Location via proxy:   [ UP ]  
[Report a bug]   [Manage cookies]                
Пређи на садржај

Faust (spev)

С Википедије, слободне енциклопедије
Anton Kaulbah: "Faust & Mephisto"
Faust prvi deo, 1808

Faust је dramski spev Johana Volfganga Getea u kome je obrađena legenda o Faustu. Skoro ceo prvi deo i većina drugog dela su napisani u rimovanim stihovima. Iako se retko postavlja u celini, to je predstava sa najvećim brojem gledalaca na scenama na nemačkom jeziku. Fausta mnogi smatraju Geteovim magnum opusom i najvećim delom nemačke književnosti.[1]

Najraniji oblici dela, poznati kao Urfaust, nastali su između 1772. i 1775. godine; međutim, detalji tog razvoja nisu sasvim jasni. Urfaust ima dvadeset i dve scene, jednu u prozi, dve uglavnom prozne i preostalih 1.441 linija u rimovanim stihovima. Rukopis je izgubljen, ali je kopija otkrivena 1886. godine.[2]

Delo

[уреди | уреди извор]

Prvi deo objavljen 1808, drugi deo završen 1832. Godine 1790. objavio je Faust, fragment. Samom delu dao je podnaslov tragedija, mada ga teoretičari i istoričari književnosti smatraju dramskim spevom. Geteov Faust označava završetak Sturm und Drang Periode, književnog pokreta u čijem je kružoku u Štrazburgu započeo svoju književnu karijeru. U kružok štrazburških genija uveo ga je Herder, na početku sedamdesetih godina 18. veka.

Pra-Faust

[уреди | уреди извор]
Faust drugi deo, 1832

Ne zna se pouzdano kada je Gete počeo rad na pisanju Fausta. Skice koje je poneo po prelasku u Vajmar 1775. godine bile su izgubljene. Međutim, u zaostavštini jedne dvorske dame nađen je prepis rukopisa koji je objavljen 1887. godine pod nazivom Pra-Faust. Pra-Faust čine dve velike grupe scena – tragična sudbina naučnika i Margaretina tragedija. Geteov Faust traži odgovore na pitanja: "Koji su putevi spoznaje?", "Kako saznati šta je čovek?", "Gde su njegove granice?", "Šta je smisao života?" Izlaz iz egzistencijalne krize Faust vidi u stapanju sa prirodom. Faust hoće da se kao subjekat uključi u proces stvaranja, a ne kao objekt. Reči Duha zemlje slamaju njegov titanizam. Scena sa Vagnerom, satirična prema suvoparnom znanju, dijalog Mefista i studenta, Mefistove šale u Auerbahovom podrumu zaokružuju tragediju naučnika. Mefisto se pojavljuje potpuno nemotivisano, u delu još ne postoji veza između njega i Fausta. Scenu sporazuma Gete piše mnogo kasnije. Za tragičnu sudbinu Margarete Gete je uzeo predložak iz stvarnosti. Bio je podstaknut sudskim procesom u Frankfurtu 1772, u kome je izvesna Suzana Margareta Brant pogubljena zbog čedomorstva. Motiv čedomorstva je bio čest u nemačkoj književnosti i bio je usmeren protiv prakse anatemisanja neudatih majki u društvu, koje su, našavši se u bezizlaznoj situaciji, pod pritiskom i osudom sredine, ubijale svoju decu.

Radu na Faustu Gete se vraća posle deset i više godina. Iako nedovršeno (nedostajale su ključne scene prizivanja đavola i opklade), objavljuje ga 1790. pod nazivom Faust, fragment. Gete je uneo promene u koncepciji Faustovog lika. Faustov subjektivizam je potisnut i on sada teži da predstavlja čitavo čovečanstvo.

Faust

[уреди | уреди извор]

Zahvaljujući podsticajima Šilera, Gete je nastavio i završio rad na Faustu. Prvi deo Fausta objavljen je 1808. Od Fragmenta se razlikovao novim scenama i trostrukim uvodom. Ti uvodi su: Posveta, Predigra u pozorištu, Prolog na nebu, kao i nov podnaslov Tragedija.

