Opsada Antiohije
| Opsada Antiohije | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Prvog krstaškog rata | |||||||
 Opsada Antiohije | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
| Rejmond Tuluški Gotfrid Bujonski Boemund Tarantski |
Jagi Sijan Kerboga | ||||||
| Snage | |||||||
| nepoznato | nepoznato | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| nepoznati | nepoznati | ||||||
Opsada Antiohije odigrala se tokom Prvog krstaškog rata tokom 1097. i 1098. Prva opsada krstaša protiv grada, koga su Turci zauzeli 9 godina ranije, trajala je od 21. oktobra 1097. do 3. juna 1098. Druga opsada je bila opsada protiv krstaša, koji su zauzeli grad, a trajala je od 7. juna do 28. juna 1098.
Tokom prve opsade krstaši nisu dugo mogli ući u grad, a među krstašima je vladala glad. Pred dolazak velike i nadmoćnije muslimanske vojske, krstaši su uspeli osvojiti grad zahvaljujući izdaji stražara u gradu. U Antohiji je usledio veliki pokolj Turaka.
Pred grad je nekoliko dana nakon zauzimanja od strane krstaša stigla nadmoćna muslimanska vojska i stavila Antiohiju pod drugu opsadu. Krstaši su se našli u bezizlaznom položaju, dok jedan monah nije našao navodno Sveto Koplje. Ta relikvija je digla moral krstašima, koji vođeni religioznim fanatizmom pobeđuju muslimansku vojsku.
Turci Seldžuci su zauzeli 1085. Antiohiju, koja je dotad pripadala Vizantiji. Vizantijske utvrde poticale su iz vremena Justinijana I. Vizantija je pred pad Antiohije ojačala i ponovo izgradila delove zidina. Turci su grad zauzeli prevarom, tako da su zidovi ostali netaknuti.
Od 1088. seldžučki guverner je bio Jagi-Sijan. Jagi Sijan je bio svestan dolaska krstaša, pa je molio pomoć od okolnih muslimanskih država, ali niko mu nije odgovorio. Da bi se pripremio zatvara pravoslavnog patrijarha Antiohije Jovana Oksita, a proteruje Grke i Jermene iz grada. Od pravoslavnih jedino je pravoslavnim Sirijcima dozvolio da ostanu u gradu.
| Prvi krstaški rat |
| Seljački krstaški rat – Nemački krstaški rat – Nikeja – Dorilej – Antiohija – Jerusalim– Askalon – Krstaški rat 1101. |
Krstaši su stigli kraj Antiohije 20. oktobra 1097. Trojica glavnih vođa su
Vođe krstaša se u početku nisu slagale što da prvo urade. Rejmond je predlagao direktan napad, a Gotfrid i Boemund su se zalagali za opsadu grada. Rejmund je nevoljno pristao pa stavljaju Antiohiju pod opsadu 21. oktobra 1097.
Zidine Antiohije su bile prejake za direktan napad, ali ipak je Jagi-Sijan odahnuo, kada je izostao direktan napad, jer on baš i nije imao dovoljno vojnika za dobru obranu. Boemund je logorovao na severozapadu blizu vrata Sv. Pavla, Rejmund je bio na zapadu blizu vrata Psa, a Gotfrid Bujonski je bio zapadno blizu vrata Vojvode, a tu je bio izgrađen most od brodova. Južno je bila kula Dve sestre, a severozapadno Vrata sv. Đorđa, koja krstaši nisu blokirali, pa su korištena za dopremanje hrane u grad. Na južnom i zapadnom delu grada je bilo brdovito područje i tu je bila citadela i Gvozdena Vrata.
