Душан Попов (публициста)

Душан Попов
Душан Попов
	Др Душан Попов
Датум рођења	1. јануар 1930.
Место рођења	Мокрин, Краљевина Југославија
Датум смрти	3. јул 2012. (82 год.)
Место смрти	Нови Сад, Србија

Др Душан Попов^[а] (Мокрин, 1. јануар 1930 — Нови Сад, 3. јул 2012) био је српски новинар и публициста, први Баштиник Војводине, проглашен 1998. године од стране Културно-историјског друштва ПЧЕСА. Др Попов је ово признање за културни рад добио јер је од свог најранијег стваралаштва баштинио регионално-специфичан идентитет Војводине, не само у земљи, него и у свету.^[1] За свој неуморни рад на едукацији, унапређењу новинарства, као и у истраживању, неговању и афирмисању културно-историјске баштине 1972. године одликован је Орденом рада са златним венцем.

Био је дугогодишњи секретар Матице српске и главни уредник Телевизије Нови Сад, али као најважније остварење по коме се памти била је иницијатива и остварење Енциклопедије Новог Сада – због које је Нови Сад један од ретких градова у региону који има своју енциклопедију.

Биографија

Рођен је 1930. године у Мокрину.^[б] Основну школу је похађао у родном селу, гимназију у Кикинди, Бечкереку и Новом Саду, где је матурирао у Мушкој гимназији. Студирао је и дипломирао политичке науке на Филозофском факултету у Београду и тамо је 1981. докторирао с тезом о српској штампи у Војводини између два рата, коју Матица српска 1983. објављује и у облику монографије.

Од ране младости се занимао за новинарство. Још као дечак, за време рата, издаје руком писане „Мале новине“. У право новинарство улази већ са петнаест година, када као гимназијалац пише за „Слободну Војводину“ (Дневник) и „Глас омладине“ а у професионалне воде залази од 1948. године. У тадашњем „Дневнику“ прешао је пут од млађег сарадника преко уредника рубрика до заменика главног уредника. Најпре је, као млад новинар био спортски дописник, прибележио је и објавио занимљиве податке о историји фудбала у Војводини. Све то му иде природно, новинарске и организаторске способности као да наслеђује од оца, дописника многих новина из Мокрина и организатора соколских и других сличних активности.^[1]

Један је од оснивача Телевизије Нови Сад. Од маја 1972. учествовао је у формирању редакција, као први главни уредник, уређивао је и водио прве ТВ дневнике, а селекција документарних ТВ филмова под његовим уредништвом награђена је на фестивалу у Порторожу. На челу Редакције информативног програма, извештавао је из многих земаља у Европи, Азији и Африци. Као представник Југословенске радио-телевизије био је члан Извршног одбора Евровизије у Женеви (1977–1979).

Др Попов је био члан Матице српске још од 1949. године. Дуго година је провео као члан управног и извршног одбора, а у три мандата, од 1979. до 1991. године, и био секретар установе. Током својих мандата, између осталог, основао је Свеске Матице српске у четири серије, за књижевност, друштвене и природне науке и ликовну уметност и унапредио рад Матичиних одељења. Аутор је IV. тома Историје Матице српске 1918–1941. Био је потпредседник Темишварског одбора и главни уредник Темишварског зборника српског гласила у Румунији, те члан Уређивачког одбора Српског биографског речника и Српске енциклопедије као и Одбора Лексикографског одељења Матице српске. У Стеријином позорју је био први генерални секретар.^[2]

Опус стваралаштва овог неуморног аутора у културно-историјској баштини је значајан и велик. У духу искреног баштиника написао је многе прилоге из историје, културе, етнологије народа Војводине. Написао је више књига о Новом Саду и Војводини: Нови Сад 1944–1964 (1964), Војводина јуче и данас (1965), Нови Сад (1972), Војводина, фото-монографија на девет језика (1980, 1987), Мокрин у револуцији (1986), Добар дан, писци (1993) и др. Као врхунац радне каријере на том пољу 1993. године покренуо је вишетомну илустровану Енциклопедију Новог Сада. Последњи, 30. том Енциклопедије изашао је 2009 а за овај издавачки подухват 2011. добио је награду „Лаза Костић“ на Новосадском салону књига.

Преминуо је 2012. године у Новом Саду. Оставио је за собом супругу Ану Попов, керамичарку, и ћерку Нину Попов Бриза, уредницу културе у листу Дневник. Његов брат је Раша Попов.^[3]

Животно гесло му је било:^[1]

noborder

„Осветлимо прошлост да би нам садашњост и будућност били достојни поштовања.”