Tema Posvete je dug stvaralački proces i rad na ovom dramskom spevu – od lelujnih stvorenja do uobličenih likova, od prošlosti do sadašnjosti, od isparenja magle do stvarnosti.

U Predigri u pozorištu, za koju je kao model poslužila indijska drama Sakuntala iz 5. veka, posmatra se pozorište iz perspektive upravnika, pesnika i komičara.

U Prologu na scenu Gete izvodi Boga i đavola. Prolog je podstaknut starozavetnom knjigom o Jovu i nadovezuje se na srednjovekovne misterije i barokno pozorište.

Prevodi

[уреди | уреди извор]

Jedan od starijih prevoda na srpski je iz pera Milana Savića, oca Anice Savić-Rebac.

Godine 1821, londonski izdavač Tomas Busi i sinovi anonimno je objavio delimični engleski stihovni prevod Fausta (prvi deo), sa ilustracijama nemačkog gravera Morica Reča. Ovaj prevod su Frederik Bervik i Džejms Makuzik pripisali engleskom pesniku Semjuelu Tejloru Kolridžu u svom izdanju Oxford University Press iz 2007, Faust: Sa nemačkog Geteovog, preveo Semjuel Tejlor Kolridž.[3] U pismu od 4. septembra 1820, Gete je pisao svom sinu Avgustu da Kolridž prevodi Fausta.[4] Međutim, ova atribucija je kontroverzna: Rodžer Paulin, Vilijam Sent Kler i Elinor Šejfer daju opsežno pobijanje Bervika i Makuzika, nudeći dokaze uključujući Kolridžovo višestruko poricanje da je ikada preveo Fausta, i tvrdeći da je Geteovo pismo njegovom sinu zasnovano na dezinformaciji od treće strane.[5]

Kolridžov kolega romantičar Persi Beš Šeli proizveo je poštovane[6] fragmente prevoda, prvo objavljujući Prvi deo scene II u časopisu The Liberal 1822. godine, pri čemu je „Scena I“ (u originalu, „Prolog na nebu“) objavljena u prvom izdanju njegovih Posthumnih pesama Meri Šeli 1824. godine.[7]

  • Godine 1828, sa dvadeset godina, Žerard de Nerval je objavio francuski prevod Geteovog Fausta.
  • 1870–71, Bajard Tejlor je objavio engleski prevod u originalnoj metrici.
  • Kalvin Tomas: Prvi deo (1892) i Drugi deo (1897) za D. K. Hita.
  • Alis Rafael: Prvi deo (1930) za Džonatana Kejpa.[8]
  • Guo Moruo: Prvi deo (1928) i Drugi deo (1947) na kineski.[9]
  • Filozof Valter Kaufman je takođe bio poznat po prevodu Fausta na engleski jezik, koji je predstavio Prvi deo u celini, sa selekcijama iz drugog dela, i izostavljenim scenama koje su opširno sažete. Kaufmanova verzija očuvava Geteovu metriku i šeme rime, ali se protivio prevodu celog drugog dela na engleski, verujući da je „dopustiti Geteu da govori engleski jedno, a prevesti na engleski njegov pokušaj da imitira grčku poeziju na nemačkom je drugo“.[6]
  • Filip Vejne: Prvi deo (1949) i Drugi deo (1959) za Penguin Books.[10]
  • Luis Meknis: Godine 1949, BBC je naručio skraćeni prevod za radio. To je objavljeno 1952. godine.

U avgustu 1950, Boris Pasternakov ruski prevod prvog dela uzrokovao je da je bio napadnut u sovjetskom književnom časopisu Novi mir. Napad je delimično glasio,

... prevodilac jasno iskrivljuje Geteove ideje... da bi odbranio reakcionarnu teoriju 'čiste umetnosti' ... on unosi estetski i individualistički ukus u tekst ... pripisuje Geteu reakcionarnu ideju ... iskrivljuje društveni i filozofski smisao...[11]

Kao odgovor, Pasternak je pisao Arijadni Efron, prognanoj ćerki Marine Cvetajeve:

Nastala je izvesna uzbuna kada je moj Faust raskomadan u Novom miru na osnovu toga što su navodno bogovi, anđeli, veštice, duhovi, ludilo jadne Grečen i sve 'iracionalno' preterano prikazano, dok su Geteove progresivne ideje ostavljeni u senci i bez nadzora.[12]

  • Piter Salm: Faust, prvi deo (1962) za Bantam Books.[13]
  • Stjuart Atkins: Faust I & II, tom 2: Geteova sabrana dela (1984) za Princeton University Press.[14]
  • Dejvid Luk: Prvi deo (1987) i Drugi deo (1994) za Oxford University Press.
  • Martin Grinberg: Prvi deo (1992) i Drugi deo (1998) za Yale University Press. Pripisuje mu se da je ostvario poetski osećaj originala.[15]
  • Džon R. Vilijams: Prvi deo (1999) i Drugi deo (2007) za Vordsvortova izdanja.[16]
  • Dejvid Konstantin: Prvi deo (2005) i Drugi deo (2009) za Penguin Books.[17]
  • Žužana Ožvat i Frederik Terner: Prvi deo (2020) za Deep Vellum Books, sa ilustracijama Fovzija Karimija.[18]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Portor, Laura Spencer (1917). The Greatest Books in the World: Interpretative Studies. Chautauqua, New York: Chautauqua Press. стр. 82. 
  2. ^ Goethe's Plays, by Johann Wolfgang von Goethe, translated into English with Introductions by Charles E. Passage, Publisher Benn Limited 1980 ISBN 0510000878. ISBN 978-0510000875.
  3. ^ Faustus: From the German of Goethe. UK: Oxford University Press. 4. 10. 2007. ISBN 978-0-19-922968-0. .
  4. ^ Grovier, Kelly (13. 2. 2008). „Coleridge and Goethe together at last”. The Times. London. 
  5. ^ Roger, Paulin; et al. (2008), A Gentleman of Literary Eminence (PDF) .
  6. ^ а б Kaufmann, Walter (1963). „Introduction”. Goethe's Faust : part one and sections from part two (Anchor books изд.). Garden City, N. Y.: Doubleday. стр. 47. ISBN 0-385-03114-9. 
  7. ^ Thomas Hutchinson, ур. (1970). Poetical works [of] Shelley (2nd изд.). London: Oxford University Press. стр. 748—762. ISBN 0-19-281069-3. 
  8. ^ Goethe, Johann Wolfgang von (1930). Faust. A Tragedy ... Translated by Alice Raphael. With ... Woodcuts by Lynd Ward. (Second Printing.). (на језику: енглески). Jonathan Cape & Harrison Smith. 
  9. ^ „coaccess”. apps.crossref.org. S2CID 240301584. doi:10.2307/j.ctvrs9065.7. Приступљено 2020-12-02. 
  10. ^ Montano, Rocco (1986-03-01). „Hamlet, Don Quixote and Faust”. Neohelicon (на језику: енглески). 13 (1): 229—245. ISSN 1588-2810. S2CID 144618932. doi:10.1007/BF02118124. 
  11. ^ Olga Ivinskaya, A Captive of Time: My Years with Pasternak, 1978. pp. 78–79.
  12. ^ Barnes, Christopher; Barnes, Christopher J.; Pasternak, Boris Leonidovich (2004-02-12). Boris Pasternak: A Literary Biography (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 269. ISBN 978-0-521-52073-7. 
  13. ^ Goethe, Johann Wolfgang von (1962). Faust, First Part (на језику: енглески). Bantam. 
  14. ^ Williams, John R. (2020-01-30). Goethe's Faust (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-000-76114-6. 
  15. ^ „Faust”. Yale University Press. Приступљено 2017-03-28. 
  16. ^ Goethe, Johann Wolfgang von (2018-06-12). The Essential Goethe (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-18104-2. 
  17. ^ Hewitt, Ben (2017-07-05). Byron, Shelley and Goethe's Faust: An Epic Connection (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-351-57283-5. 
  18. ^ Goethe, Johann Wolfgang van (2020-11-19). Faust, Part One: A New Translation with Illustrations (на језику: енглески). Deep Vellum Publishing. ISBN 978-1-64605-023-9. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Faust на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Faust_(spev)&oldid=28744677”