Томас де Торкемада
Томас де Торкемада | |
|---|---|
 Томас де Торкемада | |
| Пуно име | Томас де Торкемада |
| Датум рођења | 14. октобар 1420. |
| Место рођења | Паленсија или Ваљадолид, Кастиља |
| Датум смрти | 16. септембар 1498. (77 год.) |
| Место смрти | Авила, Кастиља |
| Држављанство | Кастиља |
| Образовање | Кастиља |
| Занимање | Фратар |
Томас де Торкемада (шп. Tomás de Torquemada; рођен у Паленсији или Ваљадолиду 1420. а умро је у Авили 16. септембра 1498) је био главни инквизитор за Кастиљу и Арагон у 15. веку и лични исповедник краљице Изабеле Католичке. Иронично, Томас де Торкемада, је као највећи заговорник римског католицизма (поред Инститориса) родом из јеврејске родбине.
Углавном због прогона, муслимани и јевреји у Шпанији у то време су сматрали да је друштвено, политички и економски сврсисходно да пређу у католичанство (види converso, морискоси и марани).[1] Постојање површних преобраћеника из јудаизма (тј. крипто-јевреја)[2] шпански монарси тог времена (краљ Фердинанд и краљица Изабела) доживљавали су као претњу верском и друштвеном животу Шпаније.[3] То је довело до тога да је Торкемада, чији је ујак имао преобраћеничке претке,[4] један од главних присталица декрета Алхамбре који је протерао Јевреје из Шпаније 1492. године.
Због његове широко распрострањене употребе мучења за извлачење признања и заговарања спаљивања на ломачи оних који су проглашени кривима, Торкемадино име је постало синоним за окрутност, верску нетолеранцију и фанатизам.[5]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рани живот
[уреди | уреди извор]Торкемада је рођен 14. октобра 1420. или у Ваљадолиду, у Краљевини Кастиља,[6] или у оближњем селу Торкемада.[7][8] Хроничар из 15. века Хернандо дел Пулгар, савременик де Торкемаде и сам преобраћеник, забележио је да је ујак Томаса де Торкемаде, Хуан де Торкемада, прослављени теолог и кардинал,[9] био преобраћеничког порекла.[10]
Торкемада је врло млад ушао у локални доминикански манастир Сан Пабло. Као ревносни заговорник црквеног правоверја, стекао је солидну репутацију учености, побожности и строгости. Као резултат тога, унапређен је у приора манастира Санта Круз у Сеговији. Отприлике у то време, упознао је младу принцезу Изабелу I, и њих двоје су одмах успоставили верски и идеолошки однос. Дуги низ година, Торкемада је служио као њен редовни исповедник и лични саветник. Он је био присутан на Изабелином крунисању 1474. године, остао је њен најближи савезник и присталица, те ју је чак саветовао да се уда за краља Фердинанда од Арагона 1469. како би консолидовала њихова краљевства и формирала базу моћи на коју би могао да се ослања за своје потребе.[10] Торкемада је покорио Фердинандове сопствене амбиције и постао његов исповедник.[11]
Оснивање Светог уреда инквизиције
[уреди | уреди извор]Торкемада се дубоко плашио Марана и Мориска као претње добробити Шпаније како због њиховог све већег верског утицаја тако и због њихове економске доминације над Шпанијом.[12] Круна Арагона је имала доминиканске инквизиторе готово непрекидно током већег дела 14. и 15. века. Краљ Фердинанд и краљица Изабела затражили су од папе Сикста IV да одобри њихов захтев за Свети уред који би водио инквизицију у Шпанији. Папа је удовољио њиховој молби и основао Свети уред за ширење вере крајем 1478. године.
Папска була дала је суверенима пуна овлашћења да именују инквизиторе. Рим је задржао право да формално именује краљевске кандидате. Хенри Чарлс Ли је приметио да је шпанска инквизиција у Кастиљи и Арагону остала чврсто под Фердинандовом управом током целе заједничке владавине.[13]
Велики инквизитор
[уреди | уреди извор]Папа је наставио да именује бројне инквизиторе за шпанска краљевства почетком 1482, укључујући Торкемаду. Годину дана касније именован је за великог инквизитора Шпаније, што је остао до своје смрти 1498. Године 1484. Торкемада се одрекао улоге краљевског исповедника у корист Дијега Дези, доминиканца који ће га на крају наследити на месту великог инквизитора. Следеће године, на генералној скупштини у Севиљи, Торкемада је прогласио двадесет осам чланова вере који ће се користити за руковођење инквизиторским истрагама.[14]
За петнаест година под његовим руководством, шпанска инквизиција је од једног трибунала у Севиљи прерасла у мрежу од две десетине Светих уреда.[15] Као велики инквизитор, Торкемада је реорганизовао шпанску инквизицију (првобитно са седиштем у Кастиљи 1478. године), оснивајући трибунале у Севиљи, Хаену, Кордоби, Сијудад Реалу и (касније) Сарагоси. Његово настојање је била да ослободи Шпанију сваке јереси. Шпански хроничар Себастијан де Олмедо назвао га је „чекићем јеретика, светлошћу Шпаније, спасиоцем своје земље, чашћу његовог реда“.
