Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Историја Авганистана

С Википедије, слободне енциклопедије

Писана историја Авганистана (Паштунски:د افغانستان تاريخ, Da Afġānistān Tārīkh), датира из времена око 500 година п. н. е. када је подручје било под контролом Ахеменидског царства[1], мада докази указују да је развијен степен урбанизоване културе постојао између 3000. и 2000. година п. н. е.[2][3][4] Цивилизација долине Инда се простирала преко великих делова Авганистана на северу, где је познато неколико локалитета.[5] Александар Велики је са својом војском дошао у оно што је данас Авганистан 330. године п. н. е. након што је поразио Персију у бици код Гаугамеле.[6] Од тада, многа царства су успостављала своје престонице у Авганистану, међу којима су Грчко-бактријско краљевство, Мауријско царство, кушанско краљевство, Сафариди, Саманиди, Газнавиди, Гуриди, Тимуриди, Мугали, Хотаки и Дурани.[7]

Авганистан (у преводу "земља Авгана") је била стратешки важна локација кроз историју.[8] Земља је служила као улаз ка Индијском потконтиненту, древно је жариште Пута свиле, који је превозио робу од Средоземног мора у Кину.[9] Пошто се налази на путу многих трговинских и миграционих рута, Авганистан се може назвати "кружним током средње Азије".[10]

Индо-аријски народи су дошли у Авганистан са севера након 20. века п. н. е.[11] и они су оставили своје језике који су опстали у облику паштунског и даријског. Инвазије Арапа су утицале на културу Авганистана, с обзиром да су зороастризам, хеленизам, хиндуизам и будизам давно ишчезли, или су почели да опадају, као што је било случај са будизмом. Туркијска краљевства као што су Газнавиди, Гуриди и Тимуриди су направила од региона којег данас називамо Авганистан веома важним местом.

Мир Ваис Хотак, а након њега Ахмед Шах Дурани, је ујединио Авганистанска племена и основао последњу Авганистанску империју почетком 18. века нове ере.[12][13][14][15][16] Суверенитет Авганистана су одржали током Англо-авганистанских ратова, Совјетског рата 1980. г., и рата у Авганистану од 2001. г. бројност и различитост народа: Паштуни, Таџици, Хазаре, Узбеци, Туркмени, Ајмаци и други. Паштуни чине највећу групу.

Праисторија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Преисламски период Авганистана
Шатори Авганистанских номада на северу провинције Бадгис у Авганистану. Рана пољопривредна села су настала у Авганистану пре око 7000 година.

Археолошка ископавања праисторијских локалитета Луја Дуприја и других у Дара Куру 1966. године где је пронађено 800 камених алата заједно са делом десне слепоочне кости Неандерталца, указују да су људи живели на простору где је сада Авганистан пре најмање 52000 година. Пећина Кара Камар садржи сечива угљеник-14 из палеолитског времена које датира из времена од пре 34000 година.[17] Пољопривредне заједнице у Авганистану су једне од најстаријих на свету. Археолози су пронашли доказе људског живота који датирају од времена пре 50000. п. н. е. Артефакти указују да су староседеоци били ситни пољопривредници и сточари, највероватније груписани у племена са малим локалним краљевствима која су се уздизала и падала током година. Урбанизација је вероватно почела око 3000. п. н. е.[18] Зороастризам је доминирао као религија на том подручју; чак и модерни авганистански соларни календар показује утицај зороастризма у именима месеци. Друге религије као што су будизам и хиндуизам су дошле со изражаја касније, остављајући велики траг у региону. Гандара је име древног краљевства из ведског периода и престоница је била смештена између Хиндукуша и Сулејманових планина (Соломонових планина),[19] иако Кандахар у модерном времену и древна Гандара нису географски идентичне.[20][21]

Рани досељеници, око 3000. године п. н. е. су највероватније били повезани културом и трговином са суседним цивилизација као што су Џирофт и Тепе Сиалк и цивилизацијом долине Инда. Урбана цивилизација је почела најраније око 3000. године п. н. е. и вероватно је рани град Мундигак (близу Кандахара) био колонија суседне цивилизације долине Инда.[3] Први познати народи су били Индо-ирански народи,[22] али њихов датум доласка варира између 3000. године[23] и 1500. године п. н. е.[24]

Цивилизација долине Инда

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Цивилизација долине Инда

Цивилизација долине Инда је цивилизација из бронзаног доба (3300—1300. п. н. е.) која се простирала од онога што је данас северозападни Пакистан до северозападне Индије и североисточног Авганистана.[25] Локалитет долине Инда је пронађен на реци Аму Дарја код Шортугаја на северу Пакистану.[26] Поред Шортугаја, локалитет Мундигак је вредан помена. У Авганистану се налази и неколико мањих колонија цивилизације долине Инда.

Бактријско-маргијански археолошки комплекс

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бактријско-маргијански археолошки комплекс

Бактријско-маргијански археолошки комплекс је постао важан у југозападном региону између 2200. и 1700. година п. н. е. Град Балх је основан током тог времена (2000—1500. године п. н. е). Могуће је да је Бактријско-маргијански археолошки комплекс био у Индо-Европској култури, вероватно Прото-Индо-аријски народи.[23] Али стандардни модел сматра да је долазак Индо-аријског народа наступио крајем Харапанске цивилизације што је произвело настанак ведског периода раног гвозденог доба.[27]

Древна историја (700—565. п. н. е.)

[уреди | уреди извор]

Међани

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Међани

Постоји много различитих мишљења о простирању Међанског краљевства. На пример, према Ернсту Херцфелду, то је било моћно краљевство, које се простирало од централне Анадолије до Бактрије, све до граница данашње Индије. Са друге стране, Хелејн Санчизи Винденбург (Heleen Sancisi-Weerdenburg) инсистира да нема стварног доказа о постојању Међанског краљевства и да је то била нестабилна државна формација. Било како било, регион онога што је данашњи Авганистан је био накратко под међанском влашћу.[28]

Ахеменидско царство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ахеменидско царство
Арахозија, Арија и Бактрија су биле древне сатрапије Ахеменидског царства које су чиниле већину онога што је сада Авганистан током 500. године прије нове ере. Неки од становника Арахозије су били познати као Пактанци, чије је име вероватно опстало у данашњем Пактуни (Паштуни)

Авганистан је пао под Ахеменидску власт након што га је освојио Дарије I Велики. Подручје је подељено на неколико провинција које су назване сатрапије и којима је владао гувернер, или сатрап. Међу ове древне сатрапије су спадале: Арија (Херат); Арахозија (Кандахар, Лашкар Гах и Квета); Бактрија (Балх); Сатагидија (Газни); и Гандара (Кабул, Џалалбад и Пешавар).[29]

Александар Велики и Селеукиди

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ратови Александра Великог

Александар Велики је дошао на подручје Авганистана 330. п. н. е. након што је поразио Дарија III годину раније у бици код Гаугамеле.[30] Његова војска је наишла на веома јак отпор у Авганистанским племенским подручјима приликом чега је изјавио да је "лако ући у Авганистан, а тешко изаћи".[31] Иако је његова експедиција у Авганистану била кратка, Александар је оставио иза себе хеленски утицај који је трајао неколико векова. Неколико великих градова је саграђено у региону који је назван "Александрија" укључујући Аријску Александрију (данашњи Херат); Александрију на Тарнаку (близу Кандахара); Александрију на Кавказу (близу Баграма); и коначно, Александрију Есхата на северу. Након Александрове смрти, његово слабо повезано царство се поделило. Селеук I Никатор, официр током Александровог освајања, себе проглашава за вођу његовог Селеукидског царства, обухватајући Персију и Авганистан.[32]

Грчко-бактријско краљевство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Грчко-бактријско краљевство
Приближна слика максималног распона Грчко-бактријског краљевства око 180. године прије нове ере, укључујући регионе Табаристан и Великог Хорасан на западу, Согдијана и Фергана на северу, Бактрије и Арахозије на југу.

Грчко-бактријско краљевство је основано када се Диодот I Сотер, сатрап Бактрије (а вероватно и околних провинција) одвојио од Селеукидског царства око 250. године прије нове ере. Грчко-Бактрија је трајала све до 130 године п. н. е., када је син Еукратида, краљ Хелиокл I, поражен и истеран из Бактрије од стране Јуези племена. Сматра се да је његова династија наставила да влада у Кабулу и Александрији на Кавказу све до 70. године прије нове ере када је краљ Хермејус поржен од стране племена Јуези.

Један од Деметријевих наследника је, Менандер I, подигао Индо-грчко краљевство у висине између 165.130. п. н. е., ширећи краљевство у Авганистан и Пакистан у веће размере од Деметреја. Након Менандерове смррти, Индо-грчко краљевство је почело полако да опада и последњи Индо-грчки краљ је поражен 10. године нове ере.

