Hipodamija
Za ostala značenja, vidi Hipodamija (razvrstavanje).
Hipodamija (starogrčki: Ἱπποδάμεια) bila je, u grčkoj mitologiji, kći Enomaja, kralja Pize u Elidi, i Sterope ili Euritoje ili Euarete.[1][2][3][4]
Hipodamija je bila tako lepa da je privlačila mnoge prosce, ali Enomaj je nije hteo udati, bilo zato što mu je bilo prorečeno da će ga zet ubiti ili zato što je sam bio zaljubljen u svoju kćerku.[5] Zato je Enomaj objavio da će Hipodamiju udati samo za onoga ko uspe da ga pobedi u utrci kolima na dugoj trasi od Pize do Posejdonovog žrtvenika na Korintskoj prevlaci, pri čemu je od svih takmaca tražio da u kola prime i Hipodamiju, znajući da će im njena lepota odvući pažnju.[6] Enomaj je posedovao vrlo brze konje, pa je proscima dopuštao da krenu prvi, a kad bi ih sustigao, probadao ih je kopljem i odsecao im glave, kojima je ukrašavao svoj dvor ili Posejdonov ili Aresov hram.[7][8][9]
U Pizu je naposletku stigao i mladi Pelop, koji je od Posejdona dobio zlatna kola i krilate konje, a zatim je zaprosio Hipodamijinu ruku.[10] Hipodamija se na prvi pogled zaljubila u Pelopa i, želeći mu osigurati pobedu u utrci, zatražila je pomoć od Enomajevog kočijaša Mirtila, koji im je bio spreman pomoći, ali je zauzvrat tražio da jednu noć uživa ljubav Hipodamije, budući da je i sam bio u nju zaljubljen.[11][12] Drugi pričaju da je Pelop obećao Mirtilu polovinu Enomajevog kraljevstva, pa je kočijaš u osovine kraljevih kola stavio voštane čivije.[5] Kola su se tokom utrke slomila, a Enomaj je na samrti prokleo Mirtila da strada od Pelopove ruke. Pelop se nakon pobede ukrcao s Hipodamijom na brod i krenuo natrag u Pizu. Tokom plovidbe Mirtil je zatražio obećanu nagradu (ili je, prema drugima, silovao Hipodamiju), pa ga je Pelop bacio u more.[4][13] Usledila je svečana svadba Pelopa i Hipodamije, a nevesta je u znak zahvalnosti u Olimpiji utemeljila Hereje, svetkovinu u čast boginje Here.[14]
Hipodamija i Pelop imali su šestoricu sinova ― Atreja, Tijesta, Piteja, Alkatoja, Plistena i Hrisipa, a spominju se još i Dijas, Kinosur, Korint, Hipalm, Hipas, Kleon, Argej, Helej i Trezen, kao i kćerke Nikipa i Lisidika.[5] Pričalo se da je Hrisip zapravo bio sin Pelopa i jedne nimfe i da ga je otac voleo najviše od sve dece, pa je Hipodamija, plašeći se da će njemu pripasti vlast, nagovorila Atreja i Tijesta da ubiju Hrisipa. Neki kažu da ga je sama Hipodamija ubila Lajevim mačem. Pelop je tada prognao Hipodamiju iz Elide i ona je pobegla u Mideju, gde je i umrla.[15] Neki kažu da je Hipodamija sama sebi presudila.[16] Kasnije, po nalogu proročišta, Pelop je njene posmrtne ostatke preneo u Olimpiju, u Hipodameon, gde su žene svake godine prinosile žrtve. Njen kip stajao je na trkačkoj stazi u Olimpiji.[17]
Dve tragedije, koje su napisali Sofokle i Euripid, obrađivale su mit o Hipodamiji, ali nijedna nije sačuvana. U likovnoj umetnosti prikazana je na vazama, a na istočnom zabatu Zevsovog hrama u Olimpiji (prva polovina 5. veka pne.) predstavljena je scena priprema za utrku Enomaja i Pelopa.[5]
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 1.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, V, 10, 6.
- ↑ Jovan Ceces, komentar uz Likofrona, 156.
- ↑ 4,0 4,1 Higin, Fabulae, 84.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Hipodamija
- ↑ Schmitz 1867, s.v. Oenomaus sfn error: multiple targets (2×): CITEREFSchmitz1867 (help)
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, II, 4 sqq.
- ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 73, 6.
- ↑ Sholija uz Pindarove Olimpijske ode, I, 114.
- ↑ Pindar, Olimpijske ode, I, 90 sqq.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VIII, 14, 11.
- ↑ Servijev komentar uz Vergilijeve Georgike, III, 7.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, II, 8.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, V, 16, 4.
- ↑ Schmitz 1867, s.v. Pelops (1) sfn error: multiple targets (2×): CITEREFSchmitz1867 (help)
- ↑ Higin, Fabulae, 85, 243.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VI, 20, 7; VI, 20, 19.
- Schmitz, Leonhard (1867), „Oenomaus (1)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Schmitz, Leonhard (1867), „Pelops (1)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.
