Anthropology

The paper presents results of a research programme focused on the provenancing of flint raw materials used in the prehistory of the Lower Danube Basin of the Balkans. Field survey encompassed two adjacent regions connected by the Danube River. First, northern Bulgaria where rich flint-bearing Cretaceous deposits are known along with numerous Neolithic sites but with limited pre-Neolithic presence apart from several well-known Middle to Upper Palaeolithic sequences. Second, the Danube Gorges area on the southern, Serbian side of the river, characterized by relatively scarce deposits of flint, but with one of the best preserved concentrations of Mesolithic, transitional and Early Neolithic sites in the wider region of southeastern Europe. Focusing on both of the two selected regions allows one to follow diachronic dynamics in supply and circulation of local and non-local flint raw materials along the examined stretch of the Lower Danube Basin. In order to connect surveyed flint outcrops and different types of raw material used in archaeological contexts, an integrated approach was employed using both petrographic thin sections and LA-ICP-MS trace element chemical fingerprinting analyses.

Interpretations of prehistoric enclosures worldwide have varied from those that see the primary role of enclosures as defensive features to others that explore the symbolic, ritual, social, and ideological dimensions of separating space into an inside, an outside, and an in-between. Such evidence and interpretative accounts are inevitably linked to wider anthropological discussions on modes of social interaction and reproduction in the past, whether altruistic or predatory, and evolutionary narratives regarding changes in the level of intergroup violence over the course of human history. Growing evidence indicates that many Neolithic settlements in Europe were enclosed by a complex system of ditches, ramparts, and palisades. We present a case study from the central Balkans at the Neolithic Vinča culture site of Oreškovica-Selište in Serbia, dated to the last centuries of the sixth millennium BC, where recent geophysical surveys, stratigraphic excavation, and accelerator mass spectrometry dating document the existence of an early enclosed settlement with multiple enclosure features. We interpret these features as defensive and discuss the social dynamics that led to the founding and abandonment of this short-lived occupation in the context of other contemporaneous settlements in the Balkans.

The development of Neolithic lifeways represented fundamental shifts in social organization and human-environment relationships within local ecological settings. An understanding of this process in the Balkans peninsula has remained intriguing and challenging in the broader context of European prehistory. Evidence for Neolithization processes in the Balkans begins around the seventh millennium BC in the south-east at important tell sites such as Nea Nikomedia and Sesklo where rectangular house structures and other elements of the “Neolithic package” strongly resemble those of the Levant. The northern zone of the Balkans peninsula, however, presents a different situation, with small  flat sites with intrusive later occupation making patterns of early Neolithization difficult to discern. This paper reports recent field research in Central Serbia (Šumadija region, Gruža River valley) where Early Neolithic occupation related to the Starčevo culture has been found at the newly identified site of Kneževac through systematic pedestrian survey, artifact spatial analysis, and near surface archaeological geophysics. The results of this research are discussed in the context of other Early Neolithic settlement evidence in the region, along with their implications for understanding early agricultural populations in Central Serbia.

