Феноменологија
Феноменологија у 20. веку се односи на правац у филозофији који је развио Хусерл и неки од његових следбеника. Реч феноменологија је била позната још у 18.веку. Тада је означавала науку о феноменима. Сâм назив потиче од грчких речи пхаиноменон (појава) и логос (наука, разуман говор, ум). Данас се обично у колоквијалној употреби термин „феномен“ употребљава у значењу „појаве“, али у филозофији он има шире и сложеније значење: то је суштина која се појављује, открива нашој свести, тј. појављивање нечег што стоји иза саме појаве као њена бит, смисао, темељ, извор, битак...
Познато је да је Кант људима одрицао могућност да теоретски спознају такве бити или „идеје“ јер су људској спознајној моћи доступне само појаве, тј. само оно што се у појави чулно показује, а да закључивање од појаве на бит представља паралогизам. Отуда је Кант искључио идеје из сфере теоријског ума, тј. из сфере знања и спознавања и препустио их вољи практичног ума.
Хегел је, пак, полазећи управо од става да је појава увек појава бити, одредио „феноменологију“ као „приказ свести у њеном кретању од прве непосредне супротности свести и предмета до апсолутног знања“ као посредованог појављивања саме бити апсолутног духа. Као приказ „искуства свести“ у њеном дијалектицком „самокретању“ феноменологија код Хегела значи пут до апсолутног, тј. битног знања – пут на којем дух постаје свестан своје бити, тј. долази до битног знања о себи самоме као апсолуту. У позитивистичком раздобљу након Хегела, појам феноменологије је био индентичан општем научном ставу коме је стало само до тога да тачно и верно опише појаве и чињенице тзв. емпиријског света без икаквог питања за смисао, бит и битак тих чињеница. Емпиризам и позитивизам цветали су у другој половини 19.века не само на подручју појединачних наука од физике до теологије, него и филозофије. „Ка самим стварима!“ кажу позитивисти 19.века филозофији.
То исто и Хусерл каже, али његов захтев за повратком „ка самим стварима“ (ка самим феноменима) битно се разликује од истоимене позитивистичке максиме, како с обзиром на методу долажења до „самих ствари“ тако и с обзиром на смисао и битак феномена. Према Хусерловој замисли, феноменологија је филозофски метод који треба да заснује филозофију као строгу науку. Тако схваћена филозофија поклапа се са појмом прве филозофије, која би омогућила да се сва подручја стварности схвате у њиховом јединству. Тиме би се, такође, поставио темељ за превазилажење кризе у европској култури у којој доминира наука. Криза се огледа у мноштву супротстављених научних теорија и филозофских система. Недостатак јединствене научне основе ствара релативизам научног сазнања и етичко-друштвених вредности. Управо тај релатиивизам феноменологија хоће да превазиђе, и у складу са тим, она не представља само филозофски већ и универзални метод, који расветљава под којим је условима сазнање уопште могуће. Њен крајњи циљ је проналажење сигурног темеља сазнања, а тиме и утемељење европског начина живота у коме наука има пресудну улогу. Дакле, феноменолошка филозофија има за циљ да заснује филозофију као строгу науку, која обезбеђује поузданост знања у другим наукама, а тиме би била отворена могућност хуманог историјског напретка. Хусерл каже да је темељ европског начина живота јединствени, људски ум. Зато критикује све правце у филозофији који сумњају у рационално управљање животом, али и све догматско-метафизичке системе који дају некритичке слике стварности. Науку дефинише као систем образложених знања, који почива на несумњивом сведочанству. Како доћи до тог несумњивог знања?
