Mark W. Clark

Za ostale osobe s istim imenom, v. Mark Clark.

Mark Vejn Klark
Mark Vejn Klark
Lični podaci
Mesto rođenja	Njujork (SAD)
Datum smrti	17. 4. 1984. (87 godina)
Mesto smrti	Čarlston (SAD)
Vojska	SAD
Najviši čin	General armije

Mark Vejn Klark (engl. Mark Wayne Clark; 1. maj 1896.-17. april 1984.) je bio visoki američki oficir koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu i Korejskom ratu. Takođe, bio je najmlađi general-pukovnik (general sa tri zvezdice) u istoriji oružanih snaga SAD.

Tokom Prvog svetskog rata komandovao je pešadijskom četom sve do 1917. godine kada je teško ranjen šrapnelom. Posle rata, njegove kvalitete prepoznao je budući načelnik generalštaba Džordž Maršal. Za vreme Drugog svetskog rata komandovao je američkom 5. armijom, a zatim je, tokom Italijanske kampanje preuzeo komandu nad američkom 15. armijskom grupom. Poznat je po tome što je 5. armija pod njegovom komandom, u junu 1944. godine oslobodila Rim.

Nakon oslobađanja Rima, glavnog grada Italije ali i strateški nebitnog grada, Klark je pretrpeo ozbiljne kritike zato što je, u svom nastupanju na Rim ignorisao naređenja svog pretpostavljenog oficira, britanskog generala Harolda Aleksandera, zbog čega je nemačka 10. armija izbegla opkoljavanje i pridružila se nemačkim jedinicama na Trazimenskoj odbrambenoj liniji.

General Dvajt D. Ajzenhauer smatrao je da je Klark briljantan štapski oficir i instruktor. Klark je odlikovan mnogih odlikovanjima uključujući i drugo po redu najviše odlikovanje američke vojske, Krst za zasluge u službi.

Detinjstvo, mladost i karijera

Klark je rođen u kasarni Medison u Njujorku, ali je najveći deo svoje mladosti proveo u čikaškom predgrađu Hajlend Parku u Ilinoisu, zato što je njegov otac, pešadijski oficir, bio stacioniran u obližnjem Fort Šeridanu. Njegova majka je poreklom bila rumunska jevrejka, ali je Klark kršten u episkopalnoj crkvi, dok je još bio kadet na Vojnoj akademiji Vest Point.

Klark je već sa 17 godina upisao vojnu akademiju, ali je tokom studija izgubio dosta vremena zbog toga što je često bio bolestan. Među svojim kolegama kadetima bio je poznat po nadimku „švercer“, zbog svoje sposobnosti da prošvercuje slatkiše u kasarnu. Klark je u aprilu 1917. godine diplomirao na Vest Pointu kao 110 u klasi od 139 kadeta i dobio je čin potporučnika u pešadiji. Tokom Prvog svetskog rata brzo je napredovao, pa je 15. maja unapređen u čin poručnika, a 5. avgusta 1917. godine u čin kapetana. Služio je Prvom svetskom ratu, u 11. pešadijskom puku koji je pripadao američkoj 5. pešadijskoj diviziji i bio je ranjen tokom borbi u planinama Vogezi. Tokom oporavka kapetan Klark je prebačen u štaf 1. američke armije gde je ostao sve do prekida neprijateljstava, a zatim je prekomandovan u 3. američku armiju koja je vršila okupacione dužnosti u Nemačkoj.

Između dva rata, Klark je obavljao više štabskih i instruktorskih dužnosti. Od 1921. do 1924. godine radio je kao pomoćnik u kancelariji asistenta Državnog serkretara rata. 1925. godine završio je pešadijski kurs za profesionalne oficire u pešadijskoj školi, a zatim je služio kao štabski oficir u 30. pešadijskom puku u Prezidiju, San Francisko, Kalifornija. Sledeće njegovo zaduženje bilo je vršenje funckije instruktora za obuku u Nacionalnoj gardi Indijane, u kojoj je, 14. jaunara 1933. godine unapređen u čin majora, nakon više od petnest godina od poslednjeg unapređenja u čin kapetana.

U periodu od 1935. godine prekomandovan je u Komandnu i generalštabnu školu, a 1937. na vojni koledž. U međuperiodu 1935-36. major Klark služio je kao zamenik komandira Civilnog zaštitnog korpusa distrikta u Omahi, Nebraska. Zatim je, u martu 1940. godine prekomandovan u Fort Luis, Vašington, gde je postavljen za predavača na vojnom koledžu, a 1. jula iste godine unapređen je u čin pukovnika. Klark i general Lesli Mekner su zajedno odabrali hiljade hektara neiskorišćenog zemljišta u Luizijani za izvođenje vojnih manevara poznatijih kao Luizijana manevri.

