Битка за Алжир

Битка за Алжир
Битка за Алжир
	Филмски постер на енглеском језику
Изворни наслов	италијански: La battaglia di Algeri; арапски: معركة الجزائر
Режија	Ђило Понтеркорво
Сценарио	Франко Солинас
Продуцент	Антонио Мусу; Сади Јасеф
Темељи се на	Сећања на битку за Алжир; (Сади Јасеф)
Главне улоге	Жан Мартин; Сади Јасеф; Брахим Хађаг; Томасо Нери
Музика	Енио Мориконе; Ђило Понтеркорво
Директор; фотографије	Марчело Гати
Монтажа	Марио Мора; Марио Серандреи
Продуцентска; кућа	Igor Film; Casbah Film
Дистрибутер	Magna
Година	1966.
Трајање	120 минута
Земља	Италија; Алжир
Језик	арапски; француски
Буџет	800 хиљада долара
Зарада	879 хиљада долара
	IMDb веза

Битка за Алжир (итал. La battaglia di Algeri; арап. معركة الجزائر) је италијанско-алжирски ратни филм из 1966. године, режисера и ко-сценаристе Ђила Понтеркорва. Заснован је на акцијама које су побуњеници током Алжирског рата за независност (1954–1962) предузели против француске владе у Северној Африци, од којих је најистакнутија насловна битка за Алжир, главни град истоимене државе. Снимљен је на локацији стилом инспирисаним Робертом Роселинијем: црно-бела форма са монтажом документарног типа како би се појачао осећај историјске аутентичности, са углавном непрофесионалним глумцима који су преживели праву битку. Музику за филм су компоновали Понтекорво и Енио Мориконе. Битка за Алжир се често повезује са италијанским неореализмом.^[2]

Филм се углавном концентрише на револуционарног борца Алија Ла Поантеа између 1954. и 1957. године, када су герилски борци ФЛН-а отишли у Алжир. Њихове акције дочекали су француски падобранци који су покушавали да поврате територију. Филм такође говори о организацији герилског покрета и илегалним методама, попут мучења, које су користили Французи како би их зауставили. Алжир је на крају успео да стекне независност од Француске, о чему Понтекорво говори у епилогу филма.^[3]

Филм је добио похвале критичара. И побуњеничке групе и државни органи сматрају да је филм важан коментар урбаног герилског рата. Заузима 48. место на листи 250 најбољих филмова критичара у анкети часописа Sight and Sound из 2012,^[4] као и 120. место на листи 500 најбољих филмова свих времена часописа Empire.^[5] Такође се нашао на листи 100 италијанских филмова које треба очувати. Пошто је био предмет друштвено-политичке контроверзе, филм није био приказиван пет година у Француској; на крају је објављен 1971. године.^[6]

Радња

Филм реконструише догађаје који су се десили у главном граду француског Алжира између новембра 1954. и децембра 1957. године, током Алжирског рата за независност. Наратив почиње организацијом револуционарних ћелија у Касби. Због партизанског рата између локалног алжирског становништва и алжирских Француза, у којем обе стране чине све веће насиље, Француска шаље падобранце француске војске у град да се боре и ухвате припаднике Фронта националног ослобођења (ФЛН). Падобранци су приказани како неутралишу читаво руководство ФЛН-а било убиствима или хапшењима.

Приказане су тактике герилске побуне ФЛН-а и француских противпобуњеника, као и ружнија страна рата. И колонизатор и колонизовани чине злочине над цивилима. ФЛН у заузетој Касби по кратком поступку врши погубљења алжирских криминалаца и осумњичених француских колаборациониста; они врше тероризам, укључујући акције као што је бомбашки напад у кафеу Милк Бар, како би узнемиравали Европљане. Снаге безбедности прибегавају убиствима и неселективном насиљу над опозицијом. Француски падобранци су приказани како рутински прибегавају мучењу, застрашивању и убиствима.

Понтекорво и Солинас су у свом сценарију створили неколико протагониста који су засновани на разним ратним личностима. Прича почиње и завршава се из перспективе Алија Ла Поантеа, ситног криминалца који бива политички радикализован у затвору. Регрутује га командант ФЛН-а Ел-Хади Џафар, кога глуми Сади Јасеф, који је током рата био командант ФЛН-а.

