Марко Випсаније Агрипа
Марко Випсаније Агрипа (латински Марцус Випсаниус Агриппа; 63. пне. - 12. пне.), римски државник и војсковођа, један од најзнаменитијих људи Аугустова времена и његов зет. Најпознатији је по побједи против снага Марка Антонија и Клеопатре у поморској битци код Акција.
Агрипа је био из скромног рода. Имао је једнако година као и Октавијан (као што су онда звали цара) те је студирао с њим у Аполонији када су стигле вијести о убојству Јулија Цезара (44. пне.). По његовом савјету Октавијан је одмах кренуо у Рим. Агрипа је одиграо истакнуту улогу у рату против Луција Антонија и Фулвије, односно брата и жене Марка Антонија, који је завршио освајањем Перузије (40. пне.). Двије године касније угушио је устанак Аквитанаца у Галији и прешао је Рајну да казни провале Германа. На својем повратку одбио је прославити тријумф али је прихватио службу конзула 37. пне.
У то је вријеме Сексто Помпеј, с којим је рат био неизбјежан, заповиједао морем на обалама Италије. Како би га побиједио, Агрипа је прво требао осигурати луке за своје бродовље. То је постигао пресјекавши копнене везе које су одвојиле Лацус Луцринус од мора те створивши вањску луку. Унутрашњу луку је такођер створио повезујући језеро Авернус с Луцринусом (Дио Цассиус xлвиии. 49; Плиније, Нат. Хист. xxxви. 24). Агрипа је отприлике тада оженио Помпонију, кћер Цицеронова пријатеља Тита Помпонија Атика. Чим је именован врховним поморским заповједником, започео је с обуком своје посаде све док није био спреман суочити се с Помпејевом морнарицом. 36. пне. је побиједио код Мила и Наулоха након чега је примио част поморског вијенца за своју службу. Када је изабран за едила 33. пне. означио је раздобље своје службе стварајући велике доприносе у граду Риму, обнављајући и градећи акведукте, повећујући и чистећи Цлоацу Маxиму, градећи купалишта и тријемове те засађујући вртове. Такођер је дао потицај јавним изложбама умјетнина. Царево хвалисање да је преузео град од цигли, а оставио га у мрамору ("мармореам се релинqуере, qуам латерициам аццеписсет", Светоније, Аугустов живот 29) заправо с великом исправношћу може изрећи Агрипа.
Када је избио рат с Антонијем опет је позван да преузме заповједништво над морнарицом. Побједа код Акција (31. пне.), којом је Октавијан постао господар Рима и свјетског царства, углавном је Агрипина заслуга. Октавијан му је у знак захвалности понудио руку своје нећакиње Марцеле (28. пне.). То би значило да је његова прва супруга Помпонија или умрла или се развела. Агрипа је 27. пне. по трећи пут изабран за конзула, а исте године је и сенат додијелио Октавијану царски наслов Аугустус ("Преузвишени").
Вјеројатно у спомен битке код Акција Агрипа је саградио и посветио зграду која је претходила Хадријанову Пантеону у Риму који је остао сачуван. Натпис на каснијој згради која је саграђена око 125 садржи текст натписа с Агрипине зграде из времена његова трећега конзуловања. Године које су слиједиле након својега трећег конзуловања, Агрипа је провео у Галији реформирајући провинцијалну администрацију и порезни сустав, а уз то је саградио учинковити сустав цеста и акведукта, чији се сјајан примјер може видјети близу данашњега Нимеса.
_-_Right_side_and_front.jpg)
Чини се да је Агрипино пријатељство с Аугустом било замрачено завишћу његова шурјака Марцела, којег су вјеројатно подбадале интриге Ливије, друге Аугустове жене, која се бојала Агрипиног утјецаја на њезина мужа. Резултат томе био је Агрипин одлазак из Рима, наводно да преузме управљање над Сиријом. То је била врста часнога прогонства, али заправо је Агрипа само послао својег посланика на исток, док је он сам остао на Лезбосу. Након Марцелове смрти, која се догодила за мање од годину дана, у Рим га је позвао Аугуст који је схватио да му требају његове услуге.
Говори се да је Меценат савјетовао Аугусту да привеже Агрипу још ближе себи тако да га учини својим зетом. У складу с тиме Аугуст је наговорио Агрипу да се разведе од Марцеле и ожени његовом кћери Јулијом (21. пне.) која је била Марцелова удовица и једнако гласовита по својој љепоти и способностима као и по својој бесрамној разузданости. Агрипи је повјерено 19. пне. гушење устанка Кантабријаца у Шпањолској. По други пут је именован управитељем Сирије (17. пне.) гдје је његова праведна и мудра администрација задобила поштивање и добру вољу становништва провинције, посебице Хебреја. Агрипа је такођер поновно успоставио римску контролу над Кимеријским Херсонезом (данашњи Крим) тијеком својега управљања. Његова задња јавна служба био је почетак освајања подручја горњега Дунава, које ће касније постати римском провинцијом Панонијом (13. пне.). Умро је у ожујку у Цампанији у својој педесет и првој години. Аугуст је у његову успомену приредио величанствен погреб.
Осим што је био војсковођа, Агрипа је био познат као писац, посебице о географији. Под његовим надзором остварена је Цезарова замисао о потпуној измјери царства. Од приручних средстава направио је округлу карту свијета (Орбис пицтус) коју је Аугуст урезао у мрамор и након тога је смјештена у колонаде које је изградила његова сестра Полла. Уз његове рукописе налазила се и аутобиографија која се изгубила. Агрипа је имао неколико дјеце; с Помпонијом кћер Випсанију која је постала прва жена цара Тиберија; с Клаудијом Марцелом кћер Випсанију Марцелу; с Јулијом Цезарис три сина Гаја Цезара, Луција Цезара и Агрипу Постумуса и двије кћери Агрипину старију, касније Германикову жену, и Випсанију Јулију, која се удала за Луција Емилија Паула.
По једној легенди, Ловран, градић на Кварнеру, је настао када је Марко Виспаније Агрипа на мјесту данашњега Ловрана изградио своју љетну резиденцију вилу рустицу.