4. avgusta 1941. godine Klark je preko reda unapređen u čin brigadnog generala i postavljen je za asistenta načelnika generalštaba (G-3), u Generalštabu vojske SAD, u Vašingtonu.

Drugi svetski rat

U januaru 1942. godine, samo mesec dana nakon što su SAD ušle u rat, general Klark je postavljen za zamenika načelnika generalštaba kopnenih snaga SAD, a u maju iste godine postavljen je na položaj načelnika, zato što je general Gejdž Majkl Miler većinu štabskih oficira prebacio na nove komandne pozicije.

U junu 1942. godine upućen je u Englesku kao komandant američkog II korpusa, a samo mesec dana kasnije postavljen je na položaj glavnokomandujućeg savezničkih snaga u Evropi. 17. avgusta 1942. godine unapređen je u čin general-majora. U oktobru 1942. godine poslat je na Severnoafrički front kao zamenik glavnokomandujućeg savezničkih snaga, generala Dvajta D. Ajzenhauera. Njegov zadatak bilo je učestvovanje u pripremi operacije Baklja, predstojećeg savezničkog iskrcavanja u Francuskoj Severnoj Africi. Izvršavajući ovaj zadatak Klark je, u sklopu operacije Jarbol tajno posetio Francusku Severnu Afriku kako bi se sastao sa prijateljski nastrojenim oficirima snaga Višijevske Francuske. Ajzenhauer je veoma cenio Klarkove sposobnosti. Klark je 11. novembra 1942. godine unapređen u čin general-pukovnika, samo tri dana nakon početka operacije Baklja.

5. januara 1943. godine SAD su formirale svoju prvu prvu prekomorsku 5. armiju, a Klark je postavljen za njenog komandanta. 5. armija je dobila zadatak da se priprema za eventualno iskrcavanje saveznika u Italiji.

8. septembra 1943. godine 5. armija (u čijem sastavu se nalazilo nekoliko britanskih jedinica), pod komandom generala Klarka iskrcala se na italijansko kopno kod Salerna (operacija Lavina). Iskrcavanje je umalo pretrpelo neuspeh kada su Nemci prešli u kontranapad, zbog čega su britanski istoričari okrivili Klarka i njegov štab za loše planiranje operacije.

Klark na palubi broda USS Enkon, tokom iskrcavanja kod Salerna, Italija, 12. septembar 1943.god.

Tokom bitke za Monte Kasino, Klark je, 15. februara 1944. godine naredio bombardovanje opatije Monte Kasino. Klark je naredbu izdao postupajući po naređenju njegovog pretpostavljenog, britanskog generala Harolda Aleksandera, glavnokomandujućeg savezničkih snaga u Italiji. Klark i njegov načelnik štaba general-major Alfred Grunter nisu bili ubeđeni da je bombardovanje opatije neophodno. Prilikom predaje položaja američkog II korpusa Novozelandskom korpusu, brigadni general Frederik Batler, zamenik komandanta američke 34. pešadijske divizije, rekao je „Ne znam, ali ne verujem da je neprijatelj u opatiji. Celokupna vatra dolazila je sa obronaka brda ispod njenih zidova.“ Komandant indijske 4. pešadijske divizije hitno je tražio da se ceo planinski masiv bombarduje iz vazduha i to sa najtežim bombama koje su bile na raspolaganju. Konačno, Klark je izvršio pritisak na Aleksandera, prisećajući se svojih reči „Rekao sam, 'Izdajte mi direktno naređenje i uradiću to,' i dobio je naređenje.“

Klarkovo vođenje operacija tokom italijanske kampanje je kontraverzno, naročito njegove akcije tokom bitke za Zimsku odbrambenu liniju. Američki vojni istoričar Karlo D'Este nazvao je Klarkov izbor da, nakon operacije Dijadema i iskrcavanja kod Ancia zauzme Rim, umesto da uništi nemačku 10. armiju, „vojnički glupim isto toliko koliko i neposlušnim“. Iako je Klark, opisao „trku do Rima“, u svom priređenom dnevniku koji je stavio na raspolaganje vojnim istoričarima, njegova originalna dokumenta postala su dostupna tek nakon njegove smrti.

Rano izjutra, 28. januara 1944. godine, na torpedni čamac koji je prvozio Klarka do mostobrana kod Ancia, greškom je otvorio vatru američki ratni brod i tom prilikom je nekoliko mornara iz njegovog okruženja poginulo ili ranjeno. Nekoliko meseci kasnije, 10. juna, zamalo je izbegao smrt, kada je leteći iznad Čivitavekije, njegov avion udario u kabl baražnog balona. Kabl se obmotao oko krila zbog čega je izviđački avion Pajper Kab počeo spiralno da pada ka zemlji. Avion se oslobodio kabla nakon trećeg okreta, ali je kabl otkinuo veliki deo krila. Rezervoar za gorivo je naprsao zbog čega je gorivo počelo da ulazi u kabinu. Pilot je ipak uspeo da sigurno prizemlji avion na kukuruzno polje. „Nikada nisam imao gore iskustvo“, pisao je Klark svojoj supruzi.

