Аватар
Аватар (санскрит: अवतार avatāra силазак, у значењу силазак са неба) означава инкарнацију божанства на земљи у хиндуизму.[1][2] Бог долази да услиши неку потребу човечанства. У том смислу, Заратустра, Буда, Исус и Мухамед сматрају се аватарима. Хиндуси се моле живим или мртвим аватарима.
У делу багавад гита бог Кришна изјављује: „За спас доброга, за уништење зла и због очувања вечног закона, повремено ћу се појављивати у инкарнацијама“ (IV, 8). Лекције којима их уче аватари, човечанство постепено претвара у праксу, проширујући разумевање смисла живота и доприносећи духовној еволуцији. Концепт аватара се развио касно у хиндуистичкој митологији, али се појављује још у списима упанишаде као принцип који се стално изнова објављује свету. Бог Кришна се сматра јединим потпуним аватаром бога Вишну. Остали аватари су делимичне манифестације божанских принципа. Основна функција аватара је увек иста; то је поновно успостављање дарме, или вечног закона (поретка, доктрине). Аватар то чини у складу са духом епохе у којој се појављује. У овом послу им некада помажу чудесне силе у лику помоћника (vibhûti).
Реч аватар се не појављује у ведској литератури;[3] међутим, појављује се у развијеним облицима у постведској литератури, а посебно као именица у пуранској литератури после 6. века.[4] Упркос томе, концепт аватара је компатибилан са садржајем ведске литературе, попут Упанишада, јер је то симболична слика концепта Сагуна Брахмана у филозофији хиндуизма. Ригведа описује Индру као обдареног мистериозном моћи преузимања било каквог облика по вољи.[5][6] Багавад Гита излаже доктрину Аватара, али са другим терминима осим аватара.[4][7]
Теолошки, термин се најчешће повезује са хиндуистичким богом Вишнуом, иако је та идеја примењена и на друга божанства.[8] Различити спискови аватара Вишнуа појављују се у хиндуистичким списима, укључујући десет Дашаватара Гаруда Пурану и двадесет два аватара у Багавата Пуране, мада ова последња додаје да су инкарнације Вишнуа безбројне.[9] Аватари Вишнуа су важни у теологији ваишнавизма. У хиндуистичкој традицији шактизма заснованој на богињама, аватари Девија у различитим изгледима као што су Трипура Сундари, Дурга и Кали се обично срећу.[10][11][12] Док се аватари других божанстава као што су Ганеша и Шива такође помињу у средњовековним хиндуистичким текстовима, ово је мање заступљено.[13] Доктрина инкарнације је једна од битних разлика између вишнавске и шивистичке традиције хиндуизма.[14][15]
Концепти инкарнације који су у неким аспектима слични аватару се такође налазе у будизму,[16] хришћанству[3] и другим религијама.[16]
Свето писмо сикизма укључује имена бројних хиндуистичких богова и богиња, али је одбацило доктрину о инкарнацији спаситеља и подржало гледиште светаца хиндуистичког Бакти покрета као што је Намдев, да је безобличан вечни бог у људском срцу, а да је човек свој сопствени спаситељ.[17][18][19]
Аватари Шиве
уреди
Иако пурански списи садрже повремене референце на аватаре Шиве, доктрина аватара није универзално прихваћена, нити је опште прихваћена у шивизму.[20] Ставови о доктрини инкарнације су били једна од значајних доктринарних разлика између вишнавизма и шивизма, поред њихових разлика у улози живота домаћина у односу на монашки живот за духовно ослобођење.[14][15][21] Шивизам је трансцендентална теологија, где је човек, уз помоћ свог Гуруа, сам себи спаситељ.[21]
Линга Пурана наводи двадесет осам аватара Шиве.[22] У Шива Пурани постоји изразито сајивтска верзија традиционалног мита о аватару: Шива доноси Вирабадру, једну од његових застрашујућих форми, да би смирио Нарасиму, аватара Вишнуа. Када то не успе, Шива се манифестује као човек-лав-птица Сараба која смирује Вишнуовог аватара Нарасимху, човека лава, а Шива тада даје Вишну чакру (што не треба мешати са Сударшан чакром) као поклон. Слична прича је испричана у Шараба Упанишади из касног средњег века.[23] Међутим, вишнијева Двајта школа побија ово шивско виђење Нарасиме.[24] Према неким другим пуранама, Господ Шива је имао 24 аватара, баш као и Господ Вишну.
Ванарски бог Хануман који је помогао Рами (Вишну аватар) неки сматрају једанаестим аватаром Рудра (Шиве).[25][26] Неки такође верују да су нека регионална божанства попут Кандобе аватари Шиве.[27][28] Ашватама, син Дроне, такође се сматра Аватаром Господа Шиве.