Мауријско царство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Мауријско царство

Територија је пала под власт Мауријског царства, којег је предводио Чандрагупта Маурије. Мауријци су донели хиндуизам и будизам у регион, и планирали су да заузму већи део средње Азије док нису дошли у сукоб са локалним Грчко-бактријским снагама. Сматра се да је Селеук потписао мировни споразум са Чандрагуптом тако што је предао контролу над територијом јужно од Хиндукуша Мауријцима склапањем мешовитог брака и 500 слонова.

Александар их је преузео од Аријанаца и успоставио своја насеља, али их је Селеук I Никатор предао Чандрагупта Маурију као услов за склапање брака и добијање 500 слонова.[33] —Страбон, 64. п. н. е. – 24. н. е.

Пошто је консолидовао власт на северозападу, Чандрагупта је ишао ка истоку ка царству Нанда. Авганистанско битно древно материјално и нематеријално будистичко наслеђе је забележено низом великих археолошких локалитета, укључујући и уметничке остатке. Будистичке доктрине показују да су допирали до Балха чак током живота Буде, што је записао Ћа Занг.

Бели Хуни (Хефталити)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бели Хуни

Царство Хефталита у Авганистану се простирало од Кинеског Синкјанга до Сасанидског Ирана, од Согдијане до Панџаба. Њихови главни непријатељи су били персијски Сасаниди. Као резултат тога, било је релативно мало мирног доба у то време. Око 565. године нове ере, царство Хефталита је збачено комбинованим снага западних Турака и Сасанида.[34]

Средњи век (565—1504)

[уреди | уреди извор]

Од средњег века па до 1750. године део Авганистан је био признат као Велики Хорасан.[35] Два од четири главна града Хорасана (Балх и Херат) се сада налазе у Авганистану. Кандахар, Газни и Кабул су представљали линију раздвајања између Хорасана и Хиндустана.[36] Земља насељена Авганистанским племенима (прецима Паштуна) се звала Авганистан, што је благо покривало подручје између Хиндукуша и реке Инд.[37][38] Најранији запис имена "Авган" ("Abgân") спомиње Шапур I током 3. века нове ере што је касније записано у облику "Avagānā" од стране Индијског астронома Вараха Михире у 6. веку нове ере.[39][40][41] Користило се као референца легедарном претку познатом као "Afghana", унуку краља Саула.[42] Ћа Занг, кинески путник, који је посећивао подручје Авганистана неколико пута између 630. и 644. године прича о њима.[39] Преци многих Авганистанаца који су причали туркијски су се населили на подручје Хиндукуша и почеше се асимилирати у културу и језик Паштунских племена која су већ била присутна.[43]

Исламизација Авганистана

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Исламизација Авганистана

Праведни халифи су, 642. године, освојили већину западне Азије од Сасанида и Византије, и од западног града Херата уводили су ислам улазећи у нове градове. Авганистан је у том периоду имао више различитих самосталних вођа, у зависности од подручја. Преци Ебу Ханифа, укључујући и његовог оца, били су из региона Кабул.[44]

Прве арапске снаге нису потпуно истражиле Авганистан због напада планинских племена. Већи део источног дела државе је остао независан, као део Хинду Шахи краљевстава Кабула и Ганадаре, која су опстајала све док их нису поразиле снаге муслиманске Сафаридске династије, а затим Газнавиди.

Монголски напади

[уреди | уреди извор]

Разарања која су изазвали Монголи је резултовала уништењем неколико градова, укључујући Бамијан, Херат и Балх, и уништења плодног пољопривредног тла.[45] Велики број становника је убијен. Већина већих градова Хиндукуша је постала део Монголског царства. Подручја јужно од Хиндукуша насељена Авганистанским племенима су била независна или су се удружила са Кхиљи династијом сееверне Индије.

Тимуриди

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Тимуриди

Тимур је прикључио већи део подручја у своје огромно Тимуридско царство. Град Херат је постао један од главних градова царства, а његов унук Пир Мухамед је седео на челу Кандахара. Тимур је обновио већину авганистанске инфраструктуре коју је уништио његов претходник. Подручје је напредовало под његовог владавином. Тимуридова владавина је почела да опада почетком 16. века са растом новог вође у Кабулу, Бабура. Тимур, потомак Џингис Кана, је основао велико царство преко Русије и Персије којом је владао из своје престонице у Самаркланду, данашњем Узбекистану. Тимур је заробио Херат 1381. године и његов син, Шах Рудк је преселио престоницу Тимуридског царства у Херат 1405. године. Тимурци, туркијски народ, донео је Туркијску номадску културу у средњу Азију у орбиту Персијске цивилазције, тиме учинивши да Херат постане један од културнијих и напреднијих градова света. Фузија културе средње Азије и Персије беше велика заоставштива за будући Авганистан. Век касније, краљ Бабур, потомак Тимура, постао је Херат и написао "цели насељени свет нема град као Херат". Следећих 300 година источна Авганистанска племена су периодично нападала Индију стварајући велика Индо-Авганистанска царства. 1500. године, Тимуров потомак Бабур је истеран из свог дома у долини Фергана. До 16. века западни Авганистан се поново вратио под Персијску власт Сафаридске династије.[46][47]

Модерно доба (1504—1973)

[уреди | уреди извор]

Могули, Узбеци и Сафавиди

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Могулско царство

Године 1504., Бабур, потомак Тимура, је дошао из онога што је данашњи Узбекистан и преселио се у Кабул. Почео је истраживати територије у региону, са Кабулом као војним сједиштем. Уместо да гледа ка моћним Сафавидима на западу, Бабур је био више фокусиран на Индијски потконтинент, који је укључивао регион познат као Кабулистан. 1526. године, он је кренуо са војском на заузме место Делхи султаната, које је у то време заузимала Авганистанска династија Лоди од Индије. Након што је поразио Ибрахим Лодија и његову војску, Бабур је претворио Делхи у престоницу свог недавно основаног Могулског царства.

Од 16. до 17. века, Авганистан је био подељен у три велика подручја. Север је био под вођством каната Букара, западни део су водили ирански шиитски Сафавиди и источни део је био под контролом сунитских Могула северне Индије. Регион Кандахар на југу је служио као тампон зона између Могула и Сафавида, са староседелачким Авганистанцима који су често мењали стране. Бабур је истражио градове у региону пре кампање у Индију. У Кандахару, у Чилзинској каменој планини, се налази његова лична епиграфика. Као и у остатку територија које су некад чиниле део Индијског Могулског царства, Авганистан има гробнице, палате и тврђаве које су саградили Могули.[48]

Хотаки династија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хотаки династија

Године 1704., сафавидски Шах Хусеин је поставио Џурџис Кана, окрутног Грузијског поданика да води његове источне територије у региону Кандахара. Један од Џурџисових главних задатака је био да сломи побуњенике које су започели староседеоци Авганистана. Под његовом влашћу побуне су биле успешно сузбијане и владао је са Кандахаром непоколебљиво строгим мерама. Почео је да затвара и убија староседеоце Авганистана, посебно оне који су били осумњичени за учествовање у побуни. Један од оних који је ухапшен и затворен је био Мир Ваис Хотак који је припадао утицајној породици у Кандахару. Мир Ваис је послат као затвореник на персијски суд у Исфахану али је краљ одбацио оптужбе против њега, те је он послат назад у земљу порекла као слободан човек.[49]

У априлу 1709. године, Мир Ваис је учествовао у побуни заједно са војском којом је командовао кан Нашер.[тражи се извор][50] Устанак је почео када су Џурџис и његова пратња убијени након пикника и банкета који је припремио Мир Ваис у својој сеоској кући ван града.[51] Око четири дана касније, војска добро обучених грузијских снага је дошла у град пошто је чула за Џурџисову смрт али Мир Ваис и његове Авганистанске снаге су одбраниле град. Од 1710. до 1713. године, Авганистанске снаге су поразиле велике Персијске војске које су из Исфахана слали све слабији Сафавиди.[52]

Пошто је неколико, не баш срчаних, покушаја да се угуши побуњени град пропало, Персијска влада је послала Кај Кусрауа, нећака преминулог Џурџис Кана, са војском од 30000 људи да изазове покоравање, али упркос првобитном успеху, које је навео Авганистанце да понуде предају уз споразум, његов непоколебљив став их је натерао да направе нов очајнички напор, који је резултовао у потпуном поразу Персијске војске (од које је свега 700 побегло) и смрти његовог генерала. Две године касније, 1713. године, друга Персијска војска је, којом је командовао Рустам Кан, такође је поражена од стране побуњеника, који су тако утврдили своје положаје преко целе провинције Кандахар.[53]

———Едвард Г. Браун, 1924. година

Јужни Авганистан је постао независно локално Паштунско краљевство.[54] Одбијајући титулу краља, Мир Ваис је прозван "принцем Кандахара и генералом националне војске" од стране Авганистанаца. Умро је природном смрћу 1715. године и наследио га је његов брат Абдул Азиз Хотак. Азиз је убијен две године касније од стране Мир Ваисовог сина, Махмуда Хотакија, наводно због планирања да преда суверенитет Кандахара Персији.[52]</ref> Махмуд је повео Авганистанску војску на Персију 1722. године и поразио Сафавиде, који су већ деценијама опадали, у бици код Гулнабада. Авганистанци су заробили Исфахан (престоницу Сафавида) и Махмуд је постао накратко нови персијски Шах.

