и употреби реторских средстава попут метафоре. Те аналогије откривају литерарну и интелектуалну динамику која је у позноантичко и ранохришћанско доба одликовала дискурс о природи човека. У раду су посебно истакнути тропи „облачења“ и „свлачења“ тела и „голе“ душе, те поређење смрти са сном.
У раду је изложена упоредна дискурзивна анализа три Плутархова есхатолошка мита, с посебним освртом на антрополошке импликације које митови носе, те на Плутархову литерарно-филозофску амбиваленцију у погледу односа између мита и логоса. Митови описују екстатичнa путовањa јунака, као и његове визије космоса и оностраног света. Анализом се указује на трипартитну
концепцију Плутарховог схватања човековог идентитета, као и на специфично тумачење појма демона у склопу тог схватања.
An introduction to my Serbian translation of Plutarch's dialogue "On the Daimonion of Socrates" and his essay "On Superstition", published by Srpska književna zadruga (Belgrade, 2021).
У раду се разматрају антрополошки аспекти хетеродоксне мисли немачког хуманисте Корнелија Агрипе (1486–1535). Агрипина интелектуална позиција на идеолошкој мапи ренесансног хуманизма већ дуго је предмет научних дебата, у којима се нуде различита тумачења противречности између хришћанских и херметичко-неоплатонских елемената у његовим филозофским назорима. На основу филолошке анализе изворâ – поготово семантичке анализе термина corpus и anima у контексту Агрипиног схватања процеса утеловљења – у раду се закључује да Агрипину диспаратну мисао можемо најадекватније протумачити као настојање да се платонско-херметички антрополошки дуализам уклопи у шири концептуални оквир хришћанског монизма. У том контексту, нарочито се наглашава посредничка улога Марсилија Фичина, као и утицај антрополошких доктринa позноантичког „Херметичког корпуса“.
to the Greek translation of the Torah, which was primarily made to meet the needs of the thoroughly Hellenized community of Egyptian Jews.
argumentum, a brief introduction with a dedicatory note, which was supposed to facilitate the understanding of the translated work. In some cases his introductory texts differed considerably from the works themselves in terms of topic description, analysis, and interpretation. In the case of Ficino’s introduction to Plato’s "Ion" one finds a striking attempt of the Florentine Platonist to re-contextualize and
even plainly rewrite the basic points of the dialogue. The
structural analysis of the introduction reveals that Ficino accomplishes his reinterpretation by relating Plato's idea of divine inspiration to the Neoplatonic notion of emanation, as well as to those instances in Plato’s writings where the philosopher expresses a more affirmative opinion towards divine inspiration, such as in the "Phaedrus." The
more in-depth literary analysis employs some of the analytical tools of reader-response criticism and the aesthetics of reception. The author argues that concepts such as indeterminacy, interpretive community, and the horizon of expectation can significantly help clarify Ficino’s puzzling attitude toward Plato. This attitude is decisively marked by the syncretic nature of Ficino’s intellectual outlook and, more specifically, by the tremendous influence the late antique "Corpus Hermeticum" exerted upon the Florentine humanist. What emerges as a result of that influence is not only the reinterpretation of Plato’s writings but a thorough re-evaluation of the figure of Plato himself.
Conference presentations by Noel Putnik
Thesis Chapters by Noel Putnik
У раду је представљена компаративна лексичко-семантичка анализа одабраних места из позноантичких грчких текстова хришћанске и нехришћанске провенијенције у којима се износе доминантне антрополошке концепције тог доба. Компаративном анализом обухваћене су две главне парадигме, условно назване хришћанском и платонском, које су се, премда у много чему супротстављене, током историје сусретале, преплитале и подстицале развој религиозне и филозофске мисли. Хришћанска, одређена антрополошким монизмом, размотрена је у кључним одломцима из Старог Завета и Посланица Светог апостола Павла, док је платонска, одређена антрополошким дуализмом, размотрена на примерима самог Платона, Филона, Плутарха и Херметичког корпуса. Главни циљ анализе јесте да укаже на аналогије и паралелизме између те две парадигме у лексици, терминологији и употреби реторских средстава попут метафоре. Те аналогије откривају литерарну и интелектуалну динамику која је у позноантичко и ранохришћанско доба одликовала дискурс о природи човека. У раду су посебно истакнути тропи „облачења“ и „свлачења“ тела и „голе“ душе, те поређење смрти са сном.