Уговор из Гранаде (1491), како је договорено приликом коначне предаје муслиманске државе Ал-Андалус, јасно је налагао заштиту верских права,[16] али је то поништено нешто више од 3 месеца касније декретом Алхамбре од 31. марта 1492. Према новом декрету, око 40.000 Јевреја је протерано из Шпаније само са својим личним стварима. Отприлике 50.000 других Јевреја примило је хришћанско крштење да би остали у Шпанији. Многи од њих, које је старохришћанска већина погрдно назвала „Маранос“, тајно су чували неке од својих јеврејских традиција.[17] Они су били међу главним метама инквизиције, али је она такође прогонила свакога ко ју је критиковао.
У Рим је послато толико петиција за помиловање да је папа постао свестан Торквемадине озбиљности и три пута је позвао представнике инквизиције у Рим. Осим тога, Изабела и Фердинанд су били забринути да се толико новца преусмерава у Свети уред да су и они протестовали код папе. Али Торкуемадина моћ га је задржала на његовом положају најмање до 1494. године.[14]
Постоје различите процене о броју жртава шпанске инквизиције током Торкемадине владавине као великог инквизитора. Хернандо дел Пулгар, секретар краљице Изабеле, написао је да се током целе њене владавине догодило 2.000 егзекуција, које су се продужиле и након Торкемадине смрти.[18]
Смрт
[уреди | уреди извор]Током његових последњих година, Торкемадино нарушено здравље „наводно“ је довело до тога да папа Александар VI именује четири помоћника инквизитора у јуну 1494. да помогну Торкемади у администрацији инквизиције. Иако се званично чинило да је ово папско именовање помоћника било због Торкемадиног 'нарушеног здравља', многи историчари верују да су бројне притужбе које су стизале папи о Торкемадиној претераној ревности и окрутности можда биле прави разлог за ово папско именовање 'помоћника инквизитора'.[19] Са својом несмањеном вером у своју мисију, Торкемада се повукао у манастир Светог Томе Аквинског у Авили 1494. године, обично напуштајући своју ћелију само да би се бринуо за краљевску породицу, и поново живео једноставнијим животом монаха. Године 1498, док је још увек био на функцији Великог инквизитора, одржао је своју последњу генералну скупштину, на којој су формулисана нова правила како би се осигурао наставак инквизиције у Шпанији. Ова правила су покушала да сузбију неке од административних злоупотреба за које су поднете жалбе против Инквизиције.[20] После петнаест година као шпански велики инквизитор, Торкемада је умро у манастиру 16. септембра 1498. и тамо је сахрањен. Његова гробница је опљачкана 1832. године, само две године пре него што је инквизиција коначно распуштена. Његове кости су наводно украдене и ритуално спаљене на исти начин као аутодафе.[21]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Definition of MARRANO”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-01.
- ^ "Crypto-Jews", My Jewish Learning Архивирано 2014-10-29 на сајту Wayback Machine
- ^
Ott, Michael (1912). „Tomás de Torquemada”. Ур.: Herbermann, Charles. Catholic Encyclopedia. 13. New York: Robert Appleton Company.
- ^ „Tomas De Torquemada | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Приступљено 2019-12-01.
- ^ „Tomás de Torquemada | Spanish inquisitor”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-11.
- ^ von Dehsen, Christian (2013). Philosophers and Religious Leaders. Routledge. стр. 188. ISBN 9781135951023.
- ^ Gerli, E. Michael (2013). Medieval Iberia: An Encyclopedia. Routledge. стр. 794. ISBN 9781136771620.
- ^ Whitechapel, Simon (2003). Flesh Inferno: Atrocities of Torquemada and the Spanish Inquisition. Creation Books. стр. 52. ISBN 9781840681055.
- ^ „Meditations, or the Contemplations of the Most Devout”. World Digital Library. 1479. Приступљено 2013-09-02.
- ^ а б Fernando del Pulgar (1789). Claros varones de Castilla. G. Ortega.
- ^ Taunton 1911, стр. 58.
- ^ Falk, Avner (1996). A Psychoanalytic History of the Jews. Fairleigh Dickinson University Press. стр. 508. ISBN 0838636608.
- ^ Lea, Henry Charles. A History of the Inquisition of Spain, 4 vols. (New York: Macmillan, 1906-07), 1:27-28
- ^ а б Taunton 1911, стр. 59.