Махмуд је започео владавину терора, која је била кратког века, над својим Персијским поданицима који су пркосили његовој владавини од почетка, и на крају га је 1725. године убио његов рођак, Ашраф Хотаки. Неки извори кажу да је умро од лудила. Ашраф је постао нови авганистански шах од Персије убрзо након Махмудове смрти, док је домаћи регион Авганистана водио Махмудов млађи брат шах Хусеин Хотаки. Ашраф је успео да обезбеди мир, али по веома неповољним условима, са Отоманским царством 1727. године победивши супериорну Отоманску армију, али је Руска империја искористила политички немир, грађански раздор и гађење и нелојалност велике већине људи у царству, да преузме бивше Персијске територије за себе, ограничавајући количину територије под контролом шах Махмуда.

Краткотрајна династија Хотаки је била проблематична и насилна од почетка пошто су крвави сукоби отежали успостављање трајне контроле. Династија је трајала под великим немиром због крвавих освета које су учиниле њихову владану напорном, и након масакра хиљаде жртава у Исфахану; укључујући више од 3000 религијских ђака, племића и чланова породице Сафавид.[55] Велика већина Персијанаца је одбијала авганистански режим од почетка. Владавина Хотакија се наставила у региону Авганистана све до 1738. године када је шах Хусеин поражен и протеран од стране Надера Шаха од Персије.[56]

Династија Хотаки је коначно уклоњена са власти 1729. године, након веома кратке владавине. Поражени су од стране Иранског војног команданта Надер Шаха, вође Афшарида, у октобру 1729. године у бици код Дамгана, такође протерујући Хотакије до јужног Авганистана. Последњи владар Хотаки династије, шах Хусеин, владао је јужним Авганистаном све до 1738. године када су га Афшариди и абдалски Паштуни потпуно погазили у Кандахару.[56]

Дурани царство

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Дурани царство
Ахмад Шах Дурани, оснивач последњег, Дурани царства, и „Отац нације“.

Надер Шах је стигао са својом Афшаридском војском у Кандахар 1738. године и поразио Хусеин Хотакија, накнадно узимајући сав Авганистан у своје царство. Ту, млади заробљени тинејџер Ахмад Кан се придружује служби у нападу на Индију.

Надер Шах је убијен 19. јуна 1747. године, од стране неколико његових Персијских официра, и Афшаридско царство се распада у делове. У исто време 25. годишњи Ахмад Кан је био заузет у Авганистану позивајући на велико окупљање да се изабере вођа међу народом. Авганистанци су се сакупили у октобру 1747. године и изабрали Ахмада Шаха међу изазивачима, тиме га начинивши шефом државе. Након инаугурације или крунисања, постао је познат као Ахмад Шах Дурани. Усвојио је титули padshah durr-i dawran ("краљ", "бисер доба") и Абдали племе је постало познато као Дурани племе након тога.[57] Ахмад Шах није само представљао Дурани него је ујединио сва Паштунска племена. До 1751. године, Ахмад Шах Дурани и његова Авганистанска војска су освојили цели данашњи Авганистан, Пакистан, и накратко, провинције Хорасан и Кохистан у Ирану, заједно са Делхијем у Индији.[58] Поразио је царство Марата 1761. године у бици код Панипата.

У октобру 1772. године, Ахмад Шах се пензионисао у свој дом у Кандахару где је спокојно преминуо и сахрањен је на месту које је сада спојено са "Светилиштем плашта". Наследио га је син, Тимур Шах Дурани, који је преместио Авганистанко царство из Кандахара у Кабул. Тимур је умро 1793. године а његов син Заман Шах Дурани је преузео трон.

Заман Шах и његова браћа су слабо држали власт коју су им оставили славни преци. Решавали су различитости "рундом протеривања, заслепљивања и убијања", која су резултовала у опадању Авганистанске власти над далеким територјима, као што су Аток и Кашмир. Други Дуранијев унук, Шуја Шах Дурани, побегао је од гнева свог брака и потражио уточиште код Сикха. Не само да је Дурани напао Панџаб регион више пута, него је уништио најсветије храмове Сикха - Хармандир Сахиб у Амрицару, прљајући њихов sarowar крављом крвљу и одсецајући главу Баба Дип Сингу 1757. године. Сикхи, под Ранџитом Сингом, су узели већи део Дурани царства (данашњи Пакистан, али не укључујући Синд) од Авганистанаца.[59] 1837. године, Авганистанска војска се спустила кроз Хајберски превој на снаге Сикха у Џамруду.[60] Сикхи су имали подршку Британске источноиндијске компаније док нису поражени касније од стране Британских снага током првог и другог Англо-Сикхског рата.

Династија Баракзај и британски утицај

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Европски утицај у Авганистану и Династија Баракзај

Дост Мухамед Кан је добио контролу у Кабулу. Судар између све више растућег Британског царства и Руске империје је значајно утицао на Авганистан током 19. века оним што је названо "Велика игра". Британска брига због Руског напретка у средњој Азији и растућем утицају у западној Азији и Персији кулминирала је у два Англо-Авганистанска рата и опсадом Херата 1837-1838, у којем су Персијанци, покушавајући да преузму Авганистан и избаце Британце, слали војске у државу које су се бориле са Британцима углавном око Херата. Први Англо-авганистански рат (1839-1842) је резултовао уништењем Британске војске; запамћен је из личног искуства као пример свирепости Авганистанског отпора страној власти.[61] Други Англо-авганистански рат (1878-1880) је изазвало одбијање Шер Али Кана да прихвати Британско посланство у Кабулу. Овај конфликт је довео Абдул Рахман Кана до трона Авганистана. Током његове владавине (1880–1901), Британци и Руси су званично успоставили границе онога што је данас модерни Авганистан. Британци су задржали контролу над спољним пословима Кабула. Абдур Рахманове реформе војске, правосудног система и државне инфраструктуре су дале Авганистану степен јединства и стабилности коју пре није имао. Ово је, међутим, резултовало јаком централизацијом моћи, окрутним казнама и корупцијом, и одређеним степеном међународне изолације.[12]

Авганистан је остао неутралан током Првог светског рата, упркос немачким подстрекивањем антибританских осећања и Авганистанске побуне на границама Британске Индије. Краљева политика о неутралности није била популарна у целој земљи. Хабибула Кан, син Рахмана и његов наследник, је 1919. године убијен, вероватно од стране чланова породице које су биле против Британског утицаја. Његов трећи син, Аманулах Кан, је преузео контролу над спољном политиком Авганистана након што је започео трећи Англо-авганистански рат са нападом на Индију. Током непрестаног конфликта, ратом уморни Британци су се одрекли контроле над Авганистаном потписавши мир у Равалпиндију у августу 1920. године. Као сећање на овај догађај, Авганистанци славе 20. август као Дан Независности.

Реформе Аманулаха Кана и грађански рат

[уреди | уреди извор]
Краљ Аманулах Кан

Краљ Аманулах Кан је дошао да оконча традиционалну изолацију државе у годинама након трећег Англо-авганистанског рата. Он је успоставио дипломатске односе са већином великих држава и након турнеје Европом и Турском 1927. године (током које је приметио модернизацију и секуларизацију Ататурка) донео је неколико реформи да модернизује Авганистан. Главна снага иза ових реформи био је Махмуд Тарзи, министар спољних послова и свекар Аманулаха Кана - који је и страствено подржавао образовање жена. Борио се за члан 68 првог Устава Авганистана, што је сматрало основно образовање обавезним.[62] Неке од његових реформи су стварно успостављене, као што је укидање традиционалног бурке за жене и отварањем одређеног броја заједничких школа за мушкарце и жене. То га је брзо удаљило од племенских и религиозних вођа. Суочен са многобројном оружаном опозицијом, Аманулах је био приморан да абдицира у јануару 1929. године након што је Кабул пао у руке снага које је предводио Хабибулах Калакани.

