Kimon
Kimon (grč. Κίμων, rođen 510. u Atini, umro 450. st. e. kod Salamine na Kipru) bio je atinski državnik i vojskovođa i važna ličnost u političkom životu atinske države tokom sedamdesetih i šezdesetih godina 5. veka stare ere.
Kimonova majka Hegesipila bila je kćerka tračkog kralja Olora. Kimonov otac Miltijad umro je u zatvoru jer nije imao novca da plati novčanu kaznu u iznosu od 50 talenata na koju je bio osuđen. Obaveza plaćanja te novčane kazne tada je prešla na Kimona. Tu je kaznu platio Kalija, bogati verenik Kimonove sestre Elpinike, kako bi se mogao oženiti sa Elipinikom.
Nakon izgnanstva vođe atinskih demokrata Temistokla iz Atine (471. god. st. e.), vlast u Atini potpuno je prešla u ruke oligarhijske grupacije, na čije je čelo posle Aristidove smrti došao Kimon (467. god. st. e.). Sin Miltijada, bogat čovek i bez sumnje jedan od najtalentovanijih atinskih vojskovođa, on je za ovaj položaj u velikoj meri imao da zahvali Sparti. Spartanci nisu imali razloga da se požale na njega: svuda – u narodnoj skupštini, sudu i Areopagu – Kimon je hvalio spartanski poredak i pretpostavljao ga atinskom. Slično Spartancima, on je rat i brigu za vojne poslove smatrao svojim glavnim pozivom. U svemu podražavajući Spartance, on je i svom sinu dao ime Lakedemonije.
Posle niza pobeda koje je odneo nad preostalim persijskim garnizonima na tračkim obalama (Ejon, Bizant) i pošto je za Atinu osvojio ostrvo Skiros, Kimon je 469. godine potukao persijsku flotu i kopnenu vojsku kod ušća reke Eurimedonta. Svaka od ovih pobeda donosila je Kimonu veliki vojni plen kojim se stalno uvećavala njegova inače ogromna imovina. To je bogatstvo iskoristio za održavanje svoje popularnosti među sugrađanima, kako bi na taj način sebi i svojim istomišljenicima obezbedio podršku u narodnoj skupštini. U Atini su formalno još uvek funkcionisale narodna skupština i druge demokratske institucije, ali je njihov rad bio pod stalnom kontrolom Areopaga, koji je predstavljao glavni oslonac atinske oligarhije. Zato je i mržnja nekadašnjih pristalica Temistokla pre svega bila usmerena na Areopag: oni su Areopagu suprotstavljali narodnu skupštinu, koja je imala funkciju vrhovne vlasti.
Vođa atinskih demokrata u to vreme bio je Efijalt, koji je u potpunosti usvajao političke ideje Temistokla i bio je veoma istaknuti govornik. U jednoj komediji, uperenoj protiv demokratije, kaže se da je pod utiskom Efijaltovog govora narod kao pobesneli konj pokidao uzde. Mnogo kasnije Platon ga je okarakterisao kao delatnika koji je "opio demos prekomernom slobodom". Takva karaktersitika iz usta ideologa atinske reakcije govori mnogo: Efijaltu će pripasti istaknuta uloga u daljem razvoju političkih događaja.
Mnogi Spartanci su shvatali da je vlast oligarhijske grupacije u Atini privremena pojava i da u Atini budućnost pripada demokratiji. Stoga je spartanska vlada tajno i podmuklo počela da sprovodi mere kojima je cilj bio da potkopa atinski uticaj i oslabi Atinu. U tom cilju Sparta je stupila u pregovore sa Makedonijom koja je bila neprijateljski raspoložena prema Atini: vladajući krugovi Makedonije bili su veoma uznemireni zbog atinskih uspeha na Halkidiku i na obalama Trakije. I do ustanka na ostrvu Tasosu 465. godine protiv atinske hegemonije došlo je ne bez podstrekivanja od strane Sparte. Međutim, iste 465. godine sva delatnost Sparte bila je paralisana velikim ustankom helota. Naime, iskoristivši opštu zabunu izazvanu katastrofalnim zemljotresom na Peloponezu, heloti su digli oružani ustanak protiv Sparte. Zahvaljujući dalekovidosti kralja Arhidama, koji je u pravi čas postrojio potpuno naoružane spartanske vojnike u borbene redove, heloti nisu uspeli da zauzmu grad Spartu, ali se ustanak brzo proširio na celu teritoriju Lakonije i Mesenije. Naročito opasnu formu ustanak je poprimio u Meseniji, gde je protiv Sparte ustalo čitavo stanovništvo. Prednosti vojne organizacije i nadalje su ostale na strani Sparte, ali je vojna intervencija u Meseniji trajala dugo. Ustanici su se dobro učvrstili na planini Itomi, a Spartanci sa svojom tradicionalnom nesposobnošću za opsade nisu mogli da ih odatle isteraju. Položaj je bio toliko ozbiljan da je spartanska vlada odlučila da zatraži pomoć od saveznika. Ovoga puta Spartanci se nisu obratili samo svojim peloponeskim saveznicima već i Atini, računajući da će im prijateljska oligarhijska vlada, na čijem se čelu nalazio Kimon, pružiti potrebnu oružanu pomoć.
