Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Германски језици

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Германски језици
Географска распрострањеностСеверна Европа, западна Европа, централна Европа, северна Америка, Аустралија и Океанија
Језичка класификацијаИндоевропски језици
ПрајезикПрагермански језик
Подподела
ISO 639-2 / 5gem
Глотологgerm1287[1]
{{{mapalt}}}
Германски језици у свету:
  Први језик већине говорника
  Службени језик, али не ти први језик
  Није службени језик, али га користи локална мањина

Распрострањеност германских језика у Европи

Северногермански језици:

  Исландски
  Фарски
  Норвешки
  Шведски
  Дански

Западногермански језици:

  Шкотски
  Енглески
  Фризијски
  Холандски
  Нисконемачки
  Немачки

Германски језици су породица индоевропских језика која припада грани кентумских језика. Једна су од најраспрострањенијих породица индоевропских језика, највише захваљујући колонијалним ширењима Енглеза, тј. њиховог језика и културе. Германске језике говори око 515 милиона људи[nb 1] углавном у Европи, Северној Америци, Океанији, и јужној Африци. Сматра се да сви данашњи германски језици потичу од заједничког прагерманског језика са подручја северне Европе из 1. века п. н. е. Највећи број говорника германских језика имају енглески и немачки са 120 милиона говорника у Европи. Остали већи германски језици су холандски језик са 48 милиона говорника и скандинавски језици (дански, шведски, норвешки, исландски и ферјарски језик) који заједно имају око 25 милиона говорника.

Западногермански језици обухватају три германска језика у најширој употреби: енглески са око 360–400 милиона изворних говорника;[3][nb 2] немачки, са преко 100 милиона изворних говорника;[4] и холандски, са 24 милиона изворних говорника. Други западно германски језици обухватају африканс, који је проистекао из холандског, са преко 7,1 милиона изворних говорника;[5] нисконемачки, који се сматра засебном колекцијом нестандардизованих дијалеката, са око 0,3 милиона изворних говорника и вероватно 6,7–10 милиона људи који га могу разумети[6][7] (од чега бар 5 милиона у Немачкој[6] и 1,7 милиона у Холандији);[8] јидиш, је некад користило приближно 13 милиона Јевреја у Европи пре Другог светског рата,[9] и шкотски, оба са око 1,5 милона изворних говорника; лимбуршки варијетети са око 1,3 милиона говорника дуж холандско–белгијо–немачке границе; и фризијски језици са преко 0,5 милиона изворних говорника у Холандији и Немачкој. Ту је такође један језик који се често сматра дијалектом средњонемачког, али га неки лингвисти посматрају као засебан језик (луксембуршки).

Главни северногермански језици су дански, ферјарски, исландски, норвешки и шведски, који заједно имају око 20 милиона говорника. Источнонемачка грана обухвата готски, бургундијски, и вандалски, од којих су сви сад изумрли. Задњи је изумро кримски готски, који је био у употреби до касног 18. века у појединим изолованим областима Крима.[10]

