Ерwин Роммел

Ерwин Роммел
Биографске информације
Пуно име	Ерwин Јоханнес Еуген Роммел
Рођење	15. студеног 1891. Хеиденхеим крај Улма, Wüрттемберг, Њемачка
Смрт	14. листопада 1944. Блаустеин, Њемачка.
Држављанство	Нијемац
Надимак	Wüстенфуцхс (Пустињска лисица)
Супруга	Луциа Мариа Моллин
Каријера
Служба	1911. - 1944.
Чин	Фелдмаршал
Ратови	Први свјетски рат Други свјетски рат
Важније битке	Први свјетски рат Битка код Кобарида (1917.) Други свјетски рат -Пад Француске Битка за Аррас (1940.) -Сјеверноафричка кампања Опсада Тобрука (1941.) Битка код Газале (1942.) Битка Бир Хакеима (1942.) Прва битка код Ел Аламеина (1942.) Битка код Алам Халфе (1942.) Друга битка код Ел Аламеина (1942.) Битка код Меденине (1943.) Битка код пролаза Кассерине (1943.) -Операција Оверлорд
Војска	Њемачка царска војска Реицхсwехр Wехрмацхт
Род војске	Хеер
Јединице	Алпен Корпс
Заповиједао	7. Панзер-Дивисион Африка Корпс Оклопна војска Африке Заповједник сјеверне Италије Армијска група Е, Грчка Армијска група Б

Ерwин Јоханнес Еуген Роммел (Хеиденхеим крај Улма, регија Баден-Wüрттемберг, 15. студеног 1891. - Блаустеин, 14. листопада 1944.), њемачки војсковођа. Један је од најцијењенијих њемачких фелдмаршала у II. свјетском рату. Због изврсних достигнућа у Африци добио је надимак Wüстенфуцхс (Пустињска лисица). Роммел се често спомиње не само због изнимне војничке вјештине, него и због витештва према супарницима, будући да је био један од њемачких заповједника који су одбили послушати Коммандобефехл (Врховна заповијед). Такођер се претпоставља да је судјеловао у уроти да се убије Хитлер, због чега је прије краја рата био присиљен на самоубојство.

Млади Роммел

Ерwин Јоханнес Еуген Роммел био је из прилично богате обитељи. Отац, по коме је добио и име, био је професор и математичар. Његова мајка, Хелена, била је најстарија кћи Карл вон Луза, предсједника регионалне (Wüрттембергшке) владе. Имао је старију сестру, Хелену, и два млађа брата, Карла и Герхардта; старији му је брат, Манфред, умро кад је Ерwин још био новорођенче.

Као дијете често је оболијевао али је показивао добар интелектуални капацитет. Пошто није било основне школе у Хеиденхеиму, имао је приватну подуку. Иако се показао довољно паметним да упише средњу школу (Реалгyмнасиум) у Аалену, гдје је његов отац био равнатељ, он није држао корак са својом генерацијом. Стекао је дојам лијенога и недисциплинираног ученика. Али имао је потенцијала. Једном је један његов професор изјавио да ће, ако му икада Ерwин донесе неки састав без иједне гријешке, цијели разред отићи на једнодневни излет. Чувши то, Ерwин се тргнуо из свог немара према школи и написао је састав без погрешке. Пошто се након тога излет није остварио, Роммел је поновно утонуо у немар и лијеност.

Нагло се промијенио у петнаестој години живота. Почео је показивати занимање за математику, спорт и израду зрачних једрилица. С пријатељем је конструирао једрилицу која је могла летјети. Хтио је студирати аеронаутику, али му је отац савјетовао да отиђе у војску. Ерwин је послушао очев савјет и пријавио се у wüрттембергшки уред за обрану. 19. српња 1910. ушао је у састав 124. wüрттембергшког пјешадијског пука. Након типичне обуке регрута, послан је у краљевску кадетску школу у Данзигу (Гдањску). Тамо је упознао љубав свог живота, Луцију Мариу Моллин. Иако је Роммел био протестант, а она католкиња, вјенчали су се 1916. У липњу 1914. ратни облаци почели су се скупљати и његов је пук мобилизиран.

Планински ратник

Када је рат започео Роммел је био нижи официр у 124. wüрттембергшком пјешадијском пуку. Његово се ватрено крштење догодило 22. коловоза 1914., када му је наређено да крене са својим водом према француском селу Блеиду. У рујну Роммелова је јединица премјештена на планине око Вареннеса, близу шуме Арагонне. Напредовање је било непрестано, али су расли и губици. У то вријеме бојиште још није прешло у рововски рат. Било је пјешачких напада и протунапада подржаних артиљеријом и коњицом. У једном таквом нападу, на рубу Арагонске шуме, Роммел је по први пута био рањен. За тај напад је добио Жељезни криж другог ступња.

Ране су му зацијелиле у сијечњу 1915. и када се вратио у свој батаљон (и даље у Арагонском сектору). Начин борбе се промијенио. Ровови и бодљикаве жице замијениле су отворено ратовање из протекле године. Управо је та промјена из мобилног у статично ратовање утјецала на Роммелово тактичко размишљање до краја његове војне каријере. Награђен је Жељезним крижем првог ступња за успјешан напад на француске положаје у Арагонској шуми. Његова је јединица остала у Арагонској шуми цијеле јесени. Обрамбени положаји су ојачани, а губици су и даље расли.

15. српња 1915. рањен је по други пут. Када се опоравио није враћен старој пуковнији, већ је послан у новоосновани wüрттембергшки планински батаљун с промакнућем у чин поручника. Након обучавања у Аустрији, батаљун је послан на Западно бојиште, али није видио много акције. У листопаду 1916. премјештени су на исток, да судјелују у завршној фази кампање против Румуњске. У то је вријеме Роммел осмислио своју тактику увлачења иза непријатељских линија која се показала јако успјешном. У коловозу 1917. освојио је узвисину Цосна увлачењем између непријатељских положаја.

Након Румуњске, батаљун је послан на Талијанско бојиште на планине сјеверно од ријеке Соче. Тамо је Роммел постигао велик успјех. Освојио је брежуљак 1192, планину Матаиур и Коловрат, те брежуљак 1114. За те потхвате награђен је од Цара Wилхелма II. с Поур ле Мéрите – највећим њемачким одликовањем за појединачна херојска дјела.

Роммел је на Талијанском бојишту дочекао крај рата у студеном 1918. Након рата премјештен је натраг у 124. wüрттембергшку пјешачку пуковнију с промакнућем у чин сатника. Рат га је научио заповиједати војницима у тијеку битке и научио је задобити њихово повјерење и у најтежим тренуцима. Искуство је задобио у Арагонској шуми, парализирајући и деморализирајући противника умјесто да троши вријеме и муницију изравним, фронталним нападима.

