ФК Јувентус
Фудбалски клуб Јувентус (итал. Juventus Football Club од лат. iuventūs — „младост, омладина”[2]), колоквијално познат и као Јуве, јесте професионални италијански фудбалски клуб из града Торина у регији Пијемонт. Клуб је 1897. године основала скупина торинских студената, а од 1903. године клуб носи црне и бијеле пругасте дресове и домаће утакмице одиграва на различитим теренима око града, од којих је посљедњи Алијанц стадион са капацитетом од 41.507 мјеста. Клуб је освојио 36 званичних титула првака Лиге, 15 титула првака Купа и 9 титула државног Суперкупа, по чему је рекордер у свим овим такмичењима; освојио је и два Интерконтинентална купа, два Европска купа / Лиге шампиона УЕФА, један Куп побједника купова, држи државни рекорд од три УЕФА купа, два УЕФА суперкупа и један УЕФА Интертото куп. Према томе, клуб води на историјској ранг листи Фудбалског савеза Италије, док на међународном нивоу заузима четврто мјесто у Европи и осмо у свијету са највише конфедералних титула освојених са једанаест трофеја, водећи на Уефиној ранг листи током седам сезона од њеног оснивања 1979. године, према којој је најбољи италијански клуб и други европски.
| Фудбалски клуб Јувентус | ||||
|---|---|---|---|---|
 | ||||
| Пуно име | Juventus Football Club | |||
| Надимак | La Vecchia Signora (Стара дама) | |||
| Основан | 1. новембар 1897. као Спортски клуб Јувентус | |||
| Стадион | Алијанц стадион, Торино | |||
| Капацитет | 41.507[1] | |||
| Директор |  Кристијано Ђунтоли | |||
| Менаџер | Тијаго Мота | |||
| Лига | Серија А | |||
| 2023/24. | Серија А, 3. | |||
| Веб-сајт | www | |||
| ||||
Основан је са именом Спортски клуб Јувентус, првобитно као спортски клуб, други је најстарији и даље активан клуб такве врсте у земљи послије фудбалске секције Ђенове (основана 1893) и несметано се такмичи у највишој фудбалској лиги (реформулисана као Серија А од 1929) од свог дебитовања 1900. године, након што је промијенио име у Фудбалски клуб Јувентус, са изузетком сезоне 2006/07. Клубом готово непрекидно од 1923. године управља индустријска породица Ањели. Веза између Јувентуса и Ањелија је најстарија и најдужа у националним спортовима, чинећи тиме Јувентус првим професионалним спортским клубом у земљи, успостављајући се као главна сила на националној сцени од тридесетих година и на конфедералном нивоу од средине седамдесетих година 20. вијека, а средином деведесетих је постао један од првих десет најбогатијих у свјетском фудбалу према вриједности, приходима и профиту, од 2001. године се налази на Италијанској берзи.
Под руководством Ђованија Трапатонија, клуб је освојио 13 трофеја током десет година прије 1986. године, укључујући шест лигашких титула и пет међународних титула, чиме је постао први који је освојио сва три такмичења која организује Уефа: Европски куп, Куп побједника купова и УЕФА куп. Са узастопним освајањем Европског суперкупа 1984. и Интерконтиненталног купа 1985, постао је први и до сада једини на свијету који је освојио све конфедералне трофеје; достигнућа која су потврђена освајањем титуле УЕФА Интертото купа 1999. након успјешне ере предвођене Марчелом Липијем, од Јувентуса су направила једини професионални италијански клуб који је освојио свако текуће такмичење доступно првом тиму у организацији националног или међународног фудбалског савеза. У децембру 2000. године, клуб је био на седмом мјесту на историјској ранг листи Фифе најбољих клубова свијета, а девет година касније је рангиран као други најбољи клуб у Европи током 20. вијека на основу серије статистичких студија Међународне федерације фудбалске историје и статистике, што је највише достигнуће за иједан италијански клуб.
База навијача клуба је највећа на националном нивоу и једна је од највећих на свијету. За разлику од већине европских скупина спортских навијача, који се често окупљају око мјеста настанка њиховог клуба, скупина навијача Јувентуса је распрострањена по цијелој земљи и италијанској дијаспори, чинећи тиме Јувентус симболом антипарохијализма и италијанства. Клуб је дао и већину играча италијанској репрезентацији, а различите скупине његових играча предводиле су Азуре ка међународним успјесима, од којих су најважнија Свјетска првенства 1934, 1982. и 2006. године.