Само ако омогућимо да се у мишљењу покаже сâм предмет мишљења. У складу са тим схватањем стоји и Хусерлов позив филозофији да се усмери „ка самим стварима!“. Материјале за фундаментални опис „самих ствари“ Хусер дефинише као есенције, које представљају објекте „интуиције“, неперцептуалног „виђења“, а не емпиријског исраживања. Управо те есенције су феномени, а њихово истраживање је феноменологија. Истраживање је могуће ако се изгради такав метод сазнања који предмету мишљења не додаје ништа ново, већ му омогућује да се он покаже у нашој свести у свом суштинском облику. Дакле, метод треба да покаже како се ствари изворно појављују у свести. Феноменологија се не бави предметима (стварима) који постоје изван наше свести, него појавама у нашој свести. Она сматра да постојање света независно од неке свести нема смисла. Обично, свакодневно искуство, али и посебне науке, претпостављају да свет постоји изван наше свести. То некритичко и догматско уверење изражава један природни став према свету, од кога филозофија треба да се ослободи. Она треба да се уздржи од његовог прихватања, јер он спречава непосредан приступ феноменима свести. То је први корак феноменолошког метода, који се назива феноменолошко епохе (епохé је термин из скептичке филозофије, који се односи на уздржавање од изрицања суда о некој ствари). Искључивањем природног става, мишљењу се отвара пут до извора поузданог сазнања, који се налази у првобитном искуству свести. Свођење целокупног искуства свести на њене првобитне доживљаје назива се феноменолошка редукција. Циљ феноменолошке редукције јесте откривање чисте, првобитне свести – трансценденталне субјективности, која се не односи на појединачну свест, него на људски ум уопште. Структура чисте свести, која предходи сваком чулном искуству, представља полазно поље за 'трансценденталну редукцију.' После откривања овог подручја чисте, али не и празне свести, феноменологија треба да опише основне појмове који се у њој појављују, и то полазећи од њихове непосредне евиденције, односно очигледне потврде у самој свести. Хусерл сматра да је чиста свест активан ток који је увек усмерен на неки предмет. Ова усмереност свести представља њено основно својство, које се назива интенционалност. Интенционалност није:
- „ступање разноликих опажених и замишљених предмета у свест“ - „ступање свести“ у однос с њима да би их свест на овај или онај начин примила у себе - сарџавање „нечег у себи као објект“
Интенционалност као свест о и као оно о чему је она свест нису две ствари него „управо однос интенција“, тј. „доживљај“ који тендира ка нечему, акт који мисли нешто, мишљење које је усмерено на нешто као свој смисао. Постоји известан утицај Брентана на Хусерла, код кога је он студирао филозофију. Под интенционалношћу свести, Брентано подразумева психички однос мишљења према ономе што се мисли као свом садржају или објекту, и схватио је као интенционално – менталну иманентну егзистенцију („инегзистенцију“) објекта у психичком акту. Хусерла интересује интенционалност као интенционалност, тј. предмет као предмет или предметност која је акту управо „тренсцендентна“ а не иманентна.. Брентано говори само о интенционалним актима и предметима, док Хусерл осим атрибута интенционалан употребљава и именицу интенционалност. Он истражује проблем интенционалности најпре на плану логичких и гносеолошких проблема, а касније и на општефилозофском плану. Открио је интенционалност као битну карактеристику свести уопште, као однос свести на предмет у његовом појављивању у актима спознаје. Пошто је уочио да се свест може такође односити према сопственој делатности као предмету, тј. може бити усмерена на саму себе, Хусерл назива то својство свести – рефлексија. При појављивању предмета како предмета, свест је у сваком акту усмерена на актуелну акт акта. Тиме сто свест ту бит чини својом интенцијом, она омогућује да се око и помоћу њене интенције образује предмет. Док свест врши разлиците интенције и у рефлексији тематизира њихов смисао, она спознаје себе као оно што је у свим тим актима увек на делу, дакле и у предметима који одговарају тим актима. Објект, предмет или смисао не могу се ни замислити без субјекта, свести или акта у коме се они конституишу. Обоје се може схватити само у корелативном односу или јединству.
Хусерл мисли да се свест конституише тек у актима интенционалне свести –„сам свет је интендирани предмет, али никада само дозивљај онога који мисли!“
Своју науку о интенционалном доживљају као свести која је интенционално усмерена на нешто, Хусерл чини зависном једино у чистој рефлексији и о у њој захваћеној бити. Све „датости чула“ немају интенционални карактер, интенционалност долази из посебног „слоја који даје смисао“. Чулне датости Хусерл назива „хилетске или материјалне датости“ или једноставно „материје“ интенционалне морфе (морпхе). Оно што материје обликује у интенционалне доживљаје и што производи специфицност интенционалности, Хусерл назива „ноеза“. Ноезе чине оно специфично ума у наширем смислу речи. Повратак на когитације и уопште на интенционалне доживљаје врши се у актима рефлексије. I интенционалност се открива у рефлексији – она се не да схватити ни из садрзаја интенционалних доживљаја нити само као свест о нечему, јер у свим облицима актуелног когита, иако је присутна, интенционалност остаје сакривена. Она се открива тек у посебном „обраћању“ свести тј. у повратку на интенционални објект. Тек у том „попредметујућем“ обраћању интенцијалног објекта, постаје схваћен објект или предмет.
