Aglutinativni jezici

Aglutinativni jezici su jezici u kojima se reči formiraju kombinovanjem morfema. Ovaj izraz je u nauku uveo Vilhem fon Humbolt 1836. da bi klasifikovao jezike po morfologiji. Naziv je izveden od latinskog glagola agglutinare, što znači „slepiti“.

Aglutinativni jezik je vrsta sintetičkog jezika gde svaki dodatak predstavlja jedinicu značenja (kao diminutiv, prošlo vreme, množinu i slično), dok se osnova reči ne menja. Ovi dodaci (afiksi) se ne spajaju sa drugim afiksima, niti menjaju njihovo značenje.

Sintetički jezici koji nisu aglutinativni se nazivaju fuzioni jezici. Kod njih se afiksi kombinuju i nose više značenja. Recimo, u španskoj reči comí (jeo sam), sufiks -í nosi značenja indikativa, prošlog vremena i prvog lica jednine.

Primeri:

• Finska reč taloissani »u mojim kućama« se analizira ovako: talo (»kuća«) + i (množina) + ssa (inesivni padež, »u«) + ni (označava pripadnost prvom licu jednine, »moj«)
• Mađarski jezik poštuje isti princip: ház (»kuća«) → házam (»moja kuća«) → házaim (»moje kuće«) → házaimban (»u mojim kućama«)
• Turski: ev (»kuća«) - evler (»kuće«) - evlerim (»moje kuće«) - evlerimde (»u mojim kućama«)
• Japanski samukunakattadeshôka »ne beše tako hladno kao sada, zar ne?« analizira se na ovaj način: samui (»hladno«) + kunai (negacija) + katta (prošlo vreme) + deshô (kondicional) + ka (označava pitanje)

Razlika između aglutinativnih i fuzionih jezika obično nije oštra. Veoma mali broj jezika je „čist“ po ovom kriterijumu. Najveći broj jezika naginje na jednu ili drugu stranu. Po tvorbi reči, nemački i holandski jezik podsećaju na aglutinativne jezike, ali ne i po deklinaciji.

Dobri primeri aglutinativnih jezika su baskijski, turski, čečenski, dravidski jezici, uralski jezici (finski, estonski, mađarski), japanski, korejski, inuktitut, svahili, esperanto, neki jezici američkih domorodaca, kao i klingonski. Druge primere nalazimo u ranoj istoriji Bliskog istoka: elamitski jezik, uratu jezik, hetitski jezik, sumerski jezik.

Aglutinativni jezici u principu imaju veliki broj afiksa/morfema po reči i naglašeno iskazuju pravilnost. Na primer, japanski jezik ima samo tri nepravilna glagola. Turski jezik, samo jedan.