Вук Врчевић

Вук Врчевић
Портрет Врчевића
Лични подаци
Датум рођења	(1811-02-26)26. фебруар 1811.
Место рођења	Рисан, Аустријско царство
Датум смрти	25. август 1882.(1882-08-25) (71 год.)
Место смрти	Дубровник, Аустроугарска
Научни рад
Поље	публицистика етнологија
Познат по	сакупљање дјела српске народне књижевности

Вук Врчевић (Рисан, 26. фебруар 1811 — Дубровник, 13/25. август 1882) био је је српски публициста и сакупљач народних лирских пјесама. Врчевић је био сарадник Вука Караџића. Његови оригинални радови, као и сакупљене народне умотворине објављени су у петнаестак посебних књига.

Биографија

Вук Врчевић се родио у Рисну 26. фебруара 1811. од оца Стефана и мајке Тоде. Отац Стефан је био писар и учитељ у Рисну, па је прво образовање (италијански језик и математику) Вук Врчевић добио је од свог оца. Као дјечак је радио и помогао свом оцу у општинској писарници. Послије једне свађе са оцем, прешао је у Будву. Ту је почео да се бави трговином и научио је њемачки језик.

Нови црногорски владика Петар II Петровић Његош му је понудио посао владичиног писара на Цетињу, али Врчевићу родитељи нису дозволили да ступи у владичину службу.

Упознао се са Вуком Караџићем 1835. приликом Караџићеве посјете Црној Гори. Од тада се дописивао и сарађивао са Караџићем на сакупљану народних лирских пјесама. Био је трговац, општински писар и учитељ у Будви, Грбљу, родном Рисну и Котору. Године 1836. Вук Врчевић на позив владике Његоша дошао у манастир Маине гдје је преписивао Његошево дјело „Слободијаду“ које је Његош намјеравао посветити руском престолонасљеднику Александру.

Своје прво дјело Вук Врчевић је штампао 1839. године у Српско-далматинском магазину. Године 1852. Вук Врчевић на Цетињу је постао секретар књаза Данила Петровића. Поред секретарског посла, књаз Данило га је одредио и за свог учитеља за италијански језик.

Врчевић је од 1855. до 1861. радио у Задру код гувернера Лазара Мамуле. Од 1861. године постављен је за аустријског вицеконзула у Требињу. Сарађивао је са Луком Вукаловићем за вријеме буна у Херцеговини. Био је сарадник новина Црногорац и Глас Црногорца. Послије аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, конзул у Требињу није био потребан Аустроугарској, па се Врчевић пензионисао и прешао да живи у Дубровник до краја живота. Умро је 13/25. августа 1882. године у Дубровнику.

Врчевић је био почасни члан Српског ученог друштва од 16. фебруара 1868. године, витез црногорског ордена књаза Данила I и ордена аустријскога Фрање Јосифа. Поводом 25 година смрти његовог оца, Глас Црногорца је објавио 1907. године оглас Вуковог сина Стевa. Син га назива српским књижевником и народ обавјештава о помену у Влашкој цркви на Цетињу. Исте 1907. године му умире и син Стево.

Дјела

Насловна страна Народних приповијести и пресуда (1890) Вука Врчевића

• Мале женске херцеговачке пјесме, с додатком на крају „херцеговачке напијалице"
• Народне приповијетке
• Народне свакојаке игре
• Читава књига одговора на 347 питања Загребачке Академије о правним обичајима народним
• Народне пословице (3700)
• Народне загонетке (800)
• Три књиге народних јуначких пјесама
• Пјесме које само Турци Херцеговачки пјевају
• Народно сујеверје и тумачење снова
• Друга књига народних приповиједака
• Друга књига народних игара
• Цркве и манастири у Херцеговини
• Главни догађаји за владе Кнеза Данила
• Живот Владике Рада Петра Петровића II

Литература

• Милићевић, Милан Ђ. (1888). Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба. Београд. 
• Гавриловић, Андра (2008). Знаменити Срби XIX вијека. Београд: Научна КМД. 

Спољашње везе

• „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)