Do sredine novembra stigao je Boemundov nećak Tankred Galilejski sa pojačanjima, a Đenovljanska flota je došla sa hranom i ostalim snabdevanjem. U decembru se Gotfrid Bujonski razbolio, a zalihe hrane su ponovo postale dosta tanke. Pri kraju decembra Boemund Tarantski i Robert Flandrijski kreću sa 20.000 ljudi u potragu za hranom. Jagi-Sijan to iskorištva, pa sa svojom vojskom izlazi iz grada i napada preostalu vojsku Rejmonda Tuluškog. Rejmund uspeva da potisne Jagi-Sijan natrag u Antiohiju, ali nije mogao da sam zauzme grad.
U međuvremenu Boemund Tarantski i Robert Flandrijski, koji su krenuli u potragu za hranom, napadnuti su od strane Dukaka iz Damaska, koji je krenuo u pomoć Antiohiji. Pobedili su Dukaka, ali morali su se vratiti do Antiohije sa vrlo malo hrane a Dukak se vratio u Damask. Taj mesec je završio čudnim znacima. Bio je zemljotres 30. decembra, a sledeću noć se videla polarna svetlost. Nekoliko sedmica posle toga vreme je bilo mnogo hladnije i kišovitije nego inače.
Zbog nedostatka hrane dolazi do umiranja od gladi i krstaša i konja. Svaki sedmi krstaš je umro od gladi, a samo 700 konja je ostalo. Navodno su neki od gorih vojnika, ostataka seljačkog krstaškog rata Petra Pustinjaka, postali ljudožderi.
Jeli su tela mrtvih Turaka. Drugi su jeli konje, a neki vitezovi su radije odabrali da umru. Lokalni hrišćani, pokušali su da pošalju nešto hrane, ali to nije bilo dovoljno. Neki vitezovi i vojnici su počeli bežati. Petar Pustinjak je isto pokušao pobeći, ali ga je Tankred Galilejski vratio.
U februaru je otišao vizantijski general Tatik, koji je išao sa krstašima kao savetnik i predstavnik cara Aleksija I Komnina. Tatik je izjavio da su ga krstaši prestali slušati, a Boemund Tarentski ga je obavestio da ga ostale voće nameravaju likvidirati, navodno jer Aleksije I Komnin ohrabruje Turke.
Boemund je s druge strane tvrdio da je Tatik kukavica, pa da je to dobar razlog da krstaši ne vrate Antiohiju Vizantiji kako su obećali Aleksiju Komninu. Boemund Tarentski je želeo Antiohiju za sebe. U međuvremenu Turci su tražili pomoć, pa je stigla jedna muslimanska vojska, koju su krstaši porazili 9. februara 1098.
U martu je stigla engleska flota, pod vođstvom Edgara Atelinga iz Konstantinopolja. Doneli su materijale za gradnju opsadnih sprava. Iako su taj materijal faktički poslali Vizantinci, krstaši to nisu smatrali direktnom pomoći Vizantije. Krstaši su započeli sa gradnjom opsadnih sprava, a i sa gradnjom utvrde, koja bi blokirala Vrata Mosta, kuda su Turci iz Antiohije ugrožavali krstaško snabdevanje.
Popravili su i jedan napušteni manastir zapadno od Vrata sv. Đorđa, koja su Turci koristili za snabdevanje Antiohije. Tankred Galilejski je postavio vojsku u taj manastir i time je blokirao snabdevanje Antiohije. Rejmond Tuluški postavlja vojsku u utvrdu kojom sprečava da Turci ometaju snabdevanje krstaša.
U aprilu dolazi izaslanstvo Fatimida iz Egipta. Oni su isto bili neprijatelji Turaka, pa su se nadali lakom sporazumu sa krstašima. Petar Pustinjak je znao arapski, pa je pregovarao. Pregovori nisu uspeli. Fatimidi su smatrali da su krstaši samo ispostava Vizantije, tj. vizantijski plaćenici. Bili su spremni prepustiti Siriju krstašima, ako pristanu da ne napadaju Palestinu. To je bilo dotad uobičajeno stanje stvari izmeću Vizantije i Egipta. Ali krstašima je cilj bio Jerusalim i bilo koji predlog bez Jerusalima je neprihvatljiv.