Ако се мала, добро увјежбана и дисциплинирана јединица, под динамичним водством, може увући иза непријатељских линија, добијемо елемент изненађења и растргану линију отпора коју уништавамо брзим покретима.

Ерwин Роммел, из књиге Инфантерие греифт ан (Пјешаштво напада)

Међуратне године

Након рата, Роммел је враћен у своју првотну пуковнију, али само до љета 1919. Тада је пребачен у 32. сатнију за унутарњу сигурност у Фриедрицхсхафену. У почетку га ново особље није превише вољело јер је био строг и тражио високу дисциплину. Након пар мјесеци завољели су га и имали врло високо мишљење о њему.

31. ожујка 1920. Версајски уговор је ступио на снагу и тиме се њемачка војска смањила на само 100,000 људи, што је било далеко мање од 2 милијуна војника плус Царска војска из 1918. Пошто је генерал-пуковник Ханс вон Сеецкт, заповједник Реицхсwехра (Регуларна војска Wеимарске Републике Њемачке), требао реорганизирати војску, одлучио је поставити Роммела на чело 13. пјешачке пуковније у Стуттгарту. Роммелова стара пуковнија, 124. wüрттембергшка пјешачка пуковнија, је тијеком реорганизирања распуштена. У тој је пуковнији служио девет година. Тада су се други часници почели занимати за Роммела. Извијешћа написана о њему говорила су о "изванредном човјеку, великом тактичару, истакнутом борцу за вријеме Првог свјетског рата, добром инструктору и тренеру својих трупа". То је миран дио у његовом животу, за вријеме којег са женом Луцијом иде на разна путовања, посјећује стара бојна поља у Италији, славе рођендан свог јединог сина Манфреда који је рођен у просинцу 1928.

Годину дана касније Роммел је постао инструктор у школи за пјешаштво у Дресдену. Био је штован од стране школских колега и ратни херој у очима полазника школе. За то вријеме он почиње писати своју књигу "Инфантерие греифт ан" (Пјешаштво напада), која је издана тек 1937., након што ју је усавршавао тијеком подучавања у Потсдаму. Књига прича о акцијама које је Роммел водио тијеком Првог свјетског рата. Књигом, пуном анегдота и скечева, је оживио бојна поља из "Великог рата", а књига се одмах показала бестселером.

1933. Роммел је промакнут у чин подпуковника (Оберстлеутнант) и добива заповједништво над 3. ловачким батаљуном из 17. пјешачке пуковније. Тај се батаљун налазио у планинама Харз. Роммел се осјећао као код куће. Уживао је тијеком двогодишње службе у том батаљуну. Једном су га други часници позвали да се с њима попне на оближњу планину и спусти низ њу на скијама. Роммел је прихватио позив, спустио се с часницима три пута и позвао их да се по четврти пут спусте, но они су то задихано одбили иако су били пуно млађи од њега.

Када је Адолф Хитлер дошао на чело Њемачке ствари су се почеле мијењати. 1934. њемачка војска дупло је повећана, а 1935. је утростручена, те је почела производња тенкова и зракоплова. У рујну 1934. Роммел се сусрео с Хитлером по први пут. Био је задужен за његову сигурност тијеком посјета Глосара, града у подножју планина Харз.

15. листопада 1935. постављен је на мјесто инструктора у ратној академији у Потсдаму. Још је једном показао своју вјештину и знање. Роммелов други сусрет с Фüхрером догодио се у касном љету 1936. када је био задужен за организирање осигурања тијеком једног Хитлеровог путовања. Хитлер га је особно похвалио за одлично организирање оружане пратње. 1937. излази Роммелова књига "Инфантерие греифт ан" коју је Хитлер прочитао с великим одушевљењем. Након тога, Хитлер све чешће позива Роммела из Потсдама ради осигурања тијеком његових путовања.

10. студеног 1938. промакнут је у чин пуковника и постављен је на чело ратне школе у Wиенер Неустадту. Хитлер га је позвао још неколико пута да организира његову сигурносну пратњу док је путовао влаком (Хитлеров покретни стожер), што је резултирало промакнућем у чин генерал-бојника.

Почетак рата – Роммелова дивизија духова

Роммел са својим официрима у липњу 1940. у Француској

Запрепашћујућа брзина Блитзкриега кроз Пољску 1939. и Француску 1940. показале су свијету сву моћ оклопних јединица и њихових заповједника, попут генерала Манстеина и Гудериана. Роммел је тада још био непознат у свијету. Тијеком напада на Пољску заповиједао је Хитлеровим покретним стожером (влаком). Хитлер је у њему видио вјерног заповједника. 1940. додијељена му је једна оклопна дивизија која ће га довести до свјетске славе. Била је то 7. оклопна дивизија, касније названа "Дивизија духова" јер је Роммел њоме пролазио дубоко иза непријатељских линија, а да то непријатељ није ни знао. Уред за војно особље хтио му је додијелити неку планинску дивизију, што би га учинило најучинковитијим на терену, максимално искоришћујући његово искуство из Првог свјетског рата, но највјеројатније се ту умијешао Хитлер особно, који му је хтио додијелити управо оно што је Роммел и тражио. Седма оклопна дивизија је била дио петнаестог оклопног корпуса под заповједништвом генерала Херманна Хотха. Дивизију је чинило: 34 оклопна возила типа I (ПзКпфw I), 68 оклопних возила типа II (ПзКпфw II), 24 оклопна возила типа IV (ПзКпфw IV) и 91 тенк 38т (Пз 38т, тенк чехословачке производње који је почетком рата био бољи од било којег њемачког тенка). Заповједник тенковске пуковније био је пуковник Карл Ротхенбург, један од најискуснијих и најбољих заповједника оклопних јединица у Њемачкој.

