Призрен
Призрен (алб. Prizreni) град је који се налази на југу Косова. Седиште је истоимене општине и Призренског округа.
Призрен
Призрени | |||
|---|---|---|---|
 | |||
|
|||
| Координате: 42°14′Н 20°44′Е / 42.233°Н 20.733°Е | |||
| Држава |  Косово
| ||
| Округ | Призренски округ | ||
| Површина | |||
| - Укупна | 626,86 км2 | ||
| Висина | 450 м | ||
| Становништво (2011) | |||
| - Град | 85,119[1] | ||
| Временска зона | Средњееуропско вријеме (УТЦ+1) | ||
| - Љето (ДСТ) | Средњееуропско љетно вријеме (УТЦ+2) | ||
| Поштански број | 20000 | ||
| Позивни број | +383 (0)29 | ||
| Службене странице https://kk.rks-gov.net/prizren/ | |||
| Карта | |||
  Призрен | |||
Призрен се налази на падинама Шар планине, у близини границе с Албанијом и Македонијом (на 42,23° СГШ, 20,74° ИГД[2]). Чувен је по великом броју историјских цркава и старих џамија. Већина становништва су Албанци, а постоји и велика Бошњачка заједница у граду[2].
Историја
уредиАнтички период
уредиПознат у античко време као град Тхеранда,(лат.раскрсница) град се развијао између VI и IX века (град је утврђен на брду, са подграђем и мањом насеобином око базилике на чијим остацимаа је касније подигнута црква Богородица Љевишка).Из турског периода старом утврђеном граду на брду остао је назив Каљаја-(ар.тврђава).
Средњовековни период
уреди
У време Византије, Призрен је био значајније регионално седиште и у то време у њему су изграђена утврђења Дрвенград и Вишеград, познат као призренски Горњи град. У њему је било седиште Византијске епископије. Повељом цара Василија из 1019. године, Охридској архиепископији се поклања призренска епископија и ово је први писани документ у коме се помиње Призрен тада под именом Приздријана. За време византијске власти над Призреном, у њему је подигнут устанак против цара Михаила VII Дуке и на сабору који је ту организован 1072, учесници устанка, властелини и скопски бољари прогласили су кнеза Бодина за владара и крунисали су га за бугарског цара. Устанак је недуго затим био крваво угушен.
Од 1275. године Призрен припада српској средњовековној држави и постаје привредно и духовно средиште. Град на Бистрици економски јача нарочито у време краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. У то време Призрен кује и свој новац. Из тог периода су најзначајнији историјски споменице српске средњовековне баштине црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Свети Архангели, задужбина цара Душана. Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша. У то време у Призрену се насељавају трговци из Дубровника и Котора и ту се почињу организовати познати сајмови (панађури), у дане великих верских празника. Призренским градом управљао је српски кефалиија, док је тргом управљао кнез који је по правилу био из приморских градова Дубровника и Котора. Средњовековно призренско становништво било је разнородно и поред Срба су га чинили и Арбанаси, Грци, Власи, Дубровчани, Корчулани, Сплићани, Задрани, Млечани и Саси. Они су обично живели у колонијама. Највећу колонију су сачињавали Дубровчани. Путописци тога времена Призрен називају „царски град“ и „царска престоница“, а у народним епским песмама наводи се као „српски Цариград“.
После смрти цара Душана Призреном је овладао краљ Вукашин и држао га од 1362. до 1371. године. Краљевић Марко је владао Призреном до 1372, а Балшићи од 1372. до 1376. године и већ од тада почиње опадање Призрена и помиње се 1433. међу напуштеним трговачким местима.
Отомански период
уреди
За вријеме Османлијског царства Призрен је био културни и административни центар шире регије. Претпоставља се да је Призрен пао под турску власт између 1455 и 1459. године. У периоду турске власти Призрен добија нову урбану структуру формирањем чаршија и махала и изградњом монументалних исламских грађавина (Синан пашина џамија, Мехмед пашина џамија, Амам, Сахат кула, Камени мост и др). Призрен је био важно исламско седиште и у њему су подигнуте бројне џамије, текије, турбета и медресе. Током овог периода неке од средњовековних цркава су претворене у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију а манастир Светих Архангела је разграђен и од тог камена саграђена је Синан пашина џамија. У Призрену је било развијено преписивање арапских, персијских и турских дела са књижевним и научним садржајем.
Крајем 19. века, Призрен постаје средиштем албанског народног препорода. 10. јуна 1878. године на скупу Албанаца са Косова и северне Албаније у Призрену је основана Призренска лига, чији је циљ био борба за аутономију и уједињење Албанаца у један велики албански вилајет. Захтеве призренске подржали су и призренски Срби.[3] Првих година 20. века умножавају се побуне Албанаца, усмерене на добијање аутономије у оквиру Турске царевине.
Балкански рат
уреди
Српска војска је заузела град Призрен у првом балканском рату 1912. године и завела репресивне мере над цивилним становништвом.[4] Према неименованом мађарском извештају, српски одреди су проваљивали по кућама, пљачкајући, вршећи насиља и убијајући.[5] Лешеви су лежали на улицама, а према изјавама очевидаца тих дана је око Призрена било око 1.500 лешева Албанаца.[6] Страним новинарима није било допуштено да иду у Призрен.[6] Након дејстава српске војске и паравојних јединица, Призрен је постао један од највише разорених градова Косовског вилајета и становништво га је прозвало "Краљевство Смрти".[5]
Процењује се да је 5.000 Албанаца убијено на подручју Призрена.[5] Након свега, генерал Божидар Јанковић је приморао албанске главаре Призрена да потпишу изјаву захвалности српском краљу Петру за њихово ослобођење.[5] После балканских ратова Призрен улази у састав Србије.
