Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Педофилија

С Википедије, слободне енциклопедије
Педофилија
ЛатинскиPaedophilia
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпсихијатрија, психологија
МКБ-10F65.4
МКБ-9-CM302.2
MeSHD010378

Педофилија (грч. παιδοφιλία (παις, дете) и (φιλία, љубав, пријатељство) је сексуална настраност и ментални поремећај који се огледа у сексуалној привлачности према деци истог, супротног, или оба пола. Због тежине последица, оваква настраност је строго законски кажњива у свим земљама.

Педофилија је у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (DSM-5) названа педофилним поремећајем, а приручник је дефинише као парафилију која укључује интензивне и понављајуће сексуалне нагоне према и фантазије о деци у предпубертетском узрасту.[1] Међународна класификација болести (ICD-11) га дефинише као „трајан, фокусиран и интензиван образац сексуалног узбуђења - што се манифестује упорним сексуалним мислима, фантазијама, поривима или понашањима који укључују децу пре пубертета.“[2]

У популарној употреби, реч педофилија се често примењује на било који сексуални интерес за децу или чин сексуалног злостављања деце.[3] Ова употреба спаја сексуалну привлачност према предпубертетској деци са чином сексуалног злостављања деце и не прави разлику између привлачности према претпубертетском и пубертетском или постпубертетском малолетнику. Истраживачи препоручују да се ове непрецизне употребе избегавају, јер иако су неки људи који врше сексуално злостављање деце педофили,[4] починиоци сексуалног злостављања деце нису педофили осим ако имају примарни или искључиви сексуални интерес за децу у пубертету,[5] а неки педофили не малтретирају децу.[6]

Педофилија је први пут званично призната и именована крајем 19. века. Значајна количина истраживања у овој области обављена је од 1980-их. Иако је углавном документовано код мушкараца, постоје и жене које испољавају овај поремећај,[7][8] и истраживачи претпостављају да доступне процене недовољно представљају прави број жена педофила.[9]

Није развијен лек за педофилију, али постоје терапије које могу смањити учесталост сексуалног злостављања деце.[10] Тачни узроци педофилије нису коначно утврђени.[11] Неке студије о педофилији код деце сексуалних преступника повезују је са различитим неуролошким абнормалностима и психолошким патологијама.[12] У Сједињеним Државама, након Канзас против Хендрикса из 1997. године, сексуални преступници којима су дијагностиковани одређени ментални поремећаји, посебно педофилија, могу бити подвргнути присилном обавезивању.[11]

Педофилија у Србији

[уреди | уреди извор]

Основни облик заштите малолетних лица од злоупотребе у порнографске сврхе садржан је у оквиру Кривичног законика који се примењује у Републици Србији. Дете је у кривичном законодавству дефинисано као лице које није навршило четрнаест година старости, а за малолетно лице сматра се оно које је старосне доби од четрнаест до осамнаест година.[13] Чланови у Кривичном законику везани за заштиту малолетних лица Републике Србије су: 185, 185а, 185б.[13][14]

Маријин закон, усвојен 2013. године, донео је строже казне за осуђене педофиле, међу којима је и регистар преступника.[15] У периоду од септембра 2009. до септембра 2014, забележено је у просеку седам пријављених случајева сексуалног насиља над децом недељно. У 100 одсто случајева починилац је био детету позната особа. У 78 одсто случајева починилац је био члан породице, најчешће биолошки отац. Девојчице су биле најчешће мете.[15]

Регистар педофила

[уреди | уреди извор]
Слика детета са мајицом на којој пише: Имао/ла сам 12 година.

Регистар је отворен 2015. године,[16] а прве особе забележене у регистар биле су у јуну 2016. године.[17] Састоји се од података о особама које су осуђене правоснажним пресудама. Подаци из њега могу се дати суду, тужиоцу и полицији у вези са кривичним поступком који се води. Уз захтев се могу дати и одређеном предузећу ако још увек трају правне последице осуде. Подаци су доступни такође и установама које раде са малолетницима.[16]

Силовање, обљуба са дететом, недозвољене полне радње, подвођење, посредовање у вршењу проституције, искоришћавање малолетног лица за порнографију су неке од радњи због којих се особа бележи у регистар.[15] Лицима са списка забрањено је да посећују места на којима се окупљају малолетници, попут вртића и школа, а у обавези су да посећују професионална психолошка саветовалишта, као и да полицији пријаве свако путовање у иностранство. Педофилима суд не може ублажити казну, нити се они могу условно отпустити.[18]

Регистар педофила у Србији није јавне природе.[16]

Дефиниције

[уреди | уреди извор]

Реч педофилија потиче од грчког παις, παιδος (паис, паиос), што значи „дете“, и φιλια (филија), „пријатељска љубав“ или „пријатељство“.[19] Педофилија се користи за појединце са примарним или искључивим сексуалним интересом за претпубертетску децу од 13 година или млађу.[1] Инфантофилија је подтип педофилије; користи се за означавање сексуалних преференција за децу млађу од 5 година (нарочито бебе и малу децу).[20] Ово се понекад назива непиофилија (од грчког: νηπιος (непиос) што значи „дете“, што заузврат потиче од „не-“ и „епос“ што значи „не говорити“), иако се овај термин ретко користи користи се у академским изворима.[21] Хебефилија се дефинише као особе са примарним или искључивим сексуалним интересом за пубертетску старост од 11 до 14 година.[22] ДСМ-V не наводи хебефилију међу дијагнозама. Док докази сугеришу да је хебефилија одвојена од педофилије, МКБ-10 укључује рано пубертетско доба (аспект хебефилије) у своју дефиницију педофилије, покривајући преклапање физичког развоја између две филије.[23] Поред хебефилије, неки клиничари су предложили и друге категорије које се донекле или потпуно разликују од педофилије; ово укључује педохебефилију (комбинацију педофилије и хебефилије) и ефебофилију (иако се ефебофилија не сматра патолошком).[24][25]

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]

Развој

[уреди | уреди извор]
Où mène la Licence из La Grande Danse macabre des vifs (1905).

Педофилија се јавља пре или током пубертета и стабилна је током времена.[26] Она се самооткрива, а не бира.[27] Из ових разлога, педофилија је описана као поремећај сексуалних преференција, феноменолошки сличан хетеросексуалној или хомосексуалној оријентацији.[28] Ова запажања, међутим, не искључују да се педофилија класификује као ментални поремећај јер педофилна дела наносе штету, а стручњаци за ментално здравље понекад могу помоћи педофилима да се уздрже од повреде деце.