Историја
уредиПочеци
уреди
Јувентус су као Спортски клуб Јувентус 1897. године основали ученици Класичног лицеја Масимо д’Азељио у Торину,[3] али је послије двије године преименован у Фудбалски клуб Јувентус.[4] Клуб се придружио Италијанском фудбалском првенству 1900. године. Године 1904, бизнисмен Марко Ајмоне-Марсан је оживио финансије Јувентуса, омогућивши тиме пребацивање тренинга са Пјеаца д’арми на прикладнији Велодром Умберто I. Током овог периода, тим је носио ружичасту и црну опрему. Јувентус је прву титулу првака лиге освојио 1905. године играјући на свом Велодрому Умберту I. У то вријеме клуб мијења своје боје у црне и бијеле пруге, по угледу на енглески ФК Нотс каунти.[5]
У клубу 1906. године долази до раскола, јер су неки челници разматрали исељавање из Торина.[4] Предсједнику Алфреду Дику[н. 1] се то није допало и заједно је са неким истакнутим играчима основао ФК Торино, чиме је створен чувени Дерби дела Моле.[6] Јувентус је много времена провео у обнови након раскола, преживљавајући Први свјетски рат.[5]
Доминација у лиги
уредиЕдоардо Ањели, власник Фијата, стекао је контролу над клубом 1923. године и затим изградио нови стадион. То је помогло клубу да дође до другог скудета (лигашко првенство) у сезони 1925/26, након побједе над Албом Аудаче са крајњим резултатом 12 : 1 (голови Антонија Војака су били од суштинске важности у тој сезони). Клуб се успоставио као главна италијанска фудбалска сила од тридесетих година 20. вијека, поставши први професионални клуб и први клуб са децентрализованом базом навијача, што је довело до постизања рекорда од пет узастопних освојених италијанских првенстава (први је био под руководством Карла Коркана), формирајући језгро италијанске репрезентације током ере Виторија Поца, укључујући тим са Свјетског првенства 1934. године, са звијездама као што су Рајмундо Орси, Луиђи Бертолини, Ђовани Ферари, Луис Монти и остали.
.jpg)
Јувентус се преселио на стадион Комунале, али остатак тридесетих и већи дио четрдесетих година клуб није био у могућности да поврати доминацију у лиги. Након Другог свјетског рата, Ђани Ањели је изабран за почасног предсједника.[4] Клуб је током сезона 1949/50. и 1951/52. освојио још двије лиге, а током другог првенства био је под руководством Енглеза Џеса Карвера. Два нова нападача су потписала током сезоне 1957/58: Велшанин Џон Чарлс и италијански Аргентинац Омар Сивори, а играли су заједно са дугогодишњим играчем Ђампјером Бонипертијем. Током те сезоне Јувентус је награђен Златном звијездом за спортску изврсност коју су носили на својим дресовима, након што су постали први италијански клуб са 10 освојених лига. У истој сезони, Сивори је постао први играч у клубу који је постао Европски фудбалер године.[7] Сљедеће сезоне, побједили су Фиорентину и тиме освојили Серију А и Куп Италије. Бониперти се повукао 1961. године као најбољи стријелац у клубу, са 182 постигнута гола у свим такмичењима, што је био клупски рекорд током 45 година.[8]
Током посљедњег десетљећа, клуб је освојио лигу још једном у сезони 1966/67.[5] Међутим, током седамдесетих година Јувентус је додатно ојачао свој положај у италијанском фудбалу. Под руководством бившег играча Честмира Вицпалека, освојио је скудето 1971/72. и 1972/73,[5] са играчима као што су Роберто Бетега, Франко Каузио и Жозе Алтафини. Током остатка десетљећа, лигу је освојена још два пута, са значајним доприносом Гаетана Ширеа у одбрани. Касније побједа била је под Ђованијем Трапатонијем, који је предводио клуб у освајање његове прве велике европске титуле (Кул УЕФА) 1977. године, што је доприњело доминацији клуба осамдесетих година.[9] Током Трапатонијевог периода, многи играчи Јувентуса чинили су кичму италијанске репрезентације током ере селетора Енца Беарцота, укључујући тимове на Свјетском првенству 1978, Европском првенству 1980. и Свјетском првенству 1982.[10][11]
Европска сцена
уреди
Трапатонијева ера је била веома успјешна осамдесетих година и клуб је десетљеће започео веома добро, освајајући титулу лиге још три пута узастопно до 1984. године. То је значило да је Јувентус освојио 20 титула у италијанској лиги и клубу је омогућено да дода другу златну звијезду на свој дрес, чиме је постао једини италијански клуб који је то постигао. Током овог периода, играчи Јувентуса су привукли велику пажњу, а Паоло Роси је проглашен Европским фудбалером године након његовог доприноса побједи Италије на Свјетском првенству 1982. године, гдје је именован Играчем првенства.