Владавина Надира Кана и Захира Кана

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Краљевина Авганистан
Мухамед Захир Шах 1963. године

Принц Мухамед Надир Шах, рођак Аманулаха Кана, поразио је и убио Хабубалаха Калаканија почетком новембра 1929. године. Недуго затим је проглашен за краља Кадир Кана. Почео је да консолидује власт и опоравља државу. Одбацио је реформе Аманулаха Кана и почео је чинити постепеније кораке ка модернизацији. Међутим, он је 1933. године убијен у осветничком нападу студента из Кабула.

Мухамед Захир Шах, 19-годишњи син Надира Кана, је дошао на трон и владао је од 1933. до 1973. године. Све до 1946. године Захир је владао уз помоћ ујака Сардар Мухамед Хашима Кана, који је имао позицију премијера и настављао политику Надира Кана. 1946. године, један од Захирових ујака, Садар Шах Махмуд Кан, постао је премијер и почео је експеримент који је дозвољавао веће политичке слободе, али је повукао ту политику када је отишла даље него што је очекивао. 1953. године, заменио га је на месту премијера Мухамед Дауд Кан, краљев рођак и зет. Дауд је желео ближи однос са Совјетским Савезом а даљи однос са Пакистаном. Међутим, несугласице са Пакистаном су довеле до економске кризе и он њега је затражена оставка 1963. године. Од 1963. до 1973. године, Захир је преузео активнију улогу.

Године 1964., краљ Захир је ставио на снагу либерални Устав бикамералне законодавне власти у којој краљ поставља једну трећину заменика. Народ бира другу трећину, а остатак се бира индиректно од стране провинцијских скупова. Иако је Захиров "експеримент са демократијом" изазвао пар реформи, дозволио је раст незваничних екстремистичких партија. Ово је укључивало Народну демократску партију Авганистана (НДПА), која је имала блиске идеолошке везе са Совјетским Савезом. 1967. године, НДПА се поделила у две велике фракције; Халк (народ) коју су предводили Нур Мухамед Тараки и Хафизула Амин и Парчам (застава) коју је предводио Бабрак Кармал.

Савремено доба (1973-данас)

[уреди | уреди извор]

Република Авганистан и крај монархије

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Република Авганистан

Усред оптужби за корупцију и малверзације против краљевске породице и лоших економских услова које је створила велика суша 1971-1972, бивши премијер Мухамед Сардар Дауд Кан је преузео власт у ненасилном пучу 17. јула 1973. године, док је Захир лечио проблем са очима и примао терапију за бол у крстима у Италији.[63] Дауд је укинуо монархију, поништио Устав из 1964. године, и прогласио Авганистан републиком а себе за председника и премијера. Његови покушаји да донесе изузетно потребне економске и друштвене реофрме нису били успешни, а нови Устав проглашен 1977. године није угушио хроничну политичку нестабилност.

Како је владало разочарење, 1978. године истакнут члан НДПА, Мир Акбар Кајбер је убијен од стране власти. Вође НДПА су страховале да их Дауд намерава све искоренити, нарочито због тога што је убрзо већину држава ухапсила. Поред тога, Хафизула Амин и број официра војног крила НДПА фракције Халк су успеле остати у бекству и организовати војни пуч.

Демократска република и совјетски рат

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Демократска Република Авганистан, Народна демократска партија Авганистана, Саур револуција и Совјетски рат у Авганистану

Дана 27. априла 1978. године, НПДА је, вођена Нур Мухамедом Таракијем, Бабраком Кармалом и Амином Тахом збацила власт Мухамеда Дауда, који је убијен заједно са својом породицом у крвавом војном пучу. Пуч је постао познат као Саур револуција. Првог маја, Тараки је постао председник, премијер и генерални секретар НПДА. Држава је преименована у Демократска република Авганистана (ДРА), и режим НДПА је трајао све до априла 1992. године.

У марту 1979. године, Хафизула Амин је преузео позицију премијера, задржавајући позицију фелдмаршала и поставши потпредседник већа Врховне одбране. Тараки је остао на челу председника и контролом војске. 14. септембра, Амин је збацио Таракија, који је убијен. Амин је изјавио да "Авганистанци препознају само сирову снагу".[64] Експерт за Авганистан Амин Сајкал пише: "Како је његова моћ расла, расла је и његова пожуда за личном диктатуром... као и визија за револуционарни процес базиран на страху."[64]

Од доласка на власт, НДПА је увела либералне циљеве марксизма-лењинизма. Замењивани су религиозни и традиционални закони са оним из марксизма-лењинизма. Мушкарци су били дужни да обрију браду, жене нису смеле носити чадор, а одлазак у џамије је био забрањен. НДПА је донео низ реформи у вези женских права, укидајући уговорене бракове, дајући право женама да гласају и уводећи жене у политички живот. Један од примера је Анахита Ратебзад, која је била водећи лидер марксизма и члан револуционарног већа. Анахита је писала за чувене новине "Њу Кабул тајмс" (New Kabul Times) (28. мај, 1978. године) где стоји: "Привилегије по којој жене, по праву, морају имати су једнако образовање, безбедност на послу, здравствене услуге и слободно време за одгајање здраве генерације за будућност ове државе... Образовање и просветљавање жена је сада под великом пажњом власти." НДПА је такође донела аграрне реформе и почела истицати државни атеизам.[65] Такође је забрањено зеленаштво.[66] НПДА је позвала совјетски савез да помогне у модернизовању економске инфраструктуре (углавном у експлоатацији ретких минерала и природног гаса). Совјетски Савез је такође послао компаније за изградњу путева, болница, школа, за бушење бунара са водом; такође су обучавали и опремали војску Авганистана. До успона НДПА на власт, и успостављања ДРА, совјети су обећали монетарну помоћ у износу од најмање 1.262 милијарде долара.

У исто време, НДПА је хапсила, мучила и убијала хиљаде чланова традиционалне елите, религијског естаблишмента и академика. Влада је започела кампању насилне репресије, убивши између 10000 и 27000 људи и затворивши између 14000 и 20000, углавном у затвор Пул-е Чарки.[67][68][69] У децембру 1978. године вође НДПА су потписале договор са Совјетима којим добијају војну подршку за НДПА у Авганистану ако буде потребно. Већина људи у градовима, укључујући Кабул, је или пријатно дочекала или је била несигурна у вези ове политике. Међутим, марксизам-лењинизам и секуларна природа државе као и јака зависност од Совјета су учиниле да ово постане непопуларно међу већином Авганистанског становништва. Репресија је харала великим деловима земље, углавном у руралним подручјима, прешавши у отворен револт против нове владе. До пролећа 1979. године, немири су се дешавали у 24 од 28 Авганистанских провинција укључујући велика урбана подручја. Више од пола авганистанских војника се или придружила побуњеницима или дезертирала. Већина ствари нове политике се сударала са традиционалним Авганистанским разумевањем ислама, чинећи религију једном од главних снага способних да уједине племенски и етнички подељено становништво против непопуларне нове власти.[70]

У јеку Иранске револуције, САД је хтела зближавање са владом Авганистана - што су Совјети сматрали неприхватљивим због слабљења Совјетског утицаја над режимом.[71] У фебруару 1979. године, амбасадор САД Адолф Дабс је убијен у Кабулу. САД је смањила билатералну подршку и окончала мали војни програм за обучавање.

Да би подржали фракцију Парчам, совјетски савез је одлучио да интервенише 24. децембра 1979. године, када је црвена армија напала своје комшије на југу. Преко 100000 Совјетских снага су учествовале у нападу, уз подршку додатних 100000 авганистанских војника и присталица фракције Парчам. У међувремену, Хафизула Амин је убијен и заменио га је Бабрак Кармал.

Сви преостали договори о подршци САД су окончани након напада Совјета на Авганистан. Након напада Совјета, САД су подржавале дипломатске напоре да се постигне повлачење снага Совјета. Великодушни доприноси САД за избеглички програм у Пакистану је одиграо важну улогу у напорима да се помогне Авганистанским избеглицама.

Као одговор на Совјетску окупацију Авганистана, администрација председника Џимија Картера и Роналда Регана је започела са наоружавањем муџахедина. Рани извештаји показују да је око $6–20 милијарди потрошено од стране САД и Саудијске Арабије[72] али скорији извештаји показују да су САД и Саудијска Арабија потрошиле око $40 милијарди у новцу и оружју.[73][74]

Десетогодишња Совјетска окупација је резултовала смрћу преко 850.000 и 1.500.000 цивила из Авганистана.[75][76] Око 6 милиона је побегло у Пакистан и Иран, и одатле преко 38000 је отишло у САД[77] а много више у Европску унију. Суочени са све већим међународним притиском и великим бројем жртава на обје стране, Совјети су се повукли 1989. године. Њихово повлачење је виђено као идеолошка победа у САД, која је давала подршку муџахединима да би се бранили од Совјетског утицаја у близини персијског залива богатог нафтом.