Као одговор на погрешна тумачења да Америчко удружење психијатара (скраћено АПА) сматра педофилију сексуалном оријентацијом због текста у свом штампаном приручнику ДСМ-5, који прави разлику између парафилије и онога што назива "парафилијски поремећај", након чега се формира подела на "педофилију" и "педофилни поремећај". Удружење је коментарисало:[29]


Рекли су да снажно подржавају напоре да се кривично гоне они који сексуално злостављају и експлоатишу децу и адолесценте, и „такође подржавају сталне напоре да се развију третмани за особе са педофилним поремећајем са циљем спречавања будућих аката злостављања.“[29]

Коморбидитет и особине личности

[уреди | уреди извор]
Педомедвед (енг. pedobear) је интернет мим који је постао популаран кроз 4chan. То је концепт који се користи за исмевање сексуалних преступника деце или људи који имају било какав сексуални интерес за децу.[30]

Студије о педофилији код деце сексуалних преступника често наводе да се она јавља заједно са другим психопатологијама, као што су ниско самопоштовање,[31] депресија, анксиозност и проблеми личности. Није јасно да ли су то карактеристике самог поремећаја, артефакти пристрасности узорковања или последице идентификовања као сексуалног преступника.[12] Један преглед литературе закључио је да су истраживања о корелацијама личности и психопатологији код педофила ретко методолошки тачна, делом због конфузије између педофила и деце сексуалних преступника, као и због потешкоћа у добијању репрезентативног узорка педофила у заједници.[32] Сето (2004) истиче да су педофили који су доступни из клиничког окружења вероватно тамо због невоље због својих сексуалних преференција или притиска других. Ово повећава вероватноћу да ће показати психичке проблеме. Слично томе, педофили регрутовани из поправних установа осуђени су за злочин, што повећава вероватноћу да ће показати антисоцијалне карактеристике.[33]

Поремећај самопоимања и интерперсоналног функционисања пријављени су на узорку деце сексуалних преступника који су испунили дијагностичке критеријуме за педофилију од стране Коена и сарадника (2002), за коју су аутори сугерисали да може допринети мотивацији за педофилска дела. Педофилни преступници у студији имали су повишену психопатију и когнитивне дисторзије у поређењу са здравом контролом заједнице. Ово је протумачено као основа њиховог неуспеха да спрече своје криминално понашање.[34] Студије из 2009. и 2012. године откриле су да су сексуални преступници деца који нису били педофили испољили психопатију, али да педофили нису.[35][36]

Вилсон и Кок (1983) проучавали су карактеристике групе чланова клуба педофила. Најизраженије разлике између педофила и контролне групе биле су на скали интроверзије, при чему су педофили показивали повећану стидљивост, осетљивост и депресију. Педофили су постигли већи резултат на неуротицизму и психотицизму, али недовољно да би се сматрали патолошким као група. Аутори упозоравају да „постоји тешкоћа у расплету узрока и последице. Не може се рећи да ли педофили гравитирају ка деци јер, будући да су веома интровертирани, сматрају да је друштво деце мање опасно од друштва одраслих, или је друштвено повлачење које имплицира њихово интроверзија је резултат изолације коју изазива њихова преференција, односно свест о друштвеном [не]одобравању и непријатељству које изазива“.[37] У неклиничком истраживању, 46% педофила је изјавило да су озбиљно размишљали о самоубиству из разлога везаних за њихов сексуални интерес, 32% је планирало да то изврши, а 13% је то већ покушало.[38]

Преглед квалитативних истраживачких студија објављених између 1982. и 2001. године закључио је да сексуални злостављачи деце користе когнитивне дисторзије да би задовољили личне потребе, оправдавајући злостављање изговорима, редефинишући своје поступке као љубав и узајамност и искоришћавајући неравнотежу моћи која је својствена свим односима између одраслих и деце.[39] Остале когнитивне дисторзије укључују идеју о „деци као сексуалним бићима“, неконтролисаности сексуалног понашања и „пристрасности према сексуалним правима“.[40]

Дечја порнографија

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Дечја порнографија

Потрошња дечје порнографије је поузданији показатељ педофилије од злостављања детета,[41] иако неки непедофили такође гледају на дечју порнографију.[42] Дечја порнографија може да се користи у различите сврхе, од приватног сексуалног задовољења или трговине са другим колекционарима, до припреме деце за сексуално злостављање као дела процеса педофилског зближавања деци.[43]

Педофилни гледаоци дечје порнографије често су опсесивни у прикупљању, организовању, категоризацији и означавању своје колекције дечје порнографије према узрасту, полу, сексуалном чину и фантазији.[43] Према агенту ФБИ Кену Ленингу, „сакупљање“ порнографије не значи да они само гледају порнографију, већ да је чувају и „долазе да дефинишу, подстакну и потврде њихове најдраже сексуалне фантазије“.[44] Ленинг наводи да је прикупљање једини најбољи показатељ онога што починилац жели да уради, али не нужно и онога што је било или ће бити урађено.[44] Истраживачи Тејлор и Квејл су известили да су педофилни сакупљачи дечје порнографије често укључени у анонимне интернет заједнице посвећене проширењу својих колекција.[45]

Узроци

[уреди | уреди извор]

Иако још увек није познато шта узрокује педофилију, истраживачи су почели да извештавају о низу налаза који повезују педофилију са структуром и функцијом мозга, почевши од 2002. Тестирајући појединце из различитих извора упућивања унутар и изван система кривичног правосуђа, као и контроле, ове студије пронађене везе између педофилије и нижег коефицијента интелигенције,[46][47] лошији резултати на тестовима памћења,[47] веће стопе недеснорукости,[48] мања физичка висина,[49] већа вероватноћа за претрпљену повреду главе у детињству која је довела до несвести[50] и неколико разлика у структурама мозга које је детектован путем MRI.