Француз Мишел Платини је такође добио награду Европског фудбалера године три године за редом 1983, 1984. и 1985, што је рекорд. Јувентус је једини клуб који је имао играче из свог клуба која су освојила награду четири године узастопно.
1982. Јувентус стиже до 20. титуле и друге звјездице (и до данашњег дана је једини италијански клуб који се може похвалити тим успјехом), а двије године касније и до титуле намјењене побједнику Купа Побједника Купова. Наредне године је освојен и први Куп Шампиона, али је тај успјех остао у сјенци чувене трагедије на финалном мечу против енглеског Ливерпула на стадиону Хејсел у Бриселу, када је живот изгубило 39 навијача, углавном присталица торинског клуба. Овом титулом је Јувентус постао први клуб који је у својим витринама имао пехаре сва 3 најзначајнија европска такмичења (касније су то успјели још само Ајакс, Бајерн Минхен, Челси и Манчестер јунајтед), а тих година су у екипи били и понајбољи европски играчи тог периода – Паоло Роси и Мишел Платини. Ипак, друга половина осамдесетих није донијела значајније успјехе клуба, а 1990. године Јувентус се сели на стадион Деле Алпи који је изграђен због Свјетског првенства које је исте године одржано у Италији.
Друга Лига шампиона и први Суперкуп Италије
уредиГотово деценијски пост се прекида доласком Марчела Липија на тренерску позицију средином деведесетих година прошлог вијека. Кључни играчи су били Роберто Бађо, Ђанлука Вијали, Ћиро Ферара, а тада се у екипи појавио и млади Алесандро дел Пјеро, по многима и најбољи фудбалер у Јувентусовој историји. Већ у првој сезони (1995) Липи осваја скудето, а у наредној и Лигу Шампиона, послије побједе над холандским Ајаксом у финалу. Интересантно је да је и у сљедеће двије сезоне Јувентус стизао до финала најјачег европског клупског такмичења, али ипак није успио да се окити трећом титулом првака Европе.
Иако је освајао титуле у домаћем шампионату, Липију се није дало да Јувентусу подари и још једну титулу европског првака – и 2003. године је клуб довео до финала овог такмичења, када се, након једанаестераца, ипак радовао други италијански клуб, Милан. Његовим одласком са тренерске функције (2004. године) завршена је и једна од најплоднијих тренерских прича у дугој Јувентусовој историји.
Скландал Калчополи
уреди2005. и 2006. године Јувентус осваја још двије титуле првака Италије (званично 28. и 29.), али је у мају 2006. године земљу потресла афера Калчополи. Јувентус је био један од 5 клубова оптужених за намјештање утакмица, а завршено је тако што су му одузете поменуте двије титуле и клуб је избачен у Серију Б. То су били најтежи тренуци у историји „Старе Даме“, међутим, понајвише захваљујући истинским фудбалским звијездама (Дел Пјеро, Недвед, Буфон, Трезеге, Каморанези, ...) које су остале вјерне клубу и у другој лиги, Јувентус се прошетао кроз другоразредно такмичење и експресно вратио у Серију А.
Историјских девет узастопних лигашких титула уз четири узастопне дупле круне
уредиУ сезони 2011/12. Јувентус је дошао до 28. званичне титуле шампиона, прве након повратка у Серију А, која је, испоставиће се, била прекретница у италијанском прволигашком фудбалу и почетак вишегодишње доминације торинских црно-бијелих. Управа клуба је хтјела да у наредној сезони на дресове пришије и трећу звјездицу (за 30 "скудета"), имајући у виду да су и двије титуле које су одузете у скандалу "Калчополи" освојене на терену, али се ипак одустало од те намјере.
Већ у сезони 2012/2013. клуб долази до 29. "скудета", а у сезони 2013/14. и званично до 30. титуле шампиона. Сезона 2014/15. је уз 31. "скудето" коначно донијела и 10. трофеј у Купу Италије, чиме је Јувентус дошао до сребрне звјездице која се додјељује за десет тријумфа у најмасовнијем италијанском такмичењу. Пета узастопна титула првака Италије стигла је у сезони 2015/16, када је освојен и 11. трофеј у Купу Италије, па је Јувентус постао први клуб у Италији који је успио да одбрани дуплу круну.
