Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Лешек Колаковски

С Википедије, слободне енциклопедије
Лешек Колаковски
Лешек Колаковски 2007. године
Датум рођења(1927-10-23)23. октобар 1927.
Место рођењаРадом, Пољска
Датум смрти17. јул 2009.(2009-07-17) (81 год.)
Место смртиОксфорд, Уједињено Краљевство

Лешек Колаковски (пољ. Leszek Kołakowski; Радом, 23. октобар 1927 – 17. јул 2009) био је пољски филозоф и историчар. Најпознатији је по својим критичким анализама марксистичке мисли, нарочито познат по тротомном делу „главни токови марксизма“. У свом каснијем раду, Колаковски се фокусирао и на верска питања. У свом 1986 Jefferson Lecture, рекао је Не учимо историју из разлога да би знали како да се понашамо или како да успемо, већ да би знали ко смо ми.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Колаковски је рођен у граду Радом, у Пољској. Због немачке окупације Пољске у Другом светском рату, није ишао у школу , али је читао књиге и узимао повремене приватне часове , своје завршне испите је положио као изваредан студент. После рата, студирао је филозофију на Универзитету у Лођу и 1953. године докторирао на Варшавском универзитету, са тезом о Спинози . Био је професор и председник одељења Универзитета у Варшави за историју филозофије од 1959. до 1968. године.

У младости, Колаковски је био комуниста. У периоду 1947-1966 , био је члан Пољске уједињене радничке партије. Као истаскнути интелектуални радник путовао је у Москву, где је видео комунизам у пракси и утврдио да је није добар . Он је прекинуо са комунизмом и прозван је као „ревизионистички марксиста“, залагао се за хуманистичко тумачење Маркса. Годину дана после пољског октобра 1956., Колаковски је објавио четири дела критика совјетских марксистичких догми.[2] Његово јавно предавање на Варшавском универзитету на десетогодишњицу од Пољског октобра довела до његовог избацивања из Пољске уједињене радничке партије. У току Пољске политичке кризе 1968. године он је изгубио и посао на Варшавском универзитету. Дошао је до закључка да тоталитарна суровост стаљинизма није било одступање, већ логички крајњи производ марксизма. Његов главни рад су „Главне токови марксизма I, II и III“, објављени су 1976-1978. У каснијој фаза Колаковски је постао све више фасциниран доприносом теолошких претпоставки у Западној културу, премда се и пре бавио историјом теологије и католичким мистицизмом. Колаковски је бранио улогу коју слобода игра у људској потрази за транцедентним. Иако људска погрешивост подразумева да треба скептично да третирамо тврдње непогрешивости , наша потрага за већим ( као што су истина и доброта) је оплемењује.[3]

Колаковски је 1968. године постао гостујући професор на одељење за филозофију на Универзитету Макгил у Монтреалу и 1969. се преселио на Универзитету у Калифорнији, Беркли. Године 1970. постао је виши научни сарадник на All Souls колеџу у Оксфорду. Он је углавном остао на Оксфорду, иако је провео део 1974. године на Универзитету Јејл, а од 1981. до 1994. године био хонорарни професор Комитета за социјалне mисли и у одељењу за филозофију на Универзитету у Чикагу. Иако су његови радови званично били забрањени у Пољској, илегалне копије његових дела су знатно утицале на ставове пољских интелектуалаца и поњске ​​опозиције. Његов есеј из 1971. године Тезе о нади и безнађу (Пун назив: У Стаљиновом земљама: Тезе о Нади и очај ) који је предложио да би самоорганизоване друштвене групе постепено прошириле сфере цивилног друштва у тоталитарној држави, инспирисао је покрете 1970. који су довели до Солидарност-и и , на крају, до колапса комунизма у Европи 1989. У 1980. години, Колаковски је подржао Солидарност давањем интервјуа, писањем и прикупљањем средстава.[4] [5]

