Normansko osvajanje Engleske
Normansko osvajanje Engleske je osvajanje engleskog kraljevstva, koje je izveo Vilijam Osvajač 1066. posle bitke kod Hastingsa.
To je značajna prekretnica engleske istorije. Engleska je otada značajnije povezana sa kontinentalnom Evropom i formirana je jedna od najmoćnijih monarhija u Evropi. Stvoren je jedan od najsofisticiranijih sistema vlasti u Evropi. Promenjen je engleski jezik i kultura i postavljen je temelj za kasniji dugogodišnji englesko-francuski sukob. To je bilo poslednje uspešno osvajanje Engleske.
Normandija je područje severozapadne Francuske, koje su Vikinzi počeli naseljavati još 911. godine. Francuski kralj Karlo III Prosti je dozvolio grupi Vikinga pod vođstvom Rolona da se nasele u severnu Francusku, sa idejom da oni postanu zaštita od drugih budućih vikinških invazija. To se pokazalo kao dobra ideja i Vikinzi tog područja su poznati kao Normani, a čitava ta regija je dobila po njima ime Normandija. Francuski kralj im 944. dodeljuje oblasti koje su naselili u trajan posed, pa se formira vojvodstvo Normandija.
Normani su brzo prihvatili francusku kulturu, odbacili su paganizam i prešli na hrišćanstvo. Prihvatili su lokalnu verziju francuskog i dodali su normanske crte, tako da se stvorila normanska verzija francuskog jezika. Sa lokalnim stanovništvom su se mešali i orodili. Koristili su teritorije dobijene od francuskog kralja, kao bazu za širenje prema Holandiji, pa anektiraju okolne teritorije, uključujući kanalska ostrva.
U međuvremenu, u Engleskoj Vikinzi su pojačali napade, a 991. anglo-saksonski kralj Etelred II ženi se ćerkom vojvode od Normandije. Vikinški napadi na Englesku su bili toliko jaki da 1013. anglo-saksonski kralj beži i provodi 30 godina u Normandiji. Engleskom ponovo vlada anglo-saksonski kralj Edvard Ispovednik od 1042. do 1066. koji umire bez naslednika. Zbog toga tri različite strane počinju polagati pretenzije na tron.
- Harald III Norveški, koji je bio u krvnom srodstvu sa bivšim kraljem
- Vilijam Kopile Osvajač je vojvoda Normandije i u krvnom srodstvu je sa engleskim kraljevima i
- Harold Godvinson koji je izabran na tradicionalni način, na saboru vlastele i sveštenstva
Između trojice pretendenata počinju sukobi.
Kralj Harald III Norveški napao je severnu Englesku u septembru 1066. i novoizabranom kralju Haroldu ostalo je malo vremena da skupi vojsku potrebnu za obranu. Ipak novoizabrani kralj Harold je uspeo da iznenadi Vikinge u bici na Stamford bridžu 25. septembra 1066. godine. Kralj Harald III Norveški je ubijen u toj bici, a Vikinzima je to bila poslednja invazija na Englesku. Bila je to pirova pobeda koja je bitno oslabila i razbila anglo-saksonsku vojsku.
U međuvremenu, Vilijam Kopile Osvajač skupio je flotu od 600 brodova i vojsku od 7.000 ljudi. Vilijam Osvajač je regrutovao vojnike ne samo iz svoje Normandije, nego i iz okolnih područja, iz Holandije i Nemačke. Mnogi su bili drugorođeni ili trećerođeni sinovi, kojima je ostajalo malo ili nimalo nasledstva. Vilijam Osvajač im obećava da će biti nagrađeni zemljom i statusom, ako kupe vlastitog konja, oklop i oružje i pridruže se njegovom pohodu.
Nakon odlaganja od nekoliko sedmica usled nevremena iskrcali se se na jugu Engleske, nekoliko dana nakon pobede Harolda nad Vikinzima. Iskrcali su se 28. septembra 1066. u Saseksu. Blizu Hastingsa, Vilijam Osvajač je napravio drveni dvorac kao svoju bazu. Izbor baze je predstavljao direktan prst u oko kralju Haroldu, pošto je to bilo lično područje kralja Harolda.
U bici kod Hastingsa 14. oktobra 1066, Normani su pobedili, kralj Harold je ubijen, a Saksonci su pobegli.
Posle te bitke Vilijam Osvajač je krenuo kroz Kent prema Londonu. Izbegavajući London došao je dolinom Temze do utvrđenog saksonskog grada Valingforda u Oksfordširu, gde se saksonski gospodar grada Vigod potčinjava Vilijamu Osvajaču. Tu je značajno da se nadbiskup Kanterberija Stigand takođe potčinjava Vilijamu. Dok je očekivao da se potčini i London, Vilijam Osvajač se kretao severoistočno do Hertfordšira, gde se preostali saksonski plemići predaju njegovoj vlasti. Konačno je proglašen kraljem pri kraju oktobra, a krunisan je 25. decembra 1066. u Vestminsterskoj opatiji.
Jug Engleske je brzo priznao novog kralja, a na severu je trajao otpor do 1072, kada je Vilijam Osvajač ugušio i taj otpor zamenjujući u pobunjenim područjima anglo-saksonsko plemstvo normanskim gospodarima. U Jorkširu je postigao sporazum po kome su lokalni saksonski plemići mogli zadržati zemlju u zamenu za izbegavanje pobuna.