Шеша и његови аватари (Баларама и Лакшмана) су повремено повезани са Шивом.[29][30][31][32] Ади Шанкара, формулатор Адвајта Веданте, такође се повремено сматра аватаром Шиве.[33]
У Дасам Гранту, Гуру Гобинд Синг је поменуо два аватара Рудре: аватар Дататреја и аватар Параснат.[34]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ James Lochtefeld , "Avatar" in The Illustrated Encyclopedia of Hinduism, Vol. 1: A-M. . Rosen Publishing. 2002. стр. 72—73. ISBN 978-0-8239-2287-1. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ Parrinder 1997, стр. 19–20
- ^ а б Bassuk 1987, стр. 2–4
- ^ а б Hacker 1978, стр. 424, also 405–409, 414–417.
- ^ Rig Veda 3.53.8 (Maghavan); 6.47.18 (Indra)
- ^ Swami Harshananda, A Concise Encyclopaedia of Hinduism, Ramakrishna Math, Bangalore (2008) Vol.1, page 221
- ^ Sheth 2002, стр. 98–99.
- ^ Kinsley 2005, стр. 707–708
- ^ Bryant, Edwin Francis (2007). Krishna: A Sourcebook. Oxford University Press US. стр. 18. ISBN 978-0-19-514891-6.
- ^ Sheth 2002, стр. 98–125.
- ^ Hawley & Narayanan 2006, стр. 174
- ^ Kinsley 1998, стр. 115–119
- ^ James Lochtefeld , "Shiva" in The Illustrated Encyclopedia of Hinduism, Vol. 2: N-Z, Rosen Publishing. . 2002. стр. 635. ISBN 0-8239-2287-1. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ а б Eng, Lai Ah (2008). Religious Diversity in Singapore. Institute of Southeast Asian Studies, Singapore. стр. 221. ISBN 978-981-230-754-5.
- ^ а б Jones, Constance; Ryan, James D. (2006). Encyclopedia of Hinduism. Infobase. стр. 474. ISBN 978-0-8160-7564-5.
- ^ а б Sheth 2002, стр. 115–116 with note 2.
- ^ Nesbitt, Eleanor (2005). Sikhism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. стр. 16, 24—25. ISBN 978-0-19-157806-9.
- ^ Cole, William Owen (2004). Understanding Sikhism. Dunedin Academic. стр. 47—49. ISBN 978-1-903765-15-9.
- ^ Shackle, Christopher; Mandair, Arvind (2005). Teachings of the Sikh Gurus. Routledge. стр. xxxiv—x. ISBN 978-0415266048.li
- ^ Parrinder, Edward Geoffrey (1982). Avatar and incarnation. Oxford: Oxford University Press. стр. 87–88. ISBN 978-0-19-520361-5.
- ^ а б Dhavamony, Mariasusai (2002). Hindu-Christian Dialogue: Theological Soundings and Perspectives. Rodopi. стр. 63. ISBN 978-90-420-1510-4.
- ^ Winternitz, Moriz; Sarma, V. Srinivasa (1981). A History of Indian Literature, Volume 1. Motilal Banarsidass. стр. 543—544. ISBN 978-81-208-0264-3.
- ^ SG Desai (1996), A critical study of the later Upanishads, Bharatiya Vidya Bhavan, pages 109–110
- ^ Sharma, B. N. Krishnamurti (2000). A history of the Dvaita school of Vedānta and its literature: from the earliest beginnings to our own times. Motilal Banarsidass. стр. 412. ISBN 978-81-208-1575-9.
- ^ Lutgendorf, Philip (2007). Hanuman's tale: the messages of a divine monkey. Oxford University Press US. стр. 44. ISBN 978-0-19-530921-8.
- ^ Catherine Ludvík (1994). Hanumān in the Rāmāyaṇa of Vālmīki and the Rāmacaritamānasa of Tulasī Dāsa. Motilal Banarsidass Publ. стр. 10—11. ISBN 978-81-208-1122-5.
- ^ Sontheimer, Gunther-Dietz (1990). „God as King for All: The Sanskrit Malhari Mahatmya and its context”. Ур.: Hans Bakker. The History of Sacred Places in India as Reflected in Traditional Literature. BRILL. стр. 118. ISBN 978-90-04-09318-8.
- ^ Sontheimer, Gunther-Dietz (1989). „Between Ghost and God: Folk Deity of the Deccan”. Ур.: Hiltebeitel, Alf. Criminal Gods and Demon Devotees: Essays on the Guardians of Popular Hinduism. State University of New York Press. стр. 332. ISBN 978-0-88706-981-9.