Страна мешања и грађански рат

[уреди | уреди извор]

1992-1996

Након пада комунистичког режима 1992. године, Авганистанске политичке партије су пристале на пешаварски споразум. Тај споразум је створио Исламску државу Авганистан и поставио привремену владу током транзитног периода. Према Хјуман рајтс вочу:

Суверенитет Авганистана је формално овлаштен Исламском државом Авганистан, ентитетом основаним у априлу 1992. након пада Наџибулахове владе коју је подржавао совјетски савез.[...] Сем Гулбудин Хекматјарове партије Хезбе Ислами, све остале партије [...] биле су уједињене под новом владом у априлу 1992. године.[...] Хезбе Ислами је одбила да призна владу у периоду дискутовања у овом извештају и изводила је нападе против владиних снага и Кабула.[...] Бомбе и ракете су падале свугде.[78]

Гулбудин Хекматјар је вођен, финансиран и снабдеван Пакистанском војском.[79] Авганистански аналитичар Амин Сајкал износи закључак у својој књизи Модерни Авганистан: Историја борбе и преживљавања:

Пакистан је био вољан да се припреми за нагли напредак у средњу Азију.[...] Исламабад није могао очекивати од нових исламских вођа владе[...]да се повинују њиховим националистичким задацима да би помогли Пакистану да оствари своје регионалне амбиције.[...]Да није било логистичке подршке и снабдевања великим броје ракета ИСИ-ја (тајна обавештајна служба Пакистана), Хекмајтарове снаге не би могле уништити пола Кабула.[64]

Није било времена за привремену владу да створи функционалне државне одсеке, полицијске јединице и правосудни систем и рачуноводство. Саудијска Арабија и Иран су наоружавали и обучавали Авганистанске милиције.[64] Издање Универзитета Џорџ Вашингтон описује:

Спољашње снаге су виделе нестабилност Авганистана као прилику да појачају сопствену сигурност и политичке циљеве.[80]

Према Хјуман рајтс вочу, бројни ирански агенти су помагали снагама шиитске Хезбе Вахдат партије Абдул Али Мазарија, пошто је Иран покушавао да повећа војну моћ и утицај.[64][78][81] Саудијска Арабија је покушавала да ојача вахабисту Абдул Расул Сајафа и његову фракцију партије Итихад Ислами.[82][78] Зверства су чинили појединци обе фракције док је Кабул падао у безакоње и хаос што је описано у извештајима Хјуман рајтс воча и Авганистанског правосудног пројекта.[78] Поново, Хјуман рајтс воч пише:

Ретки прекиди ватре, углавном договарани од стране представника Ахмад Шах Масуда, Сибгатулах Моџадедија или Бурнахудина Рабанија (привремена влада), или од званичника међународног комитета Црвеног крста, углавном су престајали важити након пар дана.[78]

Главне снаге које су биле укључене током тог периода у Кабулу, северном, централном и источном Авганистану биле су Хезбе Ислами Гулбудина Хекматјара вођени Пакистаном, Хезбе Вахдат Абдула Али Мазарија вођени Ираном, Итехад Ислами Абдула Расул Сајафа вођена Саудијском Арабијом, Џунбиш Мили Абдула Рашид Достума вођени Узбекистаном, Харакат Ислами Хусеин Анварија и Шура Назар које су биле присутне као редовна исламска државна војска (као што је договорено пешаварским споразумом) под вођством министра одбране Ахмад Шах Масуда.

У међувремену, јужни Авганистан није био ни под контролом милиција које су предводиле стране државе, ни под привременом владом у Кабулу, које нису учествовале у аферама у јужном Авганистану током тог времена. Јужни део Авганистана је водио Гул Ага Шерзај. Јужни део Кандахара је био центар безакоња, криминала и зверстава која су подстицала сложена сукобљена Паштунска племена.[83] године, Талибани су развили у Авганистану политичко-религијске снаге, наводно противећи се тиранији локалног гувернера.[84] Мухамед Омар је започео свој покрет са мање од 50 наоружаних студената медресе у свом родном граду Кандахару.[84] Пошто је Гулбудин Хекматјар био безуспешан у освајању Кабула, Пакистан је почео давати подршку Талибанима.[85][86] Многи аналитичари као што је Амин Сајкал описују Талибане као војску која има пуномоћ Пакистана што су Талибани негирали.[87] 1994. године, Талибани заузимају неколико провинција у јужном и централном Авганистану.

Године 1995., снаге Хезбе Исламија, Хезбе Вахдата као и снаге Џунбиша су поражене у Кабулу од стране снага привремене владе под вођством Масуда који је онда покушао да започне национални политички процес са циљем националне консолидације и демократских избора, позивајући и Талибане да се придруже.[88] Талибани су то одбили.[88]

Талибани и Уједињени фронт

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Талибани и Северна Алијанса

1996-2001

Мапа положаја крајем 1996. године; Територије Масуда (црвена), Достума (зелена) и Талибана (жута)

Талибани су почели нападати Кабул почетком 1995. године али су их поразиле снаге владе Исламске државе под вођством Ахмад Шах Масуда.[89] Амнести интернашонал је 1995. године написао извештај који се односи на нападе Талибана:

Ово је први пут у неколико месеци да су цивили Кабула постали мете ракетних напада и бомбардовања која су усмерена на стамбена насеља у граду.[90]

Дана 26. септембра 1996. године, док су Талибани, заједно са војном подршком Пакистана и финансијском подршком Саудијске Арабије, припремали велику офанзиву, Масуд је наредио потпуно повлачење из града.[91] Талибани су заузели Кабул 27. септембра 1996. године, и успоставили исламски емират Авганистана. Наметнули су деловима Авганистана под њиховом контролом своју политичку и правосудну интерпретацију Ислама, издавајући едикте који су забрањивали женама да раде изван куће, да иду у школу или напуштају домове сем у пратњи мушког члана родбине.[92]

Након пада Кабула у руке Талибана 27. септембра 1996. године,[93] Ахмад Шах Масуд и Абдул Рашид Достум, некада два непријатеља, створили су Уједињени фронт (Северна Алијанса)[94] за борбу против Талибана, који су припремали нападе на преостала подручја под контролом Масуда и Достума. Северна Алијанса је укључивала поред углавном Масудових Таџика и Достумових Узбека, фракције Хазара и Паштуна под вођством команданата као што су Абдук Хак, Абдул Кадир, Кари Баба или дипломата Абдул Рахим Гафурзаи. Од Талибанског освајања 1996. до новембра 2001. године Уједињени фронт је контролисао око 30% Авганистанског становништва у провинцијама као што су Бадахшан, Каписа, Такар, и делове провинције Парван, Кунар, Нурестан, Лагмар, Саманган, Кундуз, Гор и Бамијан.

Према извештају Уједињених нација, Талибани су, док су покушавали да консолидују конторлу над северним и западним Авганистаном, починили масакре над цивилима.[95][96] Званичници УН тврде да је почињено 15 масакра између 1996. и 2001. године.[95][96] Такође тврде да су масакри били систематски и да сви воде назад до Талибанског министра одбране или до Мухамед Омара лично.[95][96] Талибани су посебно циљали Шиитске припаднике или припаднике етничке групе Хазара.[95][97] Након што су заузели Мазари Шариф 1998. године, око 4000 цивила је убијено од стране Талибана а више је мучено.[98][99] Међу оним убијеним у Мазари Шарифу било је неколико Иранских дипломата. Неке су киднаповали Талибани, узрокујући талачку кризу која је замало прешла у потпун рат, са 150.000 Иранских војника на граници са Авганистаном.[100] Касније је признато да су дипломате убили Талибани, и да су њихова тела враћена у Иран.[101]

Документа такође откривају улогу Арапске и Пакистанске подршке у овим убиствима.[95][96] Бин Ладенова такозвана 55-а бригада је одговорна за масовна убиства Авганистанских цивила.[102] Извештај УН наводи изјаве сведока у многим селима која описују Арапе како носе дуге ножеве које користе за клање и дерање коже.[95][96]

Пакистански председник Первез Мушараф (тада начелник војног штаба) је био одговаран за слање хиљаде Пакистанаца у борбу на страни Талибана и Бин Ладена против Масуда.[103][104][105][106] Верује се да је укупно било 28.000 Пакистанаца који су се борили унутар Авганистана.[104] 20.000 је било редовна Пакистанска војска и око 8.000 су били милитанти регрутовани у медресама.[107] Документ Стејт Департмента из 1998. године потврђује да између 20%-40% Талибанских снага чине Пакистанци. Документи даље говори да родитељи тих Пакистанаца "нису знали ништа о учешћу њиховог детета са Талибанима све док њихова тела нису враћана у Пакистан".[86] Бин Ладен је слао Арапске регруте да се боре против Уједињеног фронта. Око 45.000 Пакистанаца, Талибана и војника Ал Каиде се борило против војске Масуда којих је било око 14.000 Авганистанаца.[108][109]

Према Хјуман рајтс вочу 1977. године талибански војници су убијали унутар и изван Мазари Шарифа Достумове снаге.[110] Достума су погубили Талибани 1998. године падом Мазари Шарифа. Масуд је остао једини вођа Северне Алијансе у Авганистану.