У рано јутро деветог свибња 1940., заповјеђен је почетак операције Фалл Гелб, инвазије на Француску. Роммелов је циљ био брз продор кроз Ардене и упад у сјеверну Француску. 20. свибња Роммел је стигао на обалу ријеке Меусе. Тамо се сусрео с првим проблемима. Када су прва оклопна возила и патролни мотоцикли стигли на источну обалу ријеке, сви су мостови већ били минирани и уништени. Мотоцикли су ипак пронашли један мали оточић сјеверно од Динанта који је био напуштен. Оточић је повезивао обје стране ријеке с два уска моста преко којих је могла пријећи једино пјешаштво. Проблем је представљао пријенос оклопних јединица преко ријеке, а Французи и Белгијанци су се добро укопали на западној страни ријеке. Било је немогуће пренијети тенкове преко два уска моста. Роммел тада није имао никакве извиђачке јединице и артиљеријску потпору, док је непријатељ имао добро распоређена митраљеска и протутенковска гнијезда, те лаку и тешку артиљерију. Тога дана је Роммелова Седма оклопна дивизија претрпјела тешке губитке. Роммел се константно налазио на бојишту за вријеме покушаја прелажења ријеке Меусе. Анализирао је положаје сјеверно и јужно од Динанта, те наредио тенковима да крену уз обалу сјеверно од Динанта отварајући ватру на другу страну обале. Када је стигао до оточића, који је био пријелазна точка, попео се на гумењак и особно прешао ријеку под заштитом тенкова који су отварали ватру на француске положаје. Под његовим инспирирајућим водством, почео се ширити мостобран на другој страни ријеке, но тенкови су још увијек били на источној страни ријеке. Тек су слиједећег дана оклопне јединице почеле прелазити ријеку преко понтонског моста којег су у међувремену дигли инжењери. Прешавши ријеку Меусе тенковима 14. свибња, Роммел је наставио напредовање према утврђеним положајима који су били продужетак Магинот линије. Иако Роммел то није знао, непријатељ је већ наредио масовно повлачење према унутрашњости.

Ерwин Роммел на побједничкој паради у Паризу

До 18. свибња Роммел је стигао до Ле Цатеау-а дубоко иза непријатељских линија и постојала је велика опасност да га француске трупе окруже. Пјешачки дио дивизије остао је у Белгији вјерујући да се Роммел изгубио. Но Роммел ни тада није стао, него је наредио напредовање према каналу Ла Манцхе. То је посебно изненадило тенковске заповједнике чији су тенкови готово остали без горива. Али помоћ је стигла и Роммелова дивизија, окријепљена горивом и ојачана, кренула је према Аррасу да пресјече савезничке формације у Белгији. У Аррасу ће се 7. оклопна дивизија суочити с британским Матилда II тенковима, највећим отпором у кампањи против Француске. 21. свибња савезници су извели протунапад јужно од Арраса с приличним успјехом. Тек су их дивизијска артиљерија и протузракопловни топови од 88мм зауставили (88мм топови су били познати по њиховој великој протутенковској дјелотворности, па су често кориштени за уништавање тенкова, а касније је 88мм топ уграђен и у фамозни њемачки Тиегер тенк). Када је Роммел стигао са својим тенковима јужно од Арраса, вратио је изгубљено подручје тијеком протунапада и истјерао савезнике до Арраса. 26. свибња је био добар дан за Роммела. Формално му је додијељено одликовање Витешког крижа жељезног крижа, а Хитлер је обуставио напад.

Дан касније, наређено му је да крене према Лиллеу како би судјеловао у чишћењу Белгије и сјеверне Француске. Као појачање припојена му је тенковска бригада из сусједне 5. оклопне дивизије. До 30. свибња Лилле је пао и велик дио француске прве армије се предао. Након тога Роммел је добио неколико дана одмора. Савезници су тијеком његовог одмора завршили евакуацију Дункерqуеа. Дан послије евакуације, Роммелова 7. оклопна дивизија кренула је преко ријеке Сомме у велику офензиву дубоко у Француски териториј. Французи су очекивали оштар продор тенковима, но Роммел је примијенио нову тактичку формацију коју је описао као Флäцхенмарсцх, у којој је цијела дивизија напредовала у формацији великог правокутника, дугог 20 км и 1.5 км широког. Предност те формације била је што су све врсте јединица којима је дивизија располагала биле на располагању кад је дивизија налетјела на отпор. Након прелажења ријеке Сомме, Роммел је кренуо према ријеци Сеине. Забунио га је слаб отпор код Сеине, но савезници су били деморализирани и тражили су пут за евакуацију. Дункирк је још био свјеж Нијемцима у памћењу, па како би спријечили сличну евакуацију преко сличних лука попут Ле Хавреа, њемачки је врховни стожер наредио Роммелу да крене према мору. Тако је Роммел десетог липња, скупа с Ротхенбурговом двадесет и петом оклопном пуковнијом, стигао до мора код села Даллес. Након тога кренуо је према граду Ст. Валéрy. У Ст. Валéрyу је сусрео јак отпор укопаних савезничких трупа, које је поразио након три дана борбе. Иако је борба била напорна, Роммела је чекала још једна тешка борба прије краја Француске кампање, борба за велику француску луку Цхербоург. 18. липња довео је артиљерију на положаје с којих се је могло бомбардирати Цхербоург. Након интензивне артиљеријске ватре на луку, француске су се трупе предале.

21. липња Француска је капитулирала. Роммелови подвизи тијеком освајања Француске били су феноменални и убрзо је постао миљеник цијелог Њемачког народа. Његова 7. оклопна дивизија заробила је око 90,000 савезничких војника, изгубила је само 42 тенка и имала 682 мртвих. Његови подвизи пренесени су на филмско платно у пропагандном филму "Побједа на западу". Роммелов се углед нагло дизао након успјеха у Француској, а што је још важније, његови су подвизи показали свијету што оклопне јединице могу учинити под заповједништвом генерала попут Роммела. Укупно гледајући, кампања је показала важност иницијативе и елемента изненађења, које је Роммел стално наглашавао.

Олуја у пустињи

6. вељаче 1941. Роммел, промакнут у чин генерал-поручника, позван је у Берлин. Речено му је да је одабран за заповиједање двају дивизија, 15. оклопне дивизије и 5. лаке дивизије (раније звана 21. оклопна дивизија), које ће чинити фамозни Афрички корпус (Деутсцхес Африка Корпс - ДАК) заједно с талијанским дивизијама Ариете и Триесте, а касније и њемачком 90. лаком дивизијом. Дивизије ће бити послане у Сјеверну Африку у јесен 1941. за операцију Сунцокрет (Сонненблуме) ради помоћи талијанским трупама које су се повукле са горја Киренајке до Триполија за вријеме британске офензиве из Египта. Њемачка је обавјештајна служба сазнала да Британци намјеравају напасти сам Триполи, па су Нијемци као добри савезници с Италијом требали зауставити британски продор . Иако су је Нијемци сматрали подручјем малог стратешког значења, Сјеверноафричка кампања је започета како би се Италија задржала у рату и то на страни Сила осовине. Роммел био под заповједништвом талијанског генерала Итала Гариболдија, но могао се жалити Берлину у случају озбиљног неслагања између два генерала. Заповјеђено му је поновно освајање стратешког горја Киренајке.

