Гравирање

Гравирање је технички поступак урезивања или јеткања дизајна (линија, украса, знакова, ликова) у тврду, обично равну површину прављењем бразда у њој. Резултат гравирања може бити сам декорирани предмет ако се гравира сребро, злато, челик или стакло, или може омогућити израду дубокотискарских (тал. интаглио) плоча од бакра или другог метала за тискање слика на папиру као тисака или илустрација. Отисак урезаних слика назива се гравура или гравира.

Гравирање је кроз хисторију било важна метода стварања слика на папиру, како у умјетничком тискарству тако и за комерцијалне репродукције и илустрације у књигама и часописима. Дуго је времена било замијењено фотографијом у комерцијалним примјенама те је, дјеломице због тежине учења технике, много мање уобичајено у тискарству гдје је већином замијењено јеткањем и другим техникама.

Традиционално гравирање резбарским длијетом (дубачем) или упорабом стројева наставили су користити златари, стакларски гравери, оружари и други, док модерније индустријске технике попут фотогравирања и ласерског гравирања имају многе важне примјене.

Термини

Остали термини који се често користе за тискане гравуре јесу бакрорез, бакрено гравирање или линијско гравирање. Гравирање челика је једнака техника на челичним или почеличеним плочама, а углавном се користило за израду новчаница, илустрација у књигама, часописима и репродуктивним тисцима, заглављима писама и другоме у раздобљу од 1790. до раног 20. стољећа када је техника гравирања почела губити популарност осим у изради новчаница и других облика сигурног тиска. У прошлости се "гравирање" користило врло слободно за означавање неколико тискарских техника па су многе тзв. гравуре заправо биле израђене потпуно другачијим техникама као што је јеткање или меззотинта.

Процес

Асортиман ручног алата за гравирање

Гравери користе алат од ојачаног челика названог бурин за урезивање дизајна у површину која је традиционално најчешће бакрена плоча. Длијета (дубачи) долазе у много облика и величина од којих сваки даје различите типове линија. Бурин производи јединствену и препознатљиву квалитету линије која је карактеризирана својом постојаношћу, одмјереним изгледом и чистим рубовима. Кутни тинтни алат има благо закривљен врх који се обично користи у тиску. Фирентинска длијета представљају алат равног дна с многоструким урезаним линијама који се користи за процес испуне на већим површинама. Равна длијета се користе за обављање испуне на словима као и код највећег дијела гравирања музичких инструмената. Округла длијета обично се користе на сребру за стварање јасних резова (што се назива гравирање јасним резом) као и на другим металима тешкима за урезивање попут никла и челика. Бурини су четвртастог облика или у облику издуженог дијаманта те се користе за урезивање равних линија. Остали алат попут меззотинтних длијета, рулета и лаштила користи се за текстурне ефекте.

У почетку је постојало само ручно гравирање. У том се процесу бурин држи руком тако да се дршка обухвати дланом руке. Точка новог алата је открхнута на дуљину мало већу од граверових прстију, те се затим враћа поново на почетни положај. Стварно гравирање се састоји од комбинације тиска и манипулације дјелом. Овај се процес данас још увијек изводи, а модерна технологија омогућила је разне механички асистиране суставе гравирања. У бити они су сачињени од држака који наликују буринима, но унутар њих су пнеуматски пистони који дубе точку попут пнеуматске бушилице но брзином до 15.000 удараца у минути, увелике редуцирајући напор потребан код традиционалног ручног гравирања.

Штовише, постоје стројеви за гравирање који се обично користе за тисак слова упорабом пантографског сустава. Постоје иначице за унутрашњост прстенова као и за вањштину већих дијелова. Такви стројеви се обично користе за инскрипцију на прстењу, медаљонима и украсним предметима.

Ручно гравирање

Сваки гравер је посебан и користи се за одређену сврху. Примјерице, постоје кружни гравери који раде кружне резове, те кутни гравери који раде правокутне резове. Ови гравери имају врло мале резне точке, те су неке резне линије толико мале да су широке 1 мм. Линије широке 3 мм представљају огроман рез за ручног гравера, а просјечна величина реза одговарала би нешто већему од периоде у нормалном типном тексту.