- ^ The Age of Torquemada Архивирано на сајту Wayback Machine (22. фебруар 2020), by John Edward Longhurst (1962), from vlib.iue.it (European University Institute)
- ^ Carr, Matthew (2009). Blood and Faith: The Purging of Muslim Spain. New Press. стр. 51—57. ISBN 978-1-59558-361-1.
- ^ Wolf, A (1909). Life of Spinoza (Spinoza's Short Treatise on God, Man and his Well Being). London: Adam and Charles Black. стр. 4—5.
- ^ Henry Kamen (1997). The Spanish Inquisition: A Historical Revision. London: Weidenfeld & Nicolson., 60
- ^ „The Unfathomable Cruelty Of Tomás de Torquemada”. All That's Interesting. 2018-02-02. Приступљено 2021-05-18. Complaints about Torquemada reaching the Pope may have had to do with Torquemada's semi-retirement at the end of his life.
- ^ Taunton 1911, стр. 60.
- ^ Murphy, Cullen (17. 1. 2012). God's Jury: The Inquisition and the Making of the Modern World
. Houghton Mifflin Harcourt. стр. 352. ISBN 9780547607825.
Литература
[уреди | уреди извор]- Duran, Alphonsus Maria (2000). Eric Gladkowski, ур. Why Apologies for the Spanish Inquisition?. Miles Jesu. ISBN 0-9702235-0-1.
- Goldberg, Enid A. & Itzkowitz, Norman, "Tomas de Torquemada" (A Wicked History), (Scholastic Books, 2008) ISBN 1-4351-0322-X
- Kamen, Henry (1999). The Spanish Inquisition: A Historical Revision. Yale University Press. ISBN 0-300-07880-3..
- Lea, Henry Charles, The history of the Inquisition of Spain, (Macmillan, 1906–07) Wikisource: A History of the Inquisition of the Middle Ages/Volume I
- Sabatini, Rafael (1930). Torquemada and the Spanish Inquisition. Houghton Mifflin Company. Спољашња веза у
|title=(помоћ) - Taunton, Ethelred Luke (1911). „Torquemada, Thomas”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 27 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 58—60.
- Walsh, William Thomas (1987). Characters of the Inquisition. Tan Books and Publishers. ISBN 0-89555-326-0.
- García Cárcel, Ricardo (1976). Orígenes de la Inquisición Española. El Tribunal de Valencia, 1478–1530. Barcelona.
- Graizbord, David L. Souls in Dispute: Converso Identities in Iberia and the Jewish Diaspora, 1580–1700. Philadelphia: University of Pennsylvania Press 2004.
- Homza, Lu Ann, The Spanish Inquisition, 1478–1614, An Anthology of Sources, Hackett Publishing (2006)
- Kamen, Henry (1998). The Spanish Inquisition: a Historical Revision. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07522-9.
- Kamen, Henry (2005). Inkwizycja Hiszpańska [The Spanish Inquisition] (на језику: пољски). Warsaw: Państwowy Instytut Wydawniczy. ISBN 978-83-06-02963-5.
- Kamen, Henry (2014). The Spanish Inquisition: A Historical Revision. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-18051-0.
- Kritzler, Edward (2009). Jewish Pirates of the Caribbean. Anchor Books. ISBN 978-0-7679-1952-4.
- Monter, William (1990). Frontiers of Heresy: The Spanish Inquisition from the Basque Lands to Sicily. Cambridge University Press.
- Nirenberg, David. (2013). Anti-Judaism: The Western Tradition. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-34791-3. ch.5 "Revenge of the Savior: Jews and Power in Medieval Europe", ch.6 "The Extinction of Spain's Jews and the Birth of Its Inquisition"
- Parker, Geoffrey (1982). „Some recent work on the Inquisition in Spain and Italy”. Journal of Modern History. 54 (3): 519—532. JSTOR 1906231. S2CID 143860010. doi:10.1086/244181.
- Peters, Edward (1988). Inquisition. New York, London: Free Press Collier Macmillan. ISBN 9780029249802.
- Rawlings, Helen, The Spanish Inquisition, Blackwell Publishing (2006)
- Henry Charles Lea, A History of the Inquisition of Spain (4 volumes), (New York and London, 1906–1907).
- Lea, Henry Charles (1901). The Moriscos of Spain: Their Conversion and Expulsion. Philadelphia, PA: Lea Brothers and Co.
- Juan Antonio Llorente, "Historia crítica de la Inquisición de España"
- Ludwig von Pastor, History of the Popes from the Close of the Middle Ages; Drawn from the Secret Archives of the Vatican and other original sources, 40 vols. St. Louis, B.Herder 1898
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