Kada su jednom zauzeli Englesku Normani se suočavaju sa nizom izazova. Normana je bilo veoma malo u poređenju sa lokalnim stanovništvom. Procenjuje se da je bilo samo 5.000 normanskih vitezova. Prethodni anglo-saksonski gospodari su bili naviknuti da budu potpuno nezavisni od centralne vlasti, što je bilo suprotno od normanske centralizovane vlasti. Zbog želje za nezavisnošću od centralne vlasti izbijaju sukobi. Novi normanski gospodari bi gradili zamkove kao uporište u slučaju pobune, a i za kontrolu celog kraja.
Ako bi neko od anglo-saksonskih gospodara odbio da prizna legitimitet Vilijama Osvajača, oduzela bi mu se zemlja i titula. Zemlja bi se podelila novim normanskim gospodarima. Na taj način su Normani potisnuli lokalnu aristokratiju.
Nije bilo lako ni održavati normansku lojalnost. Održanje Normana zajedno kao lojalne grupe bilo je veoma značajno, jer bi bilo kakvi sukobi među njima dali šansu domaćima da se oslobode Osvajača. Vilijam Osvajač je zato Normanima davao zemlju u manjim komadima i raštrkanu geografski i po Engleskoj i po Normandiji. Ako bi se neko pobunio protiv njega, ne bi mogao braniti svoje posede, koji su geografski jako raštrkani. Ali takva politika kasnije dovodi do grupisanja plemića, njihove organizacije kao klase, što se drugde nije dešavalo.
- anglo-normanski jezik
Jedna od najznačajnijih promena je bilo uvođenje romanskog anglo-normanskog jezika kao jezika vladajuće klase u Engleskoj. Taj jezik je zadržao svoj prestiž sledećih 300 godina i ima veliki značaj za moderni engleski jezik. Engleski jezik je izgubio mnogo germanskog vokabulara, ali je zadržao germansku strukturu rečenica.
- gubitak anglo-saksonske aristokratije
Druga direktna posledica Normanskog osvajanja je gotovo potpuno iščezavanje anglo-saksonske aristokratije i gubitak anglo-saksonske kontrole nad crkvom. Kako je Vilijam Osvajač pokorio pobunjenike tako im je uzeo zemlju i dao ih normanskim saborcima. Već oko 1096. nema više nijednog biskupa, koji bi bio Anglo-Saksonac.
Nijedan drugi srednjovekovni osvajački pohod nije tako dramatično pogodio vladajuću klasu. Vilijam Osvajač je postao izuzetno popularan među Normanima osvajačima, jer im je dao ogromne zemlje na upravljanje. Njegove nagrade su bile i baza za konsolidaciju vlastite moći. Svaki novi zemljoposednik, koji je dobio zemlju od kralja bio je dužan da sagradi zamak i da potčini lokalno stanovništvo.
Čak i pre dolaska Normana Anglo-Saksonci su imali jedan od najprofinjenijih sistema vlasti toga vremena. Cela Engleska je bila podeljena u jedinice podjednake veličine i oblika zvane „šer“ (engl. Shire). Tim jedinicama su upravljali šerifi. Te administrativne jedinice su bile autonomne i nije bilo velike koordinacije među njima. Anglo-Saksonci su koristili pisanu dokumentaciju, što je u to doba bilo neuobičajeno za kraljeve u Evropi koji su koristili reči umesto papira.
Anglo-Saksonci su uspostavili stalno sedište vlasti, što je takođe dosta odstupalo od srednjovekovnih vlada, koje su bile u pokretu ili su menjale poziciju. U Vinčesteru je uspostavljen stalni trezor, pa su tu počeli da se gomilaju birokratija i arhiv.
Taj oblik vlasti nasleđuju Normani. Normani to unapređuju centralizacijom sistema administrativnih jedinica. Godine 1085, Vilijam Osvajač je izvršio popis stanovništva i imovine, što je bio prvi takav popis u Evropi nakon doba Rimljana. Popis je omogućio uvođenje efikasnog oporezivanja. Računovodstvo se bitno unapređuje i locira se u Vinčesteru.
Normani su vladali iz Normandije. Nisu vladali iz Engleske. Tako je i Vilijam Osvajač ostavio rođaka da vlada Engleskom u njegovo ime, a on sam se vratio u Normandiju. S druge strane Normani su u Engleskoj gradili katedrale i zamkove.
Posle Normanskog osvajanja Engleske odnosi sa Francuskom se komplikuju. Normani su još držali posede u Normandiji i time su bili još uvek vazali francuskog kralja. U isto vreme oni su bili jednaki francuskom kralju, jer su sami bili kraljevi Engleske. Oko 1150, kada se formiralo Anžujsko carstvo, Normani su kontrolisali pola Francuske i Englesku, čime su bili jači od Francuske, ali ipak i dalje su bili francuski vazali. Do krize je došlo 1216, kada je francuski kralj Filip II Avgust zauzeo sve Normanske i Anžujske posede u Francuskoj osim Gaskonje. To kasnije dovodi do Stogodišnjeg rata.
Tokom života Vilijema Osvajača, njegova velika teritorijalna širenja izazvala su veliki alarm ne samo kod francuskog kralja, nego i kod grofova Anžua i Flandrije.