Ручно гравирање се користи за персонализацију или украшавање драгуља, оружја, трофеја, ножева и осталих ствари направљених од финих метала. Боје кориштене у масовној производњи калупних дијелова понекад се ручно гравирају ради додавања специјалних истакнућа или одређене информације као што су бројеви дијелова.

Хисторија и упораба

(а) игла за јеткање, (б) стругач, (ц) и (д) лаштило, (е) длијето, (ф) црпилица, (г) стругач за меззотинту, (х) закривљени стругач, (и) рулет за меззотинту, (ј) сјенило за меззотинту, (к) рулет за меззотинту, (л) длијето са сухим врхом, (м) чекић, (н) држач језгре за примјену 'основе', (о) кистови за примјену лака (п) калиперни компаси

За процес тиска види интаглио (тисак). За западну хисторију умјетности гравираног тиска види тисак старих мајстора и гравирање линија

Једино гравирање метала које се могло изводити у антици видљиво је у плитким жљебовима пронађенима на неким драгуљима након почетка 1. тисућљећа пр. Кр. Главнина такозваних гравираних дизајна на античким златним прстеновима или другим предметима израђивала се удубљивањем или понекад комбинацијом технике цера пердута и удубљивања.

Упораба гравирања за урезивање декоративних сцена или фигура на стаклено посуђе појавило се тек у раном првом стољећу послије Криста, а наставило се све до четвртог стољећа нове ере у градским центрима попут Кöлна и Рима, те је ишчезло негдје у петом стољећу. Декорација се у почетку темељила на грчкој митологији, прије него су сцене лова и циркуса постале популарне, као и на сликама исцртанима из Старог и Новог завјета. Чини се да се користило за опонашање изгледа посуђа од племенитих метала из истог раздобља укључујући примјену златних листића, а вјеројатно је урезивано голом руком или помоћу штапића. До сад је идентифицирано двадесет одвојених стилистичких радионица и чини се вјеројатним да су занимања гравера и произвођача посуђа била одвојена један од другога.

У средњем вијеку у Еуропи су златари користили гравирање за декорирање и инскрипцију металних радова. Мисли се како су започели тискати импресије својих дизајна ради њихова записивања. Из тога је произашло гравирање бакраних тискарских плоча за стварање умјетничких слика на папиру које су биле познате као тисак старих мајстора у Њемачкој тијеком 1430-их. Убрзо се проширило у Италију. Многи рани гравери имали су златарску позадину. Први и највећи период гравирања трајао је од 1470. до 1530. с мајсторима попут Мартина Сцхонгауера, Албрецхта Дüрера и Луцаса ван Леидена.

Након тога гравирање је почело губити утрку с јеткањем, много лакшом техником у умјетничкој изобразби. Међутим многи тисци комбинирали су обје технике: иако се сви Рембрандтови тисци опћенито називају бакрорезима ради прикладности, многи од њих израђени су дијелом примјеном бурина или сухе игле, док остали имају нешто треће. До деветнаестог стољећа већина се гравирања користила за комерцијалне илустрације.

Прије открића фотографије, гравирање се користило за репродукцију осталих умјетничких облика, примјерице слика. Гравуре су наставиле бити уобичајене у изради новина и многих књига у раном 20. стољећу пошто су биле јефитиније за кориштење у тиску од фотографских слика. Гравирање се такођер одувијек користило као метода оригиналне артистичке експресије.

Модерни процес

Компјуторизирано гравирање на Цориану.

Будући да високу разину микроскопских детаља може постићи тек мајсторски гравер, кривотворење гравираних дизајна је готово немогуће па се модерне новчанице готово увијек гравирају као и плоче за тискање новца, чекова, обвезница и осталих папира осјетљиве сигурности. Гравирање је толико прецизно да нормални тискар не може поново створити детаљ на раучно гравираним сликама нити их не може скенирати. У Уреду за гравирање и тискање САД-а на истој плочи ради више од једног ручног гравера што чини готово немогућим да једна особа дуплицира читаву гравуру за појединачну новчаницу или документ.