Krajem marta 1098. dolazi muslimanska vojska iz Mosula pod vodstvom Kerboge blizu Antiohije. Kerbogi su se priključili Ridvan i Dukak, a bilo je tu i vojske iz Persije. Krstaši su imali vremena da se pripreme. Najpre je Kerboga otišao da ponovo zauzme Edesu, koju je zauzeo Baldvin Jerusalimski tokom 1098. Kerboga ne uspeva povratiti Edesu. Potrošio je tri sedmice na taj neuspešan izlet.
Krstaši su znali da im nema opstanka, ako dočekaju Kerbogu pred zidinama Antiohije. Moraju zauzeti Antiohiju pre nego što se Kerboga pojavi. Beoemund Tarantski je uspostavio kontakt sa jermenskim stražarem Firuzem, koji je kontrolisao kulu Dve Sestre. Podmitio ga je da otvori vrata kad bude potrebno.
Boemund je onda to ispričao ostalim krstašima i ponudio im da se uđe u Antiohiju, ali da grad bude njegov. Rejmond Tuluški je tvrdio da grad treba predati Vizantiji, jer su se tako zakleli. Međutim druge vođe krstaša Gotfrid, Tankred i Robert popuštaju Boemundu, jer to je bio jedini način da osvoje grad.
Stražar Firuz savetuje Boemunda da se pretvara ka da kreće prema Kerboginoj vojsci, a da se preko noći vrate u grad i pokušaju merdevinama preko zidova. To je i učinjeno, a Firuz je otvorio kapije. Preostali hrišćani su otvorili ostale kapije. Usledio je masakr nad Turcima, u kome su učestvovali i preostali hrišćani. Krstaši su pobili ne znajući i nešto hrišćana u gradu. Tako je ubijen i Firuzov brat. Jagi Sijan je bežao, ali je uhvaćen od sirijskih hrišćana van grada. Odsečena glava je odnesena Boemundu.
Do kraja 3. juna krstaši su kontrolisali većinu grada, osim citadele, koju je držao sin Jagi Sijana. Jovan Oksitski je ponovo postavljen kao patrijarh Antiohije. Grad je imao malo hrane, a Kerboga se kretao prema Antiohiji. Kerboga je stigao 5. juna, samo tri dana nakon zauzimanja Antiohije. Pokušao je osvojiti grad 7. juna, ali nije uspeo pa 9. juna stavlja grad pod opsadu.
Dosta je bilo dezertera u krstaškoj vojsci pre nego što je stigao Kerboga. Stefan Blua je bio jedan od dezertera i kad je video ogromnu Kerboginu vojsku mislio je da su sve nade izgubljene. Stefan Blua i ostali dezerteri su se vraćali u Konstantinopolj i na putu su sreli cara Aleksija I Komnina, koji je kretao prema Antiohiji da pomogne krstašima. Aleksije I Komnin nije znao da su krstaši zauzeli Antiohiju, a nije znao ni da su sad krstaši opsednuti od strane Kerboge.
Stefan Blua je uverio cara da su krstaši bez ikakvih izgleda, a Aleksije je čuo i za drugu tursku vojsku u Anadoliji, pa je odlučio da je pametnije da se vrati u Konstantinopolj, nego da rizikuje u jednoj takvoj bici.
U Antiohiji je 10. juna jedan dotad malo poznati monah Petar Bartolomej tvrdio da je imao vizije u kojima mu je rečeno da se Sveto Koplje, kojim je Hrist proboden, nalazi u gradu. Gladni krstaši su bili skloni vizijama i halucinacijama, tako da je jedan drugi monah tvrdio da je vidio Hrista i Bogorodicu. Jedan meteor je pao 14 juna blizu neprijateljskog logora pa se to smatralo dobrim znakom.