Рефлексија има два ступња ( психолошка, природна рефлексија)
I ступањ: Показује да свест није никакав садржај, тј. ТО о чему је она свест, него да је управо свест о томе, тј. себе и садржаја свесна свест! Док је она свесна садржаја већ у „изворном акту“, а себе саме само имплиците, експлицитна свест постаје себе и тога да је она свест –о свесна тек у рефлексији. Она тога постаје свесна једино у вези са „изворним актом“, у јединству двоструко испреплетеног когита. Свест и постоји само као свест –о , тј. у јединству с тим о чему је она свест.
II ступањ: Није присутан изворни интенционални објект, али је веза са њим осигурана преко схваћеног објекта као предмета предходне рефлексије. На тај начин, садржај свести нужан је услов да би свест уопсте била свест, али он сам није свест, па ни интенционална свест. Као што садржај свести још увек није сама свест – о, тако објект интенције није само интенција нити интенцијални доживљај сама интенционалност.
Интенционалност је шири појам. Није само свест – о, нити само тековина конституције, него и непрестална река трансценденталне субјективности у њеном непрестално тендирајуцем тону. Тако схваћена интенционалност обухвата како „хилетске датости“ тако тендирајућу ноезу и конституирану ноему. Дакле, неома представља јединствени предмет тока свести као произведени смисао који у интенционалном току свести настаје као јединствено и идентично значење предмета. Хиле, ноеза и ноема, као три олика интенционалности, изражавају троструку структуру трансценденталне субјективности.
Основна карактеристика сваке свести је да има свој предметни смисао, јер „према свом смислу читави просторно–временски свет је пуки интенционални битак“ – битна Хусерлова мисао о корелацији субјекта и објекта, свести и света долази до изражаја у том одредјењу просторно-временског света као битка што га свест конституише у својим разноликим актима. Покушај да се битку и свету дâ још неко више значење, да им се припише самостална егзистенција, представља противсмислену мисао. Као што субјект и свест Хусерл не узима у психолошком већ у трансценденталном значењу, тако свест и битак не узима као појединачне предмете него као интенционалну предметност као такву.
Основна карактеристика сваке свести је да несто има на уму као наум или сврху. I то је, ако се одстране све спољне сврхе, назвао интенционалним објектом који се конституисе у разним облицима њене свести која осмисљава хилетске датости и тиме производи њену.
Сваком предмету свести одговара одређени начин појављивања и представљања у њој, што чини суштину самог предмета. Суштина јесте оно што карактерише неку врсту предмета, што у низу различитих измена једне врсте предмета остаје стално – инваријантно. Суштине су, у ствари, априорне форме, предискуствени услови појављивања предмета у свести. Свест у којој се приказују суштине назива се ејдетска свест (грч. еидос – идеја, врста, бит). Ејдетском редукцијом феноменологија открива да се ова свест, односно мишљење суштинâ, одвија спонтано, тако да је интуитивно доступна као непосредан доживљај слагања тока свести и њеног интенционалног предмета – света као корелата свести.
У тој тачки феноменологија открива поуздан темељ истинитости као основне одлике ума. Могућност спонтаног увиђања суштинâ показује да је свест, односно ум, у стању да оправда своју извесност и објективност. Тако Хусерл закључује да не може бити сумње у способност свести (ума) да самостално оправда себе и буде основно упутство човеку у свеукупном сналажењу у свету, односно основа једне и јединствене науке и на њој заснованог живота. На тај начин је, према Хусерловом мишљењу, пронађен поуздан ослонац за превазилажење кризе у европској култури и напредак човечанства. У његовом касном делу („Криза европских наука и трансцендентална феноменологија“, 1936.) све теоријске и практичне облике деловања и веровања једног друштва, односно једне културе, Хусерл означава појмом свет живота (на немачком језику – Лебенсwелт). Свет живота је подруче крајње потврде наших веровања и извор свих сазнајних и вансазнајних евиденција. Сходно томе, он увиђа да филозофију више није могуће засновати као строгу науку. Међутим, Хусерл у европском начину живота још увек види доминантно присуство ума као његову унверзалну одлику, која му омогућује да напредује и буде узор другим културама. Уколико би се европски човек вратио изворној идеји ума, он би могао самостално и слободно да превазиђе кризу чији најизразитији облик, у његово доба, била појава Хитлера и националсоцијализма. Дакле, било је потребно обновити веру у идеју рационализма и на њој развијати етику и политике. У супротном, упозправао је Хусерл уочи Другог светског рата, човечанство ће пасти у варварство.
