Степ

Степ је врста плеса. То је весео, ритмичан и бучан плес приликом којега се кориштењем стопала производе различити звукови.

Плес (енг. данце, франц. танце, њем. Танз, тал. данза) је ритмично покретање тијела према звуцима глазбе (ријетко кад без глазбе), појединачно, у паровима или у скупинама. Плес прати човјека од памтивијека, а још и цртежи у спиљама показују човјека како плеше. У својим почецима, плес је био моторичка реакција на одређене осјећаје, на појачано весеље, страх, жалост, љубав или мржњу. Моторичке реакције на та узбуђења били су живахни, ирационални, али врло изражени сљедови покрета, који су вишекратним узастопним понављањем попримили одређени ритмички образац и претворили се у плес.

Посебан начин кориштења стопала разликује степ од осталих врста плеса и даје му посебну драж. Када гледамо било коју другу врсту плеса, видимо, али не чујемо ритмичке узорке. Чујемо глазбену пратњу и повезујемо оно што видимо са звуком. У степу, уз то што видимо, истовремено и чујемо ритмичке узорке које производе покрети стопала. У томе је посебна чар и драж степа.

Оно што производи звук у степу јест стопало. Да би звук био јачи, плеше се у ципелама са металним плочицама на петама и прстима. Те плочице се зову тепови.

У овој врсти плеса постоји очита разлика између правог и кривог. Уска координација звука и покрета с глазбом чини плесача свјеснијим погрешака.

Повијест степа и најпознатији плесачи

Ирске степ плесачице

Оно што је данас познато као степ заправо има два извора, који су се тијеком повијести измијешали. У почетку, степ је дошао из Ирске око 400. године, и тај се плес често назива "прадједом" степа, но степ који данас постоји уствари су започели црначки робови на југу САД-а који су ударали ритам и плесали на ријечним бродовима. Након неуспјелог устанка робова 1739. године, робовима је било забрањено свирати бубњеве, рог и остале инструменте помоћу којих су се забављали. Нашавши се у незавидном положају, робови су своју музикалност и ритмичност изражавали топтањем ногу, ударањем дланом у длан, пуцкетањем прстију те лупањем и бубњањем по тијелу. Власници плантажа су називали ове плесаче тхе Левее данцерс или "плесачи ријечног насипа". За те плесаче, ципеле нису биле битан фактор плесања, неки су их носили, а неки не. Домородачки амерички начин степања представља комплексне и синкопиране ритмове. Степ и Ирски цлог су врло слични, углавном зато што степ има дубоке коријене у цлогу. У цлогу позорност се не посвећује горњем дијелу тијела које мора бити потпуно мирно и то се врло строго поштује. Постоји легенда да је тому разлог такођер једна забрана. Наиме, и Ирцима је због друштвене ситуације било забрањено плесати па су, да би напакостили режиму, плесали поред прозора, производећи гласне звукове, а горњи дио тијела им се није мицао. Данас се тај стил плеса зове Ирски степ и постао је познат кроз плесне представе Мицхаел Флатлеyа.

Ропско плесање је први пута казалишно упризорено 1828. у тзв. минстрел схоwу, кроз плес Тхомаса Даддyа Рицеа, Јубе (Wиллиам Хенрy Лане) и других црних степера. У исто вријеме, почињу се развијати двије технике степања: буцк анд wинг техника, коју су карактеризирале изузетна брзина и дрвене ципеле, а тако је плесао дуо Јиммy Доyле и Харланд Диxон те софт схое технника, која се плесала лагано и опуштено у меканим кожним ципелама, а прославио ју је Георге Примросе. Обје технике се с временом спојиле у једну.

Примарна задаћа степ плесача је увијек била да забави. Мјесто му је било у популарном казалишту, а све до појаве покретног филма и телевизије публика му је била становништво средње и доње класе, умјесто елите и софистицираног друштва.

1902. продуцент Нед Wаyбурн ствара казалишну представу под називом Минстрел Миссес (Минстрел госпођице) и први пута у повијести професионално и јавно користи назив Тап и Степ Данце. Госпођице су носиле ципеле са дрвеним потплатима на петама и прстима. Скоро цијело десетљеће, све до негдје око 1910. плесачи су користили ципеле са дрвеним потплатима, све док се нетко није сјетио причврстити новчиће на пете чизама да би појачао звук, и тако створио по први пута оно што данас називамо степ ципелама. Уз новчиће, разноликост степ корака, кориштење пљеска и удараца по тијелу, и даље су били у употреби.

