Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Гаћаста кукумавка

С Википедије, слободне енциклопедије

Aegolius funereus
Онтарио, Канада
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Strigiformes
Породица: Strigidae
Род: Aegolius
Врста:
A. funereus
Биномно име
Aegolius funereus
Подврсте

7, види текст

Распрострањеност гаћасте кукумавке
  становник
  ван сезоне гнежђења
Синоними[2]
  • Nyctala tengmalmi (Gmelin, 1788)
  • Cryptoglaux tengmalmi (Gmelin, 1788)
  • Glaux funerea (Linnaeus, 1758)
  • Strix funerea Linnaeus, 1758
  • Strix tengmalmi Gmelin, 1788

Гаћаста кукумавка, ћук батоглавац или планински ћук (лат. Aegolius funereus), птица је из реда Strigiformes и фамилије Strigidae. Гаћаста кукумавка је на листи строго заштићених врста птица у Србији.[3]

Гаћаста кукумавка спада у сове мале величине. Тело је дужине од 23 до 28 cm, крила од 15,5 до 18,3 cm и масе од 98 до 215 g. Женка је за нијансу већа и масивнија од мужјака као и код осталих врста сова. Ова мала сова са релативно крупном главом, има горњи (леђни) део тела тамночоколадне боје прошаран са истакнутим мрљама и тачкама. Доњи делови тела (груди и стомак) су прљаво беле боје и богато су испругани риђим или тамнобраон пругама нарочито на грлу и грудима. Код одраслих птица постоји индивидуална варијација у боји перја где су неке јединке више обојене браон док пак друге су више сиве морфе. Глава је крупна са истакнутим жутим очима, док је реп кратак и прошаран са ретким белим пругама. Кљун је светложуте боје, а ноге су добро оперјале попут осталих планинских врста сова. Младунци су потпуно монотоне крем-браон боје.

Систематика

[уреди | уреди извор]

Постоји седам подврста гаћасте кукумавке:[4]

  • A. f. funereus (Linnaeus, 1758): номинална подврста, живи од Скандинавијие јужно до Пиринеја и источно до планине Урал, изузев Кавкаских планина
  • A. f. richardsoni (Bonaparte, 1838): северноамеричка подврста, насељава просторе од Аљаске на северу јужно до Стеновитих планина и источно до југоисточне Канаде и североистока Сједињених Држава
  • A. f. pallens (Schalow, 1908): присутна у југоисточном Сибиру до Тјен Шана у Кини
  • A. f. caucasicus (Buturlin, 1907): становник Кавкаских планина
  • A. f. magnus (Buturlin, 1907): може се срести у источном Сибиру од Колиме до Камчатског полуострва
  • A. f. sibiricus (Buturlin, 1910): распрострањена широм Сибира
  • A. f. beickianus Stresemann, 1928: настањује области од северозападне Индије до западне Кине

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Гаћаста кукумавка припада Сибирско-Канадском типу фауне и распрострањена је у бореалној климатској зони и у планинама (Европа, Азија и Северна Америка). Осим севера Европе, где је гаћаста кукумавка редован становник, локалне популације се могу наћи на Пиринејима, Карпатима, Алпима и на Балкану. Балканска популација ове мале сове је најугроженија (глацијални реликт) и најслабије проучена па би у будућности требало много више пажње посветити мониторингу и активној заштити ове врсте сове. Према подацима из 2003. године, у Србији се гнезди између 60 и 110 парова ове врсте и у благом је опадању. Из врло оскудних података претпоставља се да се најзначајније популације ове врсте сова налазе у центрланој и западној Србији (Копаоник, Голија, Чемерно, Тара, Јадовник, Златар, Златибор). Ова сова на Балкану насељава високопланинске реликтне четинарске и мешовите четинарско букове шуме од 1.200 до 1.800 m надморске висине.[5] Гаћаста кукумавка је у Србији строго заштићена као природна реткост Уредбом о заштити природних реткости којом је забрањено свако узнемиравање, прогањање и убијање птица и уништавање њихових станишта. Такође, уврштена је на списак трајно заштићене дивљачи по Закону о ловству.[3]

Базичну исхрану гаћасте кукумавке чине мали сисари до величине пуха (Glis rlis). То су најчешће волухарице, мишеви и нешто ређе ровчице. Допунску исхрану ове сове чине мале птице певачице до величине коса (Turdus merula), врло ретко инсекти и жабе. Шумски мишеви и пухови су добро познате врсте глодара које у случају пренамножења чине велике штете у шумама, док су волухарице познате штеточине пољопривредних култура. Осим тога, многе врсте глодара су потенцијални преносиоци врло тешких и озбиљних заразних и паразитских болести (мишја грозница, туларемија, трихинелоза). Ловећи и хранећи се њима, гаћаста кукумавка је природни регулатор бројности ових животиња и тиме чине непроцењиву корист људима.

