Apotropej
Apotropej (starogrčki: ἀποτρέπειν = odvraćati) jeste predmet ili postupak za koji se, prema pučkom verovanju, smatra da može "odbiti" zlo ili zle uticaje, npr. da može "skrenuti nesreću" ili "odvratiti urokljivo oko". Apotropejski se postupci mogu praktikovati kao izraz neodređenog praznoverja ili kao deo tradicije, kakvo je nošenje amajlija za sreću (npr. neke narukvice za sreću), amuleta i talismana ili, pak, ukrštanje prstiju ili kucanje o drvo. Drevni Grci prinosili su žrtve "apotropejskim bogovma" (ἀποτρόπαιοι θεοί / apotrópaioi theoí), htonskim božanstvima i herojima koji su pružali sigurnost i odvraćali zlo.
"Dakle, s ovim znanjem o nebeskim telima, moraju se preduzeti mere opreza, uz znanje o režimu ishrane i molitve bogovima; u slučaju dobrih znamenja, Suncu, Zevsu Nebesniku, Zevsu Domozaštitniku, Ateni Domozaštitnici, Hermesu i Apolonu; a u slučaju loših znamenja, Apotropejima [apotropaioi], Zemlji i herojima, da bi se odvratile sve opasnosti".[1]
"Kad odavde skrenete prema kapiji koju zovu Sveta, nedaleko od nje videćete Atenin hram. Nekad davno sagradio ga je kao zavetni dar Epopej, a veličinom i ukrasima nadmašio je sve ondašnje hramove ... Ispred žrtvenika nasuta je humka baš Epopeju i blizu groba su Apotropeji [bogovi koji odvraćaju zlo]. Blizu njih obavljaju obrede za koje Heleni veruju da odvraćaju zlo."[2]
Apotropejski magijski obredi praktikovali su se širom drevnog Bliskog istoka i Egipta. Različitim obredima zazivana su zastrašujuća božanstva da bi zaštitila ljude tako što će odbiti zle duhove. U drevnom Egiptu takve kućne obrede (koji su se, dakle, obavljali po kućama, a ne u državnim hramovima) otelovljavalo je božanstvo Heka, koje je personifikovalo samu apotropejsku magiju.[3] Dva božanstva koja su se na tim obredima najčešće zazivala bili su Tauret, boginja plodnosti prikazivana u obliku nilskog konja, i Bes, lavlji demon koji se razvio iz starog apotropejskog patuljastog demona, Ahe, što doslovno znači "borac".[4]
U tim ritualima često su se koristili predmeti koji je trebalo da olakšaju komunikaciju s bogovima. Jedan od najčešćih magičnih predmeta bio je apotropejski štap od slonove kosti, koji je bio naročito popularan u doba srednjeg kraljevstva (oko 1550–1069. pne.).[5] Ti su štapovi korišćeni za zaštitu trudnica i novorođenčadi od zlih sila i bili su ukrašeni predstavama povorki apotropejskih solarnih božanstava. Slično tome, često su nošeni zaštitni amuleti nalik na predstavu bogova i boginja kakva je, na primer, bila Tauret. U apotropejskom ritualu važnu je ulogu dobila i voda i tom su prilikom posude u obliku Taurete korišćene za tečnu žrtvu (libaciju), i to tako što se iz tih posuda na neku osobu izlivala lekovita osoba. Mnogo kasnije, u helenističko doba (kad je Egipat došao pod vlast Ptolemeida), u sličnim su obredima korišćene stele s predstavom boga Horusa; voda bi se izlila iznad stele i, nakon što bi tim obredom stekla lekovita svojstva, sakupljala se u zdelu iz koje bi je bolesna osoba pila.
U staroj Grčkoj u apotropejske se funkcije najčešće koristila predstava glave Gorgone, koja se u toj svojoj funkciji zvala Gorgonej (Γοργόνειον). Obično je imala divlji pogled, velike zube i isplažen jezik. Cela figura Gorgone predstavljena je na zabatu Artemidinog hrama na Krfu, gde je okružuje predstave dve lavice. Glava Gorgone bila je predstavljena na egidi i štitu Ateninom.[6]
Tokom istorije često su prikazivane oči da bi se odbilo "urokljivo oko". Počev od 6. veka pne. ogromne apotropejske oči slikane su na grčkim vazama za piće, kiliksima, koji se zato zovu "očni kiliksi". Funcija tih preuveličanih očiju možda je bila da spreči zle duhove da kod ispijanja tečnosti uđu čoveku na usta.[7][8] U nekim delovima Sredozemlja na pramcu ribarskih brodova i danas se može naći prikaz stilizovanih očiju. Jedna turska niskotarifna avio-kompanija uzela je simbol poznat kao Nazar boncuğu ili Nazar bonjuk za motiv na vertikalnom stabilizatoru svojih aviona.