1920. Билл Бојанглес Робинсон (1878-1949), постаје најпознатији амерички степ плесач. Највећи сан сваког плесача био је видјети великог Бојанглеса, или плесати као он. Сви су настојали попут њега држати горњи дио тијела опуштеним и при том нагласити ритмичко синкопирање стопалима. Говорило се он може отплесати најлакшу точку на свијету да људи не примијете, због својег неописивог шарма и каризме. Он је могао излудјети плесача комплексношћу одређеног корака који је изгледао тако лагано. Када сами степ плесачи говоре о великом Билл Робисону, говоре о највећем плесачу свих времена. Занимљиво је да је у своје доба био толико славан да је на његову 60.-у годишњицу судјеловања у схоw бизнису, њујоршки градоначелник W. О'Дwyер прогласио Дан Билла Робинсона.

Степ је долазио на мала врата, а посебно је добио на значају 30.'их и 40.'их година 20. ст., када се људи убрзано упознају са тим начином плеса. Плесачи попут Фред Астаиреа, Паул Драпера и Гене Келлyа додали су у степ елементе и покрете из балета и модерног плеса.

Мислим да смо сви чули за Фред Астаиреа (1899-1987), америчког плесача и глумца, познатог по својем софистицираном стилу плеса и глуми у глазбеним комедијама. У својим младим данима плесао је са својом сестром Аделле и као дуо су били познати плесни тим с Броадwаyа који је плесао у мјузиклима. Када му се сестра повукла, Фред је започео каријеру у филмовима. Многе су његове улоге незаборавне, са партнерицама попут Јудy Гарланд и Аудреy Хепбурн но највећи успјех постигао је са Гингер Рогерс. Заједно су развили елегантан плесни стил, запажен по техничком савршенству и интимности. Као можда највећи плесач свог времена, Астаире је комбинирао своје техничко умијеће са смислом за хумор. 1949. његов рад је признат и од америчке Академије посебном наградом. Национална Академија Знаности и Умјетности постхумно му је додијелила Граммyа за животно дјело 1989. Његова аутобиографија се зове Кораци у времену (Степс ин тиме, 1959.)

Други великан степа тог времена је Гене Келлy (1912.-1996.), амерички плесач степа и класичног балета, најпознатији по свом раду на великим холивудским мјузиклима. Почео је плесати у мајчиној плесној школи, након Броадwаyа преселио се у Холлywоод, отплесао је десетке филмова, а најзапаженија улога му је у славном филму Сингин' ин тхе раин(1952). За свој рад добио је многе награде, па тако и посебну награду америчке Академије за заслуге у кореографирању на филму (1951), посебну награду Легије части од француске Владе (1960), те двије награде за животно дјело; једну од Кеннедy центра (1982), а другу од Америчког Филмског Института. 1994. добио је и Националну медаљу за умјетност.

Када се степ преселио на филмско платно, унаточ многим позитивним промјенама, попут тога да су сада стварно сви знали што је степ, догодиле су се и неке негативне промјене, а то је да је велика већина црних плесача замијењена бијелим.

50.'их је степ полако губио на популарности, и то из многих разлога, попут промјена стила у глазби и тренду увођења класичног балета у филмове. Степ је опстао само као плес "за гушт" и ужитак плесача. Раних осамдесетих низ филмова са Грегорy Хинесом враћа степ поновно на карту и придоноси поновном расту његове популарности.

Грегорy Хинес (1946-2003.), амерички је плесач, глумац и забављач. Осим што је познат као плесач, такођер је и познат глумац који је наступао на позорници, у филмовима и на телевизији. Почео је плесати заједно са братом с којим је судјеловао у точки Тхе Хинес Кидс, а касније им се придружио и отац. Свирао је и пјевао у бенду, наступао на Броадwаyу и у холлywоодским филмовима. Најпознатији плесни филмови су му Тхе Цоттон Цлуб (1984), Wхите Нигхтс (1985), и Тап (1989). Млађој генерацији познат је по неплесној улози Бен Доуцеттеа у хумористичној серији Wилл & Граце. Добитник је награде Еммy 1989. и награде Тонy 1992.