Вокализација

[уреди | уреди извор]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Гаћаста кукумавка је, као и већина осталих сова, ноћна птица и током дана се одмара, обично у густом грању четинара, стојећи усправно. На крајњем северу, због светлих ноћи, лови и дању. Лет јој је тих, брз и помало налик лету слепог миша. Као и друге сове, може се накострешити да би изгледала већа када је узнемирена, а ако на тај начин не успе да оврати претњу, издужује своје тело тако да подсећа на сломљену грану.[6] Понекад напушта место одмора како би се окупала или средила своје перје. Изван сезоне парења, свака јединка успоставља своју територију на којој лови и коју брани од других јединки.[7]

Размножавање

[уреди | уреди извор]
Јаје гаћасте кукумавке, колекција Музеја Визбаден

Гаћаста кукумавка се гнезди у другој години живота и сваке године мења партнера. Као и све друге врсте сова, не гради гнездо већ тражи погодне нише у околини. Гнезда ове сове су смештена у дупљама дрвећа. Напуштене рупе црне жуне (Dryocopus martius) најчешће су први избор,[3] мада природне пукотине или дупље мањих детлића такође могу постати место за гнежђење. Такође, радо прихвата вештачке кућице (кутије) за гнежђење које им нуди човек. Полог се најчешће састоји од 4 до 6 (3—10) сферичних белих јаја на којима женка лежи између 25 и 29 дана у зависности од временских прилика (температуре, количине падавина, влажности ваздуха).[3] По излегању, младунци имају масу од око 8 g и покривени су прљаво белим паперјем. Мада још увек слабо лете, младунци напуштају гнездо у старости од око 30 дана и крију се у близини. Постају независни са око 2 месеца старости када напуштају родитељску територију.

Демографија и популације

[уреди | уреди извор]

Од укупне површине које захватају шуме у Србији, само 9,17% су четинарске шуме. Свакодневно ова површина се смањује. Такође, ове шуме су све млађе и дегрдираније и тако да се животни простор гаћасте кукумавке сваким даном сужава. Због све веће људске потребе за експолоатацијом дрвета, посебно четинарског, популација ове реликтне врсте сове је све угроженија и на ивици опстанка.

Бројни шумски пожари, дивља градња и неконтролисана сеча потпомажу изумирању ове угрожене врсте. Такође, с друге стране, овакве шуме остају без предатора који брину о пренамножњу штетних инсеката (губари и поткорњаци) и глодара (преносиоци заразних болести). Кроз многе пројекте је у пракси потврђено да човек може релативно лако, брзо и економски јефтино да интервенише у оваквим ситуацијама и бар делимично поправи стање поремећене природне равнотеже. Један од начина којим би помогли природи да поврати биланс је постављањем кућица (кутија) за гнежђење птица. Истраживања осталих врста шумских сова у Србији су показала да велики број јединки има проблема са проналажењем погодне дупље (рупе, пукотине) за гнежђење.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BirdLife International (2012). Aegolius funereus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 26. 11. 2013. 
  2. ^ „Aegolius funereus”. Avibase. 
  3. ^ а б в г „Прилог I: Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 14. 07. 2010. г. Приступљено 14. 07. 2010. 
  4. ^ Gill F & D Donsker (Eds). 2014. IOC World Bird List (v 4.2). „IOC World Bird List 4.2”. doi:10.14344/IOC.ML.4.2.  www.worldbirdnames.org Accessed 25 May 2014.
  5. ^ Puzovic, S.; Simic, D.; Saveljic, D.; Gergelj, J.; Tucakov, M.; Stojnić, N.; Hulo, I.; Ham, I.; Vizi, O.; Šćiban, M.; Ružić, M.; Vučanović, M.; Jovanović, T. (2003). „Birds of Serbia and Montenegro – breeding population estimates and trends: 1990–2002”. Faunistika – Studije. 
  6. ^ Pärlugglans liv och leverne, Jojje Lintrup, Björnramen 3/1987, s.4-14. ISSN 0282-9827
  7. ^ Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa - The Birds of the Western Palearctic, vol.4, s.606-616, Oxford University Press, 1985. ISBN 0-19857505-X

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]