Hakuin
| Hakuin Ekaku | |
|---|---|
|
| |
| 1686. | 1. 1686. |
| Hara | HaraJapan |
| 1769. | 1. 1769. |
| Hara | HaraJapan |
1686. 1769.
Hakuin Zenđi (Hakuin Zenji, pravo ime Nagasawa Ekaku) (Hara, 19. 1. 1686 – Hara, 18. 1. 1769) je bio japanski zen učitelj i slikar. Bio je jedan od najvećih japanskih zen majstora koji je svojim obnavljanjem rinzai škole udario temelje modernom zen-budizmu.
Smatra se ocem modernog japanskog zena.[1]
Hakuin je rođen 1685. godine. Napustio je roditeljski dom kao dečak da bi pristupio budističkom redu. S 15 godina došao jeu budistički samostan i uz razne učitelje usavršio zen-meditaciju.[2]
U dvadeset četvrtoj godini je doživeo prvo iskustvo prosvetljenja, kojem je prethodilo žustro i mukotrpno naukovanje pod rukovodstvom starog isposnika i zen majstora Etana.[3] Zabeleženo je da je stari učitelj Shoju krvnički tukao Hakuina. Jednom kada Hakuin htede predstaviti svoje gledište, učitelj ga opali preko uha i gurnu preko verande.[4] Drugi put, učitelj ga udari nekoliko puta i gurnu s trijema, te Hakuin ostade neko vrijeme gotovo bez svijesti.[4] Konačno, dok je išao po selu proseći, doživeo je probuđenje.[1]
Na početku svoje karijere, Hakuin bijaše jedini čuvar napuštenog hrama u Surugi.[5] Hakuin kao zen učitelj je bio poglavar više samostana, uključujući i danas poznati Ryutakiji, u kojima je razvio trajnu meditaciju i obnovio strogi duhovni trening “rinzai-šu”. 1716. godine se trajno nastanio u blizini svog rodnog mesta, u hramu Šoinđi, koji je pod njegovim vođstvom postao najjače budističko uporište razdoblja Tokugava.[6] Nasilje je postalo neka vrsta običaja ne samo u zen manastirima, već i među svetovnjacima. U zen pričama se pominje prijateljica učitelja Hakuina koja je držala čajdžinicu. On je učenicima preporučivao njeno poznavanje zena, a ona ih je dočekivala u čajdžinici i "lemala žaračem".[7]
Pored naukovanja, bavio se slikarstvom i kaligrafijom.
Srž Hakuinove doktrine o probuđenju, zasnovane na njegovom ličnom iskustvu, mogla bi se sažeti u trojstvo mističnih stanja: velika sumnja, veliko probuđenje i velika radost. Posebno je upečatljiv njegov opis satorija:
Dane i noći sam spavao, zaboravljao sam da jedem i da se ispružim. Tada je iznenada nastupila kritična koncentracija. Činilo mi se da sam se sledio u zamrznutom polju koje se širilo u nedogled, dok sam u svojoj nutrini imao osjećaj potpune prozirnosti. Nisam mogao ni naprijed ni natrag. Bio sam poput idiota, poput glupana, i ništa više nije postojalo osim koana... U tom su mi stanju prolazili dani, dok jedne večeri nije zvuk zvona naglo sve svršio. Bilo je kao da se razbila staklena vaza ili srušila kuća od žada. Prenuvši se osetio sam... da su se sve moje sumnje, sve moje prijašnje neizvesnosti potpuno raspršile kao santa leda koja se topi... Sve prošle i sadašnje teškoće nisu više vredne ni da budu opisane.[8]
Njegovo čovekoljublje, vera, predanostu izučavanju i dar propovednika, pisca, pesnika i umetnika privukli su mnoštvo učenika. „Svojom nezahtevnom dobrotom, čestitošću i verskim žarom, Hakuin je osvajao srca običnih ljudi; ubraja se među najznačajnije verske reformatore u istoriji Japana."[9]
Hakuin nije odobravao „Jaki put“ sekte Amida, naglašavajići neuporedivu moć zen meditacije i uvežbavanja koana.[6]
Sačuvano je više priča iz Hakuinovog života. Ovo su neke od njih:
Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: „Postoje li zaista raj i pakao?"
"Ko si ti?", upita ga Hakuin.
"Ja sam samuraj“, odgovori ratnik.
"Ti, vojnik!", uzviknu Hakuin. „Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka."
Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, no Hakuin nastavi: „Pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu." Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: „Ovde se otvaraju vratnice pakla!" Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se.
"Ovde se otvaraju vratnice raja“, reče Hakuin.[10]
Učitelja zena Hakuna susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom. Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju, što ih razljuti. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo pritiska imenova Hakuna. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", beše sve što on reče. Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakunu. On je izgubio svoj ugled, ali veoma je dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od suseda i sve drugo što je detetu trebalo. Posle godinu dana, devojka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu, da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci. Roditelji devojke odmah odoše do Hakuna da ga mole za oproštaj, i da uzmu dete nazad. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: "tako dakle?"[10]
- D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam, Zagreb, 1998.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika.
- Reps, Pol (2001). Zen meso, zen kosti. Beograd: Babun.
- ↑ 1,0 1,1 D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 141), Zagreb, 1998.
- ↑ Hakuin Zenji Arhivirano 2016-04-22 na Wayback Machine-u (Proleksis enciklopedija)
- ↑ H. Dumoulin, History of Zen Buddhism. (1963). str. 242-268.
- ↑ 4,0 4,1 D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 140), Zagreb, 1998.
- ↑ D. T. Suzuki, Uvod u zen budizam (str. 142), Zagreb, 1998.
- ↑ 6,0 6,1 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ Reps 2001: str. 100
- ↑ Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ↑ H. Dumoulin, History of Zen Buddhism. (1963). str. 247.
- ↑ 10,0 10,1 Zen priče
- (sh) Hakuin Zenji Arhivirano 2016-04-22 na Wayback Machine-u (Proleksis enciklopedija)