Суески канал
Суески канал је умјетни прокоп између Средоземног и Црвеног мора дужине 163 километра, који раздваја афрички од азијског континента те је најближа поморска веза између западне и источне Земљине хемисфере. Голема стратешка важност Суеског канала за Запад постаје још јаснија у свјетлу чињенице да је најважнији танкерски пловни пут за опскрбу Еуропе блискоисточном нафтом. Канал је добио име по египатском граду Суезу.
Градњу канала извело је француско трговачко друштво Цомпагние Универселле ду Цанал де Суез под управом Фердинанда Лессепса. Планове за градњу радио је још од 1838. аустријски пионир жељезница Алоис Негрелли. Суески канал пуштен је у промет 16. студеног 1869. године.
Градњом канала регија је битно измјењена и постала је једно од најважнијих господарских подручја Египта. На сјеверноме улазу је град Порт Саид, а највећи је Исмаиллиа, прометно чвориште према Каиру. На јужном улазу у канал је град Суез.
Историја
[уреди | уреди извор]Историја Суеског канала је врло стара, сеже још у Стари вијек, у вријеме Старог Египта. Документирано је постојање два прадавна канала који су олакшавали путовање између Нила и Црвеног мора[1][2][3]. Један ужи канал изграђен је у вријеме владавине Сесостриса III или Рамсеса II.[1][2][3]. У други, дужи канал био је инкорпориран и дио првог[1][2], но био је смјештен јужније[3]. Грађен је у вријеме владавине Нецха II.[1][2][3], но није довршен. То је пошло за руком тек перзијском великом краљу Дарију I. (511. пр. Кр. до 486. пр. Кр.). Према Херодоту, овај велики пројект узео је око 120.000 људских живота. Птоломејевићи су га одржавали и даље побољшали.
Већ у вријеме владавине Клеопатре канал је био дијелом засут пијеском, а извори не спомињу ништа значајно о каналу у вријеме владавине Римљана. Након арапског освајања Египта канал је обновљен и кориштен је прије свега за пријевоз житарица, а већ у 8. стољећу канал је поново био неупотребљив. Данас још само слаби трагови указују на старо дјело на којем су радили фараони, Перзијанци Птоломејевићи, римски цареви и арапски калифи.
Канал у новом времену
[уреди | уреди извор]Идеја о градњи канала није се изгубила ни у средњем вијеку као нити у новије вријеме. Одређено занимање показивали су Млечани и Нијемци, но озбиљније радње везане уз канал подузео је тек Наполеон.
Наполеон је хтио искористити Египат као мостобран за напад на Британску Индију, што би увелике било олакшано постојањем поморске везе између Средоземног и Црвеног мора. Но, резултати мјерења показали су разлику у разинама тих мора од готово 10 метара, па се одустало од тога, а и Наполеон је 1801. морао напустити Египат.
Барометријска мјерења енглеских официра 1841. као и рад студијске групе Француза, Британаца и Аустријанаца 1846. године поуздано су доказали, да су разлике у разинама ових мора занемариве.
Лессепс успијева 1856. добити од Високе Порте концесију за градњу канала и оснивање дионичког друштва Цомпагние универселле ду цанал маритиме де Суез. Друштво добија и права на кориштење канала на 99 година, након којих би канал постао египатски.
Градња
[уреди | уреди извор]25. травња 1859. градња почиње у Порт Саиду, на сјеверном крају канала, и повезана је с огромним потешкоћама. Сав материјал, алати, стројеви, угљен, жељезо, дрво, све је требало допремити из Еуропе.
1862. је од 1.800 дева у власништву Компаније њих чак 1.600 кориштено је сваки дан за допремање питке воде за 25.000 радника. Дневни трошкови само за допрему воде били су огромни, тако да је било неопходно прво саградити канал за допрему питке воде. То је довршено крајем 1863. године.
Градња канала праћена је низом потешкоћа. Поред непрекидних финанцијских проблема, дошло је и до избијања колере. Од укупно 1,5 милијуна радника, претежно Египћана, умрло је око 125.000, углавном од колере.
Господарско значење
[уреди | уреди извор]Највећу господарску корист од канала имале су најснажније поморско-трговачке твртке из подручја Средоземља јер су сад имале значајно бржу везу с Далеким истоком него нације са сјевера и запада Еуропе. Најзначајнији профит имао је Аустријски Ллоyд (Öстерреицхисцхе Ллоyд), аустријска твртка за поморску трговину, која дожљивава стреловиту експанзију након отварања канала.
Улога канала у политичким размирицама
[уреди | уреди извор]Управљање каналом у почетку је било високо нерентабилно, и Египат се нашао пред банкротом, па 1875. влада Велике Британије преузима египатски дио дионица у компанији и тиме стиче одлучујући утјецај на канал. Отпор становништва утјецају Британије резултирао је Урабијевом побуном, што је опет, сузбијањем побуне (1882.), довело до британске окупације Египта који је до тада био дио Османског Царства.
Иако је Конвенцијом из Константинополиса 1880. године Суески канал проглашен неутралном зоном и прокламиран слободан пролаз трговинским и ратним бродовима, подручје канала било је већ у Првом свјетском рату предмет пријепора.
I након оснивања Краљевине Египта 1922. године, Велика Британија задржава контролу над подручјем канала, што потврђује уговором 1936. године. Власник и господарски корисник канала, који је у међувремену постао врло профитабилан, и даље остаје Цомпагние универселле ду цанал маритиме де Суез.
Британска контрола задржала се и тијеком Другог свјетског рата. Успјели су одбити нападе Италије 1940. као и њемачког Афричког корпуса у вељачи 1941. године.
Египатско преузимање контроле над каналом
[уреди | уреди извор]Национализација канала од стране Египта 26. српња 1956., дакле 12 година прије истека времена на које је Друштво имало концесију, довело је до Суеске кризе, и канал остаје непроходан до травња 1957.
Десетак година касније (1967.), блискоисточни сукоби поново доводе до затварања канала, а пловидба је обновљена је тек у свибњу 1975. године[4].
Познати Хрвати на градњи Суеског канала
[уреди | уреди извор]- Јаков Буратовић, хрватски исељеник, који је славу стекао у Аргентини
Извори
[уреди | уреди извор]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Енцyцлопаедиа Британница, 11то издање, с.в. "Суез Цанал". Објављено 8. коловоза 2008.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Раппопорт, С. (доктор филозофије, Базел). Хисторy оф Егyпт (недатирано, рано 20. стољеће), том 12, дио Б, поглавље V: "Тхе Wатерwаyс оф Егyпт," странице 248-257. Лондон: Тхе Гролиер Социетy.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Хассан, Ф. А. & Тассие, Г. Ј. Сите лоцатион андхисторy (2003.) Кафр Хассан Даwоод Он-Лине, Егyптиан Цултурал Херитаге Организатион Архивирано 2005-04-16 на Wаyбацк Мацхине-у. објављено 8. коловоза 2008.
- ↑ Спиегел Еинестагес: Заробљени у Суеском каналу ((де))