Основни смјерови у степу

Ритмички или црначки начин степања

Слично као и у самом Јазз плесу, тако се и у степу развио начин плеса који се често назива црначким начином. Основна му је значајка извести што већи могући број варијација на одређену тему, а у бити поигравати и свирати популарне ритмове. У почетку су црни степери степали гдје год су стигли. Најчешће је то било на угловима улица, у тавернама, а крајем 19. ст. и у путујућем схоwу. Плесачи су притом остваривали ефект свирке на бубњевима. Тако су из редова плесача потекли неки познати јазз бубњари, попут Јо Јонеса. Након II. свј. рата изузетно популаран постао је Саммy Давис јр., који је уз то што је био плесач, био и пјевач, глазбеник и глумац. Заједно са својим оцем и ујаком наступао је у варијетеима и ноћним клубовима Лос Ангелеса и Неw Yорка.

Овај стил плесања се и данас плеше на исти начин, а за неуког или лошег познаваоца глазбе зна бити чак и претежак.

Ревијски или Холлywоодски начин степања

То је врста степања која прије свега мора бити лијепа за око. Гледајући такав плес, слушамо и глазбу, којој плесач ударајући плочицама о под, даје свој допринос. У више је случајева такав начин степања био попраћен и вокалном пратњом самих плесача.

Главни представници су Билл Робинсон, Фред Астаире, Гингер Рогерс, Гене Келлy.

Степ данас

1989. основан је Амерички Национални Степ Ансамбл и од тад биљежи незапамћени раст и успјех. Колико Американци воле степ, говори чињеница да је 1989. гласањем Конгреса донесен закон о обиљежавању Националног дана степа, 25. свибња.

Степ је чак споменут и у једној од најпознатијих књига на свијету, Гуинессовој књизи рекорда, и то по броју удараца које је један плесач успио произвести у секунди. Све до 1989. тај рекорд је држао Роy Цастле, и то од 14. сијечња 1973., са 1440 удараца у минути, или точније 24 у секунди. У свибњу 1989. Ирски плесач Мицхаел Флатлеy успио је срушити тај рекорд, и то са 28 удараца у секунди. 1998. је срушио сам свој рекорд са невјеројатних 35 удараца у секунди. Да бисмо боље разумјели о каквој се брзини ради, напоменимо да телевизор производи слику брзином од 24 сличице у секунди.

Мицхаел Флатлеy (1958.-), постао је познат по свом великом дјелу Риверданце, спектакуларној плесној представи. Рођен је као Мицхаел Рyан Флатлеy 16. српња 1958. у Цхицагу са ирским коријенима. Бака му је од четврте године усадила у ноге и срце љубав према ирском плесу, а након што се окушао и као боксач, родитељи су га у 11.-ој години натјерали и службено у школу ирског плеса. Иако по занимању грађевински радник са послом у очевој фирми, плес му је био у крви. Мајка и бака су му некад биле првакиње ирског степа а покојној баки и данас одаје почаст остављајући увијек једно празно мјесто у првом реду публике. Након средње школе, отворио је своју школу плеса и започео свој пут према слави. Након година и година плесања и свирања флауте, 1993. су му се отворила сва врата када га је на једном плесном наступу видјела ирска предсједница и била толико одушевљена да је наручила плесну точку за спектакл пјесме Еуровизије у Дублину 1994. Све након тога је повијест.

На Еуровизји је точка трајала 7 минута, а публици се толико свидјела да је перасла у цјеловечерњи схоw који је почео функционирати 1995. Једнако спектакуларно као што се схоw прославио, тако се и Флатлеy након само неколико мјесеци из непознатих разлога повукао из точке и десетак дана након почео кореографирати своје животно дјело, Лорд оф тхе Данце. То је прича утемељена на старој келтској легенди: "...када је вријеме стајало и Ерин је била божица свега...све приче су биле написане и сватко је знао све дијелове. Али стари кланови су чули подрхтавање и сан Духа је био прекинут. Нова тамна сила се издигла да се супротстави Лорду Плеса. Дух путује кроз вријеме и простор да помогне Лорду Плеса заштитити његове митске становнике...".