- ^ Matchett 2001, стр. 63: "There are strong links between Samkarsana/Sesa and Siva, so that it is not difficult to see in this pale companion of the dark Krsna a reminder of Siva's parity with Visnu, even though Visnu still has the lead."
- ^ The Padma-Purana: Part IX. Delhi: Motilal Banarsidass. 1956. стр. 3164—3165. „The Lord, Visnu, took his place in the egg. Then with his mind devoted to the supreme spirit, Brahma meditated upon Visnu. At the end of the meditation a drop of perspiration was produced from his forehead. That drop, of the shape of a bubble, in a moment fell on the earth. O you of an excellent face, I, having three eyes, a trident, and adorned with the crown of the matted hair, was born from that bubble. With modesty I asked the lord of gods: "What shall I do?" Then God Visnu, with delight, thus spoke to me: "O Rudra, you will bring about a fierce-looking destruction of the world, (after) actually being (my) portion, viz. Samkarsana, O you of an excellent face."”
- ^ Mahalik, Er. Nirakar (2010). „Lord Balarama” (PDF). Orissa Review. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 08. 2017. г. Приступљено 02. 04. 2022. „So Balarama became (Bala+Deva) Baladeva. Krishna and Balarama are regarded as Hari and Hara. Here Balarama is regarded as Lord Siva. Siva is helping Vishnu in every incarnation like Rama-Laxman in Treta Yuga. In Dvapara Yuga as Krishna-Balarama and in Kali Yuga they are Jagannath and Balabhadra.”
- ^ Pattanaik, Devdutt (2010). „Elder Brother of God”. Devdutt. Архивирано из оригинала 20. 06. 2019. г. Приступљено 02. 04. 2022. „Some say that Krishna is Vishnu, Balarama is Shiva and Subhadra is Devi, thus the three siblings represent the three main schools of Hindu theism: Vaishnava, Shaiva and Shakta.”
- ^ Doniger 2010, стр. 508
- ^ SS Kapoor; MK Kapoor (2009). Dasam Granth. Hemkunt Press. стр. 17. ISBN 9788170103257.
Литература
уреди- Bryant, Edwin Francis (2007). Krishna: A Sourcebook. Oxford University Press US. стр. 18. ISBN 978-0-19-514891-6.
- Bassuk, Daniel E (1987). Incarnation in Hinduism and Christianity: The Myth of the God-Man. Palgrave Macmillan. стр. 2—4. ISBN 978-1-349-08642-9.
- Doniger, Wendy (2010). The Hindus: An Alternative History. Oxford University Press.
- Hawley, John Stratton; Narayanan, Vasudha (2006). The life of Hinduism. University of California Press. стр. 174. ISBN 978-0-520-24914-1.
- Kinsley, David R. (1998). Tantric Visions of the Divine Feminine: The Ten Mahāvidyās. Motilal Banarsidass. стр. 115—119. ISBN 978-81-208-1522-3.
- Kinsley, David (2005). Lindsay Jones, ур. Gale's Encyclopedia of Religion. 2 (Second изд.). Thomson Gale. стр. 707—708. ISBN 978-0-02-865735-6.
- Parrinder, Geoffrey (1997). Avatar and Incarnation: The Divine in Human Form in the World's Religions. Oneworld. стр. 19—20. ISBN 978-1-85168-130-3.
- Coleman, T. (2011). „Avatāra”
. Oxford Bibliographies Online: Hinduism. doi:10.1093/obo/9780195399318-0009. Short introduction and bibliography of sources about Avatāra. - Daniélou, Alain (1991). The Myths and Gods of India. Rochester, Vermont: Inner Traditions. стр. 164—187. ISBN 0-89281-354-7.
- Hacker, Paul (1978). „Zur Entwicklung der Avataralehre”. Ур.: Schmithausen, Lambert. Kleine schriften. Veroffentlichungen Der Glasenapp-Stiftung (Book 15) (на језику: немачки). Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 978-3447048606.
- Lochtefeld, James (2002). The Illustrated Encyclopedia of Hinduism, Vol. 1 & 2. Rosen Publishing. ISBN 978-0-8239-2287-1.
- Matchett, Freda (2001). Krishna, Lord or Avatara?: The Relationship Between Krishna and Vishnu. Routledge. ISBN 978-0-7007-1281-6.
- Sheth, Noel (јануар 2002). „Hindu Avatāra and Christian Incarnation: A Comparison”. Philosophy East and West. 52 (1): 98—125. JSTOR 1400135. S2CID 170278631. doi:10.1353/pew.2002.0005.