U decembru 1944. godine Klark je zamenio Aleksandera na položaju glavnokomandujućeg svih savezničkih kopnenih snaga u Italiji, objedinjenih u 15. armijsku grupu. Aleksander, koji je u međuvremenu unapređen u čin feldmaršala, postavljen je za glavnokomandujućeg svih savezničkih snaga na Mediteranskom ratištu.

10. marta 1945. godine Klark je unapređen u čin generala armije. Nakon prolećne ofanzive u Italiji 1945. godine prihvatio je predaju nemačkih snaga u Italiji, a u maju iste godine postavljen je za glavnokomandujućeg savezničkih snaga u Italiji.

Između Drugog svetskog rata i Korejskog rata

Kasnije tokom 1945. godine kao kao glavnokomandjući američkih okupacionih snaga u Austriji, Klark će steći iskustvo u pregovorima sa komunistima, što će mu biti od velike koristi u daljoj karijeri.

Klark je služio kao zamenik državnog sekretara tokom 1947. godine i prisustvovao je pregovorima koji su prethodili zaključenju Austrijskog sporazuma između saveta ministara inostranih poslova u Londonu i Moskve. U junu 1947. godine vratio se u SAD da bi preuzeo komandu nad američkom 6. armijom, čiji je štab bio stacioniran u Prezidiju u San Francisku. Dve godine kasnije postavljen je za komandanta kopnenih snaga SAD.

20. oktobra 1951. godine američki predsednik Hari S. Truman predložio je Klarka za američkog ambasadora pri Svetoj stolici. Klark je 13. januara 1952. godine povukao svoju kandidaturu, nakon protesta senatora iz Teksasa, Toma Konelija i grupa protestantskih vernika.

Kongresna istraga

20. januara 1946. godine objavljeno je da je Udruženje veterana američke 36. divizije jednoglasno zatražilo kongresnu istragu u vezi sa Klarkovim postupcima koji su doveli do katastrofe prilikom forsiranja reke Rapido, u Italiji, 20. januara 1944. godine. U peticiji je stajalo:

„Odlučeno je da se članovi Udruženja veterana američke 36. divizije obrate Kongresu SAD kako bi se istražio fijasko na reci Rapido i preduzele neophodne mere da se koriguje vojni sistem koji dopušta neefikasnim i neiskusnim oficirima iz viših komandnih struktura, kao što je general Mark Klark, da uništavaju mladost ove zemlje i da se spreči da budući vojnici budu žrtvovani rasipnički i beskorisno.“

Dve rezolucije su saslušane u Predstavničkom domu, od kojih je jedna tvrdila da je incident „jedna od najvećih grešaka u drugom svetskom ratu... smrtonosnih grešaka“ i da je „svaka osoba koja je učestvovala u ovom poduhvatu... bila osuđena na propast.“

Predstavnički dom oslobodio je Klarka odgovornosti. Nakon istrage Klark nikada više nije spominjao događaje na reci Rapido, za vreme Drugog svetskog rata.

Korejski rat i posleratni period

Klark potpisuje sporazum o primirju u Koreji, 27. jul 1953.god.

Tokom Korejskog rata, Klark je 12. maja 1952. godine zamenio generala Metjua Ridžveja na položaju komandanta snaga Ujedinjenih nacija u Koreji.

Od 1954. do 1965. godine, nakon što se penzionisao, Klark je radio kao predsednik Citadele, vojnog koledža Južne Karoline koji se nalazi u Čarlstonu, u Južnoj Karolini.

Od 1954. do 1955. godine Klark je predvodio takozvanu „Radnu grupu Klark“ koja je imala zadatak da analizira sve obaveštajne aktivnosti federalne vlade i preporuči mere za njihovo unapređenje. Ova radna grupa obrazovana je 1953. godine po nalogu druge Komisije za organizaciju izvršne vlasti, tzv. Huverove komisije kojom je predsedavao Herbert Huver.

Radna grupa se prvi put sastala u novembru 1954. godine i već u maju 1955. godine predala je tajni izveštaj predsedniku i drugim neimenovanim članovima Huverove komisije i Kongresa. U izveštaju radne grupe Klark po prvi put je upotrebljen izraz „obaveštajna zajednica“ opisujući je kao „... mašineriju za ostvarivanje obaveštajnih ciljeva“.

Klark je napisao dva memoara: „Sračunati rizik“ (1950) i „Od Dunava do reke Jalu“ (1954).

