Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Метак

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Метак (вишезначна одредница).
Шематски приказ метка са пројектилом за пушке са изолученим цевима
Шематски приказ метка за пушке са неизолученим цевима - сачмарице

Метак је муниција ватреног оружја. Он даје оружју ватрену моћ и ову врсту оружја сврстава у ватрено. Чине га чаура, каписла, барутно пуњење и пројектил (једноделан или вишеделан).

Грађен је од металне, пластичне или картонске чауре (доњи део је од метала), иницијалне каписле, барутног пуњења, чепа и пројектила (сачме). Када се ударом ударне игле активира иницијална каписла, она запали барутно пуњење. Експлозија барутног пуњења ствара велику кинетичку енергију која потиском на чеп избацује пројектил (сачму). То је принцип дејствовања у сваком метку.[1]

Метак је, сам по себи, оружје. Његова чаура није ништа друго до цев. Када се ударом, на било који начин, активира каписла на чаури, настали гасови својом кинетичком енергијом избацују пројектил (или сачму). Меци се разликују по величини – калибру, у зависности од тога о којој врсти ватреног оружја и ком пречнику цеви се ради.

У метку за пушку сачмарицу сачма може бити ситнија и крупнија и означава се са бројевима: 2, 4, 6, 8, 10, 12, 14, од најкрупније ка најситнијој, а може бити и само један пројектил, такозвани самац.

Израда метка у модерном времену није нимало једноставан процес. Он је производ мултидисциплинарног приступа. У његовој реализацији учествују читави тимови стручњака : технолизи, балистичари, пројектанти, оружари, и други. Технолози одређују материјале за израду метка. Дизајнери морају да одреде његов спољни изглед уважавајући упутство балистичара. Балистичари, прорачунавају тежинске омере барута, чепова, сачме и пројектила, а свега тога према тежини пушке, поштујући годишња доба и друге спољне факторе, тражећи онај оптимални однос, који ће метку дати најбоље бојеве особине, односно зрну прецизност и снагу.[2]

Настанак

[уреди | уреди извор]

До средине 19. века коришћен је црни барут који је стварао много дима али кад су измислили бездимни барут пушке су и даље користиле металне куглице које нису биле довољно брзе. Француски пуковник Никола Лебел је 1884. осмислио нови метак са барутним пуњењем и убрзо је направио и пушку коју је назвао по себи. Његов метак и пушка су прошли тестирања и убрзо су све армије биле заинтересоване за овај метак.

Контрола наоружања

[уреди | уреди извор]

У Србији држава врши контролу наоружања ценом муниције, тако да се многим љубитељима оружја не исплати да користе оружје. У САД у просеку један метак кошта 20 центи, док је у Србији цена муниције чак 10 пута скупља.

Подела

[уреди | уреди извор]

Меци по начину лаборације могу бити:

  1. Сједињени (сви делови метка у једној целини)
  2. Дводелни (зрно одвојено од чауре са осталим деловима метка)

По ватреном дејству и намени меци могу бити:

  1. Бојеви, за бојева гађања
  2. Маневарски, за симулирање гађања
  3. Школски, за вежбе и школска гађања
  4. Егзерцирни, за обуку у пуњењу и пражњењу оружја

По врстама оружја меци могу бити:

  1. Пиштољски
  2. Пушчани за изолучене пушке – карабини, полуаутомати, аутомати, митраљези
  3. Пушчани за неизолучене пушке - сачмаре

По месту каписле:

  1. Метак са централним паљењем
  2. Метак са ивичним паљењем
  3. Метак са игленим паљењем, познат и као Лефошеов метак

Историја

[уреди | уреди извор]
Муниција из САД 1868 – 1875
(1) Папирни метак .44 армијског колта 1860, Грађански рат
(2) Револверски метак .44 колта Туерове конверзије, патентиран 1868
(3) Равни метак .44 Хенри са ивичним паљењем
(4) Зашиљени метак .44 Хенри са ивичним паљењем
(5) Метак колта .45 Франкфордовог арсенала, Бенетово паљење
(6) Метак колт-Шофилда .45 Франкфордовог арсенала, Бенетово паљење
Историјске британске чауре