Потпуковник Матје, командант падобранаца, главни је француски лик. Остали ликови су дечак „Мали” Омар , улично дете које је гласник ФЛН-а; Ларби Бен М'хиди, највиши лидер ФЛН-а који даје политичко образложење за побуну; као и Џамила, Зохра и Хасиба, три женске чланице ФЛН-а које изводе терористичке нападе. Битка за Алжир такође укључује хиљаде алжирских статиста. Понтекорво је намеравао да путем њих пренесе комуникацију певањем, јауцима и физичким ефектом.

Филм се завршава приказом националистичких демонстрација и немира, што сугерише да је Француска, иако је победила у бици за Алжир, изгубила Алжирски рат за независност.

Улоге

Махмуд, Халима, мали Омар и Али Ла Поанте у скровишту

Глумац	Улога
Жан Мартин	пуковник Филип Матје
Сади Јасеф	Ел-Хади Џафар
Брахим Хађаг	Али Ла Поанте
Томасо Нери	капетан Дубоа
Самија Кербаш	Фатија
Уго Палети	капетан
Фусија Ел Кадер	Халима
Франко Моруци	Махмуд
Мохамед Бен Касен	мали Омар

Референце

^ „The Battle of Algiers (1967) - Box Office Mojo”. www.boxofficemojo.com.
^ Shapiro, Michael J. (1. 8. 2008). „Slow Looking: The Ethics and Politics of Aesthetics: Jill Bennett, Empathic Vision: Affect, Trauma, and Contemporary Art. . Stanford, CA: Stanford University Press. 2005. [[Категорија:Cite book]]; Mark Reinhardt, Holly Edwards, and Erina Duganne. Beautiful Suffering: Photography and the Traffic in Pain. Chicago, IL: University of Chicago Press. 2007. [[Категорија:Cite book]]; Gillo Pontecorvo, director. The Battle of Algiers. Criterion: Special Three-Disc Edition. 2004. [[Категорија:Cite book]]”. Millennium: Journal of International Studies. 37: 181—197. doi:10.1177/0305829808093770. line feed character у |title= на позицији 152 (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)
^ „Gillo Pontecorvo: The Battle of Algiers”. The Guardian.
^ „Critics' top 100”. bfi.org.uk. Архивирано из оригинала 19. 8. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2016.
^ „The 500 Greatest Movies Of All Time”. Empire. 2015-10-02. Приступљено 14. 3. 2016.
^ Caillé, Patricia (2007). „The Illegitimate Legitimacy of the Battle of Algiers in French Film Culture”. Interventions. 9 (3): 371—388. S2CID 162359222. doi:10.1080/13698010701618604.

Спољашње везе

Битка за Алжир на сајту IMDb (језик: енглески)

[1] „The Battle of Algiers (1967) - Box Office Mojo”. www.boxofficemojo.com.

[SlowLooking-2] Shapiro, Michael J. (1. 8. 2008). „Slow Looking: The Ethics and Politics of Aesthetics: Jill Bennett, Empathic Vision: Affect, Trauma, and Contemporary Art. . Stanford, CA: Stanford University Press. 2005. [[Категорија:Cite book]]; Mark Reinhardt, Holly Edwards, and Erina Duganne. Beautiful Suffering: Photography and the Traffic in Pain. Chicago, IL: University of Chicago Press. 2007. [[Категорија:Cite book]]; Gillo Pontecorvo, director. The Battle of Algiers. Criterion: Special Three-Disc Edition. 2004. [[Категорија:Cite book]]”. Millennium: Journal of International Studies. 37: 181—197. doi:10.1177/0305829808093770. line feed character у |title= на позицији 152 (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)

[Guardian-3] „Gillo Pontecorvo: The Battle of Algiers”. The Guardian.

[Sight&Sound-4] „Critics' top 100”. bfi.org.uk. Архивирано из оригинала 19. 8. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2016.

[Empire-5] „The 500 Greatest Movies Of All Time”. Empire. 2015-10-02. Приступљено 14. 3. 2016.

[6] Caillé, Patricia (2007). „The Illegitimate Legitimacy of the Battle of Algiers in French Film Culture”. Interventions. 9 (3): 371—388. S2CID 162359222. doi:10.1080/13698010701618604.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

Нормативна контрола
Међународне	VIAF
Државне	Каталонија Израел
Остале	Енциклопедија Британика