Nagrade i odlikovanja

Klark prima odlikovanje Krst za zasluge u službi od američkog predsenika Frenklina D. ruzvelta u Kastelvetranu, u Italiji.

Krst za zasluge u službi

Medalja za zasluge u službi u vojsci SAD, sa hrastovim lišćem

Medalja za zasluge u službi u mornarici SAD

Legija zasluga

Bronzana zvezda

Purpurno srce

Medalja pobede u Prvom svetskom ratu

Medalja okupacione armije u Nemačkoj

Medalja za službu u odbrani Amerike

Medalja Evropske-Afričke-Blisko Istočne kampanje

Medalja pobede u Drugom svetskom ratu

Medalja okupacione armije

Medalja za službu u nacionalnoj odbrani

Medalja za službu u Koreji

Orden Krune, Belgija

Orden Južnog krsta, Brazil

Orden belog lava, veliki krst, Čehoslovačka socijalistička republika

Legija časti, veliki krst, Francuska

Orden Sv. Morisa i Lazara, veliki krst, Italija

Vojni orden Savoje, veliki krst, Italija

Srebrna medalja za hrabrost, Italija

Orden za hrabrost, (Virtuti Militari), Krzyż Srebrny/srebrni krst, Poljska

Orden Kizam Alauit, veliki krst I klase, Maroko

Vitez komandant ordena Britanske imperije, Velika Britanija

Orden Suvorova I klase, SSSR

Medalja Ujedinjenih nacija za službu u Koreji

Porodični život

17. maja 1924. godine Klark se oženio sa Morin Doran. Njegova supruta umrla je 5. oktobra 1966. godine. Klark je imao dvoje dece, sina Vilijema Dorana Klarka, koji je bio oficir u američkoj vojsci i koji se penzionisao u činu majora i ćerku Patrišu En.

Zaostavština

Ogranak međudržavnog autoputa (I-526) u predgrađu Čarlstona u Južnoj Karolini nazvan je po Marku Klarku. Sve do 17. avgusta 2010. godine u državi Vašington postojao je most Marka Klarka koji je povezivao ostrvo Kamano sa kopnom. Međutim, ovaj most je srušen samo mesec dana nakon što je izgrađen novi most.

U Fort Dramu postoji sala koja nosi ime Mark Klarka i koja se koristi za obavljanje administrativni poslova prilikom prijema i otpusta vojnika 10. brdske divizije. Fort Dram se nalazi u blizini kasarne Medison u kojoj se Klark rodio.

Na filmu

U filmu „Đavolja brigada“ generala Marka Klarka igrao je glumac Majkl Reni.

Literatura

• Holland, James (2008). Italy’s Sorrow: A Year of War, 1944-1945. Macmillan. str. 213–4. ISBN 978-1-4299-4543-1. 
• Majdalany, Fred (1957). The Battle of Cassino. Houghton Mifflin. str. 140. 

Bibliografija

• Atkinson, Rick (2002). Army at Dawn: The War in North Africa, 1942-1943. Holt Paperbacks. ISBN 978-0-8050-8724-6. 
• Atkinson, Rick (2008). The Day of Battle: The War in Sicily and Italy, 1943-1944. Holt Paperbacks. ISBN 978-0-8050-8861-8. 
• Baxter, Colin F. (1999). Field Marshal Bernard Law Montgomery, 1887-1976: A Selected Bibliography. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-29119-7. 
• Clark, Mark W. (2007). CALCULATED RISK, The War Memoirs of a Great American General. Enigma Books. ISBN 978-1-929631-59-9. 
• Katz, Robert (2003). The Battle for Rome. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-1642-5. 
• Hapgood, David; Richardson, David (2002) [1984]. Monte Cassino: The Story of the Most Controversial Battle of World War II (reprint izd.). Cambridge Mass.: Da Capo. ISBN 978-0-306-81121-0. 

Spoljašnje veze

Mark W. Clark na Wikimedijinoj ostavi

• Dokumenta Marka V. Klarka, Predsednička biblioteka Dvajda D. Ajzenahuera
• Istorijski zvuci Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u od generala Klarka (neke izjave sa nemačkim prevodom)
• General Mark V. Klark Arhivirano 2011-07-09 na Wayback Machine-u - Naslovna strana magazina TIME od 7. jula 1952.god.
• General Klark objašnjava vojnu situaciju u Italiji, 1943. god. na YouTube Footage
• Kolekcija Mark V. Klark Arhivirano 2017-07-30 na Wayback Machine-u The Citadel Archives & Museum
• Sidney T. Mathews: General Clark's Decision to drive on Rome. In: Command Decisions (editor: Center for Military History, 2000). CMH Pub 70-7-1; partly edited already in 1960. Chapter 14 Arhivirano 2009-07-26 na Wayback Machine-u (pp. 351–364)