У Пољској , Колаковски није само поштован као филозоф и историчар идеја , него и као икона међу противницима комунизма . Адам Михњик оценио је Колаковског "један од најистакнутијих стваралаца савремене Пољске културе".[6][7]

Колаковски је умро 17. јула 2009, у Оксфорду. Leszek Kolakowski. Encyclopaedia Britannica У својој читуљи, филозоф Роџер Скрутон је рекао Колаковски је „мислилац нашег времена“ и да је у вези дебате Колаковски је са интелектуалним противницима, "чак и ако ... . ништа није остало од субверзивних догми, нико се није осећао оштећен у свом егу или поражен у пројекту њиховог живота, од аргумената који би из било ког другог извора инспирисао највеће огорчење. "[8]

Добар део филозофских есеја, студија и главних дела Лешека Колаковског је преведен и на српски језик.

Награде

[уреди | уреди извор]

Године 1986, National Endowment for the Humanities изабрао је Колаковског због " Jefferson Lecture" . Колаковски је предавање "The Idolatry of Politics"[9] прештампао у својој колекцији есеја "  Modernity on Endless Trial ".[10]

У 2003. години, библиотека конгреса јр именовала Колаковског за првог добитника John W. Kluge награде за животно дело за хуманост.[11] [12]

Његове друге награде укључују следеће:

  • Награда Јуржиковски (1969)
  • Награда за мир коју додељују издавачи књига у Немачкој (1977)
  • Европска награда за есеј Велион фондације (1980)
  • Награда Макартур (1982)
  • Еразмус награда, Макартур стипендиста (1983)
  • Награда Пољског пиачког друштва (1988)
  • University of Chicago Press, Gordon J. Laing Award (1991)
  • Награда Токевила (1994)
  • Клуг награда конгресне библиотеке (2003)
  • Медаља Св. Ђорђа (pl) (2006)
  • Награда Јерусалима ( 2007)
  • Медаља за демократију ( 2009 )

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Разговор са ђаволом, 1973
  • Кроз Марксистички хуманизам, 1967
  • Позитивистичка филозофија, 1971
  • Главни токови марксизма I, II и III, 1976 и 1978.
  • Религија: Шта ако не постоји Бог, 1982
  • Бергсон, 1985
  • Ужас метафизике, 1988
  • Мој тачан поглед на све, 2005
  • Зашто је пре нешто него ништа?, 2007

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kolakowski 1997, стр. 158.
  2. ^ Foreign News: VOICE OF DISSENT, TIME Magazine, 14 October 1957
  3. ^ Clive James (2007) Cultural Amnesia. стр. 353.
  4. ^ Leszek Kołakowski (1971): Hope and Hopelessness. In: Survey, vol. 17, no. 3 (80)
  5. ^ Kołakowski : In Stalin's Countries: Theses on Hope and Despair (1971).
  6. ^ Norman Davies (5 October 1986) "True to Himself and His Homeland," New York Times.
  7. ^ Adam Michnik (18 July 1985) "Letter from the Gdansk Prison," New York Review of Books.
  8. ^ Scruton, Roger. "Leszek Kolakowski: thinker for our time". opendemocracy.net. Open Democracy. Retrieved 27 February 2015.
  9. ^ Jefferson Lecturers. neh.gov
  10. ^ Leszek Kołakowski . "The Idolatry of Politics," pp. 158 in Modernity on Endless Trial. University of Chicago Press. 1990. ISBN 978-0-226-45045-2
  11. ^ "Library of Congress Announces Winner of First John W. Kluge Prize for Lifetime Achievement in the Humanities and Social Sciences"
  12. ^ Leszek Kołakowski, "What the Past is For" (speech given on 5 November 2003, on the occasion of the awarding of the Kluge Prize to Kołakowski).

Литература

[уреди | уреди извор]
Лешек Колаковски на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лешек_Колаковски&oldid=28678748”