Многе су се класичне поштанске марке гравирале но ова је пракса сада готово препуштена појединим државама или се користи када се жели добити "елегантнији" дизајн па је прихватљив лимитиран распон боја.

Модерна дисциплина ручног гравирања, како се назива у металорезном контексту, преживјела је само на неколико специјализираних поља. Највећа умјетничка разина може се видјети на пушкама и осталом металном оружју, драгуљим и музичким инструментима. У већини индустријске упорабе попут производње интаглио плоча за комерцијалну примјену, ручно гравирање је замијењено глодањем помоћу ЦНЦ гравирања или глодалица.

Друга примјена модерног гравирања може се пронаћи у тискарској индустрији. Ондје се сваког дана тисуће страница механички гравирају на ротогравурне цилиндре који су обично челичне базе с бакреним слојем дебљине 0,1 мм, а на које се преносе слике. Након гравирања слика се заштићује с приближно 6 µм кромирана слоја. Упорабом овог процеса слика ће издржати преко милијун копија у тискарским прешама високе брзине.

Слика се обично ствара у неком од формата налик ПДФ-у, те затим улази у радни ток гдје се процесира и аутоматски ставља на огромне тискарске цилиндре. Данас се на истом цилиндру може гравирати до 192 страница. Како цилиндар служи за тисак у једној боји обично се користе четири цилиндра за тисак једне странице супстрата. Ротогравура има велик удио у публикацији, пакирању и декоративном тискању.

Гравирни стројеви попут К500 (пакирање) или К6 (публикација), које израђује Хелл Гравуре Сyстемс, користе дијамантну иглу (стилус) за урезивање ћелија. Свака ћелија ствара једну тискарску точку послије у процесу. К6 може имати до 18 гравирних глава од који свака урезује 8,000 ћелија у секунди с точношћу од ,1 µм и мање. Оне су потпуно надзиране рачуналима, а читав процес израде цилиндара је у потпуности аутоматизиран.

Процес гравирања дијамантима је најсавршенији поступак још од 1960-их.

Данас се нагло развијају ласерски гравирни стројеви, но ипак се механичко урезивање доказало у јачини квалитете и економске исплативости. Више од 4,000 гравера направи приближно 8 мио тискарских цилиндара сваке године у цијелом свијету.

Стварање тона

Судариј свете Веронике Цлаудеа Меллана (1649)

На традиционалним гравурама, које су чисто линеаран медиј, импресија полутонова (растера) вршила се израдом много врло танких паралелних линија техником која се називала шрафирање. Када су се два скупа паралелних шрафова крижала међусобно ради веће густоће, резултирајући образац био је познат као крижно шрафирање. Обрасци точака такођер су се користили у техници названој точкање коју је први око 1505. примијенио Гиулио Цампагнола. Цлауде Меллан био је један од многих гравера 17. стољећа с одлично развијеном техником упорабе паралелних линија различите дебљине (познатих као "набубрене линије") којима је давао суптилне ефекте тона (попут Голтзиуса - види слику испод). Савршени примјер тога је његов Судариј свете Веронике (1649), гравура Исусова лица израђена из једне једине спиралне линије која започиње на врху Исусова носа.

Библијске референце

Најранија алузија на гравирање у Библији могла би бити референца на Јудин печатњак (Књига Постанка 38:18) након чега слиједи (Књига Изласка 39:30). Гравирање је обично рађено точкастим алатом од жељеза или чак с дијамантним вршцима. (Јер 17:1).

Сваки од два ониксна камена на раменим дијеловима ефода великог свећеника био је угравиран с именима шест различитих израелских племена, а сваки од 12 драгих камена који су красили његова прса био је угравиран с именом једног племена. Свети знак посвете, сјајна златна плоча на свећеникову турбану била је угравирана са сљедећим ријечима: "Светост припада Адонају." Безалел је заједно с Охолиабом био једини квалифициран за ову специјализирану граверску израду као и за поуку других.—Еx 35:30-35; 28:9-12; 39:6-14, 30.