Папирни меци су били у употреби готово једнако дуго колико и ручно ватрено оружје, и бројни извори датирају њихову употребу од краја 14. века. Историчари примећују да су их користили војници Кристијана I од Саксоније и његовог сина крајем 16. века,[3][4] док Дрезденска оружана има доказе о њиховој употреби из 1591.[5][3] Каро Бијанко је 1597. године написао да су папирне метке дуго користили напуљски војници. Њихова употреба постала је широко распрострањена у 17. веку.[3] Метак из 1586. састојао се од праха набоја и зрна метка у папирној цеви. Дебели папир је још увек познат под називом „катриџ папир” од његове употребе у овој муницији.[6] Један други извор наводи да су се ови меци појавили 1590. године.[7] Трупе краља Густаф II Адолф Шведски су користиле папирне метке 1600-их.[8] Од папира је формиран цилиндар са искривљеним крајевима; кугла је била на једном крају, а одмерени прах је попуњавао остатак.[9]

Овај се метак користио у војном оружју које се пунило са врха цеви, вероватно чешће него за спортско гађање. Базу метка би откинуо или одгризао војник, прах сипао у цев, а папир и метак угурао низ цев.[10] У време Америчког грађанског рата папир је требало одбацити, али војници су га често користили као чеп.[11] За паљење набоја потребан је додатни корак, при чему је ситнозрнији припремни прах сипан у посуду пушке за паљење механизмом за испаљивање.

Еволуирајућа природа ратних дејстава захтевала је ватрено оружје које би се могло брже пунити и испаљивати, што је резултирало мускетом кремењачом (и касније Бејкеровом пушком), у којој је посуда била покривена браздастим челиком. Ударац кременом би доводио до испаљивања пушке. Током пуњења, прстохват праха из метка би се ставило у посуду за иницирање, пре него што би се остатак усуо у цев, обезбеђујући набој и чеп.[12]

Интегрисана чаура

[уреди | уреди извор]
Шаспо папирни метак (1866).

Први интегрисани уложак развио је у Паризу 1808. швајцарски оружар Жан Самуел Паули у сарадњи с француским оружником Франсоа Прелом. Паули је створио прве потпуно самопалеће патроне:[13] меци су садржавали бакарну базу са интегрисаним жива фулминатним иницијалним прахом (главна Паулијева иновација), округлим зрном метка и кућиштем од месинга или папира.[14][15] Метак је уметан са задње стране и испаљиван ударном иглом. Иглом активиране централно-инициране пушке острагуше постале су главна карактеристика ватреног оружја након тога.[16] Паули је 29. септембра 1812. направио побољшану верзију, заштићену патентом.[13]

Вероватно ниједан проналазак повезан са ватреним оружјем није извршио такве промене у принципу конструкције пушке као оне које је изазвао „случај експанзивног метка”. Овај проналазак је у потпуности револуционирао уметност израде оружја, успешно је примењен на све описе ватреног оружја, и произвео је нову и важну индустрију: производњу муниције. Његова суштинска карактеристика је спречавање испуштања гаса кроз задњи део оружја приликом пуцања, помоћу експанзивне чауре која садржи сопствена средства за паљење. Пре овог проналаска сачмарице и спортске пушке су пуњене помоћу барутне посуде или барутнице, зрна метка, чепова и бакарних капа, сви од који су засебно ношени. Једна од најранијих ефикасних савремених чаура била је чахура са иглом, коју је развио француски оружар Казимир Лефоше 1836. године.[17] Састојала се од танке слабе капсуле израђене од месинга и папира која се ширила од силе експлозије. Ту се савршено уклапала у цев, и тако је формирана ефикасна баријера за гас. Мала ударна капа је била постављена у средишту чауре, и бивала је запаљена месинганим иглом, која је штрчала са стране, и бивала ударена чекићем. Овај шиљак је такође омогућавао вађење чауре метка. Овај вид метка је у Енглеској увео Ланг, из Кокспар улице у Лондону око 1845. године.

У Америчком грађанском рату (1861–65) пушка острагуша, Шарп, била је уведена и произвођена у великом броју. Она се могла напунити било куглом или папирним метком. Након тог рата многе од тих пушака су конвертоване за употребу металних метака. Развој Смит и Весон (поред многих других) револверских пиштоља који су користили металне патроне помогао је да се успостави ватрено оружје са мецима као стандардно у САД до краја 1860-их и почетком 1870-их, мада су многи и даље користили револвере каписларе дуго након тога.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Sparano, Vin T. (2000). „Cartridges”. The Complete Outdoors Encyclopedia. Macmillan. стр. 37. ISBN 978-0-312-26722-3. 
  2. ^ Hamilton, Douglas Thomas (1916). Cartridge manufacture; a treatise covering the manufacture of rifle cartridge cases, bullets, powders, primers and cartridge clips, and the designing and making of the tools used in connection with the production of cartridge cases and bullets. New York: The Industrial Press. Архивирано из оригинала 6. 6. 2017. г. Приступљено 8. 4. 2019. 
  3. ^ а б в Greener, William Wellington (1907), „Ammunition and Accessories.–Cartridges”, The Gun and Its Development, Cassell, стр. 570, 589, Архивирано из оригинала 22. 3. 2015. г., Приступљено 22. 3. 2017 
  4. ^ Nickel, Helmut; Pyhrr, Stuart W.; Tarassuk, Leonid (2013). The Art of Chivalry: European Arms and Armor from the Metropolitan Museum of Art. стр. 174. ISBN 978-0300199413. 
  5. ^ Metschl, John (1928). „The Rudolph J. Nunnemacher Collection of Projectile Arms”. Bulletin of the Public Museum of the City of Milwaukee. 9: 60. 
  6. ^ Oxford English Dictionary, article on "cartridge" (subsection: "cartridge-paper").
  7. ^ U.S. Army (септембар 1984), Military Explosives, Technical Manual, Department of the Army, стр. 2—3, TM 9-1300-214 <, stating "1590. Cartridges with ball and power combined were introduced for small arms."
  8. ^ U.S. Army 1984, стр. 2–3 indicates the period 1611–1632 and states the improved cartridge increased the rate of fire for the Thirty Years' War.
  9. ^ Sharpe, Philip B. (1938), „The Development of the Cartridge”, The Rifle in America, New York: William Morrow, стр. 29—30 
  10. ^ Greener 1907, стр. 570
  11. ^ Sharpe 1938, стр. 30
  12. ^ Scott, Christopher L.; Turton, Alan; Gruber von Arni, Eric (2004). Edgehill: The Battle Reinterpreted. Pen and Sword. стр. 9—12. ISBN 978-1844152544. 
  13. ^ а б “Chemical Analysis of Firearms, Ammunition, and Gunshot Residue” Архивирано 2016-04-25 на сајту Wayback Machine by James Smyth Wallace p. 24.
  14. ^ http://www.sil.si.edu/smithsoniancontributions/HistoryTechnology/pdf_hi/SSHT-0011.pdf Архивирано 2015-11-19 на сајту Wayback Machine
  15. ^ Firearms Архивирано 2016-05-21 на сајту Wayback Machine by Roger Pauly p. 94.
  16. ^ A History of Firearms Архивирано 2016-05-07 на сајту Wayback Machine by W. Y. Carman p. 121.
  17. ^ Kinard, Jeff (2004). Pistols: An Illustrated History of Their Impact. ABC-CLIO. , p. 109 Архивирано 2016-05-28 на сајту Wayback Machine
  18. ^ „Cabela's still sells black powder pistols; remain in use for hunting”. Архивирано из оригинала 22. 3. 2017. г. Приступљено 22. 3. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Nickel, Helmut; Pyhrr, Stuart W.; Tarassuk, Leonid (2013). The Art of Chivalry: European Arms and Armor from the Metropolitan Museum of Art. стр. 174. ISBN 978-0300199413. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Метак на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Метак&oldid=28409949”