SIL Ethnologue наводи 48 различитих живих германских језика, од којих 41 припада западној, а шест северној грани; они не смештају хунриски немачки ни у једну од категорија, али га лингвисти често сматрају немачким дијалектом.[11] Укупан број германских језика кроз историју је непознат, јер су неки од њих, посебно источногермански језици, нестали током или након периода миграција. Неки од западногерманских језика такође нису преживели после периода миграција, укључујући ломбардски. Као резултат Другог светског рата и каснијег масовног протеривања Немаца, немачки језик је претрпео значајан губитак говорног подручја, као и умирање и изумирање неколико његових дијалеката. У 21. веку, немачки дијалекти изумиру[nb 3] како стандардни немачки добија примат.[12]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Процене броја изворних говорника германских језика варирају од 450 милиона,[2] преко 500 милиона и до више од 520 милиона. Велики део неизвесности је узрокован брзим ширењем енглеског језика и противречним проценама броја изворних говорника. Овде се користи највероватнија процена (тренутно 515 милиона).
  2. ^ Постоје различите конфликтне процене броја Л1/изворних корисника енглеског језика, од 360 милиона до 430 милиона и више. Енглески је тренутно лингва франка, која се брзо шири, често замењујући друге језике широм света, што отежава давање једног коначног броја. Реч је о ретком случају језика са много више секундарних него изворних говорника.
  3. ^ Овај феномен није ограничен на немачки, већ представља уобичајени језички развој који утиче на све главне језике данашњег доба са сложеним скупом дијалеката. Како локални дијалекти све више престају да се користе, они се обично замењују стандардизованом верзијом језика.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Germanic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ König & van der Auwera (1994).
  3. ^ „Världens 100 största språk 2010” [The world's 100 largest languages in 2010]. Nationalencyklopedin (на језику: шведски). 2010. Приступљено 12. 2. 2014. 
  4. ^ SIL Ethnologue (2006). 95 million speakers of Standard German; 105 million including Middle and Upper German dialects; 120 million including Low German and Yiddish.
  5. ^ „Afrikaans”. Приступљено 3. 8. 2016. 
  6. ^ а б „Gechattet wird auf Plattdeusch”. Noz.de. Архивирано из оригинала 18. 05. 2018. г. Приступљено 14. 3. 2014. 
  7. ^ Saxon, Low Ethnologue.
  8. ^ The Other Languages of Europe: Demographic, Sociolinguistic, and Educational Perspectives by Guus Extra, Durk Gorter; Multilingual Matters, 2001 – 454; page 10.
  9. ^ Dovid Katz. „YIDDISH” (PDF). YIVO. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 3. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2015. 
  10. ^ „1 Cor. 13:1–12”. lrc.la.utexas.edu. Приступљено 3. 8. 2016. 
  11. ^ „Germanic”. Архивирано из оригинала 18. 7. 2013. г. Приступљено 3. 8. 2016. 
  12. ^ Heine, Matthias (16. 11. 2017). „Sprache und Mundart: Das Aussterben der deutschen Dialekte”. Die Welt. Архивирано из оригинала 23. 3. 2021. г. Приступљено 4. 10. 2018 — преко www.welt.de. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Basbøll, Hans; Jacobsen, Henrik Galberg (2003). Take Danish, for Instance: Linguistic Studies in Honour of Hans Basbøll Presented on the Occasion of His 60th Birthday, 12 July 2003 (на језику: енглески). University Press of Southern Denmark. стр. 41—57. ISBN 9788778388261. 
  • Bethge, Richard (1900). „Konjugation des Urgermanischen”. Ур.: Ferdinand Dieter. Laut- und Formenlehre der altgermanischen Dialekte (2. Halbband: Formenlehre). Leipzig: Reisland. 
  • Cercignani, Fausto (1972), „Indo-European ē in Germanic”, Zeitschrift für vergleichende Sprachforschung, 86 (1): 104—110 
  • Cercignani, Fausto (1979), „The Reduplicating Syllable and Internal Open Juncture in Gothic”, Zeitschrift für vergleichende Sprachforschung, 93 (11): 126—132 
  • Jacobs, Neil G. (2005). Yiddish: A Linguistic Introduction. Cambridge University Press. ISBN 9780521772150 — преко Google Books. 
  • Joos, Martin (1952). „The Medieval Sibilants”. Language. 28 (2): 222—231. JSTOR 410515. doi:10.2307/410515. 
  • Schumacher, Stefan (2005), „'Langvokalische Perfekta' in indogermanischen Einzelsprachen und ihr grundsprachlicher Hintergrund”, Ур.: Meiser, Gerhard; Hackstein, Olav, Sprachkontakt und Sprachwandel. Akten der XI. Fachtagung der Indogermanischen Gesellschaft, 17. – 23. September 2000, Halle an der Saale, Wiesbaden: Reichert 
  • Todd, Malcolm (1992). The Early Germans. Blackwell Publishing. 
  • Wang, Chuan-Chao; Ding, Qi-Liang; Tao, Huan; Li, Hui (2012). „Comment on "Phonemic Diversity Supports a Serial Founder Effect Model of Language Expansion from Africa"”. Science (на језику: енглески). 335 (6069): 657. ISSN 0036-8075. PMID 22323803. doi:10.1126/science.1207846. 
  • König, Ekkehard; van der Auwera, Johan (1994). The Germanic languages. London: Routledge. 
  • Helfenstein, James (1870). A comparative grammar of the Teutonic languages. London: MacMillan and Co. 
  • Ringe, Don (2006). A linguistic history of English: From Proto-Indo-European to Proto-Germanic. Oxford: Oxford University Press. 
  • Bennett, William H. (1980). An introduction to the Gothic language. New York: Modern Language Association of America. 
  • Wright, Joseph C. (1919). Grammar of the Gothic language. London: Oxford University Press. 
  • Gordon, E.V. (1927). An introduction to Old Norse. London: Oxford University Press. 
  • Zoëga, Geir T. (2004). A Concise Dictionary of Old Icelandic. Toronto: University of Toronto Press. 
  • Campbell, A. (1959). Old English grammar. London: Oxford University Press. 
  • Campbell, Alistair (1983). Old English Grammar (на језику: енглески). Clarendon Press. ISBN 9780198119432. 
  • Diamond, Robert E. (1970). Old English grammar and reader. Detroit: Wayne State University Press. 
  • Hall, J.R. (1984). A concise Anglo–Saxon dictionary, 4th edition. Toronto: University of Toronto Press. 
  • Lass, Roger (1994). Old English: A historical linguistic companion. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lass, Roger; Anderson, John M. (1975). Old English phonology. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Mitchell, Bruce; Robinson, Fred C. (1992). A guide to Old English, 5th edition. Cambridge: Blackwell. 
  • Robinson, Orrin (1992). Old English and its closest relatives. Stanford: Stanford University Press. 
  • Wright, Joseph; Wright, Mary Elizabeth (1925). Old English grammar, 3rd edition. London: Oxford University Press. 
  • Wright, Joseph (1906). An Old High German primer, 2nd edition. Oxford: Clarendon Press. 
  • Waterman, John C. (1976). A history of the German language. Prospect Heights, Illinois: Waveland Press. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Германски језици на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Германски_језици&oldid=28566313”