12. вељаче 1941. Роммел је стигао зракопловом у Сјеверну Африку, а прве њемачке трупе два дана касније. Карактеристично за Роммела, чим је стигао у Африку, извиђачким зракопловом Фиесел Сторцх прелетио је непријатељске положаје како би извидио терен на којем ће се одиграти битка. Почела су и прва неслагања с Гариболдијем. Талијани су се хтјели утврдити крај Триполија, а Роммел је хтио покренути трупе напријед и напасти, а не чекати енглески напад. Предочио је свој поглед на ситуацију Берлину и Риму, те му је одобрена офензива.

Британци су већ знали да ће Њемачка ојачати талијанске положаје у Сјеверној Африци. Декодирање сигнала њемачке Енигме, иако 1941. још увијек претежно неуспјешно, открило је неке важне детаље операције Сунцокрет.

14. вељаче 1941. у Триполи су стигле прве њемачке трупе; 3. извиђачки батаљун и једна протутенковска јединица. Роммел је наредио да тијеком ноћи искрцају остатак трупа. 17. вељаче 1941. Роммелови тенкови стигли су на фронт. Роммел је био спреман супротставити се Британцима на бојишту. Његов главни циљ је био освајање Бенгхазија, главнога града Киренајке. Иако је то био мален обални град, Бенгхази је био важна лука. Како се могло видјети из Роммелових списа, успостава ефективне опскрбне линије била је витална за наставак механизираног ратовања у непогодној клими и терену Сјеверне Африке. Британци су то схватили па су концентрирали обрамбене точке уздуж обале код малих, али виталних лука.

Након почетног напада Роммел је схватио да су Британске снаге слабије него што је испрва процијенио, али наредбе из Берлина везале су му руке и није смио даље напредовати. Оно што он није знао било је планирање операције Барбаросса (инвазија на СССР), које је имало предност у умовима његових заповједника који нису хтјели имати споредну представу у Африци која би им одузела вриједне залихе нафте, лијекова и муниције. Рат са СССР-ом је био много важнији од било каквог успјеха у Сјеверној Африци. Роммел се вратио у Њемачку у ожујку, одлучан да рашчисти наведени случај. Био је врло незадовољан одлуком фелдмаршала вон Брауцхитсцха који је одлучио да у Африку треба послати што мањи могући број трупа и препустити ју рукама судбине. Роммел је сматрао да се треба искористити тренутна слабост Британских трупа како би се преузела иницијатива. Такођер је вјеровао да је Њемачка требала покушати инвазију Енглеске (операција морски лав – Сеелöwе) јер је Британија оставила много ратне опреме у Француској након евакуације код Дункирка, те је вриједило покушати освојити Британију, а тиме не би било ни потребе вођења рата у Африци.

Прије него што је отишао у Берлин, Роммел је, мимо забране из Берлина, наредио да 24. ожујка 1941. године 5. пјешачка дивизија нападне Ел Агхеилу. Када се вратио у Африку, Роммел је сазнао да је у зору 24. ожујка 1941. године 3. извиђачки батаљун заузео Ел Агхеилу. Након што је Ел Агхеила пала у његове руке, Роммел је уочио да је Мерса ел Брега рањива на напад, а када би заузео Мерсу ел Брегу, могао би наставити напад у Киренајку. Типично, Роммел је био нестрпљив и није се хтио зауставити када је видио да је први домино покренуо ланчано падање других. Требао је чекати до свибња за напад, али он је одлучио прекршити и ту заповијед и наставити напад.

31. ожујка Роммел је кренуо у напад на Мерса ел Брегу коју је заузео истога дана. Роммел је схватио да се Британци радије повлаче умјесто да ојачају своје положаје, па је Роммел одлучио напасти Киренајку. 3. травња покренуо је напад у формацији од три колоне, пожуривајући своје трупе што је више могао. Кључ успјеха у Роммелову нападу преко Киренајке било је заузимање града Мецхеллија, против којега је наумио концентрирати јединице из све три колоне које је послао преко пустиње 3. травња. План се показао тоталним успјехом. Роммел је имао среће. Прекршивши заповједи могли су га у најмању руку смијенити, а опскрбна линија била је толико развучена да је постала врло неучинковита, неким тенковима је и понестало гориво тијеком напредовања према Мецхиллију. 8. травња Мецхилли је заузет, а Британске су се снаге повукле из Киренајке. Роммел је остварио своју прву побједу у пустињи и могао је изразити будуће амбиције.

Опсада Тобрука

Након освајања Киренајке, Роммел је одлучио наставити напад према Египту, успут освајајући у предјелу званом Мармарица и луку Тобрук, о којој није било прикупљено довољно информација о обрани и нарави бранитеља. Такођер му је било наређено да не прошири свој напад у Египат. 11. травња опколио је Тобрук који је храбро држала девета Аустралска дивизија. Слиједио је напад Штука по савезничким обрамбеним линијама, иако Роммел још увијек није имао план британских обрамбених линија. Након Штука наредио је напад трупама Њемачког афричког корпуса (у даљњем тексту ДАК) који је заустављен након интензивног британског топничког бомбардирања. Морал међу Роммеловим јединицама је по први пута почео падати. Тијеком неколико узастопних напада на југозападно крило Тобрука од 11. травња до 22. травња Роммел је изгубио 120 људи који су били убијени, рањени или нестали. Тобрук је постао фокус рата у Сјеверној Афрци од травња 1941. до краја године.

Роммел је схватио како је у статичном ратовању губитак у људству пуно већи од оног у мобилном ратовању – "У мобилној борби, оно што је важно јест материјал, као есенцијални елемент сваког ратника. У мобилном ратовању и најбољи војник је некористан без возила и тенкова. Ако се униште непријатељске оклопне снаге, непријатељ постаје безопасан без великог губитка у људству. Обрнуто се примјењује у статичном ратовању. Војник с пушком и ручним бомбама је врло важан, док год има заштиту од стране протутенковских топова или протутенковских препрека. Његов највећи непријатељ је обичан пјешак у нападу. Слиједи да је статично ратовање увијек борба за уништење човјека, супротно од мобилног ратовања, гдје је уништавање непријатељског материјала кључ побједе."

Освојени град Рас ел Мадауер био је под непрестаном савезничком топничком ватром. Терен је био тврд и њемачке трупе су се врло тешко укопавале, па је обрана у том подручју била прилично плитка. Како би привукао непријатељску топничку ватру на друго подручје, Роммел је осмислио умјетне тенкове (начињене од дрвета и монтиране на тракторе и аутомобиле) и поставио их на положаје које је чувала Бресциа.