Велики међународни пројекат изградње гасовода Турски ток је дуг 930 км са капацитетом од 31,5 милијарди кубних метара гаса годишње. Први његов крак пролази кроз Турску, а други иде ка Бугарској, Србији и Мађарској. Србија и Бугарска овај део гасовода називају и Балкански ток. Капацитет сваког крака је 15,75 милијарди кубних метара гаса. Изграђен је услед потребе да се обезбеди стабилно снабдевање гасом јужне – југоисточне Европе и Турске.
Србија је у току 2019. године изградила магистрални гасовод дужине 403 км од бугарске до мађарске границе, односно од Зајечара до Хоргоша. Градња је текла кроз четири деонице (https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/ekonomija/3801702/sest-stvari-koje-treba-da-znate-o-gasovodu-turski-tok.html). Прва деоница била је од бугарске границе до Ћуприје, друга од Ћуприје до Дунава, трећа од Дунава до Зрењанина, док је четврта деоница гасовода била од Госпођинаца до Хоргоша. Први кубици гаса потекли су почетком 2020. године (https://www.aa.com.tr/ba/balkan/deo-gasovoda-turski-tok-kroz-srbiju-pu%C5%A1ten-u-rad/2095358).
Траса гасовода кроз Србију прелазила је кроз многобројна археолошка налазишта у свим деоницама, те је сходно Закону о културним добрима Републике Србије („Сл. гласник РС“ број 71/94) било потребно извршити и велики број заштитних археолошких ископавања. Инвеститор ових радова био је Infrastructure Development and Construction DOO Beograd – Novi Beograd (IDC DOO), Булевар Михајла Пупина 115 г, Нови Београд.
Траса магистралног гасовода (интерконектор) од границе Бугарске до границе са Мађарском, на делу деонице 4, обухватала је област од Госпођинаца до мађарске границе и
прелазила је преко општина Aда, Сента и Кањижа, над којима је као служба заштите непокретних културних добара територијално надлежан Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица. Део деонице 4, од Госпођинаца до Аде, био је у надлежности Покрајинског завода за заштиту споменика културе Петроварадин.
На траси гасовода у општинама Кањижа, Сента и Ада налазило се девет претходно детектованих археолошких локалитета (Сл. 1). Четири налазишта била су угрожена изградњом гасовода на територији општине Кањижа (локалитети 19, 61, 122, 127 у KO Велебит, КО Трешњевац, КО Кањижа, КО Мартонош, КО Хоргош), два на територији општине Сента (Локалитет 42, Црквено брдо и локалитет 45 у КО Сента) и три на територији општине Ада (локалитети 2, 5, 6 у КО Мол, КО Ада). Већина ових налазишта откривена је и мапирана у оквиру пројекта Археолошка мапа северне Бачке, који од 2017. године реализује Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије и локалних самоуправа. Неки од локалитета који су ископавани у оквиру заштитних радова на траси гасовода били су познати од раније у архивској и археолошкој документацији установа заштите северне Бачке. Такав је случај са локалитетима Црквено брдо (Локалитет 42) у Горњем Брегу, општинa Сента и Чонтпарт (Локалитет 127) у општини Кањижа.
Током октобра и новембра 2019. године, истражена је планирана траса гасовода кроз наведене општине на свих девет археолошких локалитета у дужини од око 1,5 км. Након земљаних радова на полагању цеви гасовода, археолошки радови су настављени на четири локалитета у оквиру радне зоне гасовода да би археолошки објекти и структуре, који су претходно делимично откривени у оквиру трасе, били проширени и истражени у целини.
Приликом ових ископавања детектовано је и ископано више стотина археолошких целина и прикупљено око 100 кутија покретног археолошког материјала.

У току истраживања узет је велики број узорака за различите врсте анализа: апсолутно датовање, палеоботаничке (250 узорака), антраколошке, геохемијске и друге. Анализе радиоактивног угљениковог изотопа ¹⁴С рађене су у Curt Engelhorn – Zentrum Archäometrie, у Манхајму у Немачкој. Резултати других специјалистичких анализа су у обради и биће презентовани у другом тому публикације.
Такође, за све ове локалитете који тренутно уживају статус претходне заштите, на основу резултата истраживања биће урађени елаборати за предлог утврђивања у непокретна културна добра, чиме би се појачала њихова правна заштита. Због великог потенцијала за употпуњавање археолошке слике ове области, надамо се да ће резултати заштитних истраживања на неким од локалитета пружити основ за даља систематска истраживања.

This chapter introduces the material evidence of the making of riverine communities in the Greater Jiang Han Region in prehistoric central-southern China and their uniquely emplaced social dynamics of collaborating with both the landscape and with one another. By focusing on two types of material remains—hydraulic “landmarks” and special classes of pottery—at the Shijiahe site complex in the Jiang Han Basin that brought together people and place, this chapter demonstrates how these communities integrated the natural and the social through collective activities of place-making and ritualized practices of community building. The chapter argues that these activities all foreground a common set of social values of shared labor, community participation, and an intimate connection to the landscape that persisted through millennia in this region. Ultimately, the chapter advocates shifting attention to the deep-time pattern of living in the Jiang Han region at the local level and seriously considering the alternative path of social development—characterized by heterarchy rather than hierarchy—that was emplaced in the co-evolving socio-natural landscape and integral to the long-term social resilience of the Jiang Han riverine communities.

Keywords: riverine community, social–natural landscape, Greater Jiang Han Region, Shijiahe site complex, hydraulic “landmarks,” special potteries, place-making, community-building, ritualized practice, collaboration, heterarchy, social resilience