Оба домаћа трофеја је Јувентус освојио и у сезони 2016/2017. Прво је по 12. пут освојен Куп новим тријумфом над екипом Лација што је био први случај да неки италијански клуб освоји овај трофеј три пута узастопно, а недуго потом је освојена и 33. титула првака Италије, односно шести узастопни "скудето" чиме је Јувентус поставио нови рекорд по броју везаних титула. Серија А је у сезони 2017/18. била веома узбудљива, јер је Наполи практично до самог краја држао корак за Торинезима, али је и поред тога Јувентус на крају четврти пут узастопно освојио дуплу круну. 13. Куп Италије је освојен у Риму још једним тријумфом над екипом Милана, да би само три дана касније на истом мјесту у дуелу са Ромом освојен и седми узастопни "скудето". Осма узастопна титула шампиона Италије је доминантно освојена чак пет кола прије краја сезоне 2018/2019. након побједе над Фиорентином на домаћем терену, али је Куп изгубљен већ у четвртфиналу поразом од Аталанте. Девети узастопни "скудето" је стигао тек крајем јула 2020. године након побједе над Сампдоријом, у сезони која је била на три мјесеца заустављена због пандемије коронавируса.
У сезони 2020/21. је овај феноменалан низ прекинут, пошто је екипа играла промјенљиво током читаве године и на крају је тек у посљедњем колу успјела да претекне Наполи на четвртом мјесту и тако ипак обезбиједи учешће у Лиги шампиона. Као утјеха освојени су 14. трофеј у купу (побједом над Аталантом у финалу од 2:1) и 9. трофеј у суперкупу Италије (тријумфом над Наполијем од 2:0). Након двије сезоне без трофеја Јувентус у сезони 2023/24. долази до свог 15. славља у купу Италије још једном побједом над Аталантом у финалу (овај пута резултатом 1:0).
Успјеси
уреди| Тип | Такмичење | Титуле | Сезоне |
|---|---|---|---|
| Домаће |  Серија А
|
36 (38) [н. 2]
|
1905, 1925/26,[н. 3] 1930/31, 1931/32, 1932/33, 1933/34, 1934/35, 1949/50, 1951/52, 1957/58, 1959/60, 1960/61, 1966/67, 1971/72, 1972/73, 1974/75, 1976/77, 1977/78, 1980/81, 1981/82, 1983/84, 1985/86, 1994/95, 1996/97, 1997/98, 2001/02, 2002/03, 2004/05,[н. 4] 2005/06,[н. 4] 2011/12, 2012/13, 2013/14, 2014/15, 2015/16, 2016/17, 2017/18, 2018/19, 2019/20 |
 Серија Б
|
1 | 2006/07. | |
 Куп Италије
|
15
|
1937/38, 1941/42, 1958/59, 1959/60, 1964/65, 1978/79, 1982/83, 1989/90, 1994/95, 2014/15, 2015/16, 2016/17, 2017/18, 2020/21, 2023/24. | |
 Суперкуп Италије
|
9 | 1995, 1997, 2002, 2003, 2012, 2013, 2015, 2018, 2020. | |
| Континентално |  Европски куп / УЕФА Лига шампиона
|
2 | 1984/85, 1995/96. |
 УЕФА Куп побједника купова
|
1 | 1983/84. | |
| Куп УЕФА | 3 | 1976/77, 1989/90, 1992/93. | |
 Европски суперкуп / УЕФА суперкуп
|
2 | 1984, 1996. | |
 УЕФА Интертото куп
|
1 | 1999. | |
| Свјетско | Интерконтинентални куп | 2 | 1985, 1996. |
 Међународни куп шампиона[12]
|
1 | 2016. |
- Рекорд
Финала међународних купова
уредиКуп европских шампиона / Лига шампиона
| 1972/73. | Ајакс | 1-0 | Јувентус |
| 1982/83. | Хамбургер | 1-0 | Јувентус |
| 1984/85. | Јувентус | 1-0 | Ливерпул |
| 1995/96. | Ајакс | 1-1 (2-4)[13] | Јувентус |
| 1996/97. | Борусија Дортмунд | 3-1 | Јувентус |
| 1997/98. | Јувентус | 0-1 | Реал Мадрид |
| 2002/03. | Јувентус | 0-0 (2-3)[14] | Милан |
| 2014/15. | Јувентус | 1-3 | Барселона |
| 2016/17. | Јувентус | 1-4 | Реал Мадрид |
| 1983/84. | Јувентус | 2-1 | Порто |
| 1976/77. | Јувентус | 1-0, 1-2[15] | Атлетик Билбао |
| 1989/90. | Јувентус | 3-1, 0-0 | Фиорентина |
| 1992/93. | Борусија Дортмунд | 1-3, 0-3 | Јувентус |
| 1994/95. | Парма | 1-0, 1-1 | Јувентус |
| 1964/65. | Јувентус | 0-1 | Ференцварош |
| 1970/71. | Јувентус | 2-2, 1-1[16] | Лидс јунајтед |
Суперкуп Европе / УЕФА суперкуп[17]
| 1984. | Јувентус | 2-0 | Ливерпул |
| 1996. | Пари Сен Жермен | 1-6, 1-3 | Јувентус |
| 1999. | Јувентус | 2-0, 2-2 | Рен |
| 1973.[18] | Јувентус | 0-1 | Индепендијенте |
| 1985. | Јувентус | 2-2 (4-2)[19] | Аргентинос Јуниорс |
| 1996. | Јувентус | 1-0 | Ривер Плејт |
Хронологија
уреди| Хронологија свих успјеха ФК Јувентус од 1897. до данас | ||||
|---|---|---|---|---|
| ||||
Тренутни састав
уредиАжурирано: 2. септембар 2024.[ажурирање]
|
|
Тренери
уреди
|
|
Предсједници
уреди
|
|
Произвођачи опреме и спонзори
уреди
|
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Фредерик Дик, син Алфреда Дика, био је швајцарски фудбалер који је био дио тиме Јувентуса који је освојио турнир друге категорије 1905. године
- ^ Двије титуле је одузео суд након скандала Калчополи.