Материјална помоћ из Берлина није стизала. Врховни стожер је постајао све заокупљенији планирањем операције Барбаросса, те су обавијестили Роммела да их више не замара и нека их контактира надаље једино ако је нешто јако хитно. Напад преко Киренајке и напади на Тобрук забринули су генерала Халдера, заповједника особља Врховног војног заповједништва (ОКХ). Како би разјаснио ситуацију, послао је генерал поручника Паулуса (касније заповједника 6. армије која је била опкољена у Стаљинграду) у Африку. Он је стигао у Африку 27. травња. Паулус се сложио с Роммеловим плановима да се проведе још један покушај напада на Тобрук, али је предложио да дио њемачких снага штити египатску границу, која је била чувана само с талијанским трупама. Роммел се сложио с њим и послао једну њемачку бојну на границу. Паулус је напустио Африку почетком липња. Његов извјештај је био врло позитиван с нагласком на проблеме у достави снага у Африку. Изразио је сумњу у могућност освајања Египта и предложио да даљњи напад на Тобрук добије дозволу Врховног војног заповједништва. Но уз сва планирања и покушаје освајања Тобрук је остао у рукама Аустралаца.

Операције Баттлеаxе и Црусадер

Роммел се савјетује с особљем код Ел-Агхеиле 12. сијечња 1942.

У липњу 1941., снаге Цоммонwеалтха, оснажене с 400 тенкова, покренуле су голему офензиву против Роммелових снага на подручју египатске границе код линије Соллум – Халфајски пролаз. Назвали су је операција Баттлеаxе (ратна сјекира), а била је под заповједништвом генерала Wавелла, врховног заповједника снага на Средњем Истоку. Иначе, покретање офанзиве против Роммела у то вријеме није био дио Wавеллова плана, али Цхурцхилл је добио дешифрирани Паулусов извјештај стожеру и одлучио напасти док је граница с Египтом била лоше чувана.

Док су одређене снаге вршиле напад (најзапаженија јединица под сатником Бацхом код Халфајског пролаза), Роммел је показао своју стручност у оклопном ратовању организирајући протунапад који је натјерао Британце да прекину свој напад након само три дана. Након тога Цхурцхилл је изјавио "Битка код Соллума од 15. до 17. липња била је болно искуство".

У то вријеме Роммел је био дјеломице импресиониран заповједницима којима се супротстављао на ратишту. Његово високо мишљење о Wавеллу, које је у каснијим писањима промијенио, није дијелио и Цхурцхилл, који га је замијенио с Ауцхинлецком послије Соллума.

У јесен Британци, под новим заповједништвом, покрећу офензиву Црусадер (крижар), тотално против Роммелових предвиђања. Не марећи на упозорења о Британском ојачавању, Роммел је био презаузет припремајући властити план напада. 15. студеног , док је славио педесети рођендан у Риму, тијеком посјете Муссолинију, почео је Британски напад. Обије стране су се добро држале, а резултат је био већа збрка него корист, иако је завршило тактичким поразом за Роммела.

У просинцу Нијемци и Талијани су били под тешким притиском. По први пута од травња 1941. године, Британци преузимају иницијативу и показују одлучност у задржавању исте. Какогод, Роммел је поновно у протунападу видио прилику за покушај преузимања иницијативе. 6. просинца Роммел креће у протунапад, али без Талијанских снага, чији су заповједници изјавили да су њихове трупе исцрпљене и неспособне за борбу. Роммелов напад успио је покренути споро повлачење Британаца, али је брзо увидио да нема довољно трупа за окруживање непријатељских трупа. Покушао је још једном 7. просинца, али поновно без успјеха и с високим губицима.

7. просинца није био судбоносни дан само у Африци него и у САД-у. 7. просинца јапанске снаге напале су Пеарл Харбор, што је услиједило проглашењем рата са САД-ом од стране Њемачке, потез који је имао тешке посљедице за Роммелову даљњу каријеру. Роммел је одлучио да је даљња обрана позиција немогућа, па је одлучио започети с потпуним повлачењем. Талијани, чији је допринос у задњих неколико мјесеци био готово неримјетан, дигли су руке од оружја. 16. просинца започело је динамично повлачење Роммеловог ДАК-а. Под окриљем ноћи и лошег времена Роммел је повукао своје трупе до Ел Агхеиле, код које је одлучио поставити обрамбену линију, док су се Британци окупљали и спремали за напад око напуштеног обрамбеног положаја. Комбинација фактора, укључујући збуњеност, лоше вријеме и проблеме с опскрбом, учинили су немогућим Британско прогањање трупа Афричког корпуса на запад. Иако је то био тактички пораз за Роммела, то није била потпуна побједа Британаца, јер су изгубили прилику ударити Осовинске силе у Африци док су биле у повлачењу. Цијена операције Црусадер била је висока за обје стране. Силе Осовине изгубиле су 38 000 људи, иако су већина од тих 38 000 били Талијани пописани као нестали, док су Британски губици били око 18 000 људи, од којих је већина била убијена или рањена (треба имати на уму да се под губитке броје убијени, али исто тако и рањени, те нестали у борби).

Пустињски чудотворац

Роммел 1942.

Почетни мјесеци 1942. године донијели су заокрет у Роммеловом начину вођења ДАК-а. Након тактичког пораза тијеком операције Црусадер, Роммел је требао прекинути опсаду Тобрука и повући се 80 км западно од Тобрука. Показавши се у најгорем свјетлу тијеком операције Црусадер, Роммел је провео сљедећа два мјесеца показујући се у најбољем свјетлу, доносећи својеглаве, али исправне одлуке. Показао је велику моралну храброст и одличну способност маневрирања јединицама.

Морална храброст налазила се у његовим кључним одлукама. Напуштајући Тобрук, знао је да је терен код Киренајке неподобан за обрану, па је одлучио да се треба повући скроз до Триполија гдје је могао ојачати и опскрбити свој корпус, а онда пуном снагом напасти лоше брањиву Киренајку. Та се идеја није свиђала Талијанима, јер је Киренајка била њихова колонија, а већ се два пута нашла у непријатељским рукама. Роммел је знао да то није ситуација у којој му се може зажмирити једним оком, али је стално устрајао и држао свој став. На крају је ипак добио дозволу да се повуче из Киренајке. На Бадњу вечер, трупе ДАК-а напустиле су Бенгхази, иако су Британци покушали спријечити повлачење, њемачке оклопне јединице успјеле су одбити Британски напад и показати тко влада пустињом и за вријеме повлачења.

Након повратка у Триполи, Роммелово војно умијеће, осјећај за снагу непријатеља и процјена властитих могућности, ускоро ће га вратити на пут до славе. Након Црусадера, ДАК-ове оклопне јединице биле су бројчано мање. У сијечњу је стигло појачање из Њемачке, а Хитлер је одлучио на средоземно подручје додијелити и зрачну флоту под заповједништвом фелдмаршала Алберта Кесселринга. Релативна лакоћа којом су зрачне јединице уочавале и уништавале јединице у голој пустињи, чиниле су зрачну снагу врло важним чимбеником у Сјеверноафричкој кампањи.