Библиографија и стваралаштво

Докторска дисертација о српској штампи у Војводини у међуратном периоду, 1983.
Библиографија српске штампе у Војводини – први део 1824-1918. (1922) и други део 1918-1941. (1996).
У листу Дневник покренуо је сталну рубрику „Непозната Војводина“, затим свакодневну рубрику са питањима и одговорима, претежно из историје Војводине, под насловом „Знате ли?“ и недељни подлистак на две стране који се звао „Ових дана у историји“ где је обрађивао разноврсне Војвођанске теме и мотиве као што су ветрењаче, суваче, сунчани сат, градски фењери...
Као колумнист писао је о историји гимназије, српској штампи и културним приликама у Војводини у Првом светском рату, о партизанској штампи у Војводини, о историјату „Слободне Војводине“ (1942-1952) то јест новосадског „Дневника“ који се тада тако звао.
На ТВ фестивалу у Порторожу добио је награду за селекцију документарних филмова о баштини Војводине (1974).
Књига „Војводина јуче и данас“ (1968) преведена је на пет језика.
Аутор је енциклопедијске грађе о Војводини (1989). Покретач је, један од аутора, и главни и одговорни уредник Енциклопедије Новог Сада, капиталног дела које излази од 1993. године а састоји се од 30 књига.
Покретач је Свесака Матице српске у четири едиције (за књижевност и језик, уметност, историју и друштвене науке, природне науке) као и уредник Свезака за историју Новог Сада.
У свом родном месту је 1991. покренуо први сеоски историјски лист Мокрин јуче.
Приводи крају и 2001. издаје рукопис „Историја Матице српске“, IV том (1918-1941).
Највише градско признање, Фебруарску награду Новог Сада добија 2012. године за животни и радни век посвећен изучавању историјске грађе и културе града.
Сталан је и плодан стваралац радова у књигама едиције Културно-историјска баштина Војводине која траје од 1985. Издавач: Културно-историјско друштво ПЧЕСА у Новом Саду

Радови о културно-историјској баштини

Пчела у грбу Матице српске (у: Багрем бели), 1986.
Кршина кућа (у: Паорске куће), 1993.
Оазе слободе (у: Еј, салаши), 1994.
Мокринске воде (у: Тија вода), 1995.
Тањир чварака као симбол (у: Комшија, па Бог), 1996.
Гарави сокак (у: Цигане мој), 1997.
За ким звона звоне (у: Сеоске и салашарске цркве у Војводини), 1998.
Успомене са сеоског гробља (у: Сеоске цркве и гробља у Војводини), 2000.
Моје одрастање у Мокрину (у: Рађање и одрастање сеоске деце у Војводини), 2001.
Каруце пред станицом (у: Пруге и возови у Војводини), 2002.
Дућанџијски дух (у: Вашар је био), 2003.
Туризам доктора Сеђака (у: Румена јабука), 2004.
„Село моје“ под земљом (у: Село моје), 2005.
Земљоделац научењак (у: Земљорадња у Воводини), 2006.

Белешке

^ Напомена: Постоји истоимени, нешто млађи др Душан Попов, професор физике у Темишвару, сарадник Института за физику у Београду. Извор: Пројекат Растко Румунија.
^ За део биографије захваљујемо се Завичајном музеју у Мокрину, који чува део писане и илустроване оставштине др Попова.

Референце

^ ^а ^б ^в In Memoriam Dr Dušan Popov Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2021), poljoprivredni portal 'Agroplus' kluba 100P PLUS iz Novog Sada.
^ Preminuo novinar i publicista Dušan Popov, 03. jul 2012. Radio Televizija Vojvodine.
^ Порекло Радивоја Раше Попова (14. децембар 2014)

Спољашње везе

[1] Напомена: Постоји истоимени, нешто млађи др Душан Попов, професор физике у Темишвару, сарадник Института за физику у Београду. Извор: Пројекат Растко Румунија.

[3] За део биографије захваљујемо се Завичајном музеју у Мокрину, који чува део писане и илустроване оставштине др Попова.

[agroplus-2] а ^б ^в In Memoriam Dr Dušan Popov Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2021), poljoprivredni portal 'Agroplus' kluba 100P PLUS iz Novog Sada.

[4] Preminuo novinar i publicista Dušan Popov, 03. jul 2012. Radio Televizija Vojvodine.

[5] Порекло Радивоја Раше Попова (14. децембар 2014)

[а]

[1]

[б]

[2]

[3]