Такве студије сугеришу да постоји једна или више неуролошких карактеристика присутних при рођењу које узрокују или повећавају вероватноћу да особа буде педофил. Неке студије су откриле да су педофили мање когнитивно оштећени од непедофилних злостављача деце.[51] Студија из 2011. је објавила да су педофилни злостављачи деце имали дефиците у инхибицији одговора, али без дефицита у памћењу или когнитивној флексибилности. Докази о породичној преносивости „сугеришу, али не доказују да су генетски фактори одговорни“ за развој педофилије.[52] Студија из 2015. године показала је да педофилни преступници имају нормалан коефицијент интелигенције.[53]

Лечење

[уреди | уреди извор]

Нема доказа да се педофилија може излечити.[23] Уместо тога, већина терапија се фокусира на помоћ педофилима да се уздрже од деловања у складу са својим жељама.[54] Неке терапије заиста покушавају да излече педофилију, али не постоје студије које би показале да оне доводе до дугорочне промене сексуалних преференција.[23] Мајкл Сето сугерише да је мало вероватно да ће покушаји да се излечи педофилија у одраслом добу успети јер на њен развој утичу пренатални фактори.[23] Чини се да је педофилију тешко променити, али се педофилима може помоћи да контролишу своје понашање, а будућа истраживања би могла да развију метод превенције.[55]

Постоји неколико уобичајених ограничења за студије ефикасности лечења. Већина категорише своје учеснике према понашању, а не према еротском узрасту, што отежава утврђивање специфичног исхода лечења за педофиле.[10] Многи не бирају насумично своје групе за лечење и контролне групе. Преступници који одбију или одустану од лечења су у већем ризику од чињења кривичног дела, тако да њихово искључивање из третиране групе, а не искључивање оних који би одбили или напустили контролну групу, може бити пристрасност третиране групе у корист оних са мањим рецидивизмом.[56] Ефикасност третмана за педофиле који нису повратници није проучавана.[23]

Когнитивно-бихејвиорална терапија

[уреди | уреди извор]

Когнитивна бихејвиорална терапија има за циљ да смањи ставове, уверења и понашања која могу повећати вероватноћу сексуалних деликата над децом. Садржај се увелико разликује међу терапеутима, али типичан програм може укључивати обуку о самоконтроли, социјалној компетенцији и емпатији, и користити когнитивно реструктурирање за промену погледа на секс са децом. Најчешћи облик ове терапије је превенција рецидива, где се пацијент учи да идентификује и реагује на потенцијално ризичне ситуације на основу принципа који се користе за лечење зависности.[57]

Докази за когнитивну бихејвиоралну терапију су помешани.[57] Преглед рандомизованих студија из 2012. године открио је да когнитивно-бихејвиорална терапија нема утицаја на ризик од поновног кривичног дела за контактне сексуалне преступнике.[58] Мета-анализе из 2002. и 2005, које су укључивале и рандомизоване и нерандомизоване студије, закључиле су да когнитивно-бихејвиорална терапија смањује рецидивизам.[59] Постоји дебата о томе да ли нерандомизоване студије треба сматрати информативним.[60] Потребно је више истраживања.[58]

Интервенције у понашању

[уреди | уреди извор]

Бихевиорални третмани циљају на сексуално узбуђење на децу, користећи технике засићења и аверзије за сузбијање сексуалног узбуђења за децу и прикривену сензибилизацију (или мастурбаторно рекондиционирање) како би се повећало сексуално узбуђење код одраслих.[11] Чини се да третмани понашања имају утицај на обрасце сексуалног узбуђења током фалометријског тестирања, али није познато да ли ефекат представља промене у сексуалним интересима или промене у способности да се контролише генитално узбуђење, нити да ли ефекат траје дугорочно.[48][61] За сексуалне преступнике са менталним инвалидитетом коришћена је примењена анализа понашања.[62]

Смањење сексуалног нагона

[уреди | уреди извор]

Фармаколошке интервенције се користе за смањење сексуалног нагона уопште, што може олакшати управљање педофилним осећањима, али не мења сексуалне преференције.[63] Антиандрогени делују тако што ометају активност тестостерона. Ципротерон ацетат и медроксипрогестерон ацетат се најчешће користе. Ефикасност антиандрогена има одређену подршку, али постоји неколико висококвалитетних студија. Ципротерон ацетат има најјаче доказе за смањење сексуалног узбуђења, док су налази о медроксипрогестерон ацетату помешани.[64]

Аналози гонадотропин-ослобађајућег хормона као што је леупрорелин, који трају дуже и имају мање нежељених ефеката, такође се користе за смањење либида,[65] као и селективни инхибитори поновног преузимања серотонина.[64] Докази за ове алтернативе су ограниченији и углавном се заснивају на отвореним испитивањима и студијама случаја.[7] Сви ови третмани, који се обично називају „хемијска кастрација“, често се користе у комбинацији са когнитивно бихејвиоралном терапијом.[66] Према Асоцијацији за лечење сексуалних злостављача, када се лече злостављачи деце, „третман андрогена треба да буде повезан са одговарајућим праћењем и саветовањем у оквиру свеобухватног плана лечења.“[67] Ови лекови могу имати нежељене ефекте, као што је добитак тежине, развој груди, оштећење јетре и остеопороза.[23]

Историјски гледано, хируршка кастрација је коришћена за смањење сексуалног нагона смањењем тестостерона. Појава фармаколошких метода прилагођавања тестостерона га је у великој мери учинила застарелим, јер су подједнако ефикасне и мање инвазивне.[63] Још увек се повремено изводи у Немачкој, Чешкој, Швајцарској и неколико америчких држава. Нерандомизоване студије су известиле да хируршка кастрација смањује рецидивизам код преступника у вези са сексуалним контактом.[68] Удружење за лечење сексуалних насилника се противи хируршкој кастрацији,[67] а Савет Европе ради на томе да се ова пракса оконча у источноевропским земљама где се и даље примењује путем суда.[69]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Преваленција педофилије у општој популацији није позната,[23] али се процењује да је нижа од 5% међу одраслим мушкарцима.[23] Мање се зна о распрострањености педофилије код жена, али постоје извештаји о случајевима жена са јаким сексуалним фантазијама и нагоном ка деци.[7] Већина сексуалних преступника су мушкарци. Жене могу чинити 0,4% до 4% осуђених сексуалних преступника, а једна студија процењује 10 према 1 однос злостављача деце између мушкараца и жена.[70] Прави број злостављача женске деце може бити недовољно заступљен према доступним проценама, због „друштвене тенденције да се одбаци негативан утицај сексуалних односа између младих дечака и одраслих жена, као и већи приступ жена веома малој деци која не могу да пријаве своје злостављање“, између осталог.[9]

Друштво и култура

[уреди | уреди извор]

Педофилија је један од најстигматизованијих менталних поремећаја.[71] Једна студија је пријавила висок ниво беса, страха и друштвеног одбацивања према педофилима који нису починили злочин.[72] Аутори су сугерисали да би такви ставови могли негативно утицати на превенцију сексуалног злостављања деце смањујући менталну стабилност педофила и обесхрабрујући их да траже помоћ.[71] Према социолозима Мелани-Анџела Нејли и Кристен Згоби, друштвена забринутост због педофилије се увелико интензивирала током 1990-их, што се поклопило са неколико сензационалних сексуалних злочина (али општим падом стопе сексуалног злостављања деце). Открили су да се реч педофил само ретко појављивала у Њујорк Тајмсу и Ле Монду пре 1996. године, без помињања 1991. године.[73]