С британске стране је наступила станка за прегрупирање и ојачавање. Након проглашења рата с Јапаном, Аустралска дивизија, Британска 70. дивизија и 7. хусарска дивизија биле су расподијељене на Далеки исток, а најискуснија британска оклопна формација – 7. оклопна дивизија, вратила се у Египат на опоравак и ојачавање. Ауцхинлецк је намјеравао напасти Триполитанију, али је исто тако вјеровао да има времена и за ојачавање трупа. Зато је поставио, свјежу, тек пристиглу из Британије, 1. оклопну дивизију у Киренајку. Изравно се супротстављајући Роммелу, стајале су само неискусна 1. оклопна дивизија и ослабљена пјешачка дивизија. ДАК-ова обавјештајна служба убрзо је то увидјела, те када је то и Роммел сазнао убрзо су његов инстинкт и вјештина опет ушли у игру.

Роммел у Африци у липњу 1942.

Роммел је знао да треба напасти Британце прије него што стигну ојачати. Хтио је да његов напад изненади Британце, па је цијели план напада држао за себе, а тек три дана прије напада је рекао за свој план офензиве њемачким дивизијским заповједницима. Када су 21. сијечња 1942. кренуле прве њемачке јединице у напад, елемент изненађења је готово у потпуности остварен. То је био посебан дан за Роммела јер је за напад одликован Витешким крижем с храстовим лишћем и мачевима. 26. сијечња Муссолини је особно похвалио Роммела ради побједе над Савезницима код Триполитаније. Роммел се забринуо због мањка горива, но свеједно је успио одбацити Британце преко Киренајке до линије Газала. Ауцхинлецк је такођер знао да је Киренајка лоше подручје за подићи обрамбену линију, па је тако избјегао веће губитке повлачећи се до Газале.

Обрана Триполитаније и враћање Киренајке у руке сила Осовине био је Роммелов брз и невиђени потхват, којег су могли постићи само ријетки војни генији. Након поновног освајања Киренајке, Роммел је стекао статус легенде и међу британским војницима. Сам Цхурцхилл је том приликом рекао: "Имамо врло храброг и вјештог супарника и, ако смијем рећи тијеком ових тешких ратних дана, великог генерала". I Ауцхинлецк се забринуо констатирајући у својим мемоарима да је Роммел постао нека врста чудотворца у очима британских војника.

У ожујку је Роммел отпутовао у Њемачку како би могао свечано примити одликовање Витешког крижа. У међувремену његове су снаге унапријеђене у "Панзерармее Африка" (Афричка оклопна армија), а Роммел је добио чин Генерал-пуковника (Генералоберст).

Док су Роммелове трупе напредовале према Газали, Ауцхинлецк је планирао покренути своју прољетну офензиву, но тада је схватио да више није довољно снажан да покори свог противника. Велик дио опреме је изгубио тијеком повлачења из Киренајке, а с друге стране Роммел је почео добивати све више појачања јер је Малта била учестало бомбардирана, па није могла служити као лука за ловце на њемачке конвоје. У свибњу су се ствари промијениле. Британци су добили помоћ од САД-а. У Африку је стигло 160 М3 Грант тенкова који су били супериорнији у успоредби с њемачким Панзерима III и Панзерима IV . Британско топништво је било боље и јаче од њемачког, а омјер топова је био 8:5 у корист Британије. Луфтwаффе је бројчано могао парирати РАФ-у. Квантитета и квалитета британских тенкова постала је пуно већа од њемачких. Но Роммел није био обесхрабрен. Одлучио је напасти Газала линију на крајњем југу око утврђене позиције у Бир Хацхеиму. Тамо се непријатељ најмање могао надати нападу јер је то подручје било оскудно проходним путовима за тенкове, већином су то била велика пустињска пространства.

26. свибња 1942. напад на Газала линију је започео. Битка је започела врло лоше за ДАК због јаког отпора на подручју Бир Хацхеима који је пао тек 13. липња и супериорнијих америчких тенкова М3 Грант који су чинили рупе у њемачком ударном валу. Роммелове трупе су биле константно изложене савезничким нападима, што их је чинило врло рањивим. Након пада Бир Хацхеима у липњу ствари су кренуле на боље за Роммела. Британске оклопне снаге бивале су све слабије. Иако се нашао у врло тешкој ситуацији, Роммел је успио савладати све препреке и побиједити моћнијег непријатеља, налазећи се немали број пута особно у самом жару битке анализирајући тијек напада. Побједу код Газале многи сматрају Роммеловим највећим успјехом у његовој дугој војној каријери.

Тобрук – најслађа побједа

Успјешно напредујући уз обалу Средоземног мора, Роммел је изморио своје трупе и потрошио већину залиха. Побједа код Газале пружила му је могућност остваривања његовог сна о напредовању према делти Нила и тјерању Британаца с подручја Средњег истока. Чак је замишљао и прикључење борбама на источном фронту освајањем Кавказа, а најамбициознији план био му је не само заузимање Нила и Суеза, него и освајање нафтних поља у Перзији и Ираку. Но то је могло једино успјети њемачком окупацијом Совјетског савеза с друге стране, што је само по себи било тежак задатак.

Роммелове трупе су се поновно показале у најбољем свјетлу као мајстори мобилног ратовања. У липњу 1942. слиједило је напредовање према утврди која их је деморализирала прошле године - лука Тобрук. Потенцијална стратешка важност те мале луке значила је да је сигурно добро брањена. Тобрук је био једно од најјачих утврђења у Сјеверној Африци. Трупе које су га браниле узроковале су велике потешкоће Роммелу тијеком 1941. Нека пространства око њега била су дословно натопљена крвљу. Тобрук је постао симбол Британског отпора који је Роммел требао већ једном сломити. 20. липња започео је напад на Тобрук. Роммел тада није знао да му велику помоћ дају управо Британци. Наиме Ритцхие и његов надређени, Ауцхинлецк, заговарали су различите тактике, а резултат тог неслагања је била опћа збуњеност, која је пустила отворена врата Роммеловим дивизијама. Иако збуњена, квалитета обране око важних стратешких утврда представља је и даље велику препреку. У напад су поновно најприје кренуле Штуке које су имале задаћу слабљења обрамбених позиција. Након зрачних напада кренули су тенкови и пјешадија. У 10:00 х, два сата након напада пјешаштва, трупе ДАК-а почеле су се пробијати кроз обрамбена утврђења око луке. До краја дана Роммел је имао под контролом двије трећине утврда. Сљедећег дана, 21. липња у 09:40 х, Роммел се састао с британским генералом Клоппером, заповједником друге сјеверноафричке пјешачке дивизије и утврде, који је понудио предају свих преосталих утврда код Тобрука. Једноставно није више могао издржати непрекидне нападе ДАК-ових трупа. С падом посљедњих утврда, ратовање у Мармарици је дошло крају. Морал свих трупа Афричког корпуса опет је био на највишој могућој разини.