У подручјима под његовом контролом, Ахмад Шах Масуд, је успоставио демократске институције и потписао повељу о женским правима.[88] Хјуман рајтс воч не наводи никакве повреде људских права под директном контролом Масуда од октобра 1996. до његовог убиства у септембру 2001. године.[111] Као последица бежања многих цивила у подручја под контролом Ахмад Шах Масуда,[112] Нешнал џиографик доноси закључак у документарцу "Унутар редова Талибана".

Једина ствар која стоји између будућих Талибанских масакра је Ахмад Шах Масуд.[112]

Талибани су више пута нудили Масуду позицију у власти да би престао да отпором. Масуд је одбијао јер се није борио за позицију на власти. Он то објашњава у једном интервјуу:

"Талибани кажу: "Дођи и прихвати место премијера и придружи нам се", а они ће заузети највише место у држави, место председника. Али по којој цени?! Разлика између нас је углавном наш начин размишљања у вези друштва и државе. Не можемо прихватити услове и компромисе, јер онда одступамо од принципа модерне демократије. Ми смо фундаментално против система који се зове "емират Авганистана".[113] "Теба да постоји Авганистан у којем је сваки Авганистанац срећан. А ја верујем да се то може постићи демократијом базираном на консензусу."[114]

Почетком 2001. године Масуд се обратио Европском Парламенту у Бриселу тражећи од међународне заједнице да пружи хуманитарну помоћ народу Авганистана.[115] Он наглашава да Талибани и Ал Каида спроводе "веома погрешну перцепцију Ислама" и да без подршке Пакистана Талибани не би могли да одрже војну кампању ни годину дана.[115] На свом путу у Европу он је такође упозорио на информације које је добио из својих обавештајних служби а које говоре о будућем нападу на тлу САД.[116]

Присуство НАТО-а и администрација Карзаја

[уреди | уреди извор]

Дана 9. септембра 2001. године, Ахмад Шах Масуда су убила два Арапска бомбаша самоубице у Авганистану. Два дана касније 3.000 људи су постале жртве у нападу 11. септембра 2001. године на тлу САД, када су Ал Каидини бомбаши самоубице отели авионе и њима удараили су зграде у Њујорку. Тада је председник САД Џорџ В. Буш оптужио Осаму бин Ладена и Калида Шеик Мухамеда као лица одговорна за нападе. Када су Талибани одбили да предају бин Ладена властима САД и да напусте базе Ал Каиде у Авганстнистану, операција Трајна слобода је започета у којој су тимови Америчких и Британских снага сарађивали са командантима Северне Алијансе против Талибана.[[Tyler, Patrick (October 8, 2001).[117] У исто време снаге САД су бомбардовале Талибане и Ал Каиду по Авганистану крстарећим ракетама. Ови потези су довели до пада Мазари Шарифа на северу а касније и свих других градова, пошто су Талибани прелазили порозну границу Дуранд линије у Пакистан. У децембру 2001. године, након што су снаге Талибана срушене и нова Авганистанска влада под вођством Хамида Карзаја основана, Међународне снаге за безбедносну помоћ су успостављене од стране Савета безбедности Организације уједињених нација да би помогле администрацији Карзаја и пружиле сигурност Авганистанском народу.[118][119]

Док су се Талибани груписали у Пакистану, више коалиционих трупа је приступало рату у Авганистану. У међувремену, обнављање је започето 2002. године.[120][121] Авганистанци су саградили демократске структуре током година, и остварен је одређен напредак у кључним стварима као што је управа, економија, здравство, образовање, транспорт и пољопривреда. НАТО је обучавао оружане снаге Авганистана као и полицију. Међународне снаге за безбедносну помоћ и Авганистанске снаге су водиле многе офанзиве против Талибана али нису успеле у потпуности да их поразе. До 2009. године, тајна Талибанска влада је почела да се формира у многим деловима земље заједно са сопственим верзијама правосуђа.[122] Након што је председник САД Барак Обама најавио слање још 30.000 војника 2010. године на две године, Шпигел је објавио слике у којима војници САД убијају ненаоружане Авганистанске цивиле.[123]

У октобру 2008. године секретар одбране САД Гејтс је тврдио да је политички договор са Талибанима крај рата у Авганистану.[124] 2010. године почели су преговори о миру. Почетком јануара, талибански команданти су одржали тајне разговоре са изасланицима УН у вези мировног споразума. Регионални команданти Талибанског већа, Куета Шура, тражили су састанак са посебним представником УН у Авганистану, Кај Ејдом, који се одржао у Дубаију 8. јануара. То је био први састанак између УН и старијих чланова Талибана. 26. јануара 2010. године, на конференцији у Лондону којој је присуствовало око 70 држава и организација, председник Авганистана Хамид Карзај је истакао да намерава да ступи у контакт са вођама Талибана (укључујући Мухамеда Омара, Сираџудина Хаканија и Гулбудина Хекматјара). Уз подршку НАТО-а, Карзај је позвао вође група на учешће на лоја жига састанку због покретања разговора о миру. Ови кораци су резултовали у јачању бомбардовања, убистава и заседа. Неке од Авганистанских група су веровале да су планови Карзаја да умири вођство побуњеника по цену демократског Устава, демократског процеса и напретка на пољу људских права а посебно права жена.

Након смрти Осаме бин Ладена у мају 2011. године у Пакистану, многе истакнуте личности Авганистану су ликвидиране, укључујући Мухамед Дауд Дауда, Ахмад Вали Карзаја, Јан Мухамед Кана, Гулам Хајдер Хамидија, Бурнахудин Рабанија и других.[125] Исте године, несугласице око Пакистанско-Авганистанске границе су се повећале и многи напади од стране Хакани мреже су започети у Авганистану. Ово је довело до тога да су САД упозориле Пакистан на могућу војну акцију против Хаканија у племенским подручјима под федералном управом.[126] САД су кривиле владу Пакистана, већином војску Пакистана и шпијунску мрежу ИСИ-ја као вође свега.[127]