Kimon se smesta odazvao tom pozivu. Spartanska molba, prema njegovom mišljenju, predstavljala je zgodnu priliku da se sa Spartom učvrste prijateljski odnosi. Međutim, bez odobrenja narodne skupštine nije bilo moguće da se Sparti pošalje u pomoć oružani odred atinskih građana. A Efijalt i njegovi istomišljenici u skupštini odlučno su ustali protiv Kimonovog predloga. Efijalt je "preklinjao narod da ne pomaže Spartancima, da ne dopusti obnovu moći države koja u svemu deluje protiv Atine... da je ostavi zgaženu u prašini njene vlastite gordosti" (Plutarh). Te reči morale su da zvuče utoliko ubedljivije što su mnogi Atinjani izgleda već bili obavešetni o nameri Sparte da pruži pomoć Tasosu koji je digao ustanak. U očima tog dela atinskog stanovništva, čiji su životni interesi bili vezani za razvoj pomorske trgovine i zanatstva, Sparta je, pored svega ostalog, predstavljala silu koja podržava najveće atinske suparnike u trgovini – Korint, Megaru i druge. Atinski neprijatelji oligarhije istovremeno su u njoj videli i jednu od najvećih prepreka na putu dalje demokratizacije atinskog društva. U narodnoj skupštini počela je debata; Kimon je pojačao svoju argumentaciju: on sad više nije govorio samo o Atini, već o čitavoj Heladi "koja će bez Sparte postati hroma". Atinska država će, prema njegovim rečima, "ostati u zaprezi bez drugog konja". Apelujući na patriotska osećanja svojih sugrađana, Kimon je na kraju uspeo da ih ubedi da u Meseniju pošalju 4.000 atinskih građana naoružanih teškim oružjem koji su imali da pomognu Sparti. Na čelo tog odreda stavio se sam Kimon.
Međutim, dolaskom Atinjana na Itomu položaj Spartanaca nije se poboljšao. Iako su Atinjani u opsedanju tvrđava bili neuporedivo iskusniji od Spartanaca, tu su se i oni pokazali nemoćnima da savladaju ustanički otpor. Izvesnu ulogu svakako je odigralo i to što se u sastavu atinskog odreda nalazilo dosta Efijaltovih pristalica, koji su, verovatno, više saosećali sa podjarmljenim Mesenjanima nego sa omrznutom Spartom. I tako Itoma nije osvojena. Spartanci su posumnjali da su atinski vojnici stupili u tajne pregovore sa opsednutim Mesenjanima i da uz njihovu pomoć nameravaju da izvrše demokratski prevrat. To se završilo time što je spartanska vlada direktno saopštila Atinjanima da joj njihova pomoć više nija potrebna. Od svih spartanskih saveznika okupljenih kod Itome opozvani su jedino Atinjani.
Vrativši se u Atinu Kimon je izgleda pokušao da to prikaže tako kao da su Atinjani postigli uspeh, samo toj verziji, razume se, niko nije verovao. Kimonovi politički protivici odmah su se aktivirali; atinski građani su negodovali. Tukidid piše da su Atinjani odmah po povratku odreda sa Peloponeza "raskinuli savez zaključen sa Lakedemonjanima... i sklopili savez sa Argivcima" – neprijateljima Lakedemonjana. Zatim su i Atina i Argos zaključili savez sa Tesalijom.
Da bi na neki način spasao svoj pokolebani ugled, Kimon je ponovo pokušao da krene onim putem na kome se osećao najsigurnijim, tj. putem novog rata s Persijom. Upravo u to vreme protiv Persijanaca digao se na ustanak Egipat. Ustanak je digao Libijac Inar, a podržalo ga je skoro celo stanovništvo Egipta. Inar je zatražio pomoć Atine; nije isključeno da je on i pre toga slao Atini žito i održavao s njom prijateljske odnose. Atinjani su se odazvali Inarovom pozivu i uputili u pomoć dve stotine svojih brodova prema obalama Egipta. Flotom je komandovao Kimon. Jedan deo atinske flote borio se na Kipru, a drugi deo na feničanskoj obali, ali su glavni delovi vojske bili iskrcani na teritoriju Egipta. Tu su oni zajedno sa Egipćanima potukli Persijance i opkolili Memfis. Opsada tog utvrđenog grada trajala je dugo.
Odlazak iz Atine ne samo da nije pomogao Kimonu već je, naprotiv, još više otežao i njegov položaj i položaj njegovih pristalica. Iskoristivši Kimonov odlazak, demokrati su pod vođstvom Efijalta prešli u odlučnu ofanzivu i oligarhiji zadali odlučujući udarac ukinuvši, kroz narodnu skupštinu, gotovo sva ovlašćenja Areopaga (462. god. st. e.). Kada se Kimon vratio s u Atinu, našao se u bespomoćnoj situaciji da bilo šta preduzme i uskoro je bio kažnjen ostrakizmom (461. godine).
Kimon je bio proteran na deset godina, ali je pozvan da se vrati u Atinu već 457. godine st. e., jer su se Atinjani nakon poraza kod Tanagre, koji im je nanela spartansko-tebanska vojska u okviru tzv. prvog peloponeskog rata, našli u tako teškoj situaciji, da je na predlog Perikla, vođe atinske demokratije, iz izgnanstva vraćen Kimon, koji je u pregovorima sa Spartom uspeo da isposluje zakljulivanje primirja na četiri meseca.
Kimon je, stalno nastojeći da se persijskoj moći zada konačan udarac, 451. godine uspeo da ubedi atinsku skupštinu da mu odobri vojni pohod s ciljem da se Kipar oslobodi persijske vlasti. Međutim, opsedajući grad Kitij tokom bitke kod Salamine na Kipru, Kimon je umro (450. god. st. e.). Atinjani su ubrzu opozvali ceo taj pohod protiv Persije.