Ademar Pijski nije mnogo verovao, jer je već viđao Sveto Koplje u Konstantinopolju. Međutim Rejmond Tuluški je verovao Petru Bartolomeju, pa je nekoliko njih kopalo po katedrali Svetog Petra. Petar Bartolomej tu nalazi vršak koplja, što Rejmund Tuluški smatra božjim znakom da će preživeti, pa se pripremaju za konačni obračun. Ademar Pijski i dalje nije mnogo verovao toj relikviji.
Otkriće Svetog Koplja je značajno podiglo moral krstaške vojske. Petar Pustinjak odlazi 27. juna na pregovore sa Kerbogom, ali pregovori su završeni neuspešno.
Krstaši su podelili svoju vojsku u 6 grupa. Boemund Tarantski je bio glavni, a komadanti delova su bili Boemund Tarantski , Gotfrid Bujonski, Robert Normandijski, Tankred Galilejski, Ademar Pijski i Igo Vermandoa sa Robertom Flandrijskim.
Krstaška vojska je izašla iz zidina 28. juna, a Rejmond Agiljerski je nosio Sveto Koplje ispred vojske. Kerbogini generali su želeli napad po delovima krstaške vojske, a sam Kerboga je želeo napad odjednom na celu krstašku vojsku.
Kerboga se pretvarao da se povlači sa namerom da navuče krstaše na loš teren. Sve vreme strelama su zasipali krstaše. Turska jedinica je napala nebranjeno krstaško levo krilo, ali Boemund Tarantski je brzo formirao novu jedinicu i odbranio se od napada na krilo.
Turci su krstašima nanosili velike gubitke, a Kerboga je pored toga zapalio i travu između Turaka i krstaša. Ništa to nije moglo pokolebati krstaše, koji su fanatično ratovali sa vizijama tri sveca koja jašu pred njima. Bitka je bila kratka. Kad su krstaši došli do Kerbogine borbene linije, Dukaka je dezertirao, a većina Turaka je pobegla u panici. Posle toga cela muslimanska vojska se povlačila.
Posle bitke Boemund Tarantski smatra da je grad njegov, čemu se opiru Ademar Pijski i Rejmund Tuluški. Igo Vermandoa je otišao u Konstantinopolj, a Aleksije I Komnin nije hteo da šalje vojsku da traži grad za sebe. Boemund je tvrdio u Antiohiji da je Aleksije I Komnin napustio krstaški rat, tako da zakletve, koje su mu dali više ne važe.
Ubrzo izbija epidemija, izgleda epidemija tifusa. Papin legat Ademar Pijski umire 1. avgusta. U septembru vođe krstaša pišu papi Urbanu II da lično preuzme Antiohiju, što papa odbija. Tokom 1098. zauzeli su okolinu Antiohije, ali i dalje je vladala glad i bilo je još manje konja. Vitezovi nižeg ranga i obični vojnici postadoše nestrpljivi, pa u novembru Rejmond Tuluški konačno predaje Antiohiju Boemundu Tarentskom, s ciljem da se krstaški rat nastavi u miru.
Boemund Tarantski tako postaje prvi princ Antiohije, a krstaši su nastavili prema Jerusalimu početkom 1099., pa su u proleće 1099. započeli opsadu Jerusalima.
Uspeh Petra Bartolomeja kod Antiohije i pronalazak navodnog Svetog Koplja dolazi kasnije pod pitanje. Skeptici su tvrdili da to nije istina i da Petar laže. Petar Bartolomej je ponudio da prolaskom kroz vatru dokaže da je bio vođen od boga. Krstaši su napravili put izmeću plamenih zidova. Petar je šetao kroz vatru i bio je strašno ispečen. Umro je nakon 20 dana agonije. Gotovo niko nije više pričao o Svetom Koplju, ali ostala je jedna grupa, koja ga je i dalje smatrala od boga nadahnutim.