Амбасадор САД у Пакистану, Камерон Мунтер, изјавио је за радио Пакистан "да су напади који су се догодили у Кабулу пре пар дана дело Хакани мреже. Постоје докази који повезују Хакани мрежу са владом Пакистана. То је нешто што се мора зауставити."[128] 16. октобра 2001. године, операција "Оштрица ножа" је започета од стране НАТО и Авганистанских снага против мреже Хакани у југоисточном Авганистану. Министар одбране Авганистана, Абдул Рахим Вадак, објаснио је да ће операција помоћи у елиминисању побуњеника у подручјима спорне границе.[129] У новембру 2011, НАТО снаге су биле 24 Пакистанска војника у близини границе са Пакистаном.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Country Profile: Afghanistan" (PDF). United States: Library of Congress Country Studies on Afghanistan. August 2008. Приступљено 2010-08-16.
  2. ^ "Afghanistan: The Pre-Islamic Period". United States. 1997. Приступљено 2010-08-16.
  3. ^ а б Dupree 1977, стр. 492.
  4. ^ Shroder, John Ford (2006). "Afghanistan Archived". Regents Professor of Ge\Encyclopedia. Приступљено 2009-10-31.
  5. ^ The Ancient Indus: Urbanism, Economy, and Society. pp. 1.
  6. ^ "Alexander and Macedonian Rule, 330-ca. 150 B.C". United States: Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 1997. Приступљено 2010-10-31.
  7. ^ "Kingdoms of South Asia – Afghanistan (Southern Khorasan / Arachosia)". The History Files. Приступљено 2010-08-16.
  8. ^ Banting 2003, стр. 4.
  9. ^ Adamec 2011, стр. 1.
  10. ^ Afghanistan Beyond the Fog of Nation Building: Giving Economic Strategy a Chance. S. Frederick Starr
  11. ^ "Afghanistan: The Pre-Islamic Period". United States. 1997. Приступљено 2010-08-16. http://www.silkroadstudies.org/new/docs/silkroadpapers/1101Afghanistan-Starr.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јул 2013)
  12. ^ а б Omrani, Bijan (2007). „Afghanistan and the Search for Unity”. Asian Affairs. 38 (2): 145—157. doi:10.1080/03068370701349086. 
  13. ^ "Last Afghan empire". Louis Dupree, Nancy Hatch Dupree, and others. Encyclopædia Britannica Online Version. Приступљено 2010-08-16.
  14. ^ "Last Afghan Empire" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2010). Afghanpedia. Sabawoon.com. Приступљено 2010-08-16.
  15. ^ D. Balland. "AFGHANISTAN x. Political History". Encyclopædia Iranica. Приступљено 2010-08-22.
  16. ^ Romano 2003, стр. 29.
  17. ^ Langer, William L., ed. . An Encyclopedia of World History (5th ed.). Boston, MA: Houghton Mifflin Company. 1972. ISBN 978-0-395-13592-1. стр. 9.
  18. ^ Baxter, Craig "Historical Setting" pp. 91, In Gladstone, Cary (2001) Afghanistan revisited Nova Science Publications. . New York. 1995. pp. 90-120. ISBN 978-1-59033-421-8. 
  19. ^ Gandara...Link
  20. ^ W. Vogelsang, "Gandahar", in The Circle Of Ancient Iranian Studies
  21. ^ Herzfeld 1968, стр. 279, 293–94, 336–38, 345
  22. ^ Shroder, John Ford (2006). "Afghanistan Archived". Regents Professor of Ge\Encyclopedia. Приступљено 2009-10-31
  23. ^ а б Mallory 1997.
  24. ^ Francfort, H.-P. "La civilisation de l'Oxus et les Indo-iraniens et les Indo-aryens en Asie centrale" In Fussman, G.; et al. (2005). Aryas, Aryens et Iraniens en Asie Centrale. Paris: de Boccard. 2005. ISBN 978-2-86803-072-6. стр. 276-285.
  25. ^ The Ancient Indus: Urbanism, Economy, and Society. pp. 1
  26. ^ Kenoyer 1998, стр. 96.
  27. ^ Parpola 1998.
  28. ^ M. Dandamayev and I. Medvedskaya (2006-08-15). "MEDIA". Приступљено 2011-01-11.
  29. ^ Dupree 1973, стр. 274.
  30. ^ "Achaemenid Rule, ca. 550-331 B.C". United States: Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 1997. Приступљено 2010-08-16.
  31. ^ "The Afghans - Their History and Culture" Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2010). Dr. Barbara Robson and Dr. Juliene G. Lipson. Dr. Robson. United States: Center for Applied Linguistics (CAL). June 30, 2002. Приступљено 2010-08-16.
  32. ^ Dupree, Louis: Afghanistan (1973). pp. 276—283
  33. ^ Nancy Hatch Dupree / Aḥmad ʻAlī Kuhzād (1972). "An Historical Guide to Kabul - The Name" Архивирано на сајту Wayback Machine (30. август 2010). American International School of Kabul. Retrie
  34. ^ Dupree 1973, стр. 302–303.
  35. ^ "Khorasan". Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 2010-10-21. Khorāsān, also spelled Khurasan, historical region and realm comprising a vast territory now lying in northeastern Iran, southern Turkmenistan, and northern Afghanistan. The historical region extended, along the north, from the Amu Darya (Oxus River) westward to the Caspian Sea and, along the south, from the fringes of the central Iranian deserts eastward to the mountains of central Afghanistan.
  36. ^ Zahir ud-Din Mohammad Babur (1525). "Events Of The Year 910 (pp. 4)" Архивирано на сајту Wayback Machine (6. април 2014). Memoirs of Babur. Packard Humanities Institute. Retrieved 2010-08-22.
  37. ^ Battuta 2004, стр. 416.
  38. ^ Muhammad Qasim Hindu Shah. "The History of India, Volume 6, chpt. 200, Translation of the Introduction to Firishta's History (pp. 8)" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. фебруар 2016). Sir H. M. Elliot. London: Packard Humanities Institute. Приступљено 2010-08-22.
  39. ^ а б "Afghan and Afghanistan". Abdul Hai Habibi. alamahabibi.com. 1969. Приступљено 2010-10-24.
  40. ^ Noelle-Karimi, Schetter & Schlagintweit 2002, стр. 18.
  41. ^ "History of Afghanistan". Encyclopædia Britannica Online Version. Приступљено 2010-11-03.
  42. ^ "Pashtun: also spelled Pushtun, or Pakhtun, Hindustani Pathan, Persian Afghan". Encyclopædia Britannica Online Version. Приступљено 2010-09-10.
  43. ^ "Islamic conquest". Library of Congress Country Studies on Afghanistan. 1997. Приступљено 2010-09-10.
  44. ^ „А.—Индијски краљеви Кабула” Архивирано на сајту Wayback Machine (3. октобар 2015). Сер Х. М. Елиот. London: Packard Humanities Institute. 1867–1877. Приступљено 18. 9. 2010.
  45. ^ Пејџ, Сузан (18. 2. 2009). „Обамин рат: Распоређивање 17.000 подиже улог у Авганистану”. Usatoday.com. Приступљено 19. 5. 2012..
  46. ^ Babur-Nama, translated by Nette Beverage, Sang-e-Meel Publications, Lahore, 1979.
  47. ^ Taliban Militant Islam, Oil and Fundamentalism in Central Asia, 2nd ed. Rashid, Ahmed. Introduction. pp. 9. Yale University Press
  48. ^ Ross Marlay, Clark D. Neher. 'Patriots and Tyrants: Ten Asian Leaders. ISBN 978-0-8476-8442-7. стр. 269.
  49. ^ Otfinoski 2003, стр. 130.
  50. ^ Runion 2007, стр. 63.
  51. ^ Malleson 1999, стр. 227.
  52. ^ а б Malleson 1999, стр. 459.
  53. ^ "An Outline Of The History Of Persia During The Last Two Centuries (A.D. 1722-1922)" Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јул 2013). Edward Granville Browne. London: Packard Humanities Institute. pp. 29. Приступљено 2010-09-24.
  54. ^ Romano 2003, стр. 64.
  55. ^ "An Outline Of The History Of Persia During The Last Two Centuries (A.D. 1722-1922)" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. новембар 2015). Edward Granville Browne. London: Packard Humanities Institute. pp. 31. Приступљено 2010-09-24.
  56. ^ а б "Until His Assassination In A.D. 1747" Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2015). Edward Granville Browne. London: Packard Humanities Institute. pp. 33. Приступљено 2010-09-24.
  57. ^ "Afghanistan". Central Intelligence Agency (CIA). United States: The World Factbook. Приступљено 2010-08-16.
  58. ^ Friedrich Engels (1857). "Afghanistan". Andy Blunden. The New American Cyclopaedia, Vol. I. Приступљено 2010-08-25.
  59. ^ Nalwa, V. , Hari Singh Nalwa – Champion of the Khalsaji, New Delhi: Manohar. 2009. ISBN 978-81-7304-785-5.
  60. ^ Nalwa, V. , Hari Singh Nalwa – Champion of the Khalsaji, New Delhi: Manohar. pp. 198. 2009. ISBN 978-81-7304-785-5. стр. 18.
  61. ^ archive.org: "Sale's brigade in Afghanistan, with an account of the seizure and defence of Jellalabad", by Gleig, G. R. (George Robert), 1796-1888. London: John Murray, 1846
  62. ^ "Education in Afghanistan" Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), published in Encyclopaedia Iranica, volume VIII – pp. 237–241
  63. ^ Barry Bearak, Former King of Afghanistan Dies at 92, The New York Times, July 23, 2007.
  64. ^ а б в г д Amin Saikal. Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival (2006 1st ed.). I.B. Tauris & Co Ltd., London New York. ISBN 978-1-85043-437-5. стр. 352.
  65. ^ The Soviet-Afghan War:Breaking the Hammer & Sickle Archived October 19, 2013 at the Wayback Machine
  66. ^ Dupree, Nancy Hatch (1971) "Sites in Perspective (Chapter 3)" An Historical Guide To Afghanistan Afghan Tourist Organization, Kabul
  67. ^ Benjamin A. Valentino. Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the Twentieth Century Cornell University Press. 2004. ISBN 978-0-8014-3965-0. стр. 219.
