Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Политички систем Новог Зеланда

С Википедије, слободне енциклопедије
Влада Новог Зеланда (тзв. кошница) и зграде Парламента (десно) у Велингтону.

Нови Зеланд је уставна монархија и парламентарна демократија,[1] иако нема кодификован устав.[2] Краљ Чарлс III је краљ Новог Зеланда.

Краља у свакодневном животу представља генерални гувернер Новог Зеланда. Иако устав даје широка овлашћења генералном гувернеру, али су она ограничена сагласношћу кабинета министара.

Систем поделе власти на Новом Зеланду чине:

Готово сви избори од 1853. до 1996. одржани су по већинском систему (странка са већином гласова побеђује, није потребна апсолутна већина).[3] Од 1930. политичком сценом доминирају две странке, Национална и Лабуристичка.[3] Од 1996. у употреби је пропорционални изборни систем који се зове мешовито пропорционално представништво (енгл. Mixed-member proportional representation).[2] По овом систему свако има два гласа, један за посланика за седамдесет изборних јединица (седам је резервисано за Маоре),[4] а други за странку као листу. Преосталих 50 посланика се бира управо са листе, уз неопходност да странка освоји макар једну изборну јединицу да пређе цензус од пет процената као листа да би имала право да уђе у парламент.[5] Између марта 2005. и 2006. Нови Зеланд је био једина држава на свету у којој су све највише функције (шефа државе, генералног гувернера, председника владе, председника парламента и председника врховног суда) истовремено држале жене.[6]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Queen and New Zealand”. The British Monarchy. Архивирано из оригинала 02. 04. 2019. г. Приступљено 28. 4. 2010. 
  2. ^ а б „Factsheet – New Zealand – Political Forces”. The Economist. The Economist Group. 15 фебруар 2005. Архивирано из оригинала 14. 05. 2006. г. Приступљено 4 август 2009.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |date= (помоћ)
  3. ^ а б „First past the post – the road to MMP”. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2009. Приступљено 9. 1. 2011. 
  4. ^ „Reviewing electorate numbers and boundaries”. Electoral Commission. 8. 5. 2005. Архивирано из оригинала 09. 11. 2011. г. Приступљено 23. 1. 2012. 
  5. ^ „Sainte-Laguë allocation formula”. Electoral Commission. 30. 3. 2005. Архивирано из оригинала 04. 06. 2012. г. Приступљено 23. 1. 2012. 
  6. ^ Collins, Simon (мај 2005). „Women run the country but it doesn't show in pay packets”. The New Zealand Herald. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]