Postojalo je verovanje da su vrata i prozori posebno ranjiva mesta, kroz koja bi zlo relativno lako moglo ući. Kako bi se zaplašile zle sile, na crkvama i zamkovima vajani su gargulji i druge figurine s grotesknim licima, kao što su sheela na gig. Slične fugure su bile urezivane i na kaminima ili dimnjacima, a ponekad su umesto njih korišćene jednostavne geometrijske ili slovne rezbarije.[9]
Slično tome, groteskni izrazi lica urezani u svetleće tikve (i njihove preteče, napravljene od repe ili [[Cvekla|cvekle) za Halloween treba da odvrate zlo: u to je doba padala keltska nova godina (Samhain). Kako se radilo o "vremenu između dva vremena", verovalo se da tada duše pokojnika i drugi opasni duhovi hodaju zemljom. Mnogi evropski narodi gajili su slična verovanja u vezi s periodom nakon jesenje žetve.
Verovalo se da ogledala i drugi sjajni predmeti odrvaćaju urokljivo oko. Tradicionalni engleski "Plough Jags" (izvođači jedne lokalne varijante maškara) ponekad su svoje kostime, naročito šešire, ukrašavali sjajnim predmetima.
Predmeti i simboli kao što su krst, raspeće, srebrni metak, divlja ruža i beli luk, prema pičkom verovanju, odvraćali su ili uništavali vampire.
U Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj postoji verovanje da svrake donose lošu sreću. Da bi ih umilostivili, ljudi su znali ponavljati bajalice.[10]
U drevnoj Grčkoj verovalo se i da falus ima apotropejske moći. Kameni reljefi u obliku falusa često su postavljani iznad kućnog praga, a trodimenzionalne verzije podizane su po celom grčkom svetu. Najpoznatiji su gradski spomenici na ostrvu Delosu. Takođe, groteskna lica, nalik na bradate satire, ponekad sa zašiljenom radničkom kapom, urezivani su iznad peći i sušionica, kako bi se osigurala zaštita od vatre i nesreće.[11]
Slična upotreba prikaza falusa s ciljem odvraćanja urokljivog oka i danas je prisutna u Butanu, gde je povezana s petstogodišnjom budističkom tradicijom Drukpe Kunlea, a može se uporediti sa simbolom lingama u drugim južnoazijskim kulturama.[12]
U rimskoj umetnosti apotropejski su motivi česti. Smatralo se da zavist donosi loš usud osobi kojoj se zavidi. Da bi izbegli zavist, Rimljani su upotrebom smešnih slika nastojali kod gostiju podstaći smeh. Česte su bile pedstave velikih falusa, deformiteta kao što su grbavci, ili nerimskih tema kao pigmeji. Rimljani su deformitet smatrali komičnim i verovali su da takve slike mogu odvratiti zlo.[13]
Teško je napraviti oštru razliku između predmeta koji treba da odvrate zlo i onih koji treba da privuku sreću, no generalno se smatra da talisman donosi sreću,[14] a amajlija odvraća od zla i stoga ima apotropejsko dejstvo.[15] Na primer, u zapadnoj kulturi potkovica se često zakucavala iznad ili pored vrata, obično s krajevima okrenutim na gore; verovalo se da donosi sreću ili da sprečava da sreća isteče.
- ↑ Hipokrat, Regimen, IV, 89, prevod prema Gilleland, Michael; tr. Jones, W.H.S., Averters of Evil, 2008. Arhivirano 2013-06-15 na Archive.is-u
- ↑ Pausanija, Opis Helade, II, 11, 1 (prev. Ljiljana Vulićević).
- ↑ Robert Ritner (1988). The Mechanics of Ancient Egyptian Magical Practice. Chicago: The Oriental Institute of Chicago, 14-28.
- ↑ James F. Romano (1978), The Origin of Aha (also called Bes). New York: College Art Association, 1978.
- ↑ Hartwig Atlenmüller (1965). Die Apotopaia und Die Götter Mittelägyptens. Munich: Ludwig-Maximilians University.
- ↑ Harrison, str. 196 sqq.
- ↑ Walter Leo Hildburgh (1946), Apotropaism in Greek vase-paintings
- ↑ „apotropaic eye (art)”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 22.03.2014.
- ↑ Ayres, James (2003). Domestic interiors: the British tradition, 1500 - 1850. Yale University Press. str. 24. ISBN 0-300-08445-5.
- ↑ Dečja TV emisija Magpie koristila je te bajalice kao svoju karakterističnu melodiju sve do 1970-ih.
- ↑ Harrison, str. 187 sqq., "The Ker as Gorgon".
- ↑ „Bhutan's phalluses ward off evil”. BBC News. 25.03.2005. Arhivirano iz originala na datum 2009-12-13. Pristupljeno 01.01.2010.
- ↑ John R. Clarke (2003), Art in the Lives of Ordinary Romans
- ↑ Hrvatski jezični portal, s.v. "talisman"
- ↑ Hrvatski jezični portal, s.v. "amajlija"
- Sir james Frazer, Zlatna grana,
- Jane Ellen Harrison, Prolegomena to the Study of Greek Religion
- Roud, Steve (2004). A Pocket Guide to Superstitions of the British Isles. London: Penguin. ISBN 0-14-051549-6.
Wječnik ima značenje riječi apotropej- The Golden Bough: Arhivirano 2004-11-08 na Wayback Machine-u on-line text, 1922 abridged edition
- Sue Dewsbury, "Folk Plays - January 2004 - Coleby Plough Jag" Arhivirano 2013-11-03 na Wayback Machine-u, photos of Mummers, Traditional Drama Research Group