- ^ Све до 1921. године, главна дивизија италијанског фудбала било је Фудбалско првенство. Од тада, то су Прва дивизија, Национална дивизија и Серија А.
- ^ а б Ове титуле је одузео суд након скандала Калчополи.
Референце
уреди- ^ „Buon compleanno, Juventus Stadium! - Juventus.com”. Juventus.com (на језику: италијански). Приступљено 19. 7. 2018.
- ^ „iuventūs prevod | latinsko - srpski rečnik”. onlinerecnik.com (на језику: српски). Приступљено 19. 7. 2018.
- ^ „Storia della Juventus Football Club”. magicajuventus.com (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 21. 1. 2008. г. Приступљено 8. 7. 2007.
- ^ а б в „Juventus Football Club: The History”. Juventus Football Club S.p.A. official website. Архивирано из оригинала 29. 7. 2008. г. Приступљено 9. 8. 2008.
- ^ а б в г „La Storia 1898–2004.”. Almanacco illustrato del calcio ... (на језику: италијански). 2005. ISSN 1129-3381. OCLC 955366284.
- ^ „FIFA Classic Rivalries: Torino vs Juventus”. Fédération Internationale de Football Association. Архивирано из оригинала 14. 12. 2011. г. Приступљено 29. 6. 2007.
- ^ „European Footballer of the Year ("Ballon d'Or")”. The Record Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 16. 1. 2009. г. Приступљено 8. 6. 2007.
- ^ „Tanti auguri, Presidente!” (на језику: Italian). Juventus Football Club S.p.A. official website. Архивирано из оригинала 6. 7. 2009. г. Приступљено 3. 7. 2009.
- ^ „Albo d'oro Serie A TIM”. Lega Nazionale Professionisti Serie A (на језику: Italian). Архивирано из оригинала 18. 10. 2010. г. Приступљено 21. 5. 2012.
- ^ „Italy – International matches 1970–1979”. The Record Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 13. 2. 2009. г. Приступљено 4. 1. 2009.
- ^ „Italy – International matches 1980–1989”. The Record Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 10. 2. 2009. г. Приступљено 4. 1. 2009.
- ^ Званично међународно такмичење одржавано од 2013. до 2019. године током летњих припрема широм планете. Учествовали су најпознатији европски клубови уз неколико америчких и аустралијских екипа. Формат такмичења је мењан сваке године, а 2020. године турнир је отказан због пандемије КОВИД 19.
- ^ Јувентус тријумфовао након извођења пенала.
- ^ Милан тријумфовао након извођења пенала.
- ^ Јувентус тријумфовао због правила гола у гостима.
- ^ Лидс јунајтед тријумфовао због правила гола у гостима.
- ^ 1985. утакмица између Јувентуса и тадашњег освајача купа победника купова Евертона није одиграна јер су енглески клубови кажњени петогодишњом суспензијом из свих европских такмичења због трагедије на Хејселу.
- ^ Јувентус учествовао уместо тадашњег првака Европе Ајакса.
- ^ Јувентус тријумфовао након извођења пенала.
- ^ Афера Calciopoli: Јувентусу одузете двије титуле, из сезона 2004/05. и 2005/06. и клуб је избачен у Серију Б уз негативне бодове, новчану казну и казне за тадашње челнике клуба.