Југословенски период
уредиТоком првог светског рата Призрен и његова околина били су под бугарском окупацијом све до прикључења Краљевини СХС 1918. године. По прикључењу Краљевини СХС 1918. Призрен постаје седиште округа и њему се образују Окружни суд. У овом периоду у Призрену се отварају прве фабрике и оснивају прва спортска друштва.
После априлског слома Краљевине Југославије 1941. године и окупације, Призрен улази у састав италијанске Велике Албаније. За време окупације 1941-1944 долази до исељавања српског живља. По ослобађању Призрена 17. новембра 1944. године, он постаје средиште аутономне области Косово и Метохија, које ће касније бити премештено у Приштину.
После Другог светског рата долази до свестраног развоја Призрена. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице, а то је праћено великим порастом броја становника, великим прираштајем и досељавањем становништва, углавном Албанаца из других крајева. У овом периоду дешавају се и велика исељавања Срба и Турака.
Косовски рат
уреди
Након повлачења српских снага у јуну 1999. дошло је до паљења српских кућа и одмазде над преосталим призренским Србима. Српски верски објекти су посебно страдали током немира на Косову 2004. године. У тим нередима страдали су манастирски комплекс Свети Архангели, саборна црква у Призрену као и црква Богородице Љевишке.
Насељена мјеста
уредиАтмађа, Белоброд, Билуша, Бљач, {Богошевце}, Брезна, Бродосавце, Брут, Бузец, Буча, Вележа, Влашња, {Врбичане}, Врбница, Горња Србица, {Горње Љубиње}, {Горње Село}, Горожуп, Гражданик, Грнчаре, Дедај, Добруште, Дојнице, Доња Србица, {Доње Љубиње}, {Драјчићи}, Душаново, Ђонај, {Живињане}, Жур, Заплужје, Згатар, Зјум Опољски, Зјум Хас, Зојић, Зрзе, {Јабланица}, Јешково, Кабаш, Кабаш Хас, Капра, Карашинђерђ, Кобања, Којуш, Кориша, Косовце, {Крајићи}, Крајк, Куклибег, Куковце, Кушнин, Куштендил, Ландовица, Лез, Лесковац, {Локвица}, Љубижда, Љубижда Хас, Љубичево, Љукинај, Љутоглав, Мазрек, Мала Круша, Мамуша, {Манастирица}, Медвеце, {Милачићи}, Миљај, Мурадем, {Мушниково}, Нашец, {Небрегоште}, Нова Шумадија, Новаке, Ново Село, {Пејчићи}, Петрово Село, Пиране, Плава, Плајник, Планеја, {Плањане}, Послиште, {Поуско}, Призрен, Рандубрава, {Рачићи}, Ренце, {Речане}, Ромаја, Скоробиште, Смаћ, {Средска*}, {Стајковце}, {Стружје}, Трепетинца, Тупец, Хоча Заградска, Цапарце, Шајиновац, Шкоза и Шпинадија. Напомена:{у загради}, насеља у сливу Бистрице (у Средачкој жупи)
Насеља у подножју Шар Планине: Баћка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукулјане, Лештане, Љубовиште, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица.
Становништво
уредиДемографска ситуација општине Призрен последњих година (сви подаци су процене):
| Година | Албанци | Бошњаци | Срби | Турци | Роми | Остали | Укупно |
| 1991. | 132.591 (75,6%) | 19.423 (11,1%) | 10.950 (6.2%) | 7.227 (4,1%) | 3.963 (2,3%) | 1.259 (0,7%) | 175.413 |
| 1998. | нп | 38.500 | 8.839 | 12.250 | 4.500 | нп | нп |
| 2000. | 181.531 (76,9%) | 37.500 (15,9%) | 258 (0,1%) | 12.250 (5,2%) | 4.500 (1,9%) | нп | 236.000 |
| 2001. | 181.748 (81,9%) | 22.000 (9,9%) | 252 (0,1%) | 12.250 (5,5%) | 5.424 (2,4%) | нп | 221.674 |
| 2002. | 180.176 (81,6%) | 21.266 (9,6%) | 194 (0.01%) | 14.050 (6,4%) | 5.148 (2,3%) | нп | 221.374 |
Познате личности
уреди- Петар Богдани (Пјетëр Богдани) (1630-1689), први албански књижевник
- Јован Грковић Гапон (1879-1912), православни монах
- Али Хајдар Шен (Али Хаyдар Şен) (*1939), турски новинар
- Крист Штуфи (Крист Схтуфи) (*1974), филозоф
- Петар Костић, књижевник и ректор призренске богословије (1882-1889)
- Шабан Гаши (1939 - 1990), југословенски кинематограф
- Ивица Дачић (1966), Председник владе Србије
- Акил Марк Коци (1936), композитор
- Гјон Гјони (1951), познати Загребачки умјетник златар-драгуљар
- Отац Харитон Лукић, православни монах
Повезано
уредиИзвори
уреди- ↑ Попис на Косову 1948-2011
- ↑ 2,0 2,1 „Тхе Wорлд Газеттеер”. Архивирано из оригинала на датум 2012-12-04. Приступљено 2013-08-17.
- ↑ Ј. Хаџи-Васиљевић, Арбан. лига, 40-42.
- ↑ Српска војска је оставила крвави траг (Тхе Неw Yорк Тимес, 31. децембар 1912.)
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 „Лео Фројндлих, Албанска голгота”. Архивирано из оригинала на датум 2012-05-31. Приступљено 2010-03-09.
- ↑ 6,0 6,1 „Надбискуп Лазар Мједа, Извештај о српском освајању Косова и Македоније”. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-03. Приступљено 2010-03-09.