Пад Тобрука је можда побједа која је највише прирасла Роммелову срцу. Огорчен поразом и испуњен агонијом из 1941. зацртао си је да Тобрук једноставно мора пасти, те да је то само питање времена. Симбол Савезничког отпора је сада био сломљен и у његовим рукама, уз 5000 тона заплијењене опреме и 2000 заплијењених возила. Побједа је много утјецала на јавно мишљење Нијемаца, али и Британаца. Њемачка је пропаганда побједу приказала плакатима на којима је био приказан Роммел како улази у Тобрук у свом особном аутомобилу, а Хитлер га је промакнуо у чин фелдмаршала. С друге стране Тхе Тимес је прије напада писао како су обрамбени положаји у Тобруку јачи него икада прије. Цхурцхилл особно је био шокиран падом Тобрука. У својим је мемоарима написао: "Ово је био један од најтежих пораза којих се могу сјетити тијеком рата".

На дан побиједе Роммел је написао сљедећу поруку свим члановима оклопне армије:

Војници!

Велика битка у Мармарици је окруњена муњевитим освајањем Тобрука. Заробљено је више од 45.000 британских војника, те заробљено или уништено преко 1000 тенкова и око 400 топова. Захваљујући вашој неуспоредивој храбрости и жртви, нанијели сте пораз за поразом непријатељу тијеком дуге, тешке и исцрпљујуће борбе тијеком задњих четири тједна. Захваљујући вашем борбеном духу, непријатељ је изгубио језгру снажне армије, те снажне оклопне јединице. Овом се пригодом посебно захваљујем часницима и војницима за овај предиван потхват.

Војници Афричке оклопне армије! Сада је прави тренутак за потпуно уништење непријатеља. Не смијемо се опустити док и посљедњи елементи британске Осме армије не буду разбијени. У сљедећим данима, поновно ћу од вас тражити да дате све од себе, како би остварили тај циљ.

Роммел

Пут до Нила

Роммел у Сјеверној Африци

Након Тобрука, отпор на који је Роммел наилазио био је претежно слаб. 30. липња већ се налазио 510 км источно од Тобрука тј. 150 км западно од Александрије, на подручју гдје су Британци подигли посљедњу обрамбену линију – Аламеин линију. Аламеин линија је била једна од ријетких обрамбених позиција у пустињи коју се није могло заобићи преко крајњег југа. Наиме код Ел Аламеина се налази Катарска депресија која је била непроходна за сва возила и тако чинила природну препреку за напредовање преко југа.

1. српња 1942. почели су напади на Аламеин линију. Но Роммелова је армија била исцрпљена и тешко да је могла учинити много. Војници су били на рубу колабирања, возила су претрпјела велику штету, а залихе горива и муниције били су на најнижој могућој граници. Роммеловим трупама била је потребна опскрба горивом и муницијом. Што је Роммел више напредовао према истоку, то су његови опскрбни путови били дужи, а за његове противнике, који су били притискани све ближе својим изворним базама, је вриједило обрнуто. Након три дана узастопних покушаја пробијања Аламеин линије, Роммел је одлучио направити станку, али само до 10. српња када је планирао наставак нападања. Но 10. српња у 05:00 х почео је британски напад на талијанске дивизије Триесте и Сабратха. То је био почетак Ауцхинлецковог напад на непријатељске положаје. Иницијатива је лагано прелазила на Ауцхинлецкову страну, који је планирао сломити борилачки дух талијанских формација у Роммеловој армији. То је био добар план. Но Ауцхинлецк је и даље био незадовољан развојем ситуације, осјећајући да је под притиском Цхурцхилла због политичких разлога.

До 14. српња Роммелове су снаге сведене на минимум који тешко да је могао одржати тренутну позицију. Без горива, на рубу физичког и психичког слома, Афричка оклопна армија била је у смртној опасности. Роммел је тада знао да се његове амбиције у Сјеверној Африци никада неће остварити иако су и његови супарници били исцрпљени, а ситуација је била флексибилнија него се то могло чинити. Иако рањен, Афрички корпус није изгубио своје борбене вјештине. Њемачке су снаге одбацивале британске нападе, те су открили да је и Британска 8 армија такођер исцрпљена. Ипак се ДАК и Британска 8 армија непрекидно боре од свибња када је Роммел освојио Газалу. Ауцхинлецкове јединице једноставно нису могле скупити довољну енергију за одлучујући ударац. С друге стране Роммелове тешко оштећене снаге биле су постепено ојачане талијанским и њемачким трупама, а та ињекција свјеже крви учинила је много за дизање морала.

26. српња борба је на кратко прекинута. Роммел је тада анализирао догађаје из протеклих мјесеци. Био је увјерен да је исправно поступио прогањањем Британске 8 армије до Египта, а с друге стране јако је критизирао талијанске савезнике. Сматрао је да су талијански часници некомпетентни, али је зато добро мислио о обичном талијанском војнику. Сматрао је да су Талијани добри војници који су лоше вођени и лоше наоружани. Свеукупно гледано сматрао је талијански допринос ратовању недовољним, а војнике некорисним. Доста му је било талијанских принова, тражио је да му се пошаљу само њемачки војници и њемачка опрема.

У коловозу 1942. стање у врховном стожеру осме армије се промијенило. На мјесто заповједника армије постављен је генерал-пуковник Бернард Монтгомерy. У његовом стожерном каравану висјела је Роммелова слика испод које је био Схакеспеареов цитат из Хенрика V.: "Ох, Богови битака! Украдите срца мојих војника." Слика је служила као подсјетник на Роммела, човјека којег је Монтгомерy одлучио поразити.

Мртва точка

Роммел у Африци

Период од касног љета до студеног 1942. имао је много успјеха и падова. Од успјешних љетних потхвата код Бир Хацхеима и Тобрука до јесењих пропалих амбициозних планова за Египат. Сунце Афричког корпуса почело је полако залазити, заједно с њемачким надама у побједу у Сјеверној Африци. Опће гледано на ситуацију у свијету, силе Осовине су још увијек напредовале. Британци су били присиљени повући се из Бурме, Малта је била под опсадом, Нијемци су чинили голем напредак у Русији, а њемачке подморнице су у липњу поставиле нови рекорд у броју потопљених савезничких бродова. Но ситуација је заправо била лошија за Осовинске силе него што се чинила. Улазак САД-а у рат показат ће се кобним за Осовинске силе којима ће ратна срећа убрзо окренути леђа. Но сваки је британски војник знао да је Роммел још увијек опасан и да сигурно спрема неки нови план не би ли се домогао Александрије.