У раду је изложена упоредна дискурзивна анализа три Плутархова есхатолошка мита, с посебним освртом на антрополошке импликације које митови носе, те на Плутархову литерарно-филозофску амбиваленцију у погледу односа између мита и логоса. Митови описују екстатичнa путовањa јунака, као и његове визије космоса и оностраног света. Анализом се указује на трипартитну
концепцију Плутарховог схватања човековог идентитета, као и на специфично тумачење појма демона у склопу тог схватања.
An introduction to my Serbian translation of Plutarch's dialogue "On the Daimonion of Socrates" and his essay "On Superstition", published by Srpska književna zadruga (Belgrade, 2021).
У раду се разматрају антрополошки аспекти хетеродоксне мисли немачког хуманисте Корнелија Агрипе (1486–1535). Агрипина интелектуална позиција на идеолошкој мапи ренесансног хуманизма већ дуго је предмет научних дебата, у којима се нуде различита тумачења противречности између хришћанских и херметичко-неоплатонских елемената у његовим филозофским назорима. На основу филолошке анализе изворâ – поготово семантичке анализе термина corpus и anima у контексту Агрипиног схватања процеса утеловљења – у раду се закључује да Агрипину диспаратну мисао можемо најадекватније протумачити као настојање да се платонско-херметички антрополошки дуализам уклопи у шири концептуални оквир хришћанског монизма. У том контексту, нарочито се наглашава посредничка улога Марсилија Фичина, као и утицај антрополошких доктринa позноантичког „Херметичког корпуса“.
to the Greek translation of the Torah, which was primarily made to meet the needs of the thoroughly Hellenized community of Egyptian Jews.
argumentum, a brief introduction with a dedicatory note, which was supposed to facilitate the understanding of the translated work. In some cases his introductory texts differed considerably from the works themselves in terms of topic description, analysis, and interpretation. In the case of Ficino’s introduction to Plato’s "Ion" one finds a striking attempt of the Florentine Platonist to re-contextualize and
even plainly rewrite the basic points of the dialogue. The
structural analysis of the introduction reveals that Ficino accomplishes his reinterpretation by relating Plato's idea of divine inspiration to the Neoplatonic notion of emanation, as well as to those instances in Plato’s writings where the philosopher expresses a more affirmative opinion towards divine inspiration, such as in the "Phaedrus." The
more in-depth literary analysis employs some of the analytical tools of reader-response criticism and the aesthetics of reception. The author argues that concepts such as indeterminacy, interpretive community, and the horizon of expectation can significantly help clarify Ficino’s puzzling attitude toward Plato. This attitude is decisively marked by the syncretic nature of Ficino’s intellectual outlook and, more specifically, by the tremendous influence the late antique "Corpus Hermeticum" exerted upon the Florentine humanist. What emerges as a result of that influence is not only the reinterpretation of Plato’s writings but a thorough re-evaluation of the figure of Plato himself.
See:https://ceenaswe.wordpress.com/publications/
Based on my doctoral dissertation, the book examines the Christian, Neoplatonic and Hertemic foundations of the works of the German humanist Cornelius Agrippa (1486-1535), particularly his anthropological notions in the context of the late medieval and Renaissance syncretism. Based on a textual analysis I argue that Agrippa's thought was decisively marked by ontological and anthropological dualism of late antique provenance, as well as by a esoteric understanding of Christianity.