Друштвени ставови према сексуалном злостављању деце су изузетно негативни, а нека истраживања га рангирају као морално гору од убиства.[74] Рано истраживање је показало да постоји велики број неспоразума и нереалних перцепција у широј јавности о сексуалном злостављању деце и педофилима. Међутим, студија из 2004. је закључила да је јавност била добро информисана о неким аспектима ових тема.[75]

Злоупотреба медицинске терминологије

[уреди | уреди извор]

Речи педофил и педофилија се обично неформално користе да опишу сексуални интерес одрасле особе за пубертетске или постпубертетске тинејџере. Термини хебефилија или ефебофилија могу бити тачнији у овим случајевима.[4][76]

Друга уобичајена употреба педофилије је упућивање на сам чин сексуалног злостављања,[7] пре него на медицинско значење, што је преференција за предпубертетску особу од стране старије особе.[77] Постоје и ситуације у којима се термини злоупотребљавају да се односе на везе у којима је млађа особа пунолетна, али се или сматра премладом у поређењу са својим старијим партнером, или старији партнер заузима положај ауторитета над њима. Истраживачи наводе да су горе наведене употребе термина педофилија непрецизне или сугеришу да их је најбоље избегавати. Клиника Мајо наводи да педофилија „није кривични или правни термин“.[4]

Групе за заступање педофила

[уреди | уреди извор]

Од касних 1950-их до раних 1990-их, неколико организација чланства педофила заговарало је реформу старосне доби пристанка како би се снизили или укинули законе о старости пристанка,[78][79][80] као и за прихватање педофилије као сексуалне оријентације, а не као психички поремећај, и за легализацију дечје порнографије.[81] Напори група за заступање педофила нису наишли на опште прихватање,[78][79][80] и данас оних неколико група које се нису распустиле имају само минимално чланство и престале су своје активности осим кроз неколико веб-сајтова. За разлику од ових организација, чланови групе за подршку Virtuous Pedophiles верују да је сексуално злостављање деце погрешно и настоје да подигну свест да неки педофили не чине злочине; ово се генерално не сматра залагањем за педофиле, јер они као организација не одобравају легализацију дечје порнографије и не подржавају реформу узраста за пристанак.

Антипедофилски активизам

[уреди | уреди извор]

Анти-педофилски активизам обухвата опозицију против педофила, против група за заступање педофила и против других феномена који се сматрају повезаним са педофилијом, као што су дечја порнографија и сексуално злостављање деце.[82] Велики део директне акције класификоване као анти-педофилске укључује демонстрације против сексуалних преступника, против педофила који заговарају легализацију сексуалне активности између одраслих и деце, и против корисника интернета који траже секс од малолетника.

Пажња медија високог профила на педофилију довела је до инцидената моралне панике, посебно након извештаја о педофилији повезаним са сатанистичким ритуалним злостављањем и сексуалним злостављањем у дневној установи.[83] Случајеви вигилантизма су такође пријављени као одговор на пажњу јавности на осуђене или осумњичене за сексуалне преступнике. Године 2000, након медијске кампање „именовања и срамоте“ осумњичених педофила у Великој Британији, стотине становника изашло је на улице у знак протеста против осумњичених за педофиле, што је на крају ескалирало у насилно понашање које је захтевало интервенцију полиције.[84]

Педофилија на интернету

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Предатори на интернету

Злочини над малолетницима уз помоћ интернета укључују превару и почињу тако што одрасли комуницирају са децом преко интернета са циљем да их приморају на незакониту сексуалну активност. Понекад се сексуално злостављање дешава лицем у лице.

Собе за ћаскање, размена порука, интернет форуми, сајтови за друштвене мреже, мобилни телефони, па чак и конзоле за видео игре имају проблема са онлајн предаторством.[85] Ове области на мрежи привлаче предаторе јер им омогућавају приступ да ступе у контакт са жртвама без привлачења пажње.[86] Поред тога, нема довољно поузданих података о броју малолетника који деле личне податке на мрежи због проблема приватности деце.[87] Такође, анонимност онлајн разговора доводи до дезинхибиције малолетника, чинећи да се осећају пријатније и већа је вероватноћа да ће се упустити у ризична понашања. Ово омогућава предаторима да користе манипулацију како би своје мете довели у ситуације у којима ће се придржавати сексуалних захтева предатора. Почетна манипулација често укључује упознавање малолетника са сексуалним активностима, показивање порнографије и тражење сексуално експлицитних информација и слика.[88] Ово предаторско понашање на мрежи не доводи често до стварног или покушаја офлајн контакта,[87] али би могло.

Иако је уобичајено гледиште да ће предатори користити различите тактике да се сретну са жртвама, већина стварних личних састанака не укључује никакву превару. У ствари, малолетници су обично саучесници са починиоцима који често користе обећања љубави и романсе да би завели жртве да се сретну.[89]

Педофилија у католичкој цркви

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Феномен сексуалног злостављања у Римокатоличкој цркви
Графит у Португалу.

Крајем 20. и почетком 21. века су на видело изашла силовања и друге врсте сексуалног насиља које су римокатолички свештеници вршили над децом широм света. О овој врсти криминала се почело прво говорити и писати у САД након чега су државна тужилаштва и појединци-жртве покренули бројне судске процесе против свештеника-преступника и саме Цркве. Касније су на светло дана изашли случајеви овог криминала и у другим државама света. Највише публицитета овај криминал је добио у Ирској, Италији, Аустрији и Немачкој у Европи, затим у Чилеу, Аргентини и Бразилу у Латинској Америци и у Аустралији.