Роммелово се здравље погоршало тијеком коловоза 1942. када је планирао офензиву која би требала започети крајем мјесеца. Морал његових трупа био је висок, а успјеси на источном бојишту ишли су томе у прилог. Роммел је и даље кривио талијанске савезнике да не чине најбоље што могу како би залихе из Еуропе дошле конвојима у Африку. Но Талијани су слали штогод су могли, али Британци су декодирајући Енигму знали точну позицију свакога конвоја који је кренуо из Еуропе. Опскрба трупа је дефинитивно био фелдмаршалов највећи проблем. План напада је био сличан ономе у Газали – брз продор кроз непријатељске обрамбене линије константним мобилним ратовањем.

С друге стране Монтгомерy се добро припремао за готово сигуран Роммелов нови напад. Свакој појединој јединици дао је прецизне инструкције што треба направити, а начин на који су британске трупе биле распоређене максимално је користио сав њихов потенцијал. Монтгомерy је очекивао да ће Роммел напасти на југу, те је тамо укопао највећи дио оклопних јединица око Руwеисат и Алам Халфа гребена. Савезничким оклопним снагама је наређено да се не упуштају у мобилно ратовање, него да се боре обрамбено, не напуштајући свој укопан положај. Није смјело доћи до мобилног ратовања, Роммел је требао бити заустављен код обрамбене линије, а тада би топништво и авијација уништили његове окопне јединице гдјегод буду концентриране. Тако је уистину и било. Роммел, са својим инстинктом за бојиште, схватио је што му се догађа готово одмах.

У ноћи 30. коловоза 1942. Роммел је започео свој напад. Проблеми су почели готово од почетка, када је разминирање терена потрајало дуже од очекиваног. Тада су отпочели тешки зрачни напади са стране РАФ-а, а када су њемачки тенкови стигли до савезничких позиција, силина обрамбене ватре спријечила их је да учине икакав напредак. Роммел је одлучио прекинути офензиву у јутро 2. рујна 1942.

Након неуспјеха, Роммел је био присиљен отићи у Њемачку због здравствених проблема. Било је очито да ће Савезници након успјешне обране кренути у напад, па је Роммел прије одласка у Њемачку написао процјену стања и релативан омјер снага код Аламеина, те започео градњу обрамбених положаја схваћајући да је мобилно ратовање тешко изведиво због велике савезничке материјалне супериорности. Такођер је упозорио подређене да буду спремни супротставити се поморском десанту. Наравно да није знао да ће се кључно савезничко искрцавање догодити у студеном под кодним именом операција Торцх (Бакља). Након посљедњих инструкција свом замјенику, генералу Стуммеу, Роммел је напустио Африку.

Роммел 1943.

У њемачкој је његов повратак био прилика за организирање неких јавних прослава, а и сам је Роммел одржао говор у којем је говорио о стању у Египту. Било је нејасно да ли ће се он уопће вратити у Африку. Причало се о томе да би га Хитлер могао поставити на једну од највиших заповједних позиција у Русији. Но 24. листопада стигла је вијест о почетку савезничког напада, те га је Хитлер послао натраг на фронт.

25. листопада Роммел је стигао у Африку. Ситуација коју је затекао била је далеко од доброга. Меонтгомерyеве трупе су успјеле пробити обрамбене линије у сјеверном сектору, но чим је стигао, Роммел је успио закрпати те рупе за неко вријеме. Проблем је био у томе што му је британски притисак смањио број резерви, и тако га натјерао да у битку убаци више снага него ли је он то желио. Ситуација се још више погоршала тијеком слиједећа два дана.

Операција Суперцхарге и Роммелов пораз

Након пар не потпуно безуспјешних покушаја сламања Осовинских упоришта, 2. студеног 1942. Британци су започели операцију Суперцхарге (суперјуриш), с циљем да Осовинске силе натјерају на повлачење. Роммел је схватио да је битка изгубљена. Обавијестио је Рим да ће почети с повлачењем и да не може гарантирати спас немоторизираних талијанских јединица, те је обавијестио њемачки врховни штаб да се обрамбени положаји више не могу задржати. Друга битка код Ел Аламеина је била изгубљена.

Од Талијанског бојишта до смрти

Роммелов гроб

Од трећег па до шестог мјесеца Роммел је уживао у заслуженом одмору, проводећи већину времена са женом Луцијом и сином Манфредом. Дана 10. липња 1943. године Роммелу је добио заповједништво над Групом Армија Б у Сјеверној Италији. У студеном исте године премјештен је у Француску под заповједништво фелдмаршала вон Рундстедта, а 31. просинца постаје војни инспектор задужен за Атлантски зид. Као такав обишао је најважније обалне обрамбене точке те закључио да су трупе неспремне за Савезнички напад који се очекивао. Дошао је у сукоб с вон Рундстедтом због захтјева да се оклопне дивизије премјесте у близину обале те тако спријече могућу инвазију. Роммел је рекао: "Имамо 24 сата да зауставимо Савезнике ако пријеђу обалу. Након тога нитко их више неће зауставити... Рат ће се одлучити на обали..." Имао је право. Кад је искрцавање 6. липња 1944. године успјело, Роммел је схватио да је рат изгубљен те се окренуо против Хитлера. Због озљеде у зрачном нападу 17. српња, није могао особно судјеловати у покушају да се Хитлер свргне с власти 20. српња 1944. године. Према Стевеу Прессфиелду Роммел се заклео на службу Њемачкој ако Урота успије, и да ће преговарати с англо-америчким савезницима о предаји, јер је он најпоштованији њемачки генерал од савезничке стране. Урота није успјела, но у почетку се није знало да је Роммел био уплетен у уроту, но међутим, један од судионика уроте открио је и име Ерwина Роммела, па је Роммел 8. коловоза пребачен из болнице у Француској до Херрлигена , гдје је био под кућним притвором. Роммел је одвезен с генералима Бургдорфом (главни Хитлеров побочник) и Маиселом у аутомобилу у оближњу шуму, те му је пренесен Хитлеров ултиматум - или да почини самоубојство или да иде на Народни суд гдје ће му се судити за "велеиздају". Роммел је изабрао прву могућност те је окончао свој живот отровом недалеко од Улма. 18. листопада Хитлер је прогласио дан националне жалости, а Роммел је покопан са свим војним почастима.

Вањске везе

Ерwин Роммел на Wикимедијиној остави

• Ерwин Јоханнес Еуген Роммел Архивирано 2007-05-19 на Wаyбацк Мацхине-у