  68. ^ Kaplan, Robert D., Soldiers of God: With Islamic Warriors in Afghanistan and Pakistan, New York, Vintage Departures. (2001). pp. 115.
  69. ^ Kabul's prison of death BBC, February 27, 2006
  70. ^ "Afghanistan" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2015). Berkley Center for Religion, Peace, and World Affairs. Приступљено 2011-12-01
  71. ^ Rubin, Michael, "Who is Responsible for the Taliban?" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2021). Middle East Review of International Affairs. 6 (1). март 2002.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  72. ^ "How the CIA created Osama bin Laden". greenleft. 2001.
  73. ^ "Putting Empires at Rest". Al-Ahram Democracy. 2010. Archived from the original on 20 July 2011.
  74. ^ "Story of US, CIA and Taliban" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. децембар 2013). The Brunei Times. 2009.
  75. ^ Noor Ahmad Khalidi, (1991). „"Afghanistan: Demographic Consequences of War: 1978-87,"” (PDF). Central Asian Survey. 10 (3): 101—126. , .
  76. ^ Marek Sliwinski, "Afghanistan: The Decimation of a People," Orbis (Winter, ). (1989). pp. 39.
  77. ^ "Refugee Admissions Program for Near East and South Asia" Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2017). Bureau of Population, Refugees, and Migration.
  78. ^ а б в г д "Blood-Stained Hands, Past Atrocities in Kabul and Afghanistan's Legacy of Impunity". Human Rights Watch.
  79. ^ Neamatollah Nojumi. The Rise of the Taliban in Afghanistan: Mass Mobilization, Civil War, and the Future of the Region (2002 1st ed.). Palgrave, New York.
  80. ^ "The September 11 Sourcebooks Volume VII: The Taliban File". gwu.edu. 2003.
  81. ^ GUTMAN, Roy : How We Missed the Story: Osama Bin Laden, the Taliban and the Hijacking of Afghanistan, Endowment of the United States Institute of Peace, 1st ed., Washington D.C.
  82. ^ Amin Saikal. Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival (2006 1st ed.). I.B. Tauris & Co Ltd., London New York. 2008. ISBN 978-1-85043-437-5. стр. 352.
  83. ^ Matinuddin, Kamal, The Taliban Phenomenon, Afghanistan 1994–1997, Oxford University Press, . pp. 25–6
  84. ^ а б Matinuddin, Kamal, The Taliban Phenomenon, Afghanistan 1994–1997, Oxford University Press, (1999). pp. 25–6
  85. ^ Amin Saikal. Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival (2006 1st ed.). I.B. Tauris & Co Ltd., London New York. 1999. ISBN 978-1-85043-437-5. стр. 352.
  86. ^ а б "Documents Detail Years of Pakistani Support for Taliban, Extremists". George Washington University. 2007.
  87. ^ Amin Saikal. Modern Afghanistan: A History of Struggle and Survival (2006 1st ed.). I.B. Tauris & Co Ltd., London New York. 1994. ISBN 978-1-85043-437-5. стр. 352.
  88. ^ а б в Marcela Grad. Massoud: An Intimate Portrait of the Legendary Afghan Leader (March 1, 2009 ed.). . Webster University Press. pp. 310. 
  89. ^ Amnesty International. "DOCUMENT - AFGHANISTAN: FURTHER INFORMATION ON FEAR FOR SAFETY AND NEW CONCERN: DELIBERATE AND ARBITRARY KILLINGS: CIVILIANS IN KABUL." 16 November 1995 Accessed at:https://www.amnesty.org/en/library/asset/ASA11/015/1995/en/6d874caa-eb2a-11dd-92ac-295bdf97101f/asa110151995en.html Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2014)
  90. ^ Amnesty International. "DOCUMENT - AFGHANISTAN: FURTHER INFORMATION ON FEAR FOR SAFETY AND NEW CONCERN: DELIBERATE AND ARBITRARY KILLINGS: CIVILIANS IN KABUL." 16 November 1995 Accessed at: http://www.amnesty.org/en/library/asset/ASA11/015/1995/en/6d874caa-eb2a-11dd-92ac-295bdf97101f/asa110151995en.html Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2014)
  91. ^ Coll, Ghost Wars (New York: Penguin, 2005). pp. 14.
  92. ^ "The Taliban's War on Women. A Health and Human Rights Crisis in Afghanistan" (PDF). Physicians for Human Rights. 1998.
  93. ^ "Afghan rebels seize capital, hang former president". CNN News. 1996-07-27. Archived from the original Архивирано на сајту Wayback Machine (26. новембар 2004) on 8 October 2008.
  94. ^ Massoud's last stand against the Taliban on YouTube
  95. ^ а б в г д ђ Newsday (October 2001). "Taliban massacres outlined for UN" Архивирано на сајту Wayback Machine (13. октобар 2013). Chicago Tribune.
  96. ^ а б в г д Newsday (2001). "Confidential UN report details mass killings of civilian villagers" Архивирано на сајту Wayback Machine (18. новембар 2002). newsday.org. Приступљено October 12, 2001.
  97. ^ Newsday (2001). "Confidential UN report details mass killings of civilian villagers" Архивирано на сајту Wayback Machine (18. новембар 2002). newsday.org. Приступљено October 12, 2001
  98. ^ (February 1999). "Afghanistan: Situation in, or around, Aqcha (Jawzjan province) including predominant tribal/ethnic group and who is currently in control". UNHCR.
  99. ^ Human Rights Watch (November 1998). "INCITEMENT OF VIOLENCE AGAINST HAZARAS BY GOVERNOR NIAZI". AFGHANISTAN: THE MASSACRE IN MAZAR-I SHARIF. hrw.org. Приступљено December 27, 2007.
  100. ^ "Iranian military exercises draw warning from Afghanistan". CNN News. 1997-08-31. Archived from the original on 11 December 2008.
  101. ^ "Taliban threatens retaliation if Iran strikes"[мртва веза]. CNN News. 1997-09-15.
  102. ^ "Afghanistan resistance leader feared dead in blast". London: Ahmed Rashid in the Telegraph. September 11, 2001
  103. ^ "Documents Detail Years of Pakistani Support for Taliban, Extremists". George Washington University.
  104. ^ а б Marcela Grad. Massoud: An Intimate Portrait of the Legendary Afghan Leader (March 1, 2009 ed.). . Webster University Press. 2007. pp. 310. 
  105. ^ "Inside the Taliban". National Geographic.
  106. ^ "History Commons" Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јануар 2014). History Commons. 2010
  107. ^ "Afghanistan resistance leader feared dead in blast". London: Ahmed Rashid in the Telegraph. September 11
  108. ^ Marcela Grad. Massoud: An Intimate Portrait of the Legendary Afghan Leader (March 1, 2009 ed.). . Webster University Press. 2001. pp. 310. 
  109. ^ "Afghanistan resistance leader feared dead in blast". London: Ahmed Rashid in the Telegraph. September 11, 2001.
  110. ^ "Human Rights Watch Backgrounder, October 2001". Human Rights Watch. 2001.
  111. ^ "Human Rights Watch Backgrounder, October 2001". Human Rights Watch. 2001.
  112. ^ а б "Inside the Taliban". National Geographic. 2007.
  113. ^ "The Last Interview with Ahmad Shah Massoud" Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2006). Piotr Balcerowicz. 2001.
  114. ^ "The man who would have led Afghanistan". St. Petersburg Times. 2002.
  115. ^ а б "Massoud in the European Parliament 2001". EU media. 2001.
  116. ^ Defense Intelligence Agency (2001) report http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB97/tal32.pdf
  117. ^ "A Nation challenged: The attack; U.S. and Britain strike Afghanistan, aiming at bases and terrorist camps; Bush warns 'Taliban will pay a price'". New York Times. Приступљено 28 February 2010.
  118. ^ United Nations Security Council Resolution 1386. S/RES/1386(2001) 31 May 2001. Приступљено September 21, 2007. – (UNSCR 1386)
  119. ^ "United States Mission to Afghanistan". Nato.usmission.gov. Приступљено November 14, 2010
  120. ^ Julie Fossler. "USAID Afghanistan". Afghanistan.usaid.gov. Приступљено November 14, 2010.
  121. ^ "Canada's Engagement in Afghanistan: Backgrounder". Afghanistan.gc.ca. July 9, 2010. Приступљено November 14, 2010.
  122. ^ Witte, Griff (December 8, 2009). "Taliban shadow officials offer concrete alternative". The Washington Post. Приступљено March 30, 2010.
  123. ^ "Photo Gallery: The 'Kill Team' in Afghanistan". Der Spiegel. March 21, 2010. Приступљено October 17, 2011.
  124. ^ Shah, Saeed (30 October 2008). "Suicide bombers target Afghan ministry". CNN. Приступљено 30 October 2008.
  125. ^ "President Karzai Address to the Nation on Afghanistan's Peace Efforts" Архивирано на сајту Wayback Machine (12. октобар 2011). The Embassy of Afghanistan in Washington, DC. Приступљено October 10, 2011.
  126. ^ "Panetta: U.S. will pursue Pakistan-based militants" Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јул 2017). USA Today. September 2011. Приступљено 2011-09-21.
  127. ^ "U.S. blames Pakistan agency in Kabul attack". Reuters. September 22, 2011. Приступљено 2011-09-22.
  128. ^ "U.S. links Pakistan to group it blames for Kabul attack" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015). Reuters. September 17, 2011. Приступљено 2011-09-21.
  129. ^ Push launched against Haqqanis in border areas

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Историја Авганистана на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Авганистана&oldid=28865538”