Прича је класична бајка о борби добра и зла темељена на ирском фолклору у којем се Лорд Таме и Лорд Плеса супротстављају један другоме. Ова прича одјевена у предивне сребрне и црне костиме, испричана кроз плесаче који плешу модеран плес у комбинацију са ирским фолклором, у специфичним тврдим ципелама и изведена са невјеројатном прецизношћу имала је своју премијеру у српњу 1996. Након што га је видио и упознао готово цијели свијет, сам Флатлеy је отплесао своју задњу представу 1998. у лондонском Хyде парку, и то у турбо верзији Феет оф Фламес са 100 плесача на позорници истовремено. Након што се повукао из активног плесања, Флатлеy је наставио слиједити свој сан и сада има једну трупу стационирану у Лас Вегасу, једну у Диснеyланду и двије интернационалне које путују свијетом.

Попис награда и почасти које је добио је изнимно велик, а чињеница да има своје средство рада, своја стопала, осигурана на 25 мил. фунти и посебан Дан Мицхаела Флатлеyа у Лас Вегасу сваки пута нас остави без текста.

Данас ради на новом схоwу тхе Целтиц Тигер који ће, вјерујатно, помакнути границе плеса на разине које не вјерујемо да постоје.

Институционализација степа као плеса данас

Након што је степ у Америци постао изнимно популаран, хтјело се знати тко је у ствари најбољи у тој врсти плеса. Но, било је потребно дуго времена да се такво питање постави и у цијелом свијету.

У почетку су у Америци постојала натјецања, која су на жалост била изузетно уско усмјерена. Наиме, њих су организирале поједине плесне школе, које су тврдиле да су најбоље, па су према томе свог најбољег плесача сматрале и најбољим у свијету. Оно што је свијет могао видјети и просудити, било је једино у филмовима. Али, у филмовима засигурно нису наступали најбољи плесачи свога доба. Због расне дискриминације, у то доба присутне у Америци, често су многи црни плесачи неправедно потискивани у позадину.

Прво озбиљно натјецање на свјетском нивоу било је организирано тек 1980. године формирањем свјетске организације за ревијски плес, гдје спада и степ. Организација која је успјела окупити готово све плесаче слободнијих стилова или ревијског плеса је Интернатионал Данце Организатион (ИДО) са сједиштем у Фиренци.

Ревијски плесачи су углавном професионалци, стога је и ова организација намијењена професионалцима, а приступ на натјецања дозвољен је и аматерима. Посљедњих година ова организација допринијела је наглом развоју степа у цијелом свијету.

Формирањем Хрватског удружења ревијског плеса (ХУРП) 1993. развој је и у Хрватској нагло убрзан. Захтјев за чланство у ИДО-у је послан 1993, након што је Хрватска послала своје прве представнике на натјецање у Лузерн,у Швицарску, који нису прошли незапажено. Након натјецања у Дунајваросу, у Мађарској, Хрватска је примљена у пуноправно чланство. Данас се натјецања степа одвијају под организацијом Хрватског схоw данце савеза (ХСДС). Хрватски представници задњих неколико година постају дио свјетске степ елите, освајајући низ свјетских наслова годину за годином, од којих издвајамо наслов свјетских првака у степу у категорији дјечјих малих група, неколико наслова вицепрвака, као и изнимно достигнуће као свјетских вицепрвака у категорији одраслих на натјецању одржаном у Риеси, Њемачкој, 2004.

Након почетних напора пионира степа у Хрватској почетком 90.-их, данас се у Хрватској организирано баве степом два плесна студија, Степ'н Јазз из Дубровника и Степ бy Степ из Загреба, који сваке године на свјетска натјецања шаљу готово 200 представника који поносно бране боје своје државе. Оба клуба су на сличној разини што се самих кореографија тиче, иако Степ бy степ постиже боље резултате на државним и свјетским првенствима.

Степ је дио свијета забаве преко 150 година. Како су се мијењали захтјеви публике, степ је задржао оно најбоље из повијести и додао богатство материјала садашњости. Док год постоје креативни плесачи и увијек нови изазови, чини се да ће публика охрабривати степере за исказивањем своје још веће виртуозности и страживањем граница својих могућности. Осјећај за јиггинг, схуффлинг и wиннгинг наставити ће развијати свој пут у будућност.

Степ на Wикимедијиној остави