Историјски извори показују да педофилија није скорашњи проблем Римокатоличке цркве 20. и 21. века већ да је педофилија постојала у Цркви много раније.[90][91] Сматра се да су и хомосексуалност и педофилија међу свештенством Цркве узроковани обавезним целибатом свештенства. Предлоге да се целибат учини добровољним те да се сазнања о силовању добијена кроз исповести доставе полицији и суду, црква је одбила.[92]

Операција Невине слике Федералног истражног бироа

[уреди | уреди извор]

Позадина

[уреди | уреди извор]

У мају 1993, десетогодишњи дечак изненада је нестао из свог комшилука у Брентвуду у Мериленду. У року од неколико недеља, истрага је открила два педофила и већи круг онлајн дечјих порнографа. У року од две године, покренула је велику националну иницијативу која је постала средишњи део напора ФБИ-jа да заштити децу од предатора у сајбер простору. Када су агенти ФБИ-jа и полицијски детективи округа Принца Џорџа, Мериленд, ишли од врата до врата да разговарају са комшијама након дечаковог нестанка, наишли су на пар сумњивих мушкараца који су се „спријатељили“ са локалном децом – обасипали их са поклонима, па чак и водећи их на одмор.[93]

Истражитељи су убрзо открили да су мушкарци сексуално злостављали децу четврт века. У скорије време, ови мушкарци су се преселили на интернет, постављајући неколико приватних компјутерских огласних табли не само да би „ћаскали“ са дечацима и организовали састанке са њима, већ и да би делили слике дечје порнографије са већим кругом педофила. Обојица су на крају осуђена за злостављање деце, али није било доказа који би их повезали са дечаковим нестанком. У међувремену, међутим, првобитни случај отмице се ширио. Агенти су позвали све канцеларије ФБИ-а у земљи да виде колико су ове недозвољене компјутерске технике распрострањене. Сазнали су да су гневни родитељи широм земље поднели бројне жалбе које су вређале порнографске слике и нежељене опсцене поруке које су им слале имејлом право у домове. Консултовани су стручњаци који су потврдили овај алармантни нови тренд: сексуално искоришћавање деце путем компјутера.[93]

Одатле су агенти отворили нови случај у септембру 1994. који је почео да се зове „Операција Невине слике“. Позвано је још агената и помоћног особља. Радећи према стриктним смерницама, агенти су позирали на тајном задатку, претварајући се да су деца. Учествовали су у електронским разговорима са осумњиченим педофилима и представљали су се као потрошачи трговцима дечјом порнографијом. Понекад су били запањени графичким сликама и јасном природом порука које су бљескале преко екрана њихових компјутера.[93]

Велики део тог посла обавља се кроз проактивне радне групе широм земље, које удружују агенте ФБИ-ја и локалне полицајце у тајним операцијама. Од септембра 2004. ФБИ такође води Међународну радну групу за насилне злочине против деце (раније Међународна радна група за невине слике), коју чине међународни истражитељи који раде раме уз раме са агентима ФБИ у борби против глобалне експлоатације деце. Постигнућа програма су импресивна: до септембра 2007. ФБИ је отворио више од 20.000 случајева, што је довело до више од 6.800 осуђујућих пресуда. Дечак који је нестао још увек није пронађен.[93]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Симбол педофила који сексуално преферира дечаке.[94][95]
    Симбол педофила који сексуално преферира дечаке.[94][95]
  • Симбол педофила који сексуално преферира девојчице.[95][94]
    Симбол педофила који сексуално преферира девојчице.[95][94]
  • Симбол које користе педофилске организације ради промовисања педофилије и стварања друштвено прихватљивих ставова у вези педофилије.[95][94]
    Симбол које користе педофилске организације ради промовисања педофилије и стварања друштвено прихватљивих ставова у вези педофилије.[95][94]
  • Симболи се понекад могу појавити на објектима попут прстења, играчака, новца.[96]
    Симболи се понекад могу појавити на објектима попут прстења, играчака, новца.[96]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б American Psychiatric Association (2013). Psychiatry Online. DSM Library (на језику: енглески). ISBN 978-0-89042-555-8. doi:10.1176/appi.books.9780890425596. Приступљено 09. 01. 2022. 
  2. ^ „ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics”. icd.who.int. Приступљено 2022-01-09. 
  3. ^ Gavin, Helen (2013-11-01). Criminological and Forensic Psychology (на језику: енглески). SAGE. ISBN 978-1-4462-9625-7. 
  4. ^ а б в Hall, Ryan C.W.; Hall, Richard C.W. (2007). „A Profile of Pedophilia: Definition, Characteristics of Offenders, Recidivism, Treatment Outcomes, and Forensic Issues”. Mayo Clinic Proceedings. 82 (4): 457—471. PMID 17418075. doi:10.4065/82.4.457. .
  5. ^ Blaney, Paul H.; Millon, Theodore (2009). Oxford Textbook of Psychopathology. Oxford Series in Clinical Psychology (2nd изд.). Cary, North Carolina: Oxford University Press, USA. стр. 528. ISBN 978-0-19-537421-6. . Some cases of child molestation, especially those involving incest, are committed in the absence of any identifiable deviant erotic age preference.
  6. ^ Cantor, James M.; McPhail, Ian V. (2016). „Non-offending Pedophiles”. Current Sexual Health Reports. 8 (3): 121—128. S2CID 148070920. doi:10.1007/s11930-016-0076-z. 
  7. ^ а б в г Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, D.C.: American Psychological Association. стр. 72–74. ISBN 978-1-4338-2926-0. 
  8. ^ Goldman, Howard H. (2000). Review of General Psychiatry. New York: McGraw-Hill Professional Psychiatry. стр. 374. ISBN 978-0-8385-8434-7. 
  9. ^ а б Lisa J. Cohen, PhD; Igor I. Galynker, M. D. (2009-06-08). „Psychopathology and Personality Traits of Pedophiles”. Psychiatric Times Vol 26 No 6. 26. 
  10. ^ а б Fagan, Peter J.; Wise, T. N.; Schmidt Jr, C. W.; Berlin, F. S. (2002). „Pedophilia”. JAMA. 288 (19): 2458—2465. PMID 12435259. doi:10.1001/jama.288.19.2458. .
  11. ^ а б в Seto, Michael C. (2018). Pedophilia and sexual offending against children : theory, assessment, and intervention. American Psychological Association (Second изд.). Washington, DC. ISBN 978-1-4338-2930-7. OCLC 1047607981. 
  12. ^ а б Laws, D. Richard; O'Donohue, William T. (2008-01-07). Sexual Deviance: Theory, Assessment, and Treatment (на језику: енглески). Guilford Press. ISBN 978-1-59385-605-2. 
  13. ^ а б Министарство унутрашњих послова. Заштитимо децу од педофила.
  14. ^ „Krivični zakonik”. www.paragraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-01-09. 
  15. ^ а б в „Raste broj registrovanih pedofila - kazne često neusklađene sa delom”. BBC News na srpskom (на језику: српски). 2019-11-05. Приступљено 2022-01-09. 
  16. ^ а б в „Registar pedofila u Srbiji: Treba li da bude javan?”. www.mojnovisad.com. Приступљено 2022-01-09. 
  17. ^ Miloš, Senka (2021). „Da li javni spisak pedofila u Srbiji može da zaštiti decu”. Sputnik Srbija (на језику: rs). Архивирано из оригинала 09. 01. 2022. г. Приступљено 2022-01-09. 
  18. ^ Bojović, Aleksandar. „U Srbiji za godinu dana registrovana još 92 pedofila”. Politika Online. Приступљено 2022-01-09. 
  19. ^ Liddell, Henry George (1889). An intermediate Greek-English lexicon. Robert Scott. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-910206-6. OCLC 6693592. 
  20. ^ Hall, Ryan C.W.; Hall, Richard C.W. (2007). „A Profile of Pedophilia: Definition, Characteristics of Offenders, Recidivism, Treatment Outcomes, and Forensic Issues”. Mayo Clinic Proceedings. 82 (4): 457—471. PMID 17418075. doi:10.4065/82.4.457. .
  21. ^ Goode, Sarah D. (2009-07-07). Understanding and Addressing Adult Sexual Attraction to Children: A Study of Paedophiles in Contemporary Society (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-25804-7. 
  22. ^ Blanchard, Ray; Lykins, Amy D.; Wherrett, Diane; Kuban, Michael E.; Cantor, James M.; Blak, Thomas; Dickey, Robert; Klassen, Philip E. (2009). „Pedophilia, Hebephilia, and the DSM-V”. Archives of Sexual Behavior. 38 (3): 335—350. PMID 18686026. S2CID 14957904. doi:10.1007/s10508-008-9399-9. .
  23. ^ а б в г д ђ е ж Seto, Michael C. (2009). „Pedophilia”. Annual Review of Clinical Psychology. 5: 391—407. PMID 19327034. S2CID 241202227. doi:10.1146/annurev.clinpsy.032408.153618. .
  24. ^ „DSM-5”. www.psychiatry.org. Приступљено 2022-01-09. 
  25. ^ „USCCB - (Office of Media Relations) - Interview with Frederick S. Berlin, M.D., Ph.D.”. 2011-06-23. Архивирано из оригинала 23. 06. 2011. г. Приступљено 2022-01-09. 
  26. ^ Encyclopedia of psychology & law. Brian L. Cutler. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications. 2008. ISBN 978-1-4129-5189-0. OCLC 156975314. 
  27. ^ Fagan, Peter J.; Wise, T. N.; Schmidt Jr, C. W.; Berlin, F. S. (2002). „Pedophilia”. JAMA. 288 (19): 2458—2465. PMID 12435259. doi:10.1001/jama.288.19.2458. .
  28. ^ Cutler, Brian L., ур. (2008). „Pedophilia”. Encyclopedia of Psychology and Law. 2. SAGE Publications, Inc. стр. 549. ISBN 978-1-4129-5189-0. 
  29. ^ а б https://www.washingtontimes.com, The Washington Times. „APA to correct manual: Pedophilia is not a 'sexual orientation'”. The Washington Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-09. 
  30. ^ „Stupid California Police Warn Parents of Pedobear, the 'Pedophile Mascot' (Updated)”. 2010-09-13. Архивирано из оригинала 13. 09. 2010. г. Приступљено 2022-01-09. 
  31. ^ Marshall, W. L. (1997). „The Relationship Between Self-Esteem and Deviant Sexual Arousal in Nonfamilial Child Molesters”. Behavior Modification. 21 (1): 86—96. PMID 8995044. S2CID 22205062. doi:10.1177/01454455970211005. 
  32. ^ Okami, Paul; Goldberg, Amy (1992). „Personality correlates of pedophilia: Are they reliable indicators?”. Journal of Sex Research. 29 (3): 297—328. doi:10.1080/00224499209551651. . "For example, because an unknown percentage of true pedophiles may never act on their impulses or may never be arrested, forensic samples of sex offenders against minors clearly do not represent the population of "pedophiles", and many such persons apparently do not even belong to the population of "pedophiles"."
  33. ^ „Pedophilia and Sex Offenses”, Sexual Predators Amongst Us, Routledge, 2011-12-07, стр. 82—105, ISBN 978-0-429-25349-2, doi:10.1201/b11683-10, Приступљено 2022-01-09 
  34. ^ Cohen, Lisa J.; McGeoch, Pamela G.; Watras-Gans, Sniezyna; Acker, Sara; Poznansky, Olga; Cullen, Ken; Itskovich, Yelena; Galynker, Igor (2002). „Personality Impairment in Male Pedophiles”. The Journal of Clinical Psychiatry. 63 (10): 912—919. PMID 12416601. doi:10.4088/JCP.v63n1009. .
  35. ^ Strassberg, Donald S.; Eastvold, Angela; Wilson Kenney, J.; Suchy, Yana (2012). „Psychopathy among pedophilic and nonpedophilic child molesters”. Child Abuse & Neglect. 36 (4): 379—382. PMID 22571910. doi:10.1016/j.chiabu.2011.09.018. .
  36. ^ Suchy, Yana; Whittaker, Wilson J.; Strassberg, Donald S.; Eastvold, Angela (2009). „Facial and Prosodic Affect Recognition Among Pedophilic and Nonpedophilic Criminal Child Molesters”. Sexual Abuse. 21 (1): 93—110. PMID 19218480. S2CID 25360637. doi:10.1177/1079063208326930. .
  37. ^ Wilson, Glenn D.; Cox, David N. (1983). „Personality of paedophile club members”. Personality and Individual Differences (на језику: енглески). 4 (3): 323—329. doi:10.1016/0191-8869(83)90154-X. 
  38. ^ Jahnke, Sara; Hoyer, Juergen (2013). „Stigmatization of People With Pedophilia: A Blind Spot in Stigma Research”. International Journal of Sexual Health (на језику: енглески). 25 (3): 169—184. ISSN 1931-7611. S2CID 145656359. doi:10.1080/19317611.2013.795921. 
  39. ^ Lawson, Louanne (2003). „Isolation, Gratification, Justification: Offenders' Explanations of Child Molesting”. Issues in Mental Health Nursing. 24 (6–7): 695—705. PMID 12907384. S2CID 13188168. doi:10.1080/01612840305328. .
  40. ^ Mihailides, Stephen; Devilly, Grant J.; Ward, Tony (2004). „Implicit Cognitive Distortions and Sexual Offending”. Sexual Abuse. 16 (4): 333—350. PMID 15560415. S2CID 2991404. doi:10.1177/107906320401600406. 
  41. ^ Seto, Michael C.; Cantor, James M.; Blanchard, Ray (2006). „Child pornography offenses are a valid diagnostic indicator of pedophilia”. Journal of Abnormal Psychology. 115 (3): 610—615. PMID 16866601. doi:10.1037/0021-843X.115.3.610. . The results suggest child pornography offending is a stronger diagnostic indicator of pedophilia than is sexually offending against child victims
  42. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20101224092439/http://www.missingkids.com/en_US/publications/NC70.pdf. Архивирано из оригинала 24. 12. 2010. г. Приступљено 2022-01-09.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  43. ^ а б Crosson-Tower, Cynthia (2005). Understanding child abuse and neglect (6th изд.). Boston: Pearson/A & B. ISBN 0-205-40183-X. OCLC 54974396. 
  44. ^ а б (PDF) https://web.archive.org/web/20101224092439/http://www.missingkids.com/en_US/publications/NC70.pdf. Архивирано из оригинала 24. 12. 2010. г. Приступљено 2022-01-09.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  45. ^ Quayle, E. (2002-10-01). „Paedophiles, Pornography and the Internet: Assessment Issues”. British Journal of Social Work. 32 (7): 863—875. doi:10.1093/bjsw/32.7.863. 
  46. ^ Blanchard, Ray; Kolla, Nathan J.; Cantor, James M.; Klassen, Philip E.; Dickey, Robert; Kuban, Michael E.; Blak, Thomas (2007). „IQ, Handedness, and Pedophilia in Adult Male Patients Stratified by Referral Source”. Sexual Abuse. 19 (3): 285—309. PMID 17634757. S2CID 397742. doi:10.1177/107906320701900307. .
  47. ^ а б Cantor, James M.; Blanchard, Ray; Christensen, Bruce K.; Dickey, Robert; Klassen, Philip E.; Beckstead, A. Lee; Blak, Thomas; Kuban, Michael E. (2004). „Intelligence, Memory, and Handedness in Pedophilia”. Neuropsychology. 18 (1): 3—14. PMID 14744183. doi:10.1037/0894-4105.18.1.3. .
  48. ^ а б Barbaree, H. E., Bogaert, A. F., & Seto, M. C. (1995). Sexual reorientation therapy for pedophiles: Practices and controversies. In L. Diamant & R. D. McAnulty (Eds.), The psychology of sexual orientation, behavior, and identity: A handbook (pp. 357–383). Westport, CT: Greenwood Press.
  49. ^ McPhail, Ian V.; Cantor, James M. (2015). „Pedophilia, Height, and the Magnitude of the Association: A Research Note”. Deviant Behavior. 36 (4): 288—292. ISSN 0163-9625. S2CID 144724465. doi:10.1080/01639625.2014.935644. 
  50. ^ Blanchard, Ray; Christensen, Bruce K.; Strong, Scott M.; Cantor, James M.; Kuban, Michael E.; Klassen, Philip; Dickey, Robert; Blak, Thomas (2002). „Retrospective self-reports of childhood accidents causing unconsciousness in phallometrically diagnosed pedophiles”. Archives of Sexual Behavior. 31 (6): 511—526. PMID 12462478. S2CID 11268132. doi:10.1023/A:1020659331965. .
  51. ^ Joyal, Christian C.; Beaulieu-Plante, Jolyane; De Chantérac, Antoine (2014). „The Neuropsychology of Sex Offenders”. Sexual Abuse. 26 (2): 149—177. PMID 23567470. S2CID 14787096. doi:10.1177/1079063213482842. . The distinction between nonpedophilic child molesters and exclusive pedophile child molesters, for instance, could be crucial in neuropsychology because the latter seem to be less cognitively impaired (Eastvold et al., 2011; Schiffer & Vonlaufen, 2011; Suchy et al., 2009). Pedophilic child molesters might perform as well as controls (and better than nonpedophilic child molesters) on a wide variety of neuropsychological measures when mean IQ and other socioeconomic factors are similar (Schiffer & Vonlaufen, 2011). In fact, some pedophiles have higher IQ levels and more years of education compared with the general population (Langevin et al., 2000; Lothstein, 1999; Plante & Aldridge, 2005).
  52. ^ Gaffney, Gary R.; Lurie, Shelly F.; Berlin, Fred S. (1984). „Is There Familial Transmission of Pedophilia?”. The Journal of Nervous and Mental Disease. 172 (9): 546—548. PMID 6470698. S2CID 40552527. doi:10.1097/00005053-198409000-00006. .
  53. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20150611205726/http://a.pomf.se/hzsgkd.pdf. Архивирано из оригинала 11. 06. 2015. г. Приступљено 2022-01-10.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  54. ^ Seto, Michael C.; Ahmed, A.G. (2014). „Treatment and Management of Child Pornography Use”. Psychiatric Clinics of North America. 37 (2): 207—214. PMID 24877707. doi:10.1016/j.psc.2014.03.004. .
  55. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20081029223349/http://www.paraphilias.com/publications/pdfs/Peer%20Comment.pdf. Архивирано из оригинала 29. 10. 2008. г. Приступљено 2022-01-09.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  56. ^ Rice, Marnie E.; Harris, Grant T. (2006). „The Size and Sign of Treatment Effects in Sex Offender Therapy”. Annals of the New York Academy of Sciences. 989: 428—440. PMID 12839916. S2CID 40520121. doi:10.1111/j.1749-6632.2003.tb07323.x. .
  57. ^ а б Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. стр. 171. .
  58. ^ а б Dennis, Jane A.; Khan, Omer; Ferriter, Michael; Huband, Nick; Powney, Melanie J.; Duggan, Conor (2012). „Psychological interventions for adults who have sexually offended or are at risk of offending”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 12: CD007507. PMID 23235646. doi:10.1002/14651858.CD007507.pub2. .
  59. ^ l�Sel, Friedrich; Schmucker, Martin (2005). „The effectiveness of treatment for sexual offenders: A comprehensive meta-analysis”. Journal of Experimental Criminology. 1: 117—146. S2CID 145253074. doi:10.1007/s11292-004-6466-7.  replacement character у |last1= на позицији 2 (помоћ).
  60. ^ Rice ME, Harris GT (2012). "Treatment for adult sex offenders: may we reject the null hypothesis?". In Harrison K, Rainey B (eds.). Handbook of Legal & Ethical Aspects of Sex Offender Treatment & Management. London, England: Wiley-Blackwell.
  61. ^ Barbaree, H. C., & Seto, M. C. (1997). Pedophilia: Assessment and treatment. In D. R. Laws & W. T. O'Donohue (eds.), Sexual deviance: Theory, assessment and treatment (pp. 175–193). New York: Guildford Press.
  62. ^ Maguth Nezu C.; Fiore A. A.; Nezu A. M (2006). „Problem Solving Treatment for Intellectually Disabled Sex Offenders”. International Journal of Behavioral Consultation and Therapy. 2: 266—275. ISBN 9780470713488. doi:10.1002/9780470713488.ch6. 
  63. ^ а б Camilleri, Joseph A., and Quinsey, Vernon L. (2008). "Pedophilia: Assessment and Treatment". In Laws, D. Richard (ed.). Sexual Deviance: Theory, Assessment, and Treatment, 2nd edition. The Guilford Press. pp. 199–200.
  64. ^ а б Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. стр. 177—181. .
  65. ^ Cohen, Lisa J.; Galynker, Igor I. (2002). „Clinical Features of Pedophilia and Implications for Treatment”. Journal of Psychiatric Practice. 8 (5): 276—289. PMID 15985890. S2CID 22782583. doi:10.1097/00131746-200209000-00004. .
  66. ^ Guay, David R.P. (2009). „Drug treatment of paraphilic and nonparaphilic sexual disorders”. Clinical Therapeutics. 31 (1): 1—31. PMID 19243704. doi:10.1016/j.clinthera.2009.01.009. .
  67. ^ а б „Public Policy”. 2011-08-29. Архивирано из оригинала 29. 08. 2011. г. Приступљено 2022-01-09. 
  68. ^ Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. стр. 181—182, 192. .
  69. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Prague Urged to End Castration of Sex Offenders | DW | 05.02.2009”. DW.COM (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-09. 
  70. ^ Lisa J. Cohen, PhD; Igor I. Galynker, M. D. (2009-06-08). „Psychopathology and Personality Traits of Pedophiles”. Psychiatric Times Vol 26 No 6. 26. 
  71. ^ а б Jahnke, Sara; Hoyer, Juergen (2013). „Stigmatization of People With Pedophilia: A Blind Spot in Stigma Research”. International Journal of Sexual Health (на језику: енглески). 25 (3): 169—184. ISSN 1931-7611. S2CID 145656359. doi:10.1080/19317611.2013.795921. 
  72. ^ Jahnke, Sara; Imhoff, Roland; Hoyer, Juergen (2015). „Stigmatization of People with Pedophilia: Two Comparative Surveys”. Archives of Sexual Behavior. 44 (1): 21—34. PMID 24948422. S2CID 254251797. doi:10.1007/s10508-014-0312-4. .
  73. ^ Neuilly, Melanie-Angela; Zgoba, Kristen (2006). „Assessing the Possibility of a Pedophilia Panic and Contagion Effect Between France and the United States”. Victims & Offenders. 1 (3): 225—254. S2CID 144284647. doi:10.1080/15564880600626122. .
  74. ^ Seto, Michael (2008). Pedophilia and Sexual Offending Against Children. Washington, DC: American Psychological Association. . p. viii.
  75. ^ McCartan, Kieran (2004-01-01). „Here there be monsters: The public's perception of paedophiles with particular reference to Belfast and Leicester”. Medicine, Science & the Law (на језику: енглески). 44 (4): 327—342. ISSN 0025-8024. PMID 15573972. S2CID 21085787. doi:10.1258/rsmmsl.44.4.327. 
  76. ^ „USCCB - (Office of Media Relations) - Interview with Frederick S. Berlin, M.D., Ph.D.”. 2011-06-23. Архивирано из оригинала 23. 06. 2011. г. Приступљено 2022-01-10. 
  77. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20101224092439/http://www.missingkids.com/en_US/publications/NC70.pdf. Архивирано из оригинала 24. 12. 2010. г. Приступљено 2022-01-10.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  78. ^ а б Jenkins, Philip (2006). Decade of nightmares : the end of the sixties and the making of eighties America. Internet Archive. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517866-1. 
  79. ^ а б Spiegel, Josef (2003). Sexual abuse of males : the SAM model of theory and practice. New York: Brunner-Routledge. ISBN 1-56032-403-1. OCLC 50520519. 
  80. ^ а б Eichenwald, Kurt (2006-08-21). „On the Web, Pedophiles Extend Their Reach”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-01-10. 
  81. ^ Eichenwald, Kurt (2006-08-21). „On the Web, Pedophiles Extend Their Reach”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-01-10. 
  82. ^ „Global Crime Report | INVESTIGATION | Child porn and the cybercrime treaty part 2 | BBC World Service”. www.bbc.co.uk. Приступљено 2022-01-10. 
  83. ^ Jewkes, Yvonne (2004). Media and crime. London: SAGE. ISBN 0-7619-4765-5. OCLC 55970796. 
  84. ^ „BBC News | UK | Families flee paedophile protests”. news.bbc.co.uk. Приступљено 2022-01-10. 
  85. ^ „Playstation Pedophiles « Filtering Facts”. 2009-04-05. Архивирано из оригинала 05. 04. 2009. г. Приступљено 2022-01-10. 
  86. ^ Wolak, Janis; Finkelhor, David (2013). „Are Crimes by Online Predators Different From Crimes by Sex Offenders Who Know Youth In-Person?”. Journal of Adolescent Health (на језику: енглески). 53 (6): 736—741. PMID 23890773. doi:10.1016/j.jadohealth.2013.06.010. 
  87. ^ а б Johnson, Denise; Dobler, Elizabeth; Wolsey, Thomas DeVere (2017-01-23). Teaching the Language Arts: Forward Thinking in Today's Classrooms (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-351-66705-0. 
  88. ^ Lanning, Kenneth (2005). "Compliant Child Victims: Confronting an Uncomfortable Reality". ASPAC Advisor: 14.
  89. ^ Troup-Leasure, Karyl; Snyder, Howard N. (August 2005). "Statutory rape known to law enforcement". Juvenile Justice Bulletin. Washington, D.C.: Office of Juvenile Justice and Delinquency Prevention.
  90. ^ Wilson, Derek (2007). Out of the Storm: The life and legacy of Martin Luther. Random House. p. 282.
  91. ^ Sander Hicks: Slingshot to the Juggernaut: Total Resistance to the Death Machine Means Complete Love of the Truth, Soft Skull Press, Apr 10, 2012 p. 153 A practicing Quaker, Nick pointed out that the original Protestant, Martin Luther was personally revolted by paedophilia and other sins of Pope Leo X (a Medici pope)
  92. ^ Noel Debien: Catholic Church must reform canon law in wake of child sex abuse royal commission, ABC, September 7 2018
  93. ^ а б в г „Operation Innocent Images”. Federal Bureau of Investigation (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-11. 
  94. ^ а б в „These are the pedophile symbols you need to know to protect your children”. ca.movies.yahoo.com (на језику: енглески). 26. 4. 2016. Приступљено 2022-01-11. 
  95. ^ а б в Evans, Sophie (2016-04-27). „These innocent-looking symbols have far more sinister meanings”. mirror (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-11. 
  96. ^ Педофилски симболи, декласификовани ФБИ документ.